Tuesday, 21 July 2015

Autostoperski vodič kroz Postkapitalizam


"Iako to ne primećujemo, mi smo već ušli u eru postkapitalizma. U srcu promena koje nadolaze leže tehnologija, novi načini rada i ekonomija deljenja. Proći će još dosta vremena dok stari načini nestanu, ali sada je vreme za malo utopizma."



Pol Mejson je britanski ekonomski analitičar, koji radi za The Guardian i BBC Channel4 News. U izdanju Penguin Books, izdavač Alen Lejn će 30. jula ove godine objaviti Mejsonovu knjigu "PostCapitalism: The Guide to our Future". The Guardian je 17. jula 2015. na svom sajtu objavio poduži članak sastavljen od izabranih delova i citata iz te knjige.


#

Crveni barjaci, pesme i marševi tokom krize u Grčkoj, kao i iščekivanje da će tamošnje banke biti nacionalizovane, nakratko su oživeli nekadašnji san iz 20. veka: da će tržište biti prisiljeno na (samo)uništenje i to od vrha naniže. Tokom većeg dela 20. veka levičari su na ovakav način zamišljali prvi stadijum postkapitalističkog privređivanja. Tu prisilu bi sprovela radnička klasa, kroz glasačke kutije ili na barikadama, dok bi država predstavljala polugu kojom bi pokrenuli Zemlju. Do te prilike bi stigli kroz česte epizode ekonomskih slomova.
Nasuprot tome, projekat levice je bio taj koji je kolabirao u poslednjih četvrt veka. Tržište je bilo faktor njegove propasti, individualizam je zamenio kolektivizam i solidarnost. Radnička klasa koja postoji širom sveta, spolja jeste nalik "proleterijatu", ali više se ne ponaša niti razmišlja kao nekad.
Ukoliko je to i vaša životna priča, a pritom vam se ne sviđa kapitalizam ovakav kakav je, sve pomenuto zaista predstavlja traumatično iskustvo. Međutim, tokom tog istorijskog procesa tehnologija je iznedrila jedan sasvim nov pravac izlaska iz njega, put koji će ostaci stare levice (i svi ostali na koje je ona imala uticaj) morati ili da prihvate ili da nestanu. Ispostavilo se, definitivno, da tehnika protestnih marševa neće ukinuti kapitalizam. Njega će ukinuti nešto daleko dinamičnije, što već postoji unutar njega samog; na prvi pogled nevidljivo, unutar starog sistema, što će se probiti na površinu, preoblikovati ekonomiju oko sasvim novih vrednosti i načina ponašanja.

Occupy Stockholm, 2011

Nazvaćemo ga postkapitalizam.
Baš poput kraja feudalizma, pre nekih 500 godina, smenu kapitalizma postkapitalizmom će ubrzati eksterni šokovi ali i pojava jednog sasvim novog "tipa" ljudskih bića. I taj proces je već započeo.
Pojavu postkapitalizma omogućavaju tri bitne promene koje donosi razvoj informacionih tehnologija u poslednjih 25 godina:
  1. Kao prvo, smanjena je potreba za radom ljudi, granica između rada i slobodnog vremena nije više tako oštra - što je dovelo do slabljenja odnosa između samog rada, sa jedne, i zarada, sa druge strane. Nadolazeći talas automatizacije trenutno stagnira, jer naša socijalna infrastruktura ne može još uvek da izdrži njegove posledice; taj talas naveliko smanjuje količinu neophodnog ljudskog rada - ne samo radi sopstvenog opstanka, već i kako bi obezbedio mogućnost pristojnog života za sve.
  2. Drugo, informacije podrivaju sposobnost tržišta da formira cene na pravilan način. To je tako jer se tržišna potražnja zasniva na oskudici, dok informacija ima u izobilju. Odbrambeni mehanizam tržišta je da formira monopole (ogromne tehnološke kompanije), na nivou koji nije viđen u poslednjih 200 godina. Pa opet, oni kao takvi ne mogu opstati. Izgradnjom poslovnih modela i deljenjem vrednosti zasnovanih na prisvajanju i privatizovanju informacija koje proizvodi društvo, takve kompanije stvaraju nestabilne korporativne konstrukte koji su u suprotnosti sa najosnovnijom potrebom ljudskog roda - slobodnom razmenom i upotrebom ideja.
  3. Treće, sve je uočljivije spontano uzdizanje udružene proizvodnje: pojavljuju se robe, usluge i organizacije koje više ne igraju po diktatu tržišta i menadžerske hijerarhije. Trenutno najveći informacioni proizvod na svetu - Wikipedia - napravljen je od strane volontera i to potpuno besplatno, ukidajući na taj način monopol u enciklopedijskom biznisu, pritom smanjivši i prihode reklamne industrije za nekih 3 milijarde dolara na godišnjem nivou.
Skoro neprimetno, u nišama i prazninama tržišnog sistema, pojedine oblasti ekonomskog života počinju da se kreću jednim sasvim drugačijim ritmom. Razvile su se paralelne valute, vremenske banke, zadruge i samouprave, a da su ih ekonomisti jedva zapazili, i to u nemalom broju slučajeva baš kao direktan rezultat sloma starih struktura u vremenskom periodu posle krize 2008. godine.
Sve ćete to pronaći ukoliko se malo potrudite. Kada je jedna grčka NVO mapirala sve tamošnje proizvođače hrane, njihove zadruge, alternativne proizvođače, paralelna sredstva plaćanja i lokalne sisteme razmene, pokrenuto je 70 održivih projekata i nekoliko stotina malih inicijativa - od skvotova, deobe zajedničkih auta do besplatnih vrtića za decu. Za ekonomski mejnstrim, sve to zajedno jedva bi se moglo svrstati pod ekonomsku aktivnost - ali baš u tome i jeste poenta. Oni postoje, koliko god to bilo sa zadrškom i neefikasno, jer međusobno trguju postkapitalističkim valutama: slobodnim vremenom, umreženim aktivnostima, besplatnom robom. Sve je to naizgled siromašno, neefikasno pa čak i opasno kao osnova iz koje treba izgraditi kompletnu alternativu globalnom sistemu - baš kao što su to bili novac i krediti u vreme Edvarda III.

Podeliti plodove rada: jedna jabuka samo za probrane, ili svakome po jedna?

Novi vidovi svojine, kreditiranja, zakonskih ugovora - jedna kompletna biznis-subkultura je stvorena u poslednjih 10 godina, koju su mediji nazvali "ekonomija deljenja". Na pojmove poput "zajednička dobra" ili "peer-ekonomija" (prim. proizvodnja i razmena po principu na kome funkcionišu torenti na internetu, direktnom razmenom "peer-to-peer" između korisnika, bez posrednika) možete naleteti svuda, ali retko ko da se zapitao šta sve to znači za sam kapitalizam.
Sve ti mikro projekti mogu predstavljati rešenje za izlazak iz krize - pod uslovom da opstaju, budu promovisani i zaštićeni fundamentalnim promenama onoga što vlade obično čine. Takođe, uspeha nema bez promena i u načinu na koji gledamo na pojmove tehnologije, vlasništva i rada. Samo tako ćemo, kada jednog dana sačinimo sve elemente novog sistema, moći sebi i ostalima da kažemo: "Ovo više nije samo prost mehanizam pukog preživljavanja i rezervni izlaz iz neoliberalnog sveta, ovo je proces nastanka jednog sasvim novog načina života."

#

Kriza iz 2008. godine je zbrisala 13% svetske proizvodnje i 20% svetske trgovine. Globalni razvoj je dobio negativan predznak, na skali na kojoj se sve ispod +3% smatra recesijom. Na Zapadu je kriza trajala duže od one iz 1929-1933; čak i danas, u vreme još uvek bledog oporavka, ona izaziva strah kod mejnstrim ekonomista zbog mogućnosti dugotrajne stagnacije. Naknadni potresi su pokidali dobar deo evropske ekonomije.
Rešenje je potraženo u merama štednje i monetarnim viškovima, ali od toga nema ništa. U zemljama koje su bile najteže pogođene, uništeni su penzioni fondovi, starosna granica za penziju podignuta na 70 godina, a obrazovanje privatizovano tako da se diplomci već danas suočavaju sa doživotnim visokim dugom za sopstveno školovanje. Javne usluge su raskomadane, infrastrukturni projekti stavljeni na čekanje.
Čak i danas, mnogi ljudi ne uspevaju da shvate pravi značenje pojma "štednja". To ne znači provesti 8 godina u smanjenju nepotrebnih troškova, kao što je to bio slučaj u Velikoj Britaniji, ili u socijalnoj katastrofi poput one koja je pogodila Grčku. To znači višedecenijsko obaranje zarada, socijalnih davanja i životnog standarda na Zapadu, sve dok ne dostignu nivo kineske ili indijske srednje klase (koji, inače, polako raste).

Thomas Piketty, tvorac Kapitala za 21. vek:
"Pokret Occupy je bio u pravu, kapitalizam jeste izneverio svet"

U međuvremenu, usled nedostatka bilo kakvih alternativnih modela, polako se stiču uslovi za nastanak nove krize. Realne zarade padaju ili stagniraju u Japanu, južnoj Eurozoni, Britaniji i SAD. Bankarski sistem u senci je ponovo proradio, i već sada je veći nego što je bio 2008. godine. Nova pravila koja su od banaka zahtevala veće rezerve i garancije, već su razvodnjena ili se više ne primenjuju. U međuvremenu, plima svežeg novca je dodatno obogatila onih 1% svetske populacije. Tako se neoliberalizam pretvorio u jedan sistem programiran da periodično povlači katastrofalne poteze. Što je još gore, uništena je 200-godina stara matrica industrijskog kapitalizma po kojoj ekonomska kriza obavezno iznedri nove tehnološke inovacije od kojih svi imaju koristi. Razlog leži u činjenici da je neoliberalizam prvi ekonomski model u poslednja dva veka čiji je uspon zasnovan na smanjenju zarada, rasturanju društvene moći i otpora radničke klase. Kada pogledamo periode razvoja koje su proučavali teoretičari dugih ciklusa - 1850-te u Evropi, tj. 1900-te i 1950-te širom Sveta - samo su organizovani radnički pokreti predstavljali snagu koja je naterala preduzetnike i korporacije da odustanu od pokušaja oživljavanja zastarelih modela poslovanja kroz smanjenje zarada, i primorala ih da se okrenu novim oblicima kapitalizma. Kao rezultat svakog od tih uspona, imali smo sintezu automatizacije, povećanja zarada i potrošnju veće vrednosti.
Danas ne postoji pritisak radničke klase, a tehnologija u središtu aktuelnog talasa inovacija ne zahteva stvaranje potrošnje velike vrednosti, ili ponovno zapošljavanje starih radnika na novim poslovima. Informacije su postale sredstvo za obaranje cena i radnog vremena neophodnog za opstanak života na planeti. Posledica toga je činjenica da je veliki broj pripadnika srednje klase skliznuo u neoludiste. Suočeni sa mogućnošću otvaranja čak i legalnih laboratorija za genetsko kloniranje (svega, pa i ljudi), oni se okreću sitnom privatnom biznisu (otvaraju kafiće, firme za održavanje prostorija, bave se stolarijom) - jer sistem banaka, planiranja i neoliberalne kulture iznad svega obožavaju one koji stvaraju jeftinu robu uz što manje plate i što duže radno vreme. Do inovacija zaista dolazi, ali one do sada nisu pokrenule novi, peti talas razvoja kapitalizma, kako su to toretičari očekivali.
Razlozi za to leže u specifinoj prirodi informacionih tehnologija.

#

Danas smo okruženi ne samo inteligentnim mašinama već i jednim sasvim novim slojem realnosti koji je baziran na informacijama. Uzmimo kao primer jedan putnički avion: kompjuter upravlja njegovim letom; avion je pre toga bio projektovan, testiran i virtuelno sastavljen bezbroj puta; tokom leta, avion u realnom vremenu šalje gomilu informacija i svojim proizvođačima. U njemu sede ljudi koji žmirkaju pred ekrančićima povezanim, u srećnijim zemljama, i na internet. Kada sve to posmatrate sa tla, vidite istu belu metalnu pticu kao iz doba Džejmsa Bonda. Međutim, danas je to istovremeno inteligentna mašina i mrežno čvorište. Danas avion ima informacioni sadržaj koji svetu podaruje podjednako informacionu i fizičku vrednost. Tokom jednog biznis leta, pun putnika koji pilje u Excell ili Powerpoint, njegova kabina se sa puno prava može smatrati za jednu informacionu fabriku.

Nalazimo se na granici postkapitalističke evolucije: utopija ili stvarnost?

Ali, čemu služe i koliko vrede te silne informacije? Odgovor nećete naći u računovodstvu: po modernim računovodstvenim standardima, intelektualnu svojinu je moguće vrednovati samo nagađanjem. Studija SAS Instituta iz 2013. godine, kada su pokušali da odrede finansijsku vrednost podataka, kaže da nisu mogli da preračunaju ni troškove njihovog sakupljanja niti tržišnu vrednost ili potencijalni prihod. Kompanije će moći da objasne svojim akcionarima koliko to njihovi podaci vrede, samo ako primene računovodstveni sistem koji uključuje i neekonomske forme prihoda i rizika. Jednostavno, nešto ne štima u logici koju danas primenjujemo kada određujemo vrednost najvažnije stvari modernog sveta.
Veliki tehnološki napredak početkom 21. veka ne podrazumeva samo nove stvari i procese, već i one stare koji su postale inteligentnije. Informacioni sadržaj proizvoda postaje vredniji od fizičkih predmeta od kojih je sačinjen. Međutim, ta vrednost se odnosi na upotrebljivost, a ne na razmenu ili imovinu. Tokom '90-tih, ekonomisti i tehnolozi su došli na istu ideju: ta nova uloga informacija stvorila je novi, tzv. treći kapitalizam - različit od industrijskog kapitalizma koliko je i on bio od trgovačko-robovlasničkog iz 17. i 18. veka. Međutim, posvađali su se oko toga kako opisati dinamiku tog novog, "kognitivnog" kapitalizma. I to s debelim razlogom: njegova dinamika je suštinski bila nekapitalistička.
Tokom i neposredno po završetku Drugog svetskog rata, ekonomisti su jednostavno informaciju smatrali za "javno dobro". Američka vlada je čak objavila proglas kojim zabranjuje zaradu na patentima, osim od procesa njegove proizvodnje. A onda smo počeli da kapiramo pojam intelektualne svojine. Kenet Erou, guru mejnstrim ekonomije, je 1962. godine rekao da je svrha izuma u slobodnoj tržišnoj ekonomiji stvaranje prava na intelektualnu svojinu: "Upravo zbog mere njihovog uspeha, informacije se premalo koriste".
Ovu istinu možete pronaći u svim do sada kreiranim modelima e-biznisa: monopolizacija i zaštita podataka, prisvajanje slobodnih podataka koji su nastali međusobnom javnom komunikacijom korisnika, komercijalizacija podataka u oblastima gde to ranije nije bio slučaj, "prekopavanje" postojećih podataka radi dobijanja predvidljive vrednosti - uvek i svuda sprečiti da te rezultate koristi bilo ko drugi osim korporacija.
Ukoliko postavimo Erouov princip u suprotnom smeru, njegove revolucionarne implikacije postaju jasnije: ukoliko ekonomija slobodnog tržišta i intelektualna svojina vode "nedovoljnom korišćenju informacija", onda ekonomija zasnovana na potpunom iskorišćenju informacija ne može biti tolerantna prema slobodnom tržištu ili apsolutnim pravima na intelektualnu svojinu.
Poslovni modeli svih savremenih digitalnih giganata su projektovani da sprečavaju obilje informacija.


Pa opet, informacija imamo u izobilju. Informacijska dobra je moguće slobodno kopirati. Jednom kada je nešto sačinjeno, može se copy/paste beskonačno puta umnožavati. Muzička numera i ogromna baza podataka potrebna za konstruisanje putničkog aviona imaju troškove njihove izrade; međutim, troškovi njhovog kopiranja skoro da ne postoje. Dakle, ukoliko uobičajeni mehanizam cena u kapitalizmu tokom vremena preovlada, njegova cena će takođe pasti na nulu. Ekonomija se u poslednjih 25 godina borila protiv tog problema: sve mejnstrim ekonomije potekle su iz stanja oskudice, ali najdinamičnija sila modernog sveta je nabujala i "želi da bude slobodna" (Stjuart Brend).
Paralelno sa svetom monopolizovanih informacija i nadzora koji su stvorile korporacije i vlade, postoji i jedna drugačija dinamika koja raste oko informacija: informacije su društveno dobro, slobodne u trenutku upotrebe, nesposobne da budu u nečijem vlasništvu, da budu eksploatisane, da imaju cenu. Ekonomisti i biznis gurui su pokušali da naprave okvir za razumevanje dinamike jedne ekonomije zasnovane na obilju informacija koje su u vlasništvu društva. Međutim, sve to je već bio zamislio jedan ekonomista iz 19. veka, u doba telegrafa i parnih mašina.
Njegovo ime je - Karl Marks.



Kentiš Taun, London, jednog februara 1858. oko 4 sata izjutra...
Marks je dosta tražen u Nemačkoj, pa puno radi zapisujući svoje misaone oglede i teze. Kada su ceo vek kasnije konačno uspeli da pročitaju tekst koji je on te noći napisao, levičarski intelektualci su bili prinuđeni da priznaju kako to "osporava svaku dosadašnju ozbiljnu interpretaciju Marksa". Marks je tekst nazvao "Komad o mašinama", i u njemu zamišlja ekonomiju u kojoj je glavna uloga mašina da proizvode a glavna uloga ljudi da nadziru. On je jasno naglasio da u takvoj ekonomiji informacija predstavlja glavnu proizvodnu snagu. Proizvodna moć takvih mašina - baš kao i kod automatska predilice za pamuk, telegrafa ili parne lokomotive - ne bi zavisila od količine rada uložene u njihovu proizvodnju, već od nivoa znanja celokupnog društva. Organizacija i znanje, drugim rečima, dali su veći doprinos proizvodnim snagama nego što je to slučaj a radom uloženim u pravljenje i upravljanje tim mašinama.
Kada u obzir uzmemo ono u šta se marksizam pretvorio - teoriju o eksploataciji zasnovanoj na krađi radnog vremena - gornja izjava je zaista revolucionarna. Ona ukazuje da, kada jednom znanje postane punopravno priznata proizvodna snaga i nadmaši stvaran rad uložen u proizvodnju mašina, glavno pitanje više neće biti "plate ili profit" već ko kontroliše ono što je Marks nazvao "moć znanja".
U privredi u kojoj mašine obavljaju najveći deo posla, znanje zaključano u tim mašinama mora postati, po Marksu, podruštvljeno - opšte, slobodno i zajedničko. Na kraju tog svog noćnog ogleda, Marks zamišlja krajnju tačku tog puta: stvaranje "idealne mašine", čiji je rok trajanja beskonačan i koja ne košta ništa. Takva mašina, koju bi bilo moguće besplatno napraviti, ne bi dodavala nikakvu vrednost proizvodnim procesima i ubrzano bi, već kroz nekoliko računovodstvenih ciklusa, dovela do smanjenja troškova cena, profita i radne snage svega što bi bilo dovedeno u vezu s njom. Kada počnemo na informacije da gledamo kao na fizičke stvari, da je softver zapravo mašina, i da cena skladištenja, protoka i obrade eksponencijalno pada, vrednost ove Marksove ideje postaje vrlo jasna. Danas smo okruženi takvim mašinama, koje ne koštaju ništa i koje bi mogle da traju večito, ukoliko bi mi to želeli.
Ovaj Marksov rad je bio objavljen tek sredinom 20. veka; u njemu on zamišlja situaciju gde se sve informacije sakupljaju, čuvaju i dele u nečemo što je on nazvao "opšti intelekt" - opšti svetski um na koji svako može da se poveže putem socijalnog znanja, u kome svaki napredak ide u korist svih. Ukratko, on je zamislio nešto što je približno nalik infomacionoj ekonomiji u kojoj danas živimo. Tada je zapisao da će to "oduvati kapitalizam".


#

Sa promenom terena na kome se odvija svetska ekonomska utakmica, nestao je i stari put kojim su levičari 20. veka zamišljali da će izaći iz kapitalizma.
Međutim, otvorio se jedan potpuno nov. Zajednička proizvodnja, uz upotrebu umrežene tehnologije radi stvaranja dobara i usluga koje funkcionišu samo ako su slobodne ili su deljene, definiše pravac prevazilaženja tržišne ekonomije. Biće neophodno da država stvori okvire za tako nešto - baš onako kako je to uradila početkom 19. veka u korist fabričkog rada, čvrstih valuta i slobodnog tržišta. Postkapitalizam i tržište će verovatno još decenijama koegzistirati, ali glavne promene su se već dogodile i žive.
Te mreže obnavljaju granularnost u postkapitalizmu, zato što mogu predstavljati osnovu netržišnog sistema koji se sam umnožava, i kome uopšte nije potrebno da bude iznova stvaran svakog jutra na ekranu kompjutera nekog Nadzornika.
Ta tranzicija će obuhvatiti državu, tržište i zajedničku proizvodnju izvan tržišta. Da bi do toga došlo, ceo levičarski projekat (od protestnih grupa do socijaldemokratskih i liberalnih mejnstrim partija) moraće da bude rekonfigurisan. U stvari, kada ljudi jednom shvate logiku postkapitalističke tranzicije, takve ideje više neće predstavljati "zabran" levice, već jednog daleko šireg pokreta koji će morati u potpunosti da bude iznova labeliran.


video
Manuel Castells: Kako su savremeni politički pokreti zauzeli urbani i kibernetski prostor

Ko to može da uradi? Po starom levičarskom projektu, to je mogla industrijska radnička klasa. Pre dva veka, radikalni novinar Džon Telvol je upozoravao tadašnje graditelje fabrika po Engleskoj da zapravo grade jednu novu i opasnu formu demokratije: "Svaka velika radionica i fabrika predstavljaju neku vrstu političkog društva, koje nijedan parlamentarni akt neće moći da ućutka niti sud da rasturi."
Danas je celokupno društvo kao jedna fabrika; svi učestvujemo u stvaranju i umnožavanju brendova, normi i institucija koje nas okružuju. U isto vreme, komunikacione mreže od vitalnog značaja za svakodnevne poslove i profit, bruje od deljivog znanja ali i nezadovoljstva. Poput radionica od pre 200 godina, danas su te mreže ono što se "ne može ućutkati i rasturiti."
Naravno, države u bilo kom trenu mogu da obore Fejsbuk, Tviter pa čak i ceo internet i mreže mobilne telefonije u kriznim situacijama, i da tako parališu i ekonomiju. Mogu oni da memorišu i nadziru i svaki kilobajt informacija koje proizvodimo. Međutim, oni ne mogu ponovo da nametnu hijerarhijsko društvo od pre 50 godina kojim je upravljano propagandom i neznanjem (kao što je to bio slučaj u Kini, Severnoj Koreji ili Iranu), a da pritom ne budu eliminisani neki od ključnih elemenata savremenog života. Po sociologu Manuelu Kastelsu, to bi bilo kao da pokušate de-elektrifikaciju jedne cele zemlje. Kreiranjem miliona umreženih ljudskih jedinki, finansijski eksploatisanih ali na samo jedan klik miša udaljenih od celokupnog znanja ljudskog roda, taj info-kapitalizam je zapravo kreirao novog nosioca istorijskih promena: obrazovana i povezana ljudska bića.


#

Ovde se radi o nečem većem od puke ekonomske tranzicije. Naravno da postoje paralelni i hitniji zadaci, poput dekarbonizacije planete ili suočavanja sa demografskim i fiskalnim tempiranim bombama. Skoncentrišimo se ipak na ekonomsku tranziciju koju su inicirale informacije, jer je ona do sada bila gurana postrance. P2P ekonomija je bila gurana pod tepih i proglašavana za opsesiju vizionara, dok su se "velike zverke" ekonomskog levičarenja uporno držale kritike štednje. U stvari, na terenu - u zemljama poput Grčke - otpor merama štednje i "umrežavanju koje ne možete definisati" (kako to reče jedan od aktivista) idu ruku pod ruku. Koncept postkapitalizma, iznad svega, podrazumeva nove forme ljudskog ponašanja, i to one koje bi konvencionalni ekonomisti teško priznali za relevantne.



Dakle, kako bi smo mogli da vizuelno prikažemo buduću tranziciju? Jedina koherentna paralela koju imamo je zamena feudalizma kapitalizmom - i zahvaljujući radu epidemiologa, genetičara i analitičara, danas o toj tranziciji znamo daleko više nego pre 50 godina, kada je cela ta tema bila u "vlasništvu" samo društvenih nauka. Ono što prvo moramo prepoznati je činjenica da su različiti proizvodni modeli bili izgrađeni oko različitih stvari. Strukura feudalnog ekonomskog sistema bila je zasnovana na obligacionim običajima i zakonima. Struktura kapitalizma je čisto ekonomska: zasnovana na tržištu. Na ovaj način možemo predvideti da postkapitalizam (čiji je preduslov obilje) neće biti samo modifikovani oblik jednog složenog tržišnog društva. Trenutno, jedino što možemo za početak jeste da se držimo pozitivne vizije kako bi ono moglo da izgleda.
Naravno, ovo nije način da se izbegne odgovor na pitanje: Da li je moguće definisati opšte ekonomske parametre postkapitalističkog društva, npr. do 2075. godine? Ukoliko struktura takvog društva bude izgrađena oko oslobađanja ljudi, a ne ekonomije, zaista se može desiti da nepredvidive stvari utiču na njegovo oblikovanje.
Šekspir je 1600. zapisao, da je tržište očigledno uzrokovalo nove vrste ponašanja i morala. Analogno tome, najočigledniju "ekonomsku" stvar za nekog Šekspira iz 2075. predstavljao bi potpuni preokret u rodnim odnosima, seksualnosti ili zdravstvu. Tada možda uopšte neće biti pisaca: možda će se promeniti sama priroda medija koje koristimo da pričamo priče - baš onako kako je izgradnja prvih javnih pozorišta izmenila Elizabetijanski London.
Porazmislite npr. o razlikama između Horacija u Šekspirovom "Hamletu", i Danijela Dojsa u Dikensovom "Malom Doritu". Obojica sa sobom nose karakterističnu opsesiju svoga doba: Horacije je opsednut humanističkom filozofijom, Dojs patentiranjem svog izuma. Kod Šekspira ne bi mogao da postoji lik poput Dojsa; takav bi, u najboljem slučaju, dobio sitnu ulogu nekog komičnog lika iz radničkih slojeva. Pa opet, u vreme kada je Dikens opisao Dojsa, većina njegovih čitalaca je poznavala nekog njemu sličnog. Baš kao što Šekspir nikako nije mogao da izmisli lik Dojsa, tako ni mi ne možemo da zamislimo kakav će tip ljudskih bića stvoriti društvo jednom kada ekonomija prestane da bude centralna tačka oko koje se vrti sav život. Međutim, već možemo da vidimo prve znake toga u ponašanju mladih ljudi koji raskidaju predrasude iz 20. veka o seksualnosti, radu, kreativnosti i njima samima.
Feudalni model poljoprivrede se sukobio, prvo, sa ograničenjima životne sredine pa zatim sa ogromnim eksternim, demografskim šokom koji je donela Crna smrt: preživelo je premalo radnika koji bi obrađivali zemlju, što je podiglo njihove nadnice; zastareli feudalni obligacioni sistem to nije mogao da izdrži. Nedostatak radne snage je pokrenuo brži proces tehnoloških inovacija. Nove tehnologije su postale podrška usponu trgovačkog kapitalizma, stimulisale trgovinu (štamparije, računovodstvo), nastanak trgovinskih dobara (rudarstvo, kompas, brzi brodovi) i produktivnosti (matematika i druge naučne metode).
U ovom procesu je sve vreme bilo prisutno nešto što je izgledalo sporedno u odnosu na stari sistem - novac i kredit - ali kome je zapravo bilo suđeno da postane osnova novog sistema. U feudalizmu su mnogi zakoni i običaji bili oblikovani tako da ignorišu novac; kredit je u poznom feudalizmu smatran za greh. I tako, kada su novac i krediti probili te barijere i stvorili tržišni sistem, to je izgedalo kao prava revolucija. Potom je novom sistemu energiju dalo otkriće gotovo neograničenih slobodnih prirodnih bogatstava u obe Amerike. Kombinacija svih ovih faktora je okupila grupacije ljudi marginalizovanih u feudalizmu - humaniste, naučnike, zanatlije, pravnike, radikalne propovednike i boemske pisce poput Šekspira - i uzdigla ih na čelo ove društvene transformacije. U ključnim trenucima, mada s početka uzdržano, sama država je umesto onemogućavanja krenula da te promene promoviše.
Danas, mejnstrim ekonomisti jedva prihvataju da su informacije ono što razjeda kapitalizam. Većina zakona koji se tiču informacija daju za pravo korporacijama da ih gomilaju, a državi da im neometano pristupa bez obzira na ljudska prava njenih građana. Ekvivalent štamparske prese i naučnog metoda predstavljaju informacione tehnologije i njihov upliv u sve ostale tehnologije - od genetike, preko zdravstvene zaštite, poljoprivrede, pa do filmske industrije - u kojima ubrzano smanjuje sve troškove.
Savremeni ekvivalent duge stagnacije poznog feudalizma predstavlja zaustavljena treća industrijska revolucija, gde smo umesto ubrzanog automatizovanog razvoja svedeni na stvaranje nečega što Dejvid Greber zove "sranje od posla" koji je slabo plaćen. Usled toga mnoge ekonomije stagniraju.



Šta bi bio ekvivalent novih izvora slobodnih bogatstava? Pa, ne radi se baš o bogatstvu: to su "eksternalije" - besplatne stvari i blagostanje nastalo usled umrežene interakcije. To je porast vantržišne proizvodnje, informacija koje nisu ničije vlasništvo, preduzeća bez menadžmenta. Francuski ekonomista Jan Mulije-Butan kaže da je internet "i brod i okean" kada posmatramo moderni ekvivalent otkrića Novog sveta. Zapravo, internet je i brod i kompas i okean i zlato.
Savremeni eksterni šokovi su očigledni: iscrpljenost energetskih izvora, klimatske promene, starenje populacije i migracije. Sve to menja dinamiku kapitalizma čineći ga nefunkcionalnim na duge staze. Naravno, sve to još uvek nema isti efekat kao Crna smrt - ali, kako smo to već videli u Nju Orleansu 2005. godine, nije potrebna bubonička kuga da razori društveni poredak i funkcionalnu infrastrukturu jednog finansijski kompleksnog ali i osiromašenog društva.
Kada tranziciju posmatramo na ovaj način, više ne postoji potreba za superkompjuterizovanim Petogodišnjim planom - već za projektom čiji cilj treba da bude ekspanzija tih tehnologija, biznis modela i ponašanja koji rasturaju snage tržišta, podruštvljavaju znanje, brišu potrebu za ljudskim radom i guraju ekonomiju ka izobilju. Nazvaćemo sve to "Projekat Nula", zato što su njegovi ciljevi: energetski sistem bez fosilnih goriva; proizvodnja mašina, proizvoda i usluga bez marginalnih troškova; smanjenje neophodnog radnog vremena na nivo što je moguće bliže nuli.
Većina levičara iz 20. veka veruje kako oni nisu imali sve pogodnosti upravljane tranzicije: za njih je to bila stvar vere kako ništa od budućeg sistema ne može da postoji unutar starog - iako je radnička klasa oduvek pokušavala da stvori jedan drugačiji život unutar i "uprkos" kapitalizmu. Kao rezultat toga, u trenutku kada je postalo jasno da je propao sovjetski model tranzicije, savremena levica je postala preokupirana prostim suprotstavljanjem stvarima poput privatizacije zdravstva, antisindikalnih zakona, frekinga... spisak toga je poduži.
Logičan fokus pristalica postkapitalizma predstavlja izgradnja alternativa unutar samog sistema; upotreba državne moći na radikalan i remetilački način; usmeravanje svih aktivnosti ka tranziciji namesto puke odbrane od elemenata starog sistema. Moramo da naučimo šta je hitno a šta bitno, i da se te dve stvari ponekad ne poklapaju.

#

Moć mašte će postati kritična. U informacionom društvu, nema odbacivanja misli, debata ili snova - bez obzira da li su nastali u nekom šatoru, zatvorskoj ćeliji ili za stonim fudbalom u nekoj startap kompaniji.
Kao i kod virtuelne proizvodnje, u tranziciji ka postkapitalizmu rad obavljen u projektnoj fazi može da smanji greške u implementacionoj fazi. Poput softvera, i dizajniranje postkapitalističkog sveta može biti modularno. Različiti ljudi mogu na njemu da rade sa različitih mesta, različitom brzinom, relativno nezavisni jedni od drugih. Ako bi nešto bilo zgodno da nastane sasvim besplatno, onda bi to bila jedna globalna institucija koja bi se bavila modeliranjem kapitalizma na korektan način: jedan "open-source" model kompletne ekonomije, zvaničan, siv i crn. Svaki eksperiment oproban u tom modelu bi ga obogaćivao; to bi bio pravi "open source" sa velikim brojem podataka, poput najsloženijih klimatskih modela.
Glavna kontradiktornost današnjice leži između mogućnosti obilja slobodnih dobara i informacija sa jedne, i sistema monopola, banaka i vlada koji se trude da stvari zadrže privatnim, oskudnim i komercijalnim, sa druge strane. Sve se svodi na sukob između mreže i hijerarhije: između starih oblika društva izvajanih oko kapitalizma i onih novih, koji ukazuju na ono što sledi.



Da li je utopija ako verujemo da se već nalazimo na granici postkapitalističke evolucije? Živimo u svetu u kome su istopolni brakovi realnost, u kome je kontracepcija za samo 50 godina prosečnu pripadnicu radničke klase načinila slobodnijom od najluđe libertinke iz Blumsberi ere. Pa zašto nam je, onda, toliko teško da zamislimo i ekonomsku slobodu?
Problem je u elitama - odvojenim od ostatka sveta neprobojnim staklima svojih tamnih limuzina - čiji projekat izgleda beznadežan koliko i onaj milenijumskih sekti iz 19. veka. Demokratija koju sprovode policijski odredi za razbijanje demonstracija, korumpirani političari, novine koje kontrolišu magnati i država koja nadzire i špijunira svoje građane - sve to izgleda podjednako lažno i krhko poput Istočne Nemačke pre 30 godina.
Istorija čovečanstva beleži i mogućnost negativnog ishoda, koja nas proganja u filmovima o zombijima ili katastrofama, u filmskim postapokaliptičnim pustarama (poput "The Road" i "Elysium"). Ali, zašto ne bi smo umesto toga stvorili sliku idealnog života, sagrađenog na obilju informacija, nehijerarhijskom radu i razdvajanju posla od plata?
Milioni ljudi počinju da shvataju kako im je bio prodat san koji je u suprotnosti sa onim što stvarnost zaista može da im pruži. Njihova reakcija na to je gnev - i povlačenje ka nacionalnim oblicima kapitalizma, što samo može da dovede do cepanja sveta. Posmatrajući ih kako nastaju, od pro-Grexit levih frakcija Sirize pa do Nacionalnog fronta i američkih desničarskih izolacionista, dobijamo utisak kao da su postale stvarne noćne more koje smo imali u vreme krize vezane za kolaps kompanije "Braća Leman".
Potrebno nam mnogo više od gomile utopijskih snova i malih horizontalnih projekata. Potrebni su nam projekti zasnovani na razumu, dokazima i proverljivom dizajnu, koji ne zavise od istorije i koji su održivi od strane same planete. Potrebno je da sa time i dalje nastavimo.

The Guardian (17.07.2015): The end of capitalism has begun
Paul Mason: "PostCapitalism - A Guide to our Future" (Penguin Books)
The Guardian (21.03.2015): David Graeber "So many people spend their working lives doing jobs they think unnecessary"
Anonymous HQ (21.07.2015): Is the end of capitalism upon us?
The Peer Economy
Wikipedia: Social peer-to-peer processes 
The Corbett Report: Episode 303. Solutions - The Peer-to-Peer Economy
Investopedia: Peer-to-Peer (P2P) Economy
Investopedia: Sharing Economy
The People Who Share: What is the Sharing Economy?

***
Švedska se u vreme vlasti moderata Karla Bilta, iako nije imala krizu, preventivno zaletela u gore spomenute mere: vaučerizovani diplomci su danas dokazano manje obrazovani nego pre, jer jurcaju prvenstveno za diplomama i poslom umesto za znanjem; starosna penziona granica je dignuta na 70 godina; penzioni fondovi su dovoljno dobro bili ranije organizovani da se brzo ne raspadnu, ali... Sve je to dovelo do pada umerenjaka sa vlasti, ali problemi činjenično postoje pa se sadašnje vlasti dovijaju eksperimentima poput 4-dnevne radne nedelje ili 7-časovnog radnog vremena, ne bi li nekako sprečili pad standarda. Javne usluge su, na sreću, zadržane u državnom dometu uz jasno definisana pravila javno-privatnog partnerstva (i bespogovorne sankcije za nepoštovanje istih), infrastruktura je javno dobro i takvom se i dalje ima smatrati. Tako je bilo u Švedskoj, daleko gore u Grčkoj, Španiji, Portugalu ili Irskoj. Nije baš jasno kako se to Irska uklapa u idiotariju o "južnjačkim lenčugama", ali to je sve ionako samo floskula odavno sažvakana i bez ukusa.
Na Srbiju ne treba ni trošiti reči, jer ono što je Dinkić započeo 2008. (američkim merama rešavati krizu u Srbiji, koja je dublja i duža od svetske) svom snagom nastavljaju svi koji potom žuljaju fotelje u Nemanjinoj. Svi - demokrate, socijalisti, naprednjaci, liberali, četnici, nacionalisti... uključujuči i Radulovića i njegovu kolaboraciju prilikom uvaljivanja izmena u radnom i privatizacionom zakonodavstvu, koje stvaraju osnovu baš za spomenute "mere" izlaska iz krize, a koje služe samo za spašavanje kapitala stranih banaka (i satiranje domaćih), kao i mužu ono malo preostalih prirodnih, industrijskih i infrastrukturnih resursa u Srbiji. Srbija nije toliko bitna kao tržište (ovde se kapital "vadi" po principu naftnih platformi, buši i crpi dok ima šta, pa onda otplutaj na sledeće nalazište, a domoroci neka sami posle sakupljaju mrtve ribe, ptice i naftu sa obala), nije čak ni za samu ekonomsku nauku, koliko kao deo opšteg oglednog dobra u kome je apsolutni prioritet sprečiti ne restauraciju komunizma ili "socijalne države blagostanja", već baš - postkapitalizam.



Ili da se odmah prebacimo u svet Gibsonove cyberpunk VR-budućnosti: prekvalifikujemo u lo-teke, Džoni Mnemonike i kauboje konzole, posadimo Divlje palme, popalimo Kromu ili Crni LED sprži nas. Napravimo neki novi društveni poredak, nazovemo ga Neuromancijalizam.

No comments:



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...