Republika...
dr Nebojša Popov
20.09.1939. - 07.04.2016.
Poslednji tekst* Nebojše Popova za poslednji broj Republike:
TEŠKOĆE U POIMANJU ELITE
Sukob oko legitimnosti poretka, tj. da li je to demokratija ili nije, socijalizam ili nije, pluralizam ili nije, liberalizam ili nije, taj sukob oko karaktera tog poretka u ovoj knjizi nije dovoljno jasno izražen, tako da mi ne možemo pouzdano znati koliko je traga ostalo od njegove ideologije, od platforme na kojoj se on nalazio, u godinama koje su sledile.
Decenijama čitam radove Latinke Perović, i uvek sam imao šta vredno da pročitam. Ovoga puta ograničiću se na nekoliko kritičkih zapažanja.
Prvo o samom pojmu elite. Brojni su sporovi oko pojma elite kao kvalitativnom pojmu ili prosto deskriptivnom, kao skupini ljudi koji se nalaze na vrhovima hijerarhije moći novca, politike i ideologije. Neću se upuštati ni u izbor osoba koje analizira. Ovde je međutim, sporan pojam "nepoželjna" elita. Šta to znači? Koja je poželjna, a koja nepoželjna i sa kog stanovišta je neka poželjna, a neka nepoželjna? U literaturi se smatra da se putem slobodnih izbora može ustanoviti šta je poželjno za jedno društvo, kako treba da se ponaša elita. Tamo gde nema slobodnih izbora stvar je komplikovanija. Tu je pitanje ko određuje šta je poželjno. U našem slučaju reč je o jednom sistemu koji nije imao slobodne izbore, koji je imao dosta nerazvijenu demokratsku tradiciju, nerazvijenu kulturu, ali su jake dimenzije lične vlasti, tako da su oni koji su imali veliku vlast, skoro neograničenu, postavljali ljude koje su cenili najboljim, poželjnim, i istovremeno udaljavali one koje su smatrali nepoželjnim.
Suština problema legitimnosti
U konkretnom slučaju reč je o sudbini onoga što se naziva liberalima u Srbiji. Reč je naime o jednoj grupi intelektualaca i političara koji su proglašeni liberalima po starom boljševičko-staljinističkom običaju, kao jedna vrsta kadrova koji potcenjuje opasnost od neprijatelja/protivnika, koji se nedovoljno energično bori protiv toga. U jesen 1968. godine najmoćniji čovek u partiji i državi, Josip Broz Tito, očekivao je da će novi sastav CK SK Srbije koji je on postavio ostvariti zadatak koji im je postavljen, kazniti one u našoj zemlji koji su zloupotrebili studentske demonstracije, studentski pokret 1968. godine da nametnu neke svoje interese, neke svoje ideje i ideologije. Od 1968. godine na dalje on je to često ponavljao i na tome je insistirao.
Decenijama čitam radove Latinke Perović, i uvek sam imao šta vredno da pročitam. Ovoga puta ograničiću se na nekoliko kritičkih zapažanja.
Prvo o samom pojmu elite. Brojni su sporovi oko pojma elite kao kvalitativnom pojmu ili prosto deskriptivnom, kao skupini ljudi koji se nalaze na vrhovima hijerarhije moći novca, politike i ideologije. Neću se upuštati ni u izbor osoba koje analizira. Ovde je međutim, sporan pojam "nepoželjna" elita. Šta to znači? Koja je poželjna, a koja nepoželjna i sa kog stanovišta je neka poželjna, a neka nepoželjna? U literaturi se smatra da se putem slobodnih izbora može ustanoviti šta je poželjno za jedno društvo, kako treba da se ponaša elita. Tamo gde nema slobodnih izbora stvar je komplikovanija. Tu je pitanje ko određuje šta je poželjno. U našem slučaju reč je o jednom sistemu koji nije imao slobodne izbore, koji je imao dosta nerazvijenu demokratsku tradiciju, nerazvijenu kulturu, ali su jake dimenzije lične vlasti, tako da su oni koji su imali veliku vlast, skoro neograničenu, postavljali ljude koje su cenili najboljim, poželjnim, i istovremeno udaljavali one koje su smatrali nepoželjnim.
Suština problema legitimnosti
U konkretnom slučaju reč je o sudbini onoga što se naziva liberalima u Srbiji. Reč je naime o jednoj grupi intelektualaca i političara koji su proglašeni liberalima po starom boljševičko-staljinističkom običaju, kao jedna vrsta kadrova koji potcenjuje opasnost od neprijatelja/protivnika, koji se nedovoljno energično bori protiv toga. U jesen 1968. godine najmoćniji čovek u partiji i državi, Josip Broz Tito, očekivao je da će novi sastav CK SK Srbije koji je on postavio ostvariti zadatak koji im je postavljen, kazniti one u našoj zemlji koji su zloupotrebili studentske demonstracije, studentski pokret 1968. godine da nametnu neke svoje interese, neke svoje ideje i ideologije. Od 1968. godine na dalje on je to često ponavljao i na tome je insistirao.
Ja sam se bavio malo time, istraživao, pa bih rekao da imam razumevanje za njegovu zabrinutost - mislim na Titovu, jer te demonstracije, a naročito štrajk Beogradskog univerziteta juna 1968. godine, zbog nasilja prema studentima otvorili su pitanje o legitimnosti poretka koji koristi monopol na fizičku silu, a da se pritom ne zna ko naređuje korišćenje tog monopola. To je, inače, suština problema legitimnosti političkog poretka. Ja naravno ne znam da li su u novom CK otvoreno o tome govorili, da li prihvataju takav zadatak, da li su nešto obećali ili nisu, ali znam da je Tito na tome uporno insistirao i da je bio pritisnut većinom svojih najvrednijih i najodanijih sledbenika.
Treće, ima u knjizi rečenica koja me je začudila u kojoj se kaže za 1969. godinu "na površini sve je bilo mirno" (strana 649). Mislim da se to autorki omaklo jer ko god je tada prosto bio prisutan, čak i ne mora biti istraživač, već da je samo čitao novine i slušao šta ljudi pričaju, ili gledao televiziju, mogao je gotovo svakodnevno pratiti talase represije tog režima koji je tražio kažnjavanje krivca za 1968. godinu, naročito ekstremne levičare, ne samo za 1968. godinu, nego je to bila prilika da se počiste neprijatelji svih boja i svih vrsta tako da su organizovani razni sudski procesi. Sve se vrtelo uglavnom oko Beograda, Beogradskog univerziteta, naročito Filozofskog fakulteta i potom je potražena neka grupa koju primerno treba kazniti, to je ono što se u istoriji teorije zove "žrtveno jare". Tako bi bila namirena želja ili zahtev vrhovnog gospodara. Vodio se potom jedan vrlo dug i mučan razgovor, opet vrlo karakterističan, neinstitucionalni, to nije ni Skupština ni CK, već, kako kažu, razgovor sa drugom Titom, gde su uglavnom njegovi lojalni sledbenici kritikovali Nikezića, Latinku i ostale iz CK zbog toga što su popustljivi, što su nekakvi modernisti, što imaju neke rezerve prema Sovjetskom savezu, a nemaju prema Zapadu. I u tom trenutku pojavio se jedan spisak na kome su se nalazili kandidati za "žrtvenog jarca". Izgledalo je da će Tito biti zadovoljan; međutim, vraga - nije bio zadovoljan. Nastavljan je pritisak dok ljudi koji su tada činili vođstvo Centralnog komiteta Srbije nije podnelo ostavku, umesto da budu puki poslušnici ili poželjna elita.
Legitimacija iracionalnom poretku
Četvrto, kad se pažljivo čita i knjiga, a i izvorni dokumenti, može se primetiti da je glavna pažnja usmerena na to kako Tito reaguje na njih, a ne da li je on u pravu ili nije u pravu. Rekao bih da je to jedna vrsta snishodljivosti, a ne samo poštovanja i da je zbog te nedovoljne distance prema harizmatskom vođi kao osloncu vladajućeg poretka data izvesna legitimacija harizmatskom iracionalnom poretku koju je oličavao Tito. To može da izgleda kao dosta teška ocena, ja bih bio spreman da je branim jer ne može se tumačiti bilo koji kult ličnosti pa ni njegov, ni Staljinov ni Lenjinov, ni bilo koga drugog, bez učešća saradnika i podanika u stvaranju tog kulta ličnosti. Dakle, u stvaranju Titovog kulta učestvovali su ne samo oni koji su mu bili do kraja odani i lojalni nego i oni koji nisu bili, čak i neki koji su bili protivnici, tako se on mogao dugo održati na vrhu vlasti.
Obnova stare ideologije
Taj sukob oko legitimnosti tog poretka, tj. da li je to demokratija ili nije, socijalizam ili nije, pluralizam ili nije, liberalizam ili nije, taj sukob oko karaktera tog poretka u ovoj knjizi nije dovoljno jasno izražen, tako da mi ne možemo pouzdano znati koliko je traga ostalo od njegove ideologije, od platforme na kojoj se on nalazio, u godinama koje su sledile.
Šta je sledilo? Ubrzo kada odu ovi koji su nazvani liberalima naći će se oni koji će požuriti da ostvare zadatak i Titove želje; počistili su sve što su mogli da počiste, pokažnjavali su ljude po novinama, časopisima, pozorištima, filmskim preduzećima, krenuli u žestoku kampanju protiv takozvanog "crnog talasa", obnovili ideologiju koja je bila neprikosnovna do 1948. godine. I sam Tito je više puta govorio da su oni možda poranili, požurili, preterali. Obnovljena je dakle ta stara ideologija, na njoj su nastale nove tzv. elite i došlo je do afirmacij, ne revolucije kao poretka slobode, nego revolucije kao poretke jedne partije i njenog vođe, vladajućeg vođe. To se kasnije donekle rastvorilo u vremenima koja su došla, u onome što se zove nacionalna revolucija ili populistička revolucija, to više nije ni "staljinizam", ni socijaldemokratija, ni liberalna demokratija, ne zna se tačno šta je, to je jedan bućkuriš i zato mislim da je jako važno precizno utvrditi u čemu je bio spor između liberala u vrhu partije Srbije i Tita u ono vreme i neposredno pre toga, ali i posle toga. Bez toga mi ne znamo kako smo se našli u ovom stanju, niti možemo slutiti ima li izlaza iz njega.
Treće, ima u knjizi rečenica koja me je začudila u kojoj se kaže za 1969. godinu "na površini sve je bilo mirno" (strana 649). Mislim da se to autorki omaklo jer ko god je tada prosto bio prisutan, čak i ne mora biti istraživač, već da je samo čitao novine i slušao šta ljudi pričaju, ili gledao televiziju, mogao je gotovo svakodnevno pratiti talase represije tog režima koji je tražio kažnjavanje krivca za 1968. godinu, naročito ekstremne levičare, ne samo za 1968. godinu, nego je to bila prilika da se počiste neprijatelji svih boja i svih vrsta tako da su organizovani razni sudski procesi. Sve se vrtelo uglavnom oko Beograda, Beogradskog univerziteta, naročito Filozofskog fakulteta i potom je potražena neka grupa koju primerno treba kazniti, to je ono što se u istoriji teorije zove "žrtveno jare". Tako bi bila namirena želja ili zahtev vrhovnog gospodara. Vodio se potom jedan vrlo dug i mučan razgovor, opet vrlo karakterističan, neinstitucionalni, to nije ni Skupština ni CK, već, kako kažu, razgovor sa drugom Titom, gde su uglavnom njegovi lojalni sledbenici kritikovali Nikezića, Latinku i ostale iz CK zbog toga što su popustljivi, što su nekakvi modernisti, što imaju neke rezerve prema Sovjetskom savezu, a nemaju prema Zapadu. I u tom trenutku pojavio se jedan spisak na kome su se nalazili kandidati za "žrtvenog jarca". Izgledalo je da će Tito biti zadovoljan; međutim, vraga - nije bio zadovoljan. Nastavljan je pritisak dok ljudi koji su tada činili vođstvo Centralnog komiteta Srbije nije podnelo ostavku, umesto da budu puki poslušnici ili poželjna elita.
Legitimacija iracionalnom poretku
Četvrto, kad se pažljivo čita i knjiga, a i izvorni dokumenti, može se primetiti da je glavna pažnja usmerena na to kako Tito reaguje na njih, a ne da li je on u pravu ili nije u pravu. Rekao bih da je to jedna vrsta snishodljivosti, a ne samo poštovanja i da je zbog te nedovoljne distance prema harizmatskom vođi kao osloncu vladajućeg poretka data izvesna legitimacija harizmatskom iracionalnom poretku koju je oličavao Tito. To može da izgleda kao dosta teška ocena, ja bih bio spreman da je branim jer ne može se tumačiti bilo koji kult ličnosti pa ni njegov, ni Staljinov ni Lenjinov, ni bilo koga drugog, bez učešća saradnika i podanika u stvaranju tog kulta ličnosti. Dakle, u stvaranju Titovog kulta učestvovali su ne samo oni koji su mu bili do kraja odani i lojalni nego i oni koji nisu bili, čak i neki koji su bili protivnici, tako se on mogao dugo održati na vrhu vlasti.
Obnova stare ideologije
Taj sukob oko legitimnosti tog poretka, tj. da li je to demokratija ili nije, socijalizam ili nije, pluralizam ili nije, liberalizam ili nije, taj sukob oko karaktera tog poretka u ovoj knjizi nije dovoljno jasno izražen, tako da mi ne možemo pouzdano znati koliko je traga ostalo od njegove ideologije, od platforme na kojoj se on nalazio, u godinama koje su sledile.
Šta je sledilo? Ubrzo kada odu ovi koji su nazvani liberalima naći će se oni koji će požuriti da ostvare zadatak i Titove želje; počistili su sve što su mogli da počiste, pokažnjavali su ljude po novinama, časopisima, pozorištima, filmskim preduzećima, krenuli u žestoku kampanju protiv takozvanog "crnog talasa", obnovili ideologiju koja je bila neprikosnovna do 1948. godine. I sam Tito je više puta govorio da su oni možda poranili, požurili, preterali. Obnovljena je dakle ta stara ideologija, na njoj su nastale nove tzv. elite i došlo je do afirmacij, ne revolucije kao poretka slobode, nego revolucije kao poretke jedne partije i njenog vođe, vladajućeg vođe. To se kasnije donekle rastvorilo u vremenima koja su došla, u onome što se zove nacionalna revolucija ili populistička revolucija, to više nije ni "staljinizam", ni socijaldemokratija, ni liberalna demokratija, ne zna se tačno šta je, to je jedan bućkuriš i zato mislim da je jako važno precizno utvrditi u čemu je bio spor između liberala u vrhu partije Srbije i Tita u ono vreme i neposredno pre toga, ali i posle toga. Bez toga mi ne znamo kako smo se našli u ovom stanju, niti možemo slutiti ima li izlaza iz njega.
* Autorizovano izlaganje na predstavljanju knjige Latinke Perović "Dominantna i neželjena elita" (Dangraf Beograd, 2015), održanom u "Zelenom zvonu" u Zrenjaninu 18.10.2015.
***
Zato.
No comments:
Post a Comment