God za godom

Kažu:

Božić, Hanuka, Nova godina... sve su to praznici sa duboko religijskom konotacijom, inkorporirani u savremenu civilizaciju - ali ne onako kako bi to aktuelni duhovni poslenici hteli da prikažu. Judeohrišćanski i muslimanski dani praznovanja (Hrišlam?) imaju daleko manje veze sa dvorogim srpastim, kruciformnim ili heksagramskim šurikenima, a puno više sa tzv. paganskim običajima od kojih su se današnji monoteistički SIZovi Nebeski pošteno nabrstili fazona.

U staronovim testamentima nigde ne spominju novogodišnje zimzelenilo (a i kako bi, kada su kedrovi Libana i Palestine toliko visoki da ih je teško poseći, još teže uneti u kuću). Ne samo čuveni "Koračun", staroslovenski fazon potom uvaljen i dačkim potomcima vlahorumunima kao "Kračun" (Craciun, Creciun), već i običaji drugih "paganskih" kultura imaju u sebi kačenje zimzelenh grančica po domovima u ovo doba godine. Borovi, jelke (juul, yule), imela - ostaju zeleni tokom zime, snega & leda, i običaj njihovog unošenja u kuću služi da njene stanovnike tokom tog perioda podseća kako je to samo redovan sled, smena godišnjih doba, i da će posle toga doći bolji dani za useve, stoku i ljude. Zelenilo podrazumeva život, njegovu borbu protiv leda, smrti, kraja sveta i mraka, na šta period zimske kratkodnevice asocira humanoide još od vremena pećina i pipanja crnog monolita. 
U istu svrhu služi unošenje u kuću i spaljivanje na ognjištu panja (trupca) bora ili jelke (kod nas badnjaka, tj. hrasta - i to varira, shodno vrsti drveta kojoj smo kao nekadašnji pagani pripisivali božanska svojstva). Vatra takođe asocira na toplotu, svetlost Sunca koje će na proleće ponovo oživeti smrznuti svet.
Božićna, tj. Novogodišnja zvonca, praporci? Pa naravno, za šta bi drugo služili nego da po ledu i mraku rasteraju demone i zloduhe. Baš kao i kucanje čašama, zabranjeno samo na pomanama (jasno je valjda zašto, da ne otera dušu onoga kome je namenjena daća).
Zaveti ne kažu kada je rođen Džizus, što nije sprečilo popove da njegovo rođenje smeste baš u ovo doba godine; tako su pokušali i uspeli da jedan od najdrevnijih "paganskih" praznika posvećenih Suncu i Svetlosti i njegove običaje uvuku u svoju firmu, a sa njime i većinu konzumenata istog. Isti važi i za jevrejsku Hanuku, njihov Praznik svetlosti, koju slave u znak pobede koju je JHVH 'izvojevao nad paganizmom' iako se zapravo radi o obeležavanju dana kada su Jevreji ponovo zauzeli i 'Elu posvetili jerusalimski hram koji su pre toga sirijski Grci poharali i spalili. Naravno da sveće na menorama i drugim stalcima predstavljaju baklje kojima je hram paljen - pardon, njima je osvetljen put prosvetljenja do Jedinog.
Zaista, religije i praznici se tokom doba menjaju, nestaju ili se javljaju novi. Međutim, zanimljiva je stvar kako neke "sitnice" - poput paljenja vatri ili dekorisanja domova zimzelenilom - održavaju određenu simboliku nepromenjenom već hiljadama godina.

Kažu još:

Verski zanos, naročito u praznične dane, ume da bude zajebana stvar. Toliko, da čak i tradicionalno zatucani Amerikanci (po pitanju krstaško-kupoholičarske sumanutosti u doba zimskog solsticija) primećuju kako ima previše hrišćanske simbolike i praktične totemologije po državnim institucijama i službama, u zemlji koja zvanično nije religijski determinisana u svom Ustavu. Verske slobode spadaju u građanske, deo su njih kao ljudsko pravo na slobodu veroispovesti. Baš kao i pravo na slobodu od verske determinacije pojedinca. Međutim, zamenom teza kao glavnim oruđem u nedavnim izborima za US Kongres, krstaške podmetačine koje agresivno promovišu republikanci kroz velika vrata ponovo ulaze na javnu američku scenu, iritirajući veliki broj građana koji sebe utoruju u druge veroispovesti, i naročito ateiste.
Ukoliko ste primetili neku sličnost sa drugim zemljama, i posebno Srbijicom, to samo znači da vas očinji vid i male sive ćelije kako-tako još uvek dobro služe. Problem je što su glasovi neslaganja sa sveobuhvatnom klerikarizacijom Divljeg društva, u kome se pozlaćeni i blindirani popovi mešaju u sve (čak, više od Vučića i Zorane Mihajlović zajedno), toliko minimizirani i zatomljeni folirantskim mrsomuđenjem upakovanim u "antikomunizam i kontrapederluk", "borbu protiv kvazigrađanskih satrapa Novog Satanskog Poretka", "ratom za oBstanak tradicionalnih srBoslavskih porodičnih običaja", "svetim kardiovaskularnim ratom za Kosovo" itdetcblablatruć, da nam ovo američko gunđanje izgleda smešno i besmisleno. Samo, daleko smo mi od bilo kakve situacije za smejati se; podsmeh, poruga, diskvalifikacija nepodobnih etiketiranjem raznim budalaštinama, glavno su oružje palanačkog bezumlja koje ovde endemski i leprozno truje svačiji dodeljeni delić vremena koje troši na gluposti umesto na Dobro.

Posle svega, zašto i ateisti ne bi uživali u Novogodišnjim praznicima?
Odgovor ćemo ponovo pronaći baš u spomenutim paganskim običajima u slavu svetla i života, starijim od monoteističkih kalupa slavljenja rođenja Jednog umesto Svega. Princip borbe i pobede Svetla nad Tamom, Života nad Smrti, predstavlja svakodnevni životni moto svakoga od nas, i on je jači od bilo kakvog lika na omalanoj dasci, izdubljenog u balvanu, oklesanog u mermeru ili od gipsa farbanog vodenim bojicama.
Jednostavno, hrišćani i ostali nemaju ama baš nikakav monopol na princip dobrote i nečinjenja zla sebi i drugima. U tome leži osnovni razlog zašto su Novogodišnji praznici postali prihvatljivi skoro svim savremenim društvima i civilizacijama - osim onih duboko zatucanih i ogrezlih u sopstveni palanački strah od Zlog Sveta koji postoji već iza prve čuke. Pravi je čas da budemo zahvalni onima koji su nam učinili nešto dobro, vreme kada podjednako treba da budemo i ponosni na sebe same za svako dobro koje smo učinili. Kraj godine je odličan tren da saberemo sve što smo postigli tokom proteklih 12 meseci, dobrano porazmislimo o promašajima, i razradimo plan za narednih 365,25 dana.

Besmislena propaganda često ume da se obije o glavu svom tvorcu; to dokazuju i primeri spomenuti u ovom tekstu.

***

Godina za godinom, god za godom na panju života koji ostaje i dalje drvo, sam život, dokle god bude imao korena. Korena, onog mnogo dubljeg od plitkoumnog crkvenjačko-politikantskog - koje je tako kratkog daha u odnosu na sve vreme ovoga sveta što nam dopušta da od jednog njegovog delića napravimo nešto lepo i dobro za sebe i druge, a ne da ga upropastimo.

Pa, Gandalfe, šta da radimo?

"Na nama, samima, je da odlučimo šta ćemo uraditi sa vremenom koje nam je dato."

Zato, ne pitajte kada će nam biti bolje, ne čekajte (još jedan) ponedeljak, počnite odmah. Sada, ovog trena, radite na tome da vam i nam bude bolje. Niko nije srećan ako je sam, baš kao što nije srećan ni u društvu nesrećnih koje je samo gomila takvih istih, i ništa više. Pomerite se s mesta. Jeste bajalica, ali jeste i pokret, život, a baš to je ono što palanka mrzi više od svega.

Dragan Stojković zaključuje svoj tekst Izaći iz začaranog politikantskog kruga (Republika #588-591, januar/februar 2015) na sledeći način:
"Poruka svima koji su izgubili nadu ili koji čekaju da im nešto padne s neba, a ne pristaju na trendi revolucionarnu foliražu, jeste i poslednja rečenica samoosvešćenih izvođača u predstavi 'Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad'.
Mi smo oni koje smo čekali!"

Svakoga dana učinite po jedan korak ka tome da vam bude bolje; ne čekajte, jer vam to samo neće doći. Za samo godinu dana biće 365 koraka više nego protraćenih dana, a to nije malo. Koristite društvene mreže na internetu da pobrišete besmislene, obnovite stare ili kreirate nove kontakte. Postavite sebi svakoga dana po jedan cilj, poslovni ili lični - i zaista ih ostvarite. Nova godina je ionako samo dan kada sa zida skidamo stari i na njega kačimo nov kalendar.

Živeli!