Strukturalni rasizam u predsedničkim kampanjama 1860-2015

Pred američki Dan nezavisnosti, da se malo pozabavimo i njihovom kampanjom za naredne predsedničke izbore koji se održavaju 2016. godine:

Od ubistva Majkla Brauna u Fergusonu, u avgustu 2014. godine, pažnja javnosti pojačano je usmerena na pitanja krivične i socijalne pravde, i to posebno kada su u pitanju Crni Amerikanci. Jedna sasvim nova generacija aktivista uporna je u nastojanju da fokus javnosti zadrži na nesrazmerno veliki broj crnih muškaraca i žena koje su ubili policajci. Iako to traje decenijama, najnoviji slučajevi poput Fergusona, Njujorka ili Baltimora (da spomenemo samo one najskorije) ponovo ukazujuna postojanje strukturalnog rasizma u SAD.

Kada su shvatili da je postalo nemoguće dalje ignorisati nezadovoljstvo, američki zvaničnici su se suočili sa velikim pritiskom javnosti da taj problem reše. Kako se kampanja za izbore 2016. sve više zahuktava, tako se i predsednički kandidati suočavaju sa zahtevima da iznesu sopstvene planove po pitanju rešenja ovog problema. Za neke od njih, odgovor na to pitanje je lakši od drugih. Nakon što je beli rasista 17. juna upao u jednu crkvu u Čarlstonu i pobio devet crnaca, problem rasizma je izbio u prvi plan uz mogućnost da postane centralno pitanje predstojećih predsedničkih izbora.

Samo u periodu od 22. do 30. juna ove godine, zapaljeno je i do temelja izgorelo sedam crnačkih crkava na američkom jugu. Dok se zvaničnici i policija još uvek "premišljaju" oko slučajnih uzroka tih požara, sve je veći broj onih koji u tome vide jasnu taktiku rasističke opresije. Za razliku od svojih podređenih, predsednik Obama je javno izjavio da postoji direktna veza između podmetanja tih požara i narastajućeg rasizma na američkom Jugu, da ta "tradicija" ima svoju istoriju koja predugo traje i da se tome već jednom mora stati na put.

Pre nego što je prošlog decembra zvanično objavila svoju predsedničku kandidaturu, Hilari Klinton je u Bostonu izjavila: "Svako od nas će morati da se izbori sa određenim teškim istinama po pitanju rasizma i pravde u Americi." Ovaj njen komentar su inicirale dve odluke sudskih veća koja nisu osudila policajce, ubice Majkla Brauna i Erika Garnera. Ona je iskoristila tu priliku da ponovo ukaže na potrebu za reformom krivičnog zakonika, ističući nesrazmerno visoku stopu "obojenih" Amerikanaca u ukupnom broju uhapšenih i zatvorenih, kao i uticaj koji to ima na njihove porodice.

Od ukupnog broja uhapšenih u celom svetu, 25% njih se nalaze u SAD, najvećim delom usled neuspeha u borbi sa narko kartelima. Mnogi od njih nisu u zatvoru zbog nasilja već zbog posedovanja droge, ali i posle odsluženja kazne ostaju pod prismotrom zbog dugog uslovnog perioda. Iako je broj nasilnih prestupa u opadanju, mnogi političari se zalažu za još oštrije kazne, ponajviše usled pritiska koji na njih vrši tzv. privatna zatvorska industrija, koja ih očigledno finansira. I pored toga, strukturalni rasizam koji nesrazmerno pogađa crne Amerikance u svemu (od broja hapšenja do presuda) očigledno je primorao političare da prilagođavaju svoje izjave u skladu sa tim.

Novi fokus američke javnosti usmeren na rasizam naročito teško pada republikancima. Nesuvisle izjave njihovih kandidata povodom masakra u Čarlstonu, pokazuju koliko su loše pripremljeni za diskusiju o tome; kandidat Džeb Buš, u dobro poznatom porodičnom stilu, izjavljuje kako "nije baš siguran da ta pucnjava ima rasističku podlogu". Još od prve Obamine predsedničke kampanje, među desničarima sve više narasta strah od gubitka kontrole nad biračkim telom. Stoga republikanci potežu klasične rasističke varalice, poput "ograničavanja verskih sloboda" i "ograničavanja posedovanja i nošenja oružja", potpirujući tako najdublji strah svakog rasiste: strah od crnog predsednika.

Ben Karson je jedan od retkih republikanaca koji su smogli snage da se povodom zločina u Čarlstonu obrate svojoj stranci i pozovu je da se suoči s tim problemom. "Nazovimo to bolešću, kako bismo mogli da je izlečimo. Kada bi se radilo o stvarnoj bolesti, čije su simptome lekari prepoznali ali odbijaju da daju dijagnozu u strahu da ne uvrede pacijenta, onda to moramo da nazovemo ludilom. Međutim, postoje ljudi koji smatraju da mogu da vode ovu zemlju ali ne usuđuju se da ovu tragediju smatraju rasističkim činom, u strahu da ne uvrede jedan poseban deo biračkog tela."

Karson je jedan od "crnih republikanaca" kojima se njegova stranka rado kiti pred svake izbore. 

Amerika je zemlja u kojoj se pažnja biračkog tela prečesto proteže samo do poslednje epizode nekog "rijalitija", tako da ostaje otvoreno pitanje kako i koliko će problem rasizma biti u prvom planu. Nedavno fokusiranje na simboliku zastave Konfederacije i žestok odgovor javnosti sa zahtevom da se ona ukloni iz svih javnih zgrada i smesti u muzeje, ipak pokazuje da postoji određeni zajednički stav da mora doći do stvarnih promena. Oni kojima to smeta, firme i ustanove koje su zastavu uklonile, optužili su za kršenje slobode govora. Naravno.

Na kraju, posle pomenutog spaljivanja sedam crnačkih crkava tokom sedmice neposredno po masakru u Čarlstonu, i osnovane sumnje da su svi ti požari bili podmetnuti (umesto lepeze izgovora - od nevremena i udara groma, preko pada drveta na elektro-instalaciju do samozapaljenih bala sena slučajno nagomilanih na vrata jedne od crkava), svakome od kandidata će biti gotovo nemoguće da motiviše glasače, ukoliko se ne pozabavi rasizmom koji i dalje predstavlja veliki problem u SAD.

Crystal Shepeard (Care2, 02.07.2015):

Racism in America will be central in 2016 election

&

2. jula 1839. godine izbila je pobuna crnih robova koje su na kubanskoj škuni "Amistad" prevozili iz Zapadne Afrike. Posle dva meseca lutanja, brod su presreli američki vojni brodovi i sproveli do vojne baze u Konektikatu, severno od Njujorka. Kubanski robovlasnici su bili oslobođeni a crni robovi pohapšeni zbog pobune, piraterije i ubistva nekoliko belih mornara. Problem je nastao usled ponašanja američkih vlasti, jer se Kongres još 1807. pridružio zahtevu Velike Britanije za ukidanjem trgovine robovima iz Afrike, mada tu istu "trgovinu" nije ukinuo unutar američkih granica. Američki abolicionisti, koji su zahtevali momentalno ukidanje ropstva na tlu Amerike, pred okružnim sudom u Konektikatu pokreću sudski postupak za oslobađanje porobljenih Afrikanaca, koji je po njih uspešno okončan. Protiv oslobađajuće presude žalbu su uložile španske vlasti sa Kube ali i tadašnji američki predsednik Martin Van Buren lično; sud je žalbe odbacio i svoju presudu oglasio konačnom. Tadašnji predsednik SAD se oslobađajućoj presudi usprotivio prvenstveno politički motivisan, usled činjenice da su mu abolicionisti predstavljali opoziciju u Kongresu. Na njegov stav je svakako, pored politike, uticao i biznis tj. činjenica da je kao veleposednik imao crne robove u svom vlasništvu. Striktno demokratski.
Tek krajem 1841. godine Vrhovni sud potvrđuje oslobađajuću presudu preživelih sa Amistada.

Jednu od konsekvenci "slučaja Amistad" predstavlja osnivanje Republikanske partije 1854. godine, koja je preuzela ideje abolicionista. Republikanci su nastali od više različitih frakcija i pokreta, od "Severnjačkih antirobovlasničkih demokrata" do "Stranke slobodnih zemljoposednika" čiji je kandidat za predsednika bio i pomenuti Van Buren. Ukidanje ropstva je predstavljalo samo jedan od osnovnih ciljeva novoformirane Republikanske partije, čiji je prvi predsednik Abraham Linkoln više puta izjavljivao da lično ne veruje u rasnu jednakost, da nije abolicionista, već da je za postepeno i selektivno ukidanje ropstva ali i raseljavanje oslobođenih robova u Afriku, Centralnu i Južnu Ameriku, jer bi "zbog očigledne netrpeljivosti, za obe rase bilo najbolje da budu razdvojene". To je izjavio 1862. u jeku građanskog rata, i izazvao revolt delegacije oslobođenih robova sa Juga kojima nikako nije bilo jasno kako neko može istovremeno da bude i rasista i abolicionista. Svoj stav je potom menjao (barem u javnosti), kako je u jediinice Unije pristizalo sve više odbegih robova sa Juga a rat se bližio svom teatralnom završetku.

Tačno 150 godina od završetka američkog građanskog rata, problem rasizma i dalje opstaje. Utisak je da se čak i pojačava. Ono što se suštinski promenilo, jeste činjenica da danas republikanski slon iz 1854. definitivno dubi na glavi, dok je demokratski magarac... pa to, i dalje.

Predsedničke kampanje u SAD se nisu mnogo promenile od tada. Ostaje svima za brigu to što se kao centralna tema nameće ista ona iz kampanje za izbore 1860. godine: nepodnošljiva lakoća rasizma.

***

Kampanja u SAD se žestoko zahuktala iako zvanično još uvek nije započela, za to vreme, u Srbiji nije ni prestajala. Ne znam na koga su se to Amerikanci ugledali, ali "primer(c)i za ugled" će svakako iskijati rezultate pomenutih izbora, kakvi god oni na kraju bili i koliko god se ti "primer(c)i" slikali na travnjaku lokalne US ambasade sa flašom Coke u jednoj i happy mealom u drugoj ruci, zakićeni pomfritom iza uha. Za razliku od američkog fast-food posluženja, crvene fleke na skupim odelima su im domaćeg porekla - ali ne od kečapa.

Palanački rasizam predstavlja jedan od nosećih stubova strukturalnog haosa Tamnog vilajeta. 

21. marta 2015. godine, na Svetski dan borbe protiv rasizma, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić je izjavila: "Sa žaljenjem moramo da konstatujemo da je rasizam u Srbiji nešto što nismo uspeli da iskorenimo".

U Srbiji demokrate ruše romska naselja, zajedno sa ljotićevcima demonstriraju protiv azilanata iz Azije i Afrike; svi ostali su se sami svrstali pod domaće republikance. I jedne i druge, zajedno, možete slobodno strpati u Srbistanski KKK koš sa dvoglavim orlom i četiri ocila, i nećete uopšte pogrešiti. Svi su oni baš takvi kakvo im je biračko telo; ko još uvek to voli slobodno neka se svrsta među iste.

Ovde je ionako sve strukturalno, pa tako i naglavce okrenuto društvo već naopakih domaćih slonova i magaraca.