Ljudi će verovati ono što im mediji kažu da veruju.
- Džordž Orvel
- Imamo komičnu i kontradiktornu situaciju: struja je u zgradi isključena, a telekran i dalje vergla statističke podatke, iako je Smitov stan prazan. Teško da su tu postojala dva nezavisna sistema napajanja?
- Zanimljivo, o tome nisam razmišljao. U stvari, mislim da niko nije. Ali, upravo smo tu došli do jedne od glavnih stvari: neophodnog ukidanja neverice, kao u nekoj komičnoj bajci. Pa i taj ekran televizora, koji gleda u vas - to je Orvel pokupio iz Čaplinovih "Modernih vremena". I to je proročanski - danas živimo u eri supermarketa, gde često vidimo poruku "Osmeh - na TV-u ste!"
- Da li je u Engleskoj nakon Drugog svetskog rata postojala televizija?
- Zezaš me? Imali smo televiziju još tridesetih godina, čuveni Beirdov sistem koji je Džojs nazvao "beirdbombarderploča" (ili nešto slično). Logi Beird, što je pomalo zvučalo kao Jogi Ber (medved). Bio sam u prilici da gledam prvu emisiju koju je BBC u svojoj istoriji emitovao - "Pirandelo, čovek sa cvetom u ustima". Sistem je ovako funkcionisao: Beirdov ekran je prikazivao sliku a zvuk je išao preko radija. Oldos Haksli je, koliko se sećam, taj sistem preneo u svoj "Vrli novi svet" (1932). Da te podsetim, zapravo uopšte nije neophodno posedovati televiziju da bi cenili njene potencijale. Kraljica u "Snežani" ima sopstveni TV ekran koji sve vreme vrti samo jednu reklamu. U Engleskoj, I Robert Grin ima TV ekran tj. magično ogledalo koje špijunira - iako su "Fratri Bejkon i Bangej" bili napisani otprilike 1592. Čak je i sam pojam "televizija" postojao pre uređaja. Cela ta stvar se vratila na scenu 1948, čini mi se; već tada je bilo jasno da će postati deo života svakoga od nas. Među brojnim "genijalnostima" bila je i ona da lica koja ti se sa ekrana obraćaju zaista gledaju u tebe. Televizija je od svog početka bila nametljiva. Prvi posleratni programi su bili više obrazovnog karaktera nego što su odvraćali pažnju od bitnih stvari (kao danas). Ekranom su ovladale velike face, a ne neki sitni likovi iz starih filmova. Podešavanje slike, koje danas uzimamo zdravo za gotovo, nekada nije bilo tako lako postići - pritom mislim na to da neku bitku iz Napoleonovih ratova možemo gledati na džepnom uređaju. Televizor u uglu dnevne sobe je nekada bio oko, koje je možda zaista gledalo u tebe. Bio je to deo pokućstva, ali istovremeno je bio i agent neke velike korporacije. Sećam se dosta njih koje je bilo sramota da se svuku pred televizorom.
- Vama je to komično? Počujte: Svakako, nije bilo načina da znate jeste li pod prismotrom u bilo kom trenutku. Koliko često, ili uz pomoć kakvog sistema, je Policija Misli bila prikopčana na liniju bilo kog pojedinca - bilo je čisto nagađanje. Podjednako je bilo zamislivo i da su svakoga nadgledali sve vreme. Kako god, oni su zaista mogli da se u bilo kom trenutku prikače na svačiju liniju, kad god su to hteli. Morali ste da živite - živeli ste, ta navika je prerasla u nagon - pretpostavljajući da oni čuju svaki zvuk koji napravite i - osim u mraku - primete svaki pokret koji načinite.
- Ma ne, nije komično, već nije toliko zastrašujuće kao sve to. Radi se o mogućnosti da vas uhvati elektronsko oko, i to je onaj pravi upad u privatnost i život. Veliki Brat ne progoni Vinstona Smita u kuhinji, toaletu ili zgradi u kojoj stanuje. Uzgred, čini mi se u potpunosti pogrešno to što mu je dopušteno da u stanu živi sam. Zar ne bi bilo logičnije da je u zajedničkoj spavaonici sa policijskim siledžijom koji spava u poslednjem krevetu? U krevetu, u mraku, u glavi pojedinca može nastati obilje raznih subverzivnih misli. Telekrani možda i nisu prava pretnja, ništa veća nego što je podmetanje "bubica" za one koji znaju za njih. Zapravo, telekran predstavlja metaforu smrti privatnosti. Ono što je tu važno jeste činjenica da on ne može biti isključen. To je nešto poput muzaka, pozadinske muzike na javnim mestima, jer stalno podseća na prisustvo velike korporacije, Države, na anti-sebe kao suštinu.
- Ali Vinstona zaista posmatraju, jer ga sa ekrana prekorava instruktorka jutarnje gimnastike.
- Da, ta prilika jeste komična.
Entoni Bardžis "1985" (1978)
Deo prvi: 1984
Deo prvi: 1984
3. 1948: Intervju sa starcem (odlomak)
No comments:
Post a Comment