Nismo isti

Bespredmetno je u istu ravan stavljati život, lik i delo Mirka Đorđevića, sa jedne, i Jovana Krkobabića sa druge strane. Baš kao što je sramno danas smišljati viceve koji su sve samo ne duhoviti povodom smrti ovog drugog. Jednostavno, šta god da je taj radio i imao, teško da mu više išta znači, ili mu treba tamo gde je otišao. To je jedino što svako treba da ima na umu. Nije moralisanje, već tako ne treba raditi. Zapitajmo se, ne da li, već zašto ovome decu ne uče na Građanskom vaspitanju i Veronauci. Potpisujem, da ih ne uče.

Samo tako ćemo biti drugačiji od raspojasanog dverinja & ostalih našista puštenih sa lanca, koji sladostrasno, histerično, na ivici orgazma, već danima dobacuju na ulici, po internetu, novinama i TV-bljuvaonicama gadosti na račun Čoveka koji je iskreno razumeo to u šta oni "misle" da veruju kačeći oko vratova. Sa ili bez j, sasvim je nebitno. Neki od njih, takvih, očigledno smatraju kako bi mogli ubuduće da slave 18. april baš onako kako su to slavili i 12. mart. O, da, браћо - smatrate, slavili ste, itekako bi da slavite još.
Nećemo se podsmevati odlasku osnivača jedne politikantske dinastije, iz bezbroj razloga za i nijednog protiv. Nećemo, jer smo bolji od njih.

Odbijam da saučestvujem u tome, jer samo tako stičem pravo da uzvratim palanačkim hitleroidima onako kako zaslužuju.

Nismo, niti ćemo ikada biti isti.