Na današnji dan, 1984. godine, kada je sat otkucao trinaest, Vinston Smit je naiskap ispio šoljicu Pobeda džina, pripalio jednu od Pobeda cigareta, smestio se u mrtav ugao u odnosu na kućni telekran, i okrenuo prvu praznu stranicu svog dnevnika.
To nije bilo nezakonito - ništa nije bilo nezakonito, jer više nije bilo nijednog zakona - ali ukoliko ga otkriju postojala je razumna verovatnoća da će zbog toga biti osuđen na smrt, ili najmanje na dvadeset i pet godina prinudnog rada u logoru. Vinston uglavi pero u držač i liznu ga kako bi skinuo masnoću sa njega. Pero je bilo jedan zaista starinski izum, retko je bilo korišćeno čak i za potpisivanje, a on je sebi napravio jedno, u potaji i na jedvite jade, jednostavno zbog osećaja da taj fini kremasti papir zaslužuje da se po njemu piše pravim perom, umesto škrabanja hemijskom olovkom. On, zapravo, nije bio navikao da piše rukom. Osim nekih vrlo kratkih napomena i beleški, uobičajeno je bilo da sve izdiktira u diktograf - što je, naravno, u ovom slučaju bilo sasvim nemoguće. On umoči pero u mastilo i na trenutak zastade. Utrobom mu beše prošao drhtaj. Obeležiti taj papir bio je čin odluke. Sitnim, nespretnim rukopisom, on ispisa:
4. april 1984.
Roman Hiljadudevetstoosamdesetčetvrta nam otkriva Orvela kao jednog od najvećih kreatora mitova u dvadesetom veku. Totalitaristički sistem, koji ga je isprovocirao da napiše ovu knjigu, odavno je otišao u zaborav, ali njegova uznemirujuća i opominjujuća priča o čoveku zarobljenom u političkom košmaru doživela je sasvim drugačiju sudbinu: njen značaj i moć da poremeti naše samozadovoljstvo, izgleda da iz decenije u deceniju sve više jača. Očajničku borbu Vinstona Smita za slobodu od sveprožimajuće države zla, Orvel suprotstavlja težnjama jasno vidljivim u svim modernim društvima; onima, koje je u svom romanu oživeo u formi univerzalne nesreće svakog pojedinca.
4. april 2016.
No comments:
Post a Comment