GRAĐANSKI KRUG: Dobro jutro Čaršijo!

O srpskom palanačkom mentalitetu

Preovlađuju revanšistički i anticivilizacijski sentimenti koji hoće da se "osvete" zbog neostvarenog nacionalnog cilja ratova 90-ih

Nekada se govorilo za palančanina koji je lukav i hteo bi sa svima da bude dobar, svakoga da iskoristi: "Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane!" Znate već takve - uvek se slažu sa svakim, tapšu svakoga po ramenu, neće nikome da se zamere, nadajući se da će od svakog izvući ćar. Svet jeste postao" globalno selo" ali da li se u njemu može voditi politika "dobro jutro čaršijo"? Neutralnost ne podrazumeva da se sa svima bude prisan, da se svakome obeća sve, da se od svakoga traži novac.
Politika "dobro jutro čaršijo na sve četiri strane", nasleđena je od prethodnog predsednika i prethodne vladine kombinatorike (DS-SPS).

Prvi primer:

Tadić je zajedno sa azerbejdžanskim predsednikom Alijevim otvorio renovirani park Tašmajdan. Novac je dala vlada ove naftom bogate zemlje pa je park ulepšan, krase ga fontana i dva spomenika, jedan do drugoga: bivši predsednik Azerbejdžana Hajdar Alijev i naš pisac Milorad Pavić. A zašto nije podignut spomenik nekom azerbejdžanskom piscu?! Naravno, onaj ko plaća ima pravo da postavlja uslove. Sin je "nasledio" oca i otkriva mu spomenik u Beogradu, može mu se.

Hajdar Alijev bio je osnivač i prvi predsednik samostalnog Azerbejdžana po izdvajanju iz Sovjetskog saveza. Politička figura koja je svojim profilom ekvivalentna našem Slobodanu Miloševiću samo što Alijeva nisu svgnuli. Sadašnji predsednik Srbije boravio je prošle godine u Azerbejdžanu i podržao naše prijatelje u očuvanju njihovog teritorijalnog integriteta onako kako Azerbejdžan daje podršku Srbiji ne priznajući Kosovo. Od Azerbejdžana se krajem 80-ih otcepila Autonomna oblast Nagorno Karabah naseljena Jermenima. Sve je izvedeno perfektno pripremljenom akcijom u samo jednom danu kada su sve državne ustanove, milicija i čitav jermenski narod proklamovali želju za samoopredeljenjem i izdvajanjem iz Azerbejdžana da bi se pripojili Republici Jermeniji. Bio je to prevrat bez krvoprolića. Kada je vest o tome stigla u Azerbejdžan odmah su počeli patriotski, zapravo šovinistički mitinzi u Bakuu i drugim gradovima. Nakon okupljanja na kojima su govornici razjarivali masu protiv Jermena podsećajući na genezu sukoba dva nacionalizma koji su dugotrajni i nisu jednostrani, deo demonstranata krenuo je u pogrome. Jermene nastanjene u Bakuu i drugim mestima ubijali su u njihovim stanovima, uzalud su ugroženi telefonirali u miliciju da ih zaštiti. Zvanično objašnjenje: nisu mogli da postignu. U Tašmajdanskom parku na postamentu spomenika Hajdaru Alijevu piše: "nacionalni vođa azerbejdžanskog naroda". Predsednik pod čijom vlašću su se dogodili pogromi nad Jermenima u Azerbejdžanu.
Nagorno Karabah se posle rata odnosno pokušaja Azerbejdžana da spreči pravo naroda na samoopredeljenje, ipak osamostalio. Tamo više nema azerbejdžanskog suvereniteta. Nagorno Karabah nije međunarodno priznat, a u Azerbejdžanu se još uvek niko ne usuđuje da predloži priznanje. Obavezna je mantra o tome da je to azerbejdžanska teritorija, u mapama se još uvek ucrtava kao deo republike.

Drugi primer:

Najpre je jermenski ministar inostranih poslova posetio svog kolegu u Beogradu a potom je predsednik Srbije Tomislav Nikolić posetio Jermeniju. Opet smo čuli podršku našim prijateljima. Na sve strane prijatelji! Međutim, u nekim prilikama zaista nema trećeg: ili ćete podržati jedne ili druge. Ili suverenitet Azerbejdžana nad Nagorno Karabahom (koji je u realnosti nepostojeći) ili jermensko pravo na samoopredeljenje. U čitavoj priči, za našu javnost, nije bez značaja to što su Azerbejdžanci muslimani i etnički ogranak Turaka, a Jermeni hrišćani - monofiziti (za razliku od pravoslavnih i katolika veruju da je Isus posedovao samo jednu "suštinu" - božansku ali ne i ljudsku).

Još primera:

Ukrajina takođe nije priznala Kosovo, a od nje se uz podršku Rusije otcepio Krim koji je Rusija ubrzo zatim anektirala. Na jedvite jade i uz pritiske i prozivke, vlada Srbije izrekla je stav da "podržava teritorijalni integritet Ukrajine". Što naravno ovoj neće ni za dlaku pomoći da vrati Krim. Ipak, čak i stranci nastanjeni u Beogradu primetili su da u Srbiji uprkos izjava zvaničnika, njihova simpatija kao i većinskog dela javnosti leži na strani otcepljenog Krima odnosno Rusije. To se prosto ne može sakriti. Takođe su zlurade simpatije naše javnosti na strani Katalonije, a ne na strani vlade Španije koja takođe nije priznala Kosovo. Međutim, pokazuje se da takav stav nije impresionirao one Katalonce koji žele da se osamostale. I u vezi referenduma u Škotskoj ogromna većina naše javnosti navijala je da se Škotska odvoji.

Pokazuje se da ne postoji razlika u ovdašnjim navijačkim svrstavanjima. To ja tako zovem jer to politički stav nije, to je ono "kako mali Đokica vidi politiku". Nema razlike u antipatijama prema Velikoj Britaniji koja je priznala Kosovo pa zato navijamo da se Škotska otcepi, od antipatija prema zemljama koje nisu priznale Kosovo (Ukrajina, Španija). Ipak, u tom ludilu ima nekog sistema: sve što je politika i civilizacija Zapada ili tome teži u većinskoj srpskoj javnosti nailazi na otpor i animozitet. Preovlađuju revanšistički i anticivilizacijski sentimenti koji hoće da se "osvete" zbog neostvarenog nacionalnog cilja ratova 90-ih. Zapad je prema ovim viđenjima krivac što se svi Srbi nisu objedinili u jednu državu i otuda potiču ovakva politička svrstavanja. Vlada ih svojim sedenjem na više stolica održava i hrani. Može se se sedeti neko vreme komotno na više stolica ali svet ipak nije naivan.

Stižemo do pesimističkog zaključka: principijelnost u politici neće nikoga spasiti sudbine. Druge karte i igrači su tu u igri. Ali, sa druge strane, ipak se mora imati stav. Prevrtljivac neko vreme vara, ne i večito. Kao što piše u bibliji: "Uplete se lukavi u sopstvenu mrežu."

Nenad Ž. Petrović

Republika, br. 586-587, decembar 2014.

***