Deset stvari za koje istoričari tvrde da još uvek ne znamo o Martinu Luteru Kingu.
U sredu 4. aprila, po pedeseti put je obeležen dan kada je ubijen Martin Luter King Mlađi (15.01.1929 - 04.04.1968). Iako je dan njegovog rođenja predsednik Ronald Regan 1983. proglasio za nacionalni praznik a deca širom sveta u školama uče neke od njegovih najpoznatijih govora, postoje neki aspekti njegovog života koji su još uvek slabo ili nikako poznati javnosti. Neke od njih možda svesno ne spominju jer ne spadaju u one prijatne, dok su drugi možda izgubljeni u moru informacija i dezinformacija o njegovom liku i delu. Magazin Time je, povodom pedesetogodišnjice atentata na Kinga, intervjuisao desetoro istoričara (čije su knjige o njemu već izdate, ili su u pripremi) upravo na pomenutu temu:
Šta to ljudi još uvek ne znaju o Martinu Luteru Kingu?
Evo odgovora.
1. Geri Dorijen (Breaking White Supremacy: Martin Luther King Jr. and the Black Social Gospel 2018)
Dr. King je u poslednjim godinama svog života bio radikalniji od svojih saradnika. On je kongres Južnjačke hrišćanske konferencije (SCLC) premestio u Čikago, iako se njegovi pomoćnici nisu slagali sa tim potezom. U Čikagu su ga kamenovali, zbog čega je svoju ekipu upozorio na to da beli Amerikanci nikada neće pristati na to da se u školama i naseljima integrišu sa njihovim obojenim sunarodnicima. Posebno je naglasio da su se beli Amerikanci "bukvalno trudili da istrebe indijance". Nije se slagao sa establišmentom aktivizma za građanska prava, niti administracijom Lindona Džonsona i njegovih saradnika, otvoreno se suprotstavljajući učešću Amerike u Vijetnamskom ratu. Zalagao se za uvođenje minimalne garantovane zarade i gorko se jadao kako ne sme javno da govori o demokratskom socijalizmu. Na kraju je spomenutu Konferenciju uvukao u kampanju za pomoć sirotinji, čime je prevazišao čak i Džejmsa Bevela (koji je obično drugima služio kao barometar da li je King u svojim aktivnostima išao predaleko). Nakon ubistva, sećanje o tome da je King borbu preneo u Čikago, vodio protestna okupljanja protiv Vijetnamskog rata i ekonomske nepravde, izbacilo je u prvi plan suštinu "Black Power" pokreta dok je kampanja za pomoć siromašnima nestala u izmaglici bezopasnog idealizma. King se pretvorio u neku vrstu eteričnog mita o plemenitom moralisti. Teško da se bilo ko više seća da je King za života bio najomraženija ličnost u Americi. Ono što nam je zaista danas potrebno, jeste sećanje i razumevanje protiv čega se to on zaista borio.
2. Endra Gilespi (Race and the Obama Administration: Substance, Symbols and Hope 2015)
Stručnjaci za istoriju, teoriju i afroameričke studije, koji nas opominju da budemo oprezni po pitanju komforne i pročišćene verzije lika i dela dr. Kinga, obično ukazuju na protivljenje Vijetnamskom ratu i lični krstaški rat protiv siromaštva kao ključne dokaze njegovog radikalizma. Te kritike jesu bitne, ali fokusiranjem na stavove koji su važili krajem šezdesetih godina, lako ćemo prevideti da je King i pre toga imao radikalne stavove i ponašanje. U svojoj knjizi "Why we can't wait", koju je napisao 1963. nakon Marša na Vašington, King demonstrira kako je njegov jasan i elokventan san koji je artikulisao na stepenicama Linkolnovog memorijalnog centra zaista zasnovan na multikulturalnom poimanju Amerike (koje je prevazišlo klasičnu crno/belo podelu) kao i na klasnoj svesti koja je kritikovala forsiranje potrošačkog društva i bila duboko svesna strukturalne nejednakosti koja je vladala u američkom društvu. King u knjizi predlaže metode nenasilnog otpora, i podstiče čitaoce da u prvi plan stave svoje političke stavove i akcije zasnovane na etici i intelektualnoj doslednosti. King iz 63/64 je podjednako bio radikalan kao onaj iz 68.
3. Majkl K. Hani (To the Promised Land: Martin Luther King and the Fight for Economic Justice 2018)
Mnogi ljudi još uvek Kinga prvenstveno vide kao "lidera borbe za građanska prava", a pritom previđaju verski aspekt njegovog društvenog angažmana. Kao Isusov sledbenik, čvrsto se držao nenasilnih akcija i vizije "zajednice zasnovane na međusobnoj ljubavi". Oštro je kritikovao američku rasnu verziju kapitalizma, koji "daje luksuz klasama a otima hleb masama". Tesno je sarađivao sa sindikatima, koje je nazvao "najjačim protivotrovom za siromaštvo". Tokom kampanje za pomoć siromašnima, zahtevao je preuređenje nacionalnih prioriteta - umesto finansiranja rata, poreskih olakšica i državne pomoći bogataškim firmama u krizi, treba svakome pružiti priliku za kvalitetno obrazovanje, zdravstveno osiguranje kao ljudsko pravo, pristojan posao i zaradu dovoljnu za normalan život. U Memfisu je pozvao na "ekonomsku ravnopravnost" i doslovno stradao u borbi za prava radnika na sindikalno organizovanje. Pored borbe za građanska i glasačka prava, sprovodio je nenasilnu, moralnu revoluciju i viziju sveta bez nasilja, mržnje, rata, siromaštva i ugnjetavanja. Danas mnogi i dalje ne shvataju dubinu Kingovog "sna" - to je razlog zašto on nije zaživeo u društvu, i to ne samo u američkom već svuda.
4. Stiven Livingston (Kennedy and King: The President, the Pastor, and the Battle over Civil Rights 2017)
Većina ljudi ne zna da je King bio (doduše, nepriznati) savetnik iz senke predsednika Džona F. Kenedija. Jedan od primera koji to pokazuju, desio se na Dan majki 1963, nakon sukoba u Birmingemu (Alabama) koji su trajali cele noći, nakon što su beli rasisti bacili bombe na štab demonstranata koji su protestvovali zbog kršenja ljudska prava, ali i na kuću Kingovog brata. Kada se Kenedi u Beloj Kući sastao sa svojim savetnicima, kako bi razmotrili mogućnost angažovanja federalnih trupa, poslao je pomoćnika državnog tužioca Berka Maršala u drugu sobu i rekao da telefonom nazove Kinga. Predsednik nije želeo da King sazna kako mu je potreban njegov savet usred tog ključnog sastanka. Nije želeo ni da javnost to sazna - Kenedi nije sebi mogao da priušti političku štetu koju bi mu nanelo saznanje o bliskosti sa Kingom. Tokom telefonskog razgovora, King je Maršalu rekao da predsednik treba da osudi bacanje tih bombi, a on će sa svoje strane učinit sve što bude mogao da obuzda nasilje. Kenedi se preko televizije te noći obratio naciji, vojska je ostala u kasarnama, a Birmingem je narednih nekoliko nedelja bio miran. Sledećeg meseca, Kenedi je najavio planove za donošenje zakonske regulative na polju građanskih prava u svom obraćanju u kome su jasno prepoznati delovi Kingovih govora. Kongresmen Džon Luis je tada rekao da je samo postojanje i prisustvo Kinga imalo direktan uticaj na savest Džona F. Kenedija.
5. Šejla Nanali (Trust in Black America: Race, Discrimination, and Politics 2012)
Dr. King je znao da američke političke institucije saučestvuju u rasnoj diskriminaciji. Međutim, on je verovao u njihovu institucionalnu moć na putu ka ostvarivanju demokatije kako u teoriji tako i u praksi. Jedan od načina za institucionalizaciju ravnopravnosti, po njegovom uverenju, bila je izvršna moć u rukama američkog predsednika. U jednom članku iz 1961. godine on je napisao da veruje kako bi (tada) novoizabani predsednik Džon Kenedi upotrebom izvršnih naredbi, ovlašćenja i same predsedniček funkcije mogao da pogura društvene promene. Predsednik bi mogao da preusmeri deo sredstava iz federalnog budžeta ka akcijama protiv rasne diskriminacije, kao i da imenuje "Državnog sekretara (ministra) za integraciju" koji bi (po Kingu) nadgledao takve aktivnosti širom Amerike. U saradnji sa državnim tužiocem koga imenuje predsednik - a Robert Kenedi je upravo to bio - koji bi se na zakonskim osnovama suprotstavio rasnoj diskriminaciji, King je u predsedniku video glavnog igrača u politici sprovođenja građanskih prava. Međutim, Kingov optimizam na račun demokratskih političkih nstitucija vremenom je slabio, kako je raslo nasilno suprotstavljanje rasnoj jednakosti kao i otpor federalnim nadležnostima nad vlastima pojedinačnih saveznih država. Uprkos svemu tome, Kingov stav o američkom političkom sistemu govori o njegovoj svesnoj veri (mada ponekad i nevoljnoj) u delanje američkog političkog sistema ka uvođenju rasne jednakosti.
6. Barbara Rejnolds (My Life, My Love, My Legacy by Coretta Scott King 2017)
Ljudi previđaju činjenicu da je Koreta Skot King bila Martinov saradnik u najvećim i najuspešnijim događajima borbe za ljudska prava našeg doba. Za života su je nazivali suprugom, a nakon njegove smrti udovicom, iako je ona bila daleko više od (samo) toga - njih dvoje su funkcionisali kao tim. Na samom početku njihovog pokreta, ona je držala koncerte kako bi finansirala SCLC, kojim je predsedavala i održala prvi govor prilikom njegovog osnivanja 1957. Tokom bojkota gradskog prevoza u Montgomeriju (Alabama), u čijoj organizaciji je Koreta 1956. učestvovala zajedno sa Rozom Parks, jedne noći je iz dečije sobe začula prvo tup udarac o trem kuće a potom i eksploziju. Narednog jutra se pojavio Martinov otac i rekao da je vodi u Atlantu jer ne želi da mu unuci stradaju u Montgomeriju. Ustala je i rekla: "Ne razumete. Ja jesam udata za Martina, ali sam takođe i za ovaj pokret." Imala je hrabrosti da tu ostane, vodi i podigne četvoro dece bez straha. Znala je da upravo učestvuje u pisanju istorije.
7. Džozef Rozenblum (Redemption: Martin Luther King Jr's Last 31 Hours 2018)
Čuvena je Kingova izjava da ga ne pamte po brojnim priznanjima koje je primio, već jednostavno kao "glavnog dobošara pravde." Ova metafora ukazuje na njegovo vođstvo kampanja za rasnu pravdu održanih u mnogim gradovima. Mnogi će pomisliti da je on inicirao te kampanje na način na koji glavni dobošar vodi svoj orkestar na početku nastupa. Zapravo, King nije bio pokretač niti jedne jedine kampanje za građanska prava između 1956. i 1968. godine, po kojima je i poznat - osim one prve: bojkot u Montgomeriju, tokom decembra 1955. On nije učestvovao na početku protesta u Olbeniju, Birmingemu, Selmi, Sent Ogastinu, Čikagu ili Memfisu. On se naknadno priključivao u poodmakloj fazi svake od tih kampanja, davao im novu infuziju svojom harizmom vođe, govorničkim umećem i nenasilnim principima - što njegovo zaveštanje čini potpuno novim i drugačijim. Međutim, kada je ubijen u aprilu 1968, on je upravo započinjao kampanju za okončanje siromaštva u Americi, koju je nazvao "Kampanja sirotinje" i predvodio je od samog početka.
8. Tomi Šelbi (To Shape a New World: Essays on the Political Philosophy of Martin Luther King Jr. 2018)
Svi znamo da je King bio baptistički sveštenik, vođa pokreta i veliki govornik. Pored toga, on je bio i filozof. Mnogi pogrešno tumače Kingove nesuglasice sa Malkolmom Iks i zagovornicima Crne Moći, kao niz rasprava o suštini strategije. Međutim, King je podjednako razmišljao i o ciljevima i o sredstvima. U svojim knjigama i govorima, on se pitao onako kao što to filozofi rade još od Platonovog vremena - "Šta je pravda?"; često je dolazio do iznenađujućih odgovora, kao što je potreba za radikalnom redistribucijom dobara ili zagarantovana minimalna zarada. U esejima poput "Pisama iz birmingemskog zatvora", King ispituje pravo značenje demokratije i njenu vezu sa obavezom poštovanja zakona. Čak i po pitanju sredstava, ne treba ga gledati na sužen "šteta ili korist" način. On je insistirao na tome da nisu sva efikasna sredstva moralno prihvatljiva niti hvale vredna. Samopoštovanje, solidarnost, požrtvovanost i izdržljivost spadaju u vrline potlačenih. Očaj, ogorčenost, gnev i cinizam spadaju u tragične poroke. King se trudio da identifikuje vrednosti koje bi bile vodilje našeg otpora nepravdi. Njegova učenja o ljubavi, dostojanstvu, nenasilju, nemirenju i nadi moraju biti posmatrana u tom svetlu.
9. Brendon M. Teri (To Shape a New World: Essays on the Political Philosophy of Martin Luther King Jr. 2018)
Nakon pobune u Votsu (1965), King je veći deo sledeće godine proveo u Čikagu, gde se sa porodicom preselio u jedan iznajmljeni apartman kako bi dramatizovao stanje nepravde kojeje vladalo u gradovima na severu Amerike. Tu je napao stambenu segregaciju, siromaštvo, eksploataciju potrošača, nezaposlenost i malverzacije od strane vlasti. Kingove napore u Čikagu prečesto nazivaju "bednim promašajima", ozlojeđenošću zbog poraza u kandžama belaca, dezerterstvom i mehaničkom politikom - ali sve to ne pogađa suptilnu suštinu davanja podrške političkom delovanju i snage urbane sirotinje. U savezu sa lokalnim stanovništvom, SCLC je mimo zakona preuzela "brigu" za stanve u ime onih koji su u njima stanovali. SCLC je obezbedila ne samo neophodne popravke i održavanje, već je takođe obezbedila i kolektivno pregovaranje sa stanodavcima, uključujući i moć da utiču na povećanje kirija. Nakon Kingove smrti, aktivisti koji su u ovome učestvovali pomogli su donošenju Zakona o fer stanovanju iz 1968, osnovali nacionalnu organizaciju za prava stanara i reformisali stanarsko zakonodavstvo širom zemlje. Pored toga, King je smatrao da čak i oni trenutno uključeni u sivu ekonomiju ili pripadnici uličnih bandi mogu postati ključni partneri pokreta. Kršeći konvencionalne norme "ugleda", King i SCLC ekipa su pozivali pripadnike bandi u njegov stan i na demonstracije, strpljivo sa njima vodili razgovore o rasizmu, siromaštvu, politici i nasilju, ponekad ostajući do ranih jutarnjih časova. Taj izazov sputavanju političke mašte, to je nit koja povezuje Kingovo delo od bojkota prevoza u Montgomeriju do štrajka radnika gradske čistoće u Memfisu.
10. Džin Teoharis (A More Beautiful and Terrible History: The Uses and Misuses of Civil Rights History 2018)
Jednu od grešaka u vezi Kingovog dela predstavlja pretpostavka da je on bio omiljen među belim stanovnicima severnog dela Amerike. I danas je popularna izmišljotina da King nije uopšte bio omiljen na Jugu, dok na Severu kod većine belaca jeste. Stvarnost je zapravo bila daleko komplikovanija. Među Severnjacima, čak i onima koji su dolazili da podrže Kinga i borbu za građanska prava na Jugu, nisu podržali Kinga kada je rekao da postoji rasizam i na Severu. Od početka šezdesetih, kada se udružio sa pokretima od Los Anđelesa do Bostona u borbi protiv školske i stambene segregacije i policijske brutalnosti, King je nailazio na veliki otpor, prozivali su ga i grdili za "anttiamerikanizam", a tokom marša u Čikagu je čak bio pogođen kamenom bačenim iz mase. Iskonstruisana je ideja o tome da je King šezdesetih godina bio prihvatljiv većini belih severnjačkih porodica i političara, a da je tu podršku gubio kada je govorio protiv Vijetnamskog rata ili bio aktivan u kampanji za sirotinju. Međutim, ako pogledamo Kingovu borbu za građanska prava širom Severoistoka, Srednjeg Zapada i Zapada tokom šezdesetih godina prošlog veka, shvatićemo da to uopšte nije bio slučaj.
