A na telekranima naših TV prijemnika...

Ljudi će verovati ono što im mediji kažu da veruju.

- Džordž Orvel

- Imamo komičnu i kontradiktornu situaciju: struja je u zgradi isključena, a telekran i dalje vergla statističke podatke, iako je Smitov stan prazan. Teško da su tu postojala dva nezavisna sistema napajanja?

- Zanimljivo, o tome nisam razmišljao. U stvari, mislim da niko nije. Ali, upravo smo tu došli do jedne od glavnih stvari: neophodnog ukidanja neverice, kao u nekoj komičnoj bajci. Pa i taj ekran televizora, koji gleda u vas - to je Orvel pokupio iz Čaplinovih "Modernih vremena". I to je proročanski - danas živimo u eri supermarketa, gde često vidimo poruku "Osmeh - na TV-u ste!"

- Da li je u Engleskoj nakon Drugog svetskog rata postojala televizija?

- Zezaš me? Imali smo televiziju još tridesetih godina, čuveni Beirdov sistem koji je Džojs nazvao "beirdbombarderploča" (ili nešto slično). Logi Beird, što je pomalo zvučalo kao Jogi Ber (medved). Bio sam u prilici da gledam prvu emisiju koju je BBC u svojoj istoriji emitovao - "Pirandelo, čovek sa cvetom u ustima". Sistem je ovako funkcionisao: Beirdov ekran je prikazivao sliku a zvuk je išao preko radija. Oldos Haksli je, koliko se sećam, taj sistem preneo u svoj "Vrli novi svet" (1932). Da te podsetim, zapravo uopšte nije neophodno posedovati televiziju da bi cenili njene potencijale. Kraljica u "Snežani" ima sopstveni TV ekran koji sve vreme vrti samo jednu reklamu. U Engleskoj, I Robert Grin ima TV ekran tj. magično ogledalo koje špijunira - iako su "Fratri Bejkon i Bangej" bili napisani otprilike 1592. Čak je i sam pojam "televizija" postojao pre uređaja. Cela ta stvar se vratila na scenu 1948, čini mi se; već tada je bilo jasno da će postati deo života svakoga od nas. Među brojnim "genijalnostima" bila je i ona da lica koja ti se sa ekrana obraćaju zaista gledaju u tebe. Televizija je od svog početka bila nametljiva. Prvi posleratni programi su bili više obrazovnog karaktera nego što su odvraćali pažnju od bitnih stvari (kao danas). Ekranom su ovladale velike face, a ne neki sitni likovi iz starih filmova. Podešavanje slike, koje danas uzimamo zdravo za gotovo, nekada nije bilo tako lako postići - pritom mislim na to da neku bitku iz Napoleonovih ratova možemo gledati na džepnom uređaju. Televizor u uglu dnevne sobe je nekada bio oko, koje je možda zaista gledalo u tebe. Bio je to deo pokućstva, ali istovremeno je bio i agent neke velike korporacije. Sećam se dosta njih koje je bilo sramota da se svuku pred televizorom. 

- Vama je to komično? Počujte: Svakako, nije bilo načina da znate jeste li pod prismotrom u bilo kom trenutku. Koliko često, ili uz pomoć kakvog sistema, je Policija Misli bila prikopčana na liniju bilo kog pojedinca - bilo je čisto nagađanje. Podjednako je bilo zamislivo i da su svakoga nadgledali sve vreme. Kako god, oni su zaista mogli da se u bilo kom trenutku prikače na svačiju liniju, kad god su to hteli. Morali ste da živite - živeli ste, ta navika je prerasla u nagon - pretpostavljajući da oni čuju svaki zvuk koji napravite i - osim u mraku - primete svaki pokret koji načinite. 

- Ma ne, nije komično, već nije toliko zastrašujuće kao sve to. Radi se o mogućnosti da vas uhvati elektronsko oko, i to je onaj pravi upad u privatnost i život. Veliki Brat ne progoni Vinstona Smita u kuhinji, toaletu ili zgradi u kojoj stanuje. Uzgred, čini mi se u potpunosti pogrešno to što mu je dopušteno da u stanu živi sam. Zar ne bi bilo logičnije da je u zajedničkoj spavaonici sa policijskim siledžijom koji spava u poslednjem krevetu? U krevetu, u mraku, u glavi pojedinca može nastati obilje raznih subverzivnih misli. Telekrani možda i nisu prava pretnja, ništa veća nego što je podmetanje "bubica" za one koji znaju za njih. Zapravo, telekran predstavlja metaforu smrti privatnosti. Ono što je tu važno jeste činjenica da on ne može biti isključen. To je nešto poput muzaka, pozadinske muzike na javnim mestima, jer stalno podseća na prisustvo velike korporacije, Države, na anti-sebe kao suštinu.

- Ali Vinstona zaista posmatraju, jer ga sa ekrana prekorava instruktorka jutarnje gimnastike.

- Da, ta prilika jeste komična.

Entoni Bardžis "1985" (1978)
Deo prvi: 1984

3. 1948: Intervju sa starcem (odlomak)

Haksli o tehnodiktatorima

"Ukoliko želite da svoju moć sačuvate na neodređeno vreme, morate imati saglasnost onih nad kojima vladate."

- Oldos Haksli

Sledi prevod transkripta animirane verzije Hakslijevog intervjua sa Majkom Valasom, koji je bio originalno emitovan u TV emisiji "Intervju Majka Valasa", 18. maja 1958. godine. Taj TV šou je bio prikazivan od 1957. do 1960. godine, u više od 65 epizoda koje se danas čuvaju u arhivi Teksaškog univerziteta u Ostinu. Autor "Vrlog novog sveta", Oldos Haksli, u to vreme je imao 63 godine. Umro je 22. novembra 1963. - istoga dana kada je ubijen američki predsednik Džon Kenedi.

Zadatak obrazovanja je da nauči ljude da zadrže gard prema određenoj vrsti verbalnih minskih polja u koja ih stalno navode, da analiziraju sve ono što im se govori. Mislim da je strašno važno insistirati na individualnim vrednostima, koje su jedinstvene za svako ljudsko biće. Naravno, upravo na toj genetskoj osnovi zasnovana je celokupna ideja o vrednosti slobode.

- Sa nama je Oldos Haksli, čovek koga proganja vizija pakla na Zemlji. On je još 1931. napisao "Vrli novi svet", roman u kome predviđa da će jednoga dana ceo svet živeti pod strašnom diktaturom. Danas, g. Haksli smatra da je njegov užasni svet iz mašte možda već tu, iza ugla.

Postoje neke bezlične sile koje nas guraju ka stanju u kome ima sve manje slobode. Prvu od tih sila nazvaćemo "prenaseljenost". Suština biološkog života na Zemlji je stvar ravnoteže i ono što mi radimo je zapravo najintenzivniji način kontrole umiranja bez ravnotežne kontrole rađanja na drugom tasu te vage. U nerazvijenim zemljama ljudi imaju sve manje hrane i dobara zbog čega njihove vlasti moraju da preuzmu sve više odgovornosti ne bi li sačuvali državni brod od prevrtanja i potonuća; naravno, u takvim uslovima je sve veća verovatnoća izbijanja socijalnih nemira, zbog kojih će država ponovo morati da interveniše. Tu se već nazire jedan obrazac koji izgleda snažno gura neko društvo ka totalitarnom režimu.

- Da li postoje neki određeni uređaji ili vidovi komunikacije kojima se umanjuju naše slobode?

Pa, svakako da postoje uređaji koji mogu biti upotrebljeni u tu svrhu. Hitler je sa jedne strane koristio teror i primenjivao grubu silu, ali takođe je koristio i veoma efikasnu formu propagande. Koristio je maksimalne kapacitete radija kako bi nametnuo svoju volju velikom broju ljudi. Znate, Nemci su bili veoma obrazovan narod. Naša napredna tehnologija nas ne sme uhvatiti na spavanju. To se stalno dešavalo kroz istoriju i ljudi su se iznenada našli u situaciji koju nisu predvideli, pritom radeći stvari koje zapravo nisu želeli da rade.

Mislim da se televizija danas koristi na jedan prilično bezazlen način. Međutim, zamislte - a mora da je tako u svim komunističkim zemljama gde televizija (ako je ima) sve vreme ponavlja iste stvari; ona je tamo uvek "na liniji". Sve vreme propagira samo jednu ideju. Jasno je da je to jedan izuzetno moćan instrument. Tehnologija je sama po sebi moralna i neutralna. Radi se samo o njenoj moći koja može biti upotrebljena na dobar ili loš način; isti slučaj vam je i sa atomskom energijom - ili ćemo je iskoristiti da pobijemo sve živo, ili kao zamenu za ugalj i naftu kojih je sve manje.

U mojoj knjizi "Vrli novi svet" sam pretpostavio postojanje jedne supstance nazvane "soma", droge sa raznovrsnim dejstvom. U malim dozama ona usrećuje ljude, srednje količine izazivaju vizije, velike doze ih uspavljuju. Mislim da je već moguće postojanje droga koje mogu suštinski menjati naša mentalna stanja a da nam pritom ne naude.

Mislim da će u budućnosti diktatori shvatiti, u duhu jedne stare izreke, da sa bajonetima mogu da rade sve osim da sede na njima! Ukoliko žele da svoju moć sačuvaju na neodređeno vreme, moraju da imaju saglasnost onih nad kojim vladaju, i to će postići jednim delom uz pomoć droga a drugim delom uz pomoć novih propagandnih tehnika. Oni će to uraditi tako što će zaobići racionalnu stranu ljudske prirode i obratiti se podsvesnoj, dubokim emocijama, terajući nas da u stvari zavolimo sopstveno ropstvo. Mislim da je sasvim realna opasnost da ljudi, na neki način, postanu srećni pod tim novim režimom, ali to bi bila sreća u situacijama u kojima uopšte ne bi trebalo da je bude.

- Kada ste pisali o američkim političkim kampanjama, rekli ste "Sve što vam treba su novac i kandidat koga možete uvežbati da deluje iskreno".

Pa, radi se o ideji da kandidata treba prodati glasaču kao da se radi o sapunu ili pasti za zube i da se u potpunosti morate osloniti na ličnost. Mislim, ličnost jeste važna, ali svakako postoje osobe koje deluju veoma privlačno, naročito kada se pojave na TV, a koje i ne moraju da se obavezno pokažu kao dobre kada dospeju na pozicije od političkog značaja. Od čega zavisi demokratija? Ona zavisi od svakog pojedinačnog birača koji inteligentno i racionalno bira ono što smatra za svoj lični prosvetljeni interes, u nekoj određenoj situaciji. Ali, šta rade ovi ljudi o kojima pričamo - oni se trude da zaobiđu našu racionalnu stranu i direktno se obrate onim podsvesnim silama ispod površine, i na taj način zapravo u potpunosti obesmišljavaju demokratske procedure koje se zasnivaju na svesnom izboru na racionalnoj podlozi. 

Moram da kažem da ja i dalje verujem u demokratiju, i koliko uspemo da angažujemo najbolje kreativne aktivnosti kako od onih na vrhu tako i od onih na dnu, toliko će onda svima biti bolje.

- Gospodine Haksli, puno se zahvaljujem na ovih pola sata provedenih sa nama, i neka vam je Bog u pomoći.

Hvala vama.

Ponovo u Vrlom novom svetu

Haksli se pojavio u emisiji Majka Valasa ubrzo nakon objavljivanja knjige "Neprijatelji slobode" (naknadno preimenovane u "Povratak u Vrli novi svet"), koja predstavlja zbirku eseja koji se ponovo bave temama i predviđanjima iznetim u romanu "Vrli novi svet", objavljenom četvrt veka pre toga. Tokom razgovora sa Majkom Valasom, Haksli je pobrojao sve ono što smatra najvećom pretnjom po američku slobodu u budućnosti:
1. preterana organizacija

"Kako tehnologija postaje sve komplikovanija, javlja se i potreba za što razvijenijom organizacijom, sve više hijerarhijski organizovanom strukturom, a naporedo sa razvojem tehnologije razviaj se i nauka o organizaciji."
Danas je više nego ikada u istoriji moguće razviti neku organizaciju, tako da će sve više ljudi svoje živote provoditi podređeni takvom hijerarhijskom sistemu koji kontroliše birokratija -  velike kompanije ili velike vlade, svejedno. 

2. nove tehnologije

"TV i radio su instrumenti sticanja moći, i očigledno je da strast za moći predstavlja jednu od najjačih pokretačkih sila u čoveku; na kraju, pa sve demokrartije se zasnivaju na pretpostavci da je moć veoma opasna stvar i da je izuzetno važno ne dopustiti nekom pojedincu ili maloj grupi da prigrabi previše moći na duži vremenski rok."
Uostalom, šta su Ustavi Britanije i Amerike ako ne sredstvo za ograničavanje moći, a svi ovi novi uređaji su izuzetno efikasni instrumenti nametanja moći malih grupa velikim masama.
3. farmakološki napredak
"Mislim da je već moguće postojanje droga koje mogu suštinski menjati naša mentalna stanja a da nam pritom ne naude..."
Mislim... pa, farmakološka revolucija se upravo dešava, sada imamo nove moćne droge koje menjaju svest za čiju proizvodnju fiziološki rečeno gotovo da nema troškova. One nisu kao opijum ili koka... kokain, koji takođe menjaju stanje svesti ali ostavljaju užasne fiziološke i moralne posledice.

Leonard Nimoj kao Mustafa Mond u filmskoj verziji Vrlog novog sveta

A Vrli novi svet?

- Da li verujete da bi taj Vrli novi svet o kome govorite, mogao - recimo, u narednih četvrt veka, ili u narednom veku - da zaživi i ovde, kod nas?

"Mislim da bi mogao. Hoću reći, to je razlog zašto smatram da je to izuzetno važno sada i ovde, da imamo te probleme na umu. Sebi ne smemo dopustiti da nas to iznenadi...
Svi to znamo, ima dovoljno dokaza zbog kojih bismo mogli - uz pomoć ovog dokaza i malo imaginacije - da predvidimo kako bi sve ljudi sa lošim namerama mogli da iskoriste sve te stvari pa onda pokušamo da ih sprečimo; na isti način, upotrebom drugih metoda propagande, da to predvidimo i uspešno preduhitrimo.
Uostalom, večiti oprez je cena kojom plaćamo svoju slobodu."

Blank On Blank: Aldous Huxley on Technodictators

sloboda je stanje uma

Dakle, ne treba se zanositi da su Vučić, Mitrović, Vučićević, Beba, Šaper, Krstić, Đilas i brojni drugi hipnotizeri nešto preterano sposobni i inovativni. Naprotiv, svi su oni samo ekipa plagijatora davno definisanih i uspostavljenih pravila trovanja masa. Kradljivci zla iz romana Hakslija, Orvela, Zamjatina, Berdžisa i drugih autora antiutopija. Sitne Gebelsove kopije, shodno sitnoj blatnjavoj bari u kojoj se igraju tuđim životima.
I ništa više.
Nije štos u izbegavanju gledanja (ili uopšte uključivanja) TV-a, već u tome da vidite i razumete to što gledate, ne dopustite da vas time truju, da to objasnite i drugima. Tako se najpre dokazuje razlika između čoveka i ovce za šišanje.
U suprotnom, soma, Veliki Brat, Dva minuta mržnje, serijski broj istetoviran na ruci ili sindikalno-korporativna država, spremno iza ugla čekaju na svoj trenutak.

Erih From o Modernim vremenima

From o Orvelovoj "1984" (1961)

Orvelova "1984" predstavlja izraz raspoloženja, ali i upozorenje.
Raspoloženje koje odražava je ono nadomak očaja zbog budućnosti ljudskog roda, a upozorenje je u tome da će - ukoliko ne dođe do promene istorijskog kursa - ljudi širom sveta izgubiti svoje najvažnije ljudske osobine i postati automati bez duše, a da toga neće biti svesni.

Osećaj beznađa zbog budućnosti čovečanstva je u jasnom kontrastu u odnosu na jednu od najfundamentalnijih karakteristika Zapadne misli: vera u ljudski napredak i čovečiji kapacitet da stvori svet pravde i mira. Ta nada ima svoje korene podjednako u rimskoj i grčkoj misli, baš kao i Mesijanski koncept starozavetnih proroka. Starozavetna filozofija pretpostavlja da čovek kroz istoriju raste i razvija se i na kraju dostiže svoj potpuni potencijal. Takođe, smatra i da on nadograđuje svoje moći razuma i ljubavi u potpunosti, što mu omogućava da dokuči Svet, postane jedno sa drugim ljudima i prirodom, a da pritom sačuva sopstvenu individualnost i integritet. Univerzalni mir i pravda predstavlju ciljeve čoveka i proroci su verovali da će, i pored brojnih grešaka i grehova, doći "poslednji dani", simbolično prikazani u liku Mesije.

Proročki koncept je istorijski, stanje savršenstva koje čovek mora da realizuje u okvirima vremena koje mu je dato. Hrišćanstvo je taj koncept transformisalo u jedan transistorijski, potpuno duhovni oblik, a da pritom ipak nije odustalo od ideje o povezanosti između moralnih normi i politike. Hrišćanski filozofi kasnog Srednjeg veka naglašavaju da iako "Carstvo Nebesko" ne leži u okvirima istorijskog vremena, društveni poredak mora imati adekvatan odgovor kojim će ostvariti duhovne principe hrišćanstva. Hrišćanske sekte pre i nakon Reformacije isticale su te zahteve na urgentniji, aktivniji i revolucionarniji način. Nakon sloma srednjevekovnog sveta, ljudski osećaj snage i nade u ne samo individualno već i društveno savršenstvo, prikupio je novu snagu i krenuo nekim novim putevima.

Jedan od najvažnijih je nova forma pisanja koja se razvila tokom Renesanse, prvi opis onoga što je predstavljala Morova "Utopija" (bukvalno značenje je "nedođija"); bilo je to ime koje je potom uopšteno primenjivano na sva slična dela. Tomas Mor u "Utopiji" kombinuje prodornu kritku tadašnjeg društva, njegovu neracionalnost i nepravdu, sa predstavom društva koje je, iako nesavršeno, uspelo da reši većinu ljudskih problema koji su njegovim savremenicima izgledali nerešivi. Ono što karakteriše Morovu "Utopiju", i sve ostale, je to da one ne govore u opštim frazama i principima, već stvaraju zamislivu sliku punu konkretnih detalja o jednom društvu koje komunicira sa najdubljim težnjama čoveka. Nasuprot proročkim idejama, ta savršena društva neće doći u "zadnje vreme", jer ona već postoje - ona su daleko od nas, samo geografski ali ne i vremenski.

Nakon Morove "Utopije" usledile su druga dva dela, "Grad Sunca" italijanskog fratra T. Kampanele i "Hristijanopolis" nemačkog humaniste J. V. Andree (njegovo delo je najmodernije od tri spomenuta). U ovoj utopijskoj trilogiji svakako da postoje razlike u pogledima i originalnosti, ali sve to je minorno u poređenju sa onim što im je zajedničko. Od tada, utopijska dela su pisana narednih nekoliko stotina godina, sve do početka dvadesetog veka. Poslednje i najuticajnije utopijsko delo je "Pogled unazad" Edvarda Belamija, objavljeno 1988. godine. Pored "Čiča Tomine kolibe" i "Ben Hura", to je bila nesumnjivo najpopularnija knjiga na početku veka, štampana u milionskom tiražu u SAD, prevedena na preko dvadeset jezika. Belamijeva utopija je postala deo velike američke tradicije izražene u delima Vitmana, Toroa i Emersona. Radi se o američkoj verziji ideja koje su u to vreme pronašle svoj najsnažniji oblik u socijalističkim pokretima širom Evrope.

Ta nada u čovekovo individualno i društveno savršenstvo, koje je u antropološkim i filozofskim pojmovima bilo jasno izraženo u pisanjima prosvetiteljskih filozofa osamnaestog veka i socijalističkih mislilaca devetnaestog, ostala je nepromenjena sve do perioda nakon završetka Prvog svetskog rata. Taj rat, u kome su milioni izgubili živote zarad teritorijalnih ambicija evropskih sila, lukavo upakovanih u iluziju borbe za mir i demokratiju, predstavljao je početak onog razvoja koji je imao nameru da za relativno kratko vreme razori zapadnu tradiciju nade dugu dve hiljade godina i preokrene je u stanje očaja. A moralna "kvrgavost" Prvog svetskog rata je bila samo početak. Usledili su drugi događaji: izdaja socijalisitičkih nadanja od strane Staljinovog reakcionarnog državnog kapitalizma; teška ekonomska kriza krajem dvadesetih; pobeda varvarizma u jednom od najstarijih centara kulture na svetu - u Nemačkoj; ludilo staljinističkog terora tokom tridesetih; Drugi svetski rat, u kome su sve sukobljene zemlje izgubile neke od podrazumevanih moralnih normi koje su postojale čak i tokom Prvog svetskog rata; beskrajno uništavanje civilnog stanovništva, koje je Hitler započeo a nastavljeno još kompletnijim razaranjem gradova poput Hamburga, Drezdena ili Tokija, i konačno atomskim bombama bačenim na Japan. Od tog vremena, ljudski rod je suočen sa još većom pretnjom - uništenje naše civilizacije, pa i kompletnog ljudskog roda, upotrebom termonuklearnog naoružanja koje danas postoji i koje se i dalje razvija zastrašujućim ritmom.

Međutim, većina ljudi nije svesna te pretnje i sopstvenog beznađa. Neki veruju da je rat nemoguć upravo zbog tolike destruktivnosti savremenog naoružanja; drugi tvrde da čak i ako šezdeset ili sedamdeset miliona Amerikanaca strada u prvih par dana nuklearnog rata, nema razloga za neverovanje u to da će se život nastaviti nakon prevazilaženja prvobitnog šoka. Upravo je u tome značaj Orvelove knjige, jer je ona istakla novi duh beznađa koji prožima naše doba i pre nego što je on postao manifestan i obuzeo svest ljudi.
Orvel nije usamljen u tom nastojanju. Još dva pisca, ruski Zamjatin u svojoj knjizi "Mi" i britanski Haksli u "Vrlom novom svetu", oslikavaju duh sadašnjice i upozorenja za budućnost, na način vrlo sličan Orvelovom. Ta nova trilogija dela, koja možemo nazvati "negativnim utopijama", objavljenih sredinom dvadesetog veka, predstavlja kontrapunkt trilogiji pozitivnih utopija koje smo već spomenuli, napisanih u šesnaestom i sedamnaestom veku. Ovde treba dodati i "Gvozdenu petu" Džeka Londona, predskazanje fašizma u Americi, koja je prva među modernim negativnim utopijama. Negativne utopije oslikavaju duh nemoći i beznađa modernog čoveka baš kao što su rane utopije oslikavale duh samouverenosti i nade ljudi nakon Srednjeg veka. Ne postoji veći paradoks u istoriji od te promene; čovek, na početku industrijskog doba, u vreme kada nije posedovao sredstva da stvori svet u kome svako nađe svoje mesto za stolom, u svetu u kome je bilo ekonomskih razloga za postojanje ropstva, ratova i izrabljivanja, u kome je čovek samo naslućivao mogućnosti nove nauke i njene primene u tehnici i proizvodnji - u takvom svetu, na početku modernog razvoja, čovek je bio pun nade. Četiri veka kasnije, kada su sve te nade postale ostvarive, kada je moguće proizvesti dovoljno za svakoga, kada je rat postao nepotreban zato što tehnološki napredak može da pruži bilo kojoj zemlji više bogatstava nego bilo koje teritorijalno osvajanje, kada je svet sve više postaje jedinstven kao što je to pre četiri veka bila Evropa, u trenutku kada je čovek na pragu da ostvari svoja nadanja - on počinje da ih gubi. To je suštinska tačka sve tri negativne utopije, ne samo opis budućnosti ka kojoj se svi krećemo, već takođe i pojašnjenje ovog istorijskog paradoksa.

Tri negativne utopije se međusobno razlikuju u detaljima i onome što ističu u prvi plan. Zamjatinov "Mi", napisan dvadesetih, ima više zajedničkih crta sa "1984" nego sa Hakslijevim "Vrlim novim svetom". "Mi" i "1984" oslikavaju jedno potpuno birokratizovano društvo, u kome je čovek samo broj i gubi svaki osećaj individualnosti. Do toga se stiglo mešavinom beskrajnog terora (kod Zamjatina koriste operaciju mozga, kako bi čoveka izmenili čak i fizički) u kombinaciji sa ideološkim i psihološkim manipulacijama. U Hakslijevom delu glavno sredstvo za pretvaranje čoveka u robota predstavlja primena hipnotišuće masovne sugestije (hipnopedija), koja omogućava izostanak terora. Može se reći da Zamjatin i Orvel opisuju diktaturu poput Staljinove i nacističke, dok Haksli opisuje razvoj Zapadnog industrijalizovanog sveta koji omogućava nastavak postojećeg trenda bez nekih suštinskih promena.
Bez obzira na sve razlike, postoji jedno osnovno pitanje koje je zajedničko za sve tri negativne utopije. Ono je filozofsko, antropološko i psihološko, a možda i religijsko. Ono glasi: Da li je moguće izmeniti ljudsku prirodu u toj meri da čovek zaboravi na svoju potrebu za slobodom, dostojanstvom, integritetom, ljubavi - što će reći, da li čovek može zaboraviti da je čovek? I da li ljudska priroda ima takvu dinamičnost koja će reagovati na kršenje tih osnovnih ljudskih potreba, tako što će pokušati da promeni nehumano društvo u humano? Valja napomenuti da ova tri autora ne zauzimaju jednostavnu poziciju psihološkog relativizma koji je danas tako čest kod mnogih izučavalaca društvenih nauka; oni ne započinju pretpostavkom da ljudska priroda ne postoji, da ne postoje neki kvaliteti koji su od suštinskog značaja za čoveka, da se čovek rađa samo kao prazan list papira po kome neko društvo piše sopstveni tekst. Oni smatraju da čovek ima snažnu potrebu za ljubavi, pravdom, istinom, solidarnošću - i po tome se oni veoma razlikuju od relativista. U stvari, oni ističu snagu i jačinu tih ljudskih potreba tako što opisuju sva sredstva koaj su neophodna da se one unište. U Zamjatinovom romanu je neophodna operacija na mozgu slična lobotomiji kako bi se otarasili potreba svojstvenih ljudskoj prirodi. Kod Hakslija su neophodni veštačka biološka selekcija i droge, a kod Orvela je to potpunoi neograničena upotreba torture i ispiranja mozga. Nikoga od njih ne možemo optužiti da tvrdi kako je lako uništiti čovečnost u čoveku. Sva trojica dolaze do istog zaključka: da to jeste moguće, i to upotrebom sredstava i tehnika za koje danas svi znamo.

Uprkos mnogim sličnostima sa Zamjatinovom knjigom, Orvelova "1984" daje sopstveni originalan doprinos tom pitanju. Kako se može izmeniti ljudska priroda? Hajde da sada popričamo o nekim specifično "orvelijanskim" konceptima.

Orvelov doprinos koji je veoma relevantan za ovu, 1961. godinu, ali i narednih pet do petnaest, predstavlja veza koju je on stvorio između diktatorskog društva u "1984" i nuklearnog rata. Prvi nuklearni sukobi su se pojavlili već tokom četrdesetih; atomski rat širih razmera je izbio desetak godina kasnije, kada su stotine bombi bačene na industrijske centre u Evropskom delu Rusije, Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Nakon tog rata, vlade svih zemalja su bile ubeđene da bi njegov nastavak mogao da vodi ka nestanku organizovanog društva, a shodno tome i njihove moći. Zbog toga se prestalo sa bacanjem bombi, a tri postojeće velike blokovske sile su "samo nastavile da prave atomske bombe i skladište ih, čekajući pogodnu priliku za koju su svi verovali da će im se pre ili kasnije ukazati". Glavni cilj vladajuće partije je i dalje ostao kako "pobiti nekoliko stotina miliona ljudi za par sekundi bez prethodnog upozorenja". Orvel je pisao "1984" pre otkrića termonuklearnog oružja, i treba napomenuti da je pomenuti cilj u stvarnosti već bio dostignut tokom pedesetih godina. Atomske bombe bačene na japanske gradove izgledaju male i neefikasne u poređenju sa masovnim ubistvom koje je moguće postići termonuklearnim oružjem koje ima kapacitet da zbriše 90 do 100 procenata stanovništva neke zemlje za samo par minuta.
Važnost Orvelovog koncepta rata ogleda se u brojnim pronicljivim zapažanjima.
Na prvom mestu, on ukazuje na ekonomski značaj neprekidne proizvodnje naoružanja, bez koje ekonomski sistem ne bi mogao da funkcioniše. Dalje, on daje impresivan prikaz smera u kome se jedno društvo kreće kada se konstantno priprema za rat, u stalnom je strahu od neprijateljskog napada, i koje se sprema da iznađe način na koji će u potpunosti uništiti svog neprijatelja. Ovaj Orvelov prikaz je od velikog značaja jer nudi ilustrativan argument nasuprot popularnoj ideji da slobodu i demokratiju možemo sačuvati nastavljajući trku u naoružanju uz pomoć koje ćemo uspostaviti "ravnotežu straha". Ta "umirujuća" slika ne uzima u obzir činjenicu da će povećani tehnički "napredak" (u kome se na svakih 5 godina pojavi neko u potpunosti novo oružje, što će vrlo brzo omogućiti razvoj bombi od 100 ili 1000 megatona umesto ovih od 10), primorati celo ljudsko društvo da se preseli pod zemlju, ali i da će destruktivna snaga termonuklearnih bombi uvek ostati jača od pećinskih dubina, da će vojska preuzeti vlast (ako ne de jure onda će sigurno de facto), da će strah i mržnja prema mogućem agresoru razoriti osnovne stubove demokratskog i humanističkog društva. Drugim rečima, nastavak trke u naoružanju, čak i da ne vodi ka izbijanju termonuklearnog rata, mogao bi da nas odvede u uništenje onih vrednosti našeg društva zbog kojih ga možemo zvati "demokratskim", "slobodnim" ili "u duhu američke tradicije". Orvel nam praktično demonstrira svu iluzornost pretpostavke da demokratija može postojati u svetu koji se sprema za nukearni rat, i on to radi na jedan nadasve imaginativan i sjajan način.

Orvelov opis prirode istine je još jedan bitan aspekt "1984", koji spolja predstavlja sliku Staljinovog odnosa prema istini, i to naročito tokom tridesetih godina XX veka. Međutim, svako ko u Orvelovom opisu vidi samo još jedno razotkrivanje prirode Staljinizma - previđa jedan suštinski element njegove analize. On, u stvari, sve vreme priča o razvoju koji je aktuelan i u Zapadnim industrijskim zemljama, ali samo nešto sporijim ritmom u odnosu na ono što se dešava u Rusiji i Kini. Osnovno pitanje kojim se Orvel bavi glasi: da li uopšte postoji "istina". "Stvarnost", kako vladajuća Partija tvrdi, "nije spoljašnja. Stvarnost postoji u ljudskom umu i nigde drugde... i sve što Partija smatra istinom - predstavlja istinu." Ako je to tako, onda Partija kontroliše istinu tako što kontroliše ljudske umove. U dramatičnom razgovoru između predstavnika Partije i poraženog pobunjenika, razgovoru koji je dostojan analogije sa onim između Inkvizitora i Isusa kod Dostojevskog, objašnjeni su osnovni principi na kojima funkcioniše Partija. Međutim, nasuprot Inkvizitoru, čelnici Partije se uopšte ne pretvaraju da njihov sistem ima za cilj da učini čoveka srećnijim, jer ljudi su krhka i kukavička stvorenja nespremna za slobodu i nesposobna da se suoče sa istinom. Vođe su svesne činjenice da oni imaju samo jedan cilj, a to je moć. Za njih "moć nije sredstvo, moć je cilj. A moć znači sposobnost nanošenja beskrajnog bola i patnje drugom biću." (Erih From: "Beg od Slobode", 1941) Ili, "moć je sposobnost pretvaranja čoveka u stvar, moć da pretvoriš živo biće u leš." (Simon Vajl) Moć, stoga, po njima kreira stvarnost, kreira istinu. Na poziciju koju Orvel u svojoj knjizi dodeljuje pripadnicima elite moći, može se gledati kao na ekstremni oblik filozofskog idealizma, ali bliže suštini leži sposobnost razumevanja da je koncept istine i stvarnosti koji postoji u "1984" zapravo ekstremni oblik pragmatizma u kome istina postaje potčinjena Partiji. Američki pisac Alan Herington, u svom delu "Život u Kristalnoj Palati" (1959), daje suptilnu i prodornu sliku života u jednoj velikoj američkoj korporaciji; on je tu iskovao sjajan opis savremenog koncepta istine: "mobilna istina". Ako ja radim u velikoj korporaciji koja tvrdi da je njen proizvod bolji od konkurentskih, pitanje 'da li je ova tvrdnja opravdana ili ne' u smislu dokučive stvarnosti postaje irelevantno. Bitno je da, dokle god radim u toj određenoj korporaciji, ta tvrdnja predstavlja "moju" istinu i ja odbijam da preispitujem da li se tu radi o objektivno važećoj istini. U stvari, ako promenim firmu i pređem u korporaciju koja je do sada bila "moja" konkurencija, prihvatiću novu istinu da je njen proizvod najbolji, a subjektivno rečeno ta nova istina će biti podjednako istinita kao i ona stara. Jedan od najvećih karakterističnih i destruktivnih aspekata razvoja našeg društva je da čovek sve više postaje instrument koji u sve većoj meri transformiše realnost u nešto što je povezano sa njegovim interesovanjima i funkcijama. Istinu potvrđuje konsenzus miliona; uz slogan "kako milioni mogu da pogreše" dodato je "i kako pojedinac u manjini može biti u pravu". Orvel sasvim jasno pokazuje da u sistemu, u kome je ukinut koncept istine kao objektivnog suda stvarnosti, svako ko predstavlja pojedinca u manjini mora biti uveren da je lud.

Opisujući način razmišljanja koji je dominantan u "1984", Orvel je smislio kovanicu koja je već postala deo savremenog rečnika: dvomisao. "Dvomisao je moć simultanog držanja dva kontradiktorna uverenja u nečijem umu, i prihvatanja oba... Taj proces mora biti svestan, inače neće biti realizovan sa dovoljnom preciznošću. Ali on takođe mora biti podsvesan, inače će sa sobom doneti osećaj obmane a sa njim i krivicu." Precizno rečeno, upravo taj podsvesni aspekt dvomisli će zavesti mnoge čitaoce "1984" da metodu dvomisli koriste Rusi i Kinezi, iako je to dovoljno strano i njima samima. Međutim, nekoliko primera pokazuju da je to samo iluzija. Mi na Zapadu pričamo o "slobodnom svetu", u koji ubrajamo ne samo sisteme poput onih u SAD i Engleskoj, koji su zasnovani na slobodnim izborima i slobodi govora, već i južnoameričke diktature (ili smo to radili dok su postojale); takođe, tu ubrajamo i razne tipove diktatura poput Frankove i Salazarove, kao i one u Južnoj Africi, Pakistanu i Abisiniji. Kada pričamo o slobodnom svetu, mi zapravo mislimo na sve države koje su protiv Rusije i Kine a ne na (kako bi se dalo iz terminologije zaključiti) države u kojima vlada politička sloboda. Još jedan savremeni primer držanja dva kontradiktorna uverenja u nečijem umu istovremeno, i njihovog prihvatanja, može se naći u našim raspravama oko naoružavanja. Trošimo značajan deo naših prihoda i energije na izgradnju termonuklearnog naoružanja, ali zatvaramo umove pred činjenicom da bi tim oružjem mogli da sa lica Zemlje zbrišemo trećinu ili polovinu ili većinu naše i neprijateljske populacije. Neki idu još dalje, pa tako Herman Kan, jedan od najuticajnijih pisaca na temu nuklearne strategije danas, tvrdi: "Drugim rečima, rat je užasan, o tome nema sumnje, ali takav je i mir i ispravno je uz današnje kalkulacije uporediti užas rata i užas mira, pa videti šta je i u kojoj meri gore."
Kan pretpostavlja da bi u termonuklearnom ratu moglo da strada šezdeset miliona Amerikanaca, pa ipak smatra da bi se čak i u tom slučaju "država dosta brzo i efikasno oporavila" i da tragedija termonuklearnog rata ne bi mogla da spreči "normalan i srećan život većine preživelih i njihovih potomaka".
Takvo gledište nam kaže:
a) treba se spremati za rat kako bi se očuvao mir
b) čak i da izbije rat, Rusi nam pobiju trećinu stanovništva kao i mi njima (i više, ako je to moguće), ljudi će živeti srećno i posle toga
c) ne samo rat već je i mir užasan, neophodno je sprovesti istraživanje koliko je rat užasniji od mira

One koji prihvataju ovakav način razmišljanja nazivaju "trezvenjacima", oni koji sumnjaju da bi dva ili šezdeset miliona mrtvih ostavilo Ameriku u suštini netaknutom nisu "trezveni", a oni koji ukazuju na političke i moralne posledice takvog razaranja bivaju nazvani "nerealnima".

Iako ovo nije ritam pogodan za vođenje dužih diskusija na temu razoružanja, ponuđeni primeri su dati kako bi nam ukazali na poentu od suštinskog značaja za razumevanje Orvelove knjige, odnosno da je "dvomisao" već tu, među nama, a ne nešto što će pripadati budućnosti, i da već postoji u diktaturama.

Postoji još jedna bitna stavka u Orvelovim diskusijama koja je tesno povezana sa "dvomisli" - ukoliko je manipulacija umom uspešna, čovek više neće govoritu suprotno od onoga što misli, već će misliti suprotno od onoga što je istinito. Tako, na primer, ako se neko u potpunosti odrekao svoje nezavisnosti i integriteta pa sebe smatra za stvar koja je u vlasništvu države, partije ili korporacije - onda je "dva i dva jednako pet" ili "ropstvo je sloboda", a on se oseća slobodnim jer vieš ne postoji svest o neslaganju između istine i laži. Ovo je naročito primenjivo u ideologijama. Poput Inkvizitora koji su mučili svoje zatvorenike i pritom verovali kako delaju u ime Hrišćanske ljubavi, tako i Partija "odbija i proglašava ozloglašenim svaki od principa za koje se socijalistički pokret isprva zalagao, i ona bira da uradi tako upravo u ime socijalizma". Njegova suština je izokrenuta u njegovu suprotnost, ali ljudi i dalje veruju da ideologija kaže ono što misli. U tom smislu, Orvel se evidentno poziva na falsifikovanje socijalizma od strane ruskog komunizma, ali moramo dodati da je i Zapad podjedanko odgovoran zbog sličnog falsifikata. Mi svoje društvo prikazujemo da je zasnovano na principima slobodne inicijative, individualizma i idealizma, a u stvarnosti su to u najvećem delu samo fraze. Naše društvo je upravljački centralizovano, u suštini birokratsko, motivisano materijalizmom koji je samo malo ublažen nekim duhovnim ili verskim pogledima. U vezi s tim, evo još jednog primera "dvomisli": retki su autori koji se, dok diskutuju o nuklearnoj strategiji, spotaknu o činjenicu da je ubiti, sa hrišćanske tačke gledišta, zlo ili veće zlo nego biti ubijen. Čitalac će pronaći i mnoge druge karakteristike našeg današnjeg Zapadnog društva u Orvelovim opisima u "1984", pod uslovom da ume u dovoljnoj meri da nadvlada sopstvene "dvomisli".

Orvelova priča zaista deluje veoma depresivno, posebno ako čitalac uvidi da je i sam Orvel istakao da to nije samo slika neprijatelja već prikaz celokupnog ljudskog roda na kraju dvadesetog veka. Na to možete reagovati na jedan od dva načina: ili ćete još više izgubiti nadu i pomiriti se sa sudbinom, ili ćete smatrati da još uvek ima vremena da se jasnije i hrabrije tome suprotstavite.

Orvel je princip telekrana pozajmio od Čaplina

Sve tri pomenute negativne utopije nam ukazuju da je moguće kompletno dehumanizovati čoveka, pa opet život još uvek ide dalje. Možete posumnjati u tačnost ove pretpostavke, jer ako je moguće uništiti u čoveku samu suštinu njegove ljudskosti to bi onda moglo značiti i da je na taj način moguće uništiti budućnost čitavog ljudskog roda. Takvim ljudima bi zaista nedostajala humanost, životnost, oni bi jedni druge uništavali ili umirali zbog čiste dosade ili anksioznosti. Ukoliko će svet "1984" postati dominantan oblik života na ovoj planeti, onda će to biti svet ludaka, koji upravo zbog toga neće biti moguć za život (Orvel upozorava na to vrlo suptilno ukazujući na ludački sjaj u očima Partijskih lidera).
Siguran sam da ni Orvel ni Haksli niti Zamjatin ne insistiraju na tome da je taj ludački svet neminovan. Naprotiv, sasvim je jasna njihova namera da nas upozore u kom će se pravcu stvari kretati, ukoliko ne uspemo u obnovi duha humanizma i dostojanstva koji leže u samim korenima Zapadne kulture. Orvel, baš kao i druga dva pisca, jednostavno ukazuje da novi vid upravljačkog industrijalizma, u kojem čovek pravi mašine koje se ponašaju poput ljudi i stvara ljude koji se ponašaju kao mašine, doprinosi eri dehumanizacije i potpune otuđenosti, gde se ljudi pretvaraju u stvari i postaju samo dodatak procesa proizvodnje i potrošnje. Sva trojica pisaca ukazuju na to da ta opasnost ne postoji samo u ruskoj ili kineskoj verziji komunizma, već da to predstavlja opasnost svojstvenu modernom načinu proizvodnje i organizacije, i da je ona relativno nezavisna od raznoraznih ideologija.
Orvel (i ostali pisci negativnih utopija) nije prorok katastrofe. On želi da nas upozori i probudi. On i dalje gaji nadu, ali (za razliku od autora utopijskih dela iz ranijih doba razvoja Zapadnjačkog društva) to je nada očaja. Ta se nada može ostvariti samo ako prepoznamo, kako nas "1984" uči, opasnost sa kojom se čovečanstvo danas suočava, opasnost od društva robota koji su izgubili svaku trunku individualnosti, ljubavi, kritičke misli - robota koji svega toga uopšte neće biti svesni zbog "dvomisli". Knjige poput Orvelove "1984" predstavljaju snažno upozorenje, i najgore bi bilo da je čitalac olako tumači kao samo još jedan opis staljinističkog varvarizma i na potpuno glup način ne primeti da se to odnosi i na nas.

- Ovaj esej Eriha Froma iz 1961. dodat je kao Pogovor izdanju "1984" iz 2009. godine, objavljenom povodom šezdesetogodišnjice prvog izdanja te knjige.

&

From u Hakslijevom "Povratku u Vrli Novi Svet" (1958)

Moderna tehnologija vodi u koncentraciju političke i ekonomske moći i u nastanak društva koje kontrolišu (u totalitarnim državama nemilosrdno, u demokratijama ljubazno i neupadljivo) veliki biznis i velika vlada. Ali društva su sastavljena od pojedinaca i dobra su samo ako pomažu pojedincima da ostvare svoje potencijale i žive srećan i kreativan život. Kako je na pojedince uticao najnoviji tehnološki napredak? Odgovor na to pitanje dao nam je filozof-psihijatar dr Erih From:

Naše savremeno zapadno društvo, uprkos svom materijalnom, intelektualnom i političkom napretku, sve manje pogoduje mentalnom zdravlju i sve više potkopava čovekovu unutrašnju sigurnost, sreću, razumnost i sposobnost za ljubav; ono ga postepeno pretvara u robota koji svoju ljudsku propast plaća sve težom duševnom bolešću, te očajem skrivenim ispod mahnitog nagona za radom i takozvanim zadovoljstvima.

Naša "sve teža duševna obolelost" može doći do izraza u neurotskim simptomima. Ti simptomi su upadljivi i krajnje žalosni. Ali, "budimo svesni", kaže dr From, "definicije mentalne higijene kao prevencije simptoma. Simptomi kao takvi nisu naši neprijatelji već naši prijatelji; tamo gde postoji simptom postoji i konflikt, a konflikt uvek ukazuje na to da se životne snage koje teže celovitosti i sreći još uvek bore." Istinski beznadežne žrtve mentalne bolesti nalaze se među onima koji izgledaju najnormalnije. "Mnogi od njih su normalni zato što su tako dobro prilagođeni našem modusu egzistencije, zato što je njihov ljudski glas zanemeo tako rano u njihovim životima, da se oni čak i ne bore, ne pate i ne razvijaju simptome poput neurotičara."

Oni su normalni, da tako kažemo, ne u apsolutnom smislu te reči; oni su normalni samo u odnosu na duboko nenormalno društvo. Njihova savršena prilagođenost nenormalnom društvu mera je njihove mentalne obolelosti. Ti milioni nenormalno normalnih ljudi, koji bezbrižno žive u društvu u kojem bi, da su celovita ljudska bića, morali da budu neprilagođeni, još uvek gaje "iluziju individualnosti", ali su zapravo u velikoj meri deindividualizovani. Njihov konformizam se razvija u nešto što liči na uniformnost. Ali, "uniformnost i sloboda se isključuju. Uniformnost i mentalno zdravlje takođe su nespojivi. Čovek nije stvoren da bude robot, a ako postane robot - osnova njegovog mentalnog zdravlja je uništena."

Tokom evolucije priroda se dobro namučila kako bi se postarala da svaka osoba bude drugačija od svih ostalih ljudi. Mi rzmnožavamo našu vrstu tako što gene oca dovodimo u kontakt sa genima majke. Ti nasledni faktori mogu da se spajaju u skoro neograničenom broju kombinacija. Fizički i mentalno, svako je jedinstven. Svaka kultura koja, zbog efikasnosti ili u ime neke političke ili religijske dogme, pokušava da standardizuje ljudske osobe - vređa čovekovu biološku prirodu.

- Oldos Haksli "Povratak u Vrli Novi Svet -  deo III: Preterana organizacija"

Sve gore izrečeno itekako je moguće napraviti u jednom društvu koje svoju snagu i moć crpi iz neznanja, smatrajući to i blagoslovom. Odatle je samo korak do slobode u ropstvu, dva do mira u ratu, tri do trenutka kada žudnja za moći postaje nova religija Partije a sama Moć njen Bog. Nakon toga više nema svrhe bilo šta dalje brojati, jer se nepovratno upada u živo blato "statičnog plesa" palanačke smrti iz koga samo ne-rad oslobađa.
Dovoljno je pogledati na šta liči obrazovni sistem u Srbistanu već godinama unazad, pa pretrnuti u strahu od (izvesne) automatonske budućnosti sveopšteg Neznanja.

Propaganda u diktaturi

Na suđenju posle Drugog svetskog rata, Albert Šper, Hitlerov ministar naoružanja, održao je dugačak govor u kojem je sa izvanrednom preciznošću opisao nacističku tiraniju i analizirao njene metode:

"Hitlerova diktatura se razlikovala u jednoj fundamentalnoj stvari od svih svojih istorijskih preteča. To je bila prva diktatura u savremenom dobu modernog tehničkog razvoja koja je u potpunosti iskoristila sva tehnička sredstva za dominaciju u svojoj zemlji. Kroz tehničke uređaje kao što su radio ili električni zvučnici, osamdeset miliona ljudi lišeno je nezavisnog mišljenja. Tako je postalo moguće da se oni potčine volji jednog čoveka. Prethodnim diktatorima bili su potrebni visokokvalifikovani pomoćnici čak i na najnižem nivou - ljudi koji su mogli da razmišljaju i deluju nezavisno. Totalitarni sistem u doba modernog tehničkog razvoja može da funkcioniše bez takvih ljudi; zahvaljujući modernim tehnikama komunikacije moguće je mehanizovati niže rukovodstvo. Kao rezultat toga pojavio se novi tip nekritičkog primaoca naređenja."

U "Vrlom novom svetu" iz moje proročke priče, tehnologija je uznapredovala daleko od tačke koju je dostigla u Hitlerovo vreme; zbog toga su primaoci naređenja bili mnogo manje kritički nastrojeni od svojih nacističkih kolega, i daleko poslušniji prema eliti koja izdaje naređenja. Štaviše, oni su bili genetski standardizovani i postnatalno uslovljavani da izvode svoje podređene funkcije, i stoga su mogli da budu predodređeni da se ponašaju predvidljivo skoro kao mašine. Uslovljavanje "nižeg rukovodstva" već se sprovodi u komunističkim diktaturama. Kinezi i Rusi se ne oslanjaju samo na indirektne posledice napredne tehnologije; oni direktno obrađuju psihofizičke organizme svojih nižih rukovodilaca, podvrgavajući njihove umove i tela sistemu nemilosrdnog i, prema svim izveštajima, veoma efikasnog uslovljavanja. Šper tu nastavlja:

"Mnoge ljude morio je košmar da bi narodima jednog dana mogla da ovladaju tehnička sredstva. Ta mora bila je skoro ostvarena u Hitlerovom totalitarnom sistemu."

Skoro, ali ne sasvim. Nacisti nisu imali dovoljno vremena - a možda ni inteligencije i neophodnog znanja - za ispiranje mozgova i uslovljavanje svog nižeg rukovodstva. To je verovatno jedan od razloga zašto su propali.

Arsenal tehničkih uređaja koji stoji na raspolaganju potencijalnom diktatoru znatno se povećao od Hitlerovih dana. Uz radio, električne zvučnike, filmsku kameru i rotacionu štamparsku presu, savremeni propagandista može da upotrebi televiziju za emitovanje slike i glasa svog klijenta, a može i da snimi sliku i zvuk na rolne magnetne trake. Zahvaljujući tehnološkom progresu, Veliki brat sada može biti skoro svuda prisutan, poput Boga. Ali ruka potencijalnog diktatora nije ojačana samo na tehničkom polju. Još od Hitlerovih dana, veliki posao je obavljen u onim specijalizovanim oblastima primenjene psihologije i neurologije, koje su polje posebnog interesovanja propagandiste, ideologa i ispirača mozga. Ti specijalisti u veštini menjanja svesti ljudi u prošlosti su bili empiristi. Metodom pokušaja i grešaka razvili su brojne tehnike i postupke, koje su uspešno primenjivali a da nisu tačno znali zašto su bili uspešni. Tehnika kontrole uma danas postaje nauka. Oni koji praktikuju tu nauku znaju šta rade i zašto. Oni se u svom radu rukovode teorijama i hipotezama koje su čvrsto utemeljene u ogromnoj bazi eksperimentalnih dokaza. Zahvaljujući tim novim uvidima, i novim tehnikama koje su omogućili ti uvidi, košmar (koji je bio "skoro ostvaren u Hitlerovom totalitarnom sistemu", mogao bi uskoro biti u potpunosti ostvaren.

Ali, pre nego što razmotrimo te nove uvide i tehnike, hajde da pogledamo taj košmar koji samo što nije postao stvarnost u nacističkoj Nemačkoj. Koje su to tehnike Hitler i Gebels koristili za "lišavanje osamdeset miliona ljudi nezavisnih mišljenja i njihovo potčinjavanje volji jednog čoveka"? I na kojoj su to teoriji ljudske prirode bile zasnovane te zastrašujuće metode?

Na to pitanje može se većim delom odgovoriti Hitlerovim sopstvenim rečima. Kako su samo izvanredno jasne i lukave bile te reči! Kada piše o tako velikim apstrakcijama kao što su rasa, istorija i proviđenje - Hitler je doslovno nečitljiv. Ali kada piše o nemačkim masama i metodima koje koristi kako bi ih kontrolisao i usmeravao - njegov stil se menja. Besmisao ustupa mesto razumljivosti, a bombastični stil tvrdokornoj i ciničnoj lucidnosti. U svojim filozofskim razmišljanjima Hitler ili nejasno sanjari ili reprodukuje polusvarene pojmove drugih ljudi. U svojim komentarima o masama i propagandi, on piše o stvarima koje poznaje iz direktnog iskustva. Prema rečima najdarovitijeg pisca biografije o Adolfu Hitleru, Alana Buloka, "Hitler je bio najveći demagog u istoriji". Oni koji dodaju "samo demagog" ne uzimaju u obzir prirodu političke moći u doba masovne politike. Kako je sam Hitler rekao: "Biti vođa znači biti sposoban da pokreneš mase". Hitlerov cilj je bio da pokrene mase, a onda, nakon što ih je oslobodio odanosti tradicionalnim moralnim normama, da im nametne (uz hipnotisano odobravanje većine) novi autoritarni poredak koji je sam osmislio. Herman Raušning je 1939. napisao: "Hitler duboko poštuje Katoličku crkvu i jezuitski red; ne zbog njihove hrišćanske doktrine već zbog 'mašinerije' koju su razvili i kontrolisali, njihovog hijerarhijskog sistema, krajnje lukave taktike, njihovog poznavanja ljudske prirode i mudrog korišćenja ljudskih slabosti u vladanju svojim vernicima". Eklezijastika bez hrišćanstva, disciplina monaškog reda, ne u slavu Boga ili da bi se dostiglo lično spasenje, već u ime države i za veću slavu i moć demagoga koji je postao Vođa - to je bio cilj prema kojem je vodilo sistemsko pokretanje masa.

Pogledajmo sada šta je Hitler mislio o masama koje je pokretao i kako je izvodio to pokretanje. Prvi princip od kojeg je pošao bio je vrednosni sud: mase su u potpunosti dostojne prezira. One nisu sposobne za apstraktno mišljenje i nezainteresovane su za bilo koju činjenicu izvan kruga svog neposrednog iskustva. Njihovo ponašanje određuju, ne znanje i razum, već osećanja i nesvesni nagoni. U tim nagonima i osećanjima "ukorenjeni su njihovi pozitivni i negativni stavovi". Da bi bio uspešan, propagandista mora da nauči kako da manipuliše tim nagonima i emocijama. "Pokretačka sila koja je izazvala najveće revolucije u svetu nikada nisu bila neka naučna učenja koja su zavladala masama, već uvek odanost koja ih je inspirisala, i uvek neka vrsta histerije koja ih je terala u akciju. Ko god želi da ovlada masama, mora poznavati ključ koji će otvoriti vrata njihovih srca".

Postfrojdovskim rečnikom: njihovog nesvesnog.

Hitler je najsnažnije privukao one pripadnike niže srednje klase koje je upropastila inflacija iz 1923, a onda su bili dotučeni depresijom iz 1929. i u godinama koje su sledile. Mase o kojima on govori, bili su ti zbunjeni, frustrirani i zabrinuti milioni. Da bi ih više približio masi i učinio sasvim podljudskim bićima, on ih je okupio, u hiljadama i desetinama hiljada, u ogromnim halama i arenama, gde pojedinci mogu da izgube svoj lični identitet, čak i svoju elementarnu čovečnost, i stope se sa gomilom.

Muškarac ili žena dolaze u direktan kontakt sa društvom na dva načina:

- kao članovi neke porodične/profesionalne/religijske grupe, ili

- kao pripadnici gomile

Grupe mogu biti jednako inteligentne i moralne kao i pojedinci koji ih formiraju; gomila je haotična, nema sopstveni cilj i sposobna je za sve osim za inteligentno delovanje i realistično razmišljanje. Skupljeni u gomile, ljudi gube svoju moć rasuđivanja i svoju sposobnost moralnog izbora. Njihova sugestibilnost se povećava do tačke kada prestaju da donose bilo kakav samostalan sud i kada gube sopstvenu volju. Postaju veoma razdražljivi, gube svaki osećaj lične ili kolektivne odgovornosti, i pod vlašću su iznenadnih nastupa besa, oduševljenja ili panike. Jednom rečju, čovek se u gomili ponaša kao da je progutao veliku dozu neke jake opojne droge. On je žrtva onoga što sam nazvao trovanje stadom. Poput alkohola, otrov stada je aktivna, ekstrovertna droga. Gomilom zatrovani pojedinac beži od odgovornosti, inteligencije i morala u neku vrstu izbezumljene, životinjske nepromišljenosti.

Tokom svoje karijere agitatora, Hitler je proučavao efekte otrova stada i naučio kako da ih iskoristi za svoje ciljeve. Otkrio je da govornik može da utiče na te "skrivene sile" (koje pokreću čoveka na akciju) mnogo efikasnije od pisaca. Čitanje nije kolektivna nego privatna aktivnost. Pisac se obraća samo pojedincima, koji sede sami u stanju normalne trezvenosti. Govornik se obraća masama pojedinaca, koje je otrov stada već dobro pripremio. Oni su prepušteni njegovoj milosti i, ako dobro poznaje svoj posao, on može s njima da radi šta mu je volja. Kao govornik, Hitler je bio vrhunski majstor svog zanata. Prema njegovim rečima, on je mogao "da osluškuje puls velike mase na takav način da mu je živa emocija njegovih slušalaca sugerisala zgodnu reč koja mu je u tom trenutku trebala, i koja bi zauzvrat pogodila pravo u srca njegovih slušalaca". Oto Štraser ga je zvao "električnim zvučnikom koji javno saopštava najskrivenije želje, najmanje dozvoljene instinkte, patnje i lične revolte cele nacije".

Medison avenija u Njujorku je mesto nastanka i procvata američke advertajzing industrije. "Motivaciona istraživanja" započeo je posle Drugog svetskog rata bečki psihoanalitičar Ernest Dihter, zajedno sa ostalim uglavnom evropskim, društvenim naučnicima koji su tridesetih godina emigrirali u Ameriku pred nacističkom diktaturom. Zasnovana su na saznanju da je ponašanje potrošača posledica njihovih nesvesnih motiva kojima se može manipulisati psihološkim tehnikama. Radi se o primeni metoda i tehnika psihologije, sociologije i antropologije u advertajzingu i marketinškim istraživanjima.

Dvadeset godina pre nego što su na Medison aveniji počela "Motivaciona istraživanja", Hitler je sistematično istraživao i koristio skrivene strahove i nade, žudnje, bojazni i frustracije nemačkih masa. Manipulišući "skrivenim silama", eksperti za advertajzing nas navode da kupimo robu koju nude: zubnu pastu, marku cigareta, političkog kandidata. Obraćajući se upravo tim skrivenim silama (i drugim, previše opasnim da bi se Medison avenija bavila njima), Hitler je naveo nemačke mase da kupe svog Firera, ludačku filozofiju i Drugi svetski rat.

Za razliku od masa, intelektualci su skloni racionalnom mišljenju i razmatranju činjenica. Kritička navika njihovog uma čini ih otpornim na vrstu propagande koja tako dobro utiče na većinu. U masama "caruje nagon, a iz nagona nastaje vera". Dok zdrav, običan narod instinktivno poravnava svoje redove da bi oformio zajednicu (sa Vođom, što se podrazumeva), "intelektualci vrludaju tamo-amo, kao kokoške u dvorištu. S njima čovek ne može da stvara istoriju; na njih se ne može računati kao na elemente koji čine zajednicu". Intelektualci su vrsta ljudi koja traži dokaze, i koju šokiraju logičke greške i nedoslednosti. Preterano pojednostavljivanje oni smatraju prvobitnim grehom uma, i ne koriste se sloganima, nekvalifikovanim izjavama i olakim generalizacijama - robom koju prodaje propagandista.

Hitler nastavlja: "Sva uspešna propaganda mora se ograničiti na nekoliko golih nužnosti, a onda se mora izraziti u nekoliko stereotipnih formula". Te stereotipne formule moraju se neprestano ponavljati, jer "ćemo jedino neprestanim ponavljanjem na kraju uspeti da u pamćenje gomile utisnemo jednu zamisao".

Filozofija nas uči da sumnjamo u stvari koje nam izgledaju samorazumljivo. S druge strane, umesto da se uzdržimo od suda o njima i sumnjamo u njih, što bi bilo razumno, propaganda nas uči da prihvatimo samorazumljive stvari. Cilj demagoga jeste da stvori socijalnu koheziju pod svojim vođstvom. Ali, kako je Bertrand Rasel ukazao, "dogmatski sistemi bez empirijske osnove, kao što su sholasticizam, marksizam i fašizam, imaju tu prednost da stvaraju snažnu društvenu koheziju među svojim pristalicama". Demagoški propagandista stoga mora biti dosledno dogmatičan. Sve njegove izjave su nekompetentne. U njegovoj slici sveta nema sivih nijansi: sve je ili đavolski crno ili nebeski belo. Hitlerovim rečima, propagandista mora da zauzme "sistematično jednostrani stav u pogledu svakog problema kojim treba da se bavi". On nikada ne sme da prizna kako može da ne bude u pravu, ili da ljudi koji drugačije misle mogu biti bar delimično u pravu. Sa protivnicima se ne treba raspravljati, njih treba napasti, nadglasati ili, ako postanu prevelika smetnja - likvidirati. Moralno gadljivi intelektualac može biti šokiran takvim stvarima. Ali mase su uvek ubeđene da je "aktivni napadač uvek u pravu".

Takvo je, dakle, bilo Hitlerovo mišljenje o čovečanstvu u masi. Bilo je to veoma loše mišljenje. Da li je bilo i pogrešno mišljenje? Drvo se poznaje po svojim plodovima, a teorija ljudske prirode, koja je inspirisala tehnike koje su se pokazale užasno uspešnim, mora sadržati makar jedan element istine. Vrlina i inteligencija odlikuju ljudska bića kada su kao individue slobodno udružene sa drugim pojedincima u male grupe. Takođe ih odlikuju greška i glupost. Ali podljudsko bezumlje kojem se demagog obraća, moralna imbecilnost na koju se oslanja kada podstiče svoje žrtve na akciju, nisu osobine muškaraca i žena kao pojedinaca već muškaraca i žena u masama. Bezumlje i moralni idiotizam nisu karakteristične ljudske osobine; oni su simptom trovanja stadom. U svim višim svetskim religijama spasenje i prosvetljenje su za pojedince. Carstvo nebesko je u svesti čoveka, ne u kolektivnom bezumlju gomile. Hristos je obećao svoje prisustvo tamo gde su dvoje ili troje okupljeni zajedno. Nije rekao ništa o svom prisustvu tamo gde hiljade ljudi truju jedno drugo otrovom stada.

Pod vladavinom nacista ogromne mase ljudi bile su prisiljene da silno vreme marširaju u zbijenim redovima od tačke A do tačke B, i ponovo nazad do tačke A. Herman Raušning kaže:

"To držanje celog stanovništva u maršu izgledalo je kao nerazumno trošenje vremena i energije. Samo malo kasnije u tome se pokazala prepredena namera zasnovana na dobro promišljenom odmeravanju ciljeva i sredstava.

Marširanje skreće čovekove misli.

Marširanje ubija misao.

Marširanje ukida individualnost.

Marširanje je neophodan mađionićarski trik koji se izvodi kako bi se ljudi navikli na mehaničku kvaziritualnu aktivnost - dok ona ne postane druga priroda."

Sa njegove tačke gledišta, i na nivou na kojem je odabrao da obavi svoj užasni posao, Hitler je potpuno ispravno procenio ljudsku prirodu. Za nas, koji na ljude radije gledamo kao na individue nego kao na pripadnike gomile ili strogo disciplinovanih kolektiva, njegov sud je bio odvratno pogrešan. Kako da sačuvamo integritet i ponovo uzdignemo vrednost čoveka pojedinca - u doba rastuće prenaseljenosti, sve preteranijeg organizovanja i sve efikasnijih sredstava masovnih komunikacija? To je pitanje koje još uvek možemo da postavimo i možda da uspešno odgovorimo na njega. Možda će u sledećoj generaciji biti kasno da pronađemo odgovor i možda će biti nemoguće u zagušljivoj kolektivnoj klimi tog budućeg vremena, čak i postaviti to pitanje.

- Aldous Huxley: "Brave New World Revisited" (1958)

Građanski krug: 

- Propaganda u demokratskom društvu, post #1177 27.03.2017.

- O dobrovoljnom ropstvu, post #888 03.10.2015.
- Bili su ubeđeni da to samo grmi, post #736 22.10.2014.

***

Problem današnjeg sveta je u tome da se Orvelijanska diktatura vešto krije upakovana u Hakslijevsku kvazidemokratsku Dembeliju, dok se ova druga služi tehnikama i tehnologijama prve. Zajedno, pomešane, predstavljaju veću opasnost nego svaka pojedinačno.

Prosto je zanimljivo koliko Haksli 1958. precizno opisuje i ove naše tupadžije na vlasti i njihove ispirače mozgova, baš kao i "narodne mase" & "glasačko telo".
Zanimljivo... da svisneš.