I posle Nitogena - Nitogen

Nakon dužeg vremena nepisanja (ali samo na ovom blogu, jer usput sam završio svoju drugu zbirku pesama "Moja Aleksandrija" - desetak novih priča za nešto treće), reših - jerbo sam, ako se iko seća, svojevremeno pisao o Miljanu Ristiću u jednom od Artterorizama (#9 od 17.06.2009), i njegovoj zbirci priča "Demonkratija" - da napišem i nešto o trećoj koje je objavio, i za koju sam jelte napisao pogovor. Naime, 4. ovog meseca održana je izuzetno zanimljiva promocija knjige-zbirke blogopriča NITOGEN Miljana Ristića, i ko je bio zna o čemu pričam; vi koji niste možete samo slutiti. Jer, ko vas jebe kad niste došli, iako je većina znala kada, gde i zašto se održava. Elem, posećenost je i bez vas bila velika; autor je podelio, i potpisao na svoju muku, nešto preko osamdeset svojih knjiga.

Pomenuo sam ostalim učesnicima, a to su osim autora i mene kao recezenta bili i pesnikinja Tamara Lucić Dinić, profesorica Radojka Plavšić-Doka, pesnik i urednik književnog časopisa "Buktinja" Goran Vučković-Vučko - naš budući klasik, da bi jedan naš prijatelj, Negotinac i trenutno živi pesnički klasik, izvršio harakiri da vidi koliko je publike došlo na predstavljanje jednog mlađeg pripovedača, koji sada ispred i iza sebe ima već četiri objavljene knjige.

Promocija je, začudo, počela na vreme - u 19h, kao da smo u ovom slučaju želeli da ljudi više ne dolaze, ali avaj - rezultat je bio taj da je dvadesetak njih unutar galerije stalne postavke i ispred moralo stojati zato što nije bilo dovoljno stolica. Neki su se čak, poput mog finog oca, vratili i kućama, videvši tu gužvanciju. 
Veče je otvorio Goran Vučković, urednik edicije u kojoj je knjiga i izašla, predstavio učesnike, informisao publiku o radu Krajinskog Književnog Kluba, o objavljenim knjigama, časopisu u ovoj godini, te dao reč Tamari koja je vrlo fino, zanimljivo i koncizno govorila o knjizi, njenom doživljaju, samom autoru (oni su prijatelji još iz škole). Nakon toga, reč je preuzela profesorka srpskog jezika i književnosti Doka, koja je govorila sa lingvističke i čisto profesorske strane o delu, nabrajajući pojedine naslove i momente, pričice iz same knjige. 

Moje izlaganje nakon toga, počelo je konstatacijom da se iskreno radujem kada izađe kakva knjiga nekog našeg sugrađanina, posebno kada se radi o zbirci priča. Zašto priča? Lično smatram da je ta forma najprimerenija našem dobu. Zaista, sve je manje slobodnog vremena u životu svakog od nas, sve je manje vremena koje želimo da kvalitetno posvetimo sebi. Jedno od tih vremena je svakako i čitanje. Koliko puta vam se desilo da krenete da čitate neki roman, a onda, nakon dan-dva nečitanja, ne znate više ni gde ste stali i o čemu se radi u samom romanu. Sa pričom to nije slučaj. Možete pročitati jednu priču pred spavanje, dve uz kafu, tri na poslu, jednu nakon sexa, to neće uticati na vaše dalje čitanje ili nečitanje. Roman je trenutno, samo iz marketinško-tržišnih razloga, popularnija forma od zbirke priča, ali je (verujte mi na reč) umetnički doživljaj - na strani knjige priča.

Miljanova zbirka priča „Nitogen“ se tematski i pripovedno razlikuje od njoj prethodne dve zbirke, ali zadržava ono čime se on odlikovao i ranije, a to je nezadovoljstvo, bunt i autorovo pokazivanje prstom (ne srednjim). Naime, ranije je Ristićevo pisanje imalo izvesnu dozu fantastike, koketirajući sa gotskim motivima, kao što su dvojnik, satana, demoni, ljudi preobraženi u životinje, ili junaci koji gube svoju senku ili indentitet... U ovoj zbirci, osim u par navrata, toga nema tako prepoznatljivo, te je time zbirka bliža čitaocu: onom ko je pročitao stotinak knjiga, ali i onom ko nema baš neko čitalačko iskustvo, ili ga barem ne gaji. Jer, i čitanje je, dragi moji, kao i pisanje: umetnost ili zanat (kako za koga) i treba ga poput kondicije održavati. Da postane navika. Bliža i zbog toga, jer normalni čitalac će se, za razliku od fantastične književnosti, pre poistovetiti sa nečim ovakvim gotovo naturalističkim, kakva je knjiga "Nitogen". 

Uzgred, veći deo priča (kojih inače ima trideset i šest), objavljen je već na autorovom blogu EXPERIMENT, pa u njoj ima nešto i od te blogersko-dnevnosenzacionalisticke atmosphere. Uglavnom su to opšta mesta, sa živim i neizmaštanim ljudima, normalnog porodičnog čoveka sa svakodnevnim problemima. Ima gorčine ali i dosta humora, pa će se mnogi nasmejati, mnogi i prepoznati, a onda ko kako ume. U knjizi ćemo naići i često na autorovo sećanje, na trenutke koji su na ovaj ili onaj način obeležili njegov život. Što se tiče naziva koji je autor odabrao za naslov, NEGOTIN (čitan sa desna na levo) postaje NITOGEN, i da - on je zaista imao svojevrstan rekao bih pedigre. Negotinci to uglavnom znaju, pogotovu generacije koje sad imaju preko četiri banke, pa sve do onih što ulaze polako u tridesete i naravno one koji su već ušli (kao npr. ja). Mlađe to uglavnom ne zanima, ali koliko vidim njih ništa ne zanima. Radi se o nekoj drugoj umetnosti, i to je muzika, posebno alternativna, punk, jer je svojevremeno zaista postojao bend pod nazivom NITOGEN, sa pokojnim Mikijem Glavašom na čelu. 

Nitogen - Selo prokletih

Tamara, Vučko, na kraju i ja, pomenuli smo to sredinom promocije Miroslavu Lučiću koji je bio u publici, zamolili ga da nešto više kaže o tome jer je i sam bio akter rada benda, i tih godina, ali je to ipak ostalo za neku drugu promociju - možda baš u Lučinom kafiću CINEMA.

Miljan Ristić se nije previše obazirao na to, jer niko nema tapiju na reč a pogotovu ne na pisanu; on je gradio neki svoj svoj svet, svoje delo, svoj grad, svoje priče i na kraju krajeva svoj NITOGEN. Ono o čemu ćete sami moći da saznate ukoliko dobijete knjigu od autora, jer ako ste mislili da ću vam ovde prepričavati sadržaj, gadno ste se prevarili: nije vam ovo Artterorizam, mada mogu - ali za pare.

Sam autor je govorio nakon mene; vidljivo i sa razlogom je bio ganut podrškom svoje porodice, prijatelja i poznanika. Stoga je kratko govorio ali, verujte, neponovljivo: mahao je knjigom, najpre u stilu dosta o meni, onda je ispričao anegdotu o kolegi koji ga je pitao u fazonu koliko ga košta knjiga, i kako je to sve beskorisno, a Miljan (koji je pre ove knjige napisao knjigu o svojoj deci i za svoju decu „Ekstra Nemirci“), reče kako kolega ima švalerku i kako joj je kupio mobilni dva puta skuplji od cene štampanja 500 primeraka svoje knjige, što je izazvalo neviđeni iskreni smeh publike, čime je završen oficijalni deo večeri. Nakon toga je krenuo onaj drugi, što reče autor, za opuštanje; doduše, ne i njegovo jer su ga druge muke sada snašle: autor je svakome ko želi obećao potpuno besplatno primerak svoje knjige, tako da je morao gotovo svaku da potpiše. Kada sam pogledao, sat i po nakon zvanične promocije, on je još uvek potpisivao knjige a 10 litrica vina se već popilo, kao i izvrsne domaće rakije; o klopi neću ni da govorim, jer i onako niste bili.

Miljan se na kraju zahvalio svima, posebno opštini Negotin koja mu je pomogla finansijski oko knjige (autor zna cifru). Zaista, lep gest od Opštine.

***

Za kraj još i to, da nas sledećeg petka 13. sa početkom u 18h, ali ovog puta u promo sali dečijeg odeljenja Narodne Biblioteke “Dositej Novaković“ u Negotinu, očekuje još jedna promocija knjige, još jedno izdanje Krajinskog Književnog Kluba. Ovoga puta, radi se o drugom po redu romanu našeg Negotinca, našeg profesora engleskog jezika u Gimnaziji Zorana Popovića Pište, naslovljeno “Na dvoru Grimiznog Kralja“. Nemojte propustiti i ovu promociju. Ja ću biti tamo, a vi? 

Nitogen ipak nije samo (Po)Selo Prokletih.

Saša Skalušević Skala

Petak 6. Koledar 2013.