Zoran Popović: Na dvoru Grimiznog Kralja
Izdavač: Krajinski Književni Klub
Negotin, 2013. godine
Na veliku radost svih nas, zaljubljenika i fanatika pisane Reči, upravo poslednjeg ovogodišnjeg petka 13. imali smo zadovoljstvo biti i učestvovati obeležavanju Dana bibliotekara Srbije (14. decembar), koji je proslavila i Narodna Biblioteka "Dositej Novaković" iz Negotina, priredivši u saradnji sa KKK promociju romana "Na dvoru Grimiznog Kralja", autora, profesora i našeg sugrađanina Zorana Popovića Pište.
Na početku želim odmah da kažem da Negotin - osim Vukašina Stanisavljevića koji je jedan period svog života zaista proveo u Negotinu radeći, i koji je nepravedno zaboravljen (poput mnogih), srpski klasik koji je napisao roman "Ko je ubio slikara" čija se radnja dešava u okupiranom Negotinu i Krajini tokom 1941. godine, i Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca, koji, evo, već decenijama živi i stvara u Parizu, povremeno nas posećujući - nismo imali ozbiljnog romanopisca kakav je Zoran Popović Pišta.
Bilo je tu i tamo nekih pokušaja, uglavnom prvenaca, poput "Romana o Stojku" Jovana Pejkića, ali iole ozbiljnijeg rada u kontinuitetu - ne. Bilo je još nekih naznaka poput povesno-porodičnog romana "Gvozdena krv" Miloja Dimireskovića, ali... videćemo šta će dalje i s njim biti.
Mogao bih reći: King Crimson je konačno stigao u Negotin! - kako je autor u svom obraćanju i rekao, on je tu ideju imao još s početka osamdesetih godina prošlog veka. Inače, ovo je nakon "Do sumraka" (koji je objavljen 2009. godine, posle predugih peripetija sa izdavačem "Intelekta" iz Valjeva), drugi roman Zorana Popovića - ovoga puta u izdanju KKK, čiji je autor član.
Mnogi od onih koji su upućeni u Pištino stvaralaštvo i ideje, kada su čuli naslov, pomislili su da se radi o kakvoj biografiji, osvrtu na dugogodišnji rad progresiv-rok benda King Crimson, jer pomenuta grupa zaista ima svoj prvi album i na njemu pesmu "In the court of the Crimson King". Međutim, to je samo (da tako kažem) bila polazna tačka - roman je više autorov omaž bendu i muzici; on sam na početku to kaže, da je njegov roman inspirisan snovima i muzikom King Crimson.
Mnogi od onih koji su upućeni u Pištino stvaralaštvo i ideje, kada su čuli naslov, pomislili su da se radi o kakvoj biografiji, osvrtu na dugogodišnji rad progresiv-rok benda King Crimson, jer pomenuta grupa zaista ima svoj prvi album i na njemu pesmu "In the court of the Crimson King". Međutim, to je samo (da tako kažem) bila polazna tačka - roman je više autorov omaž bendu i muzici; on sam na početku to kaže, da je njegov roman inspirisan snovima i muzikom King Crimson.
Kao što sam i prošli put rekao, nemam nameru da na ovom mestu prepričavam roman niti promociju, zato ponavljam: ko je bio zna o čemu pričam, vas ostale - ko jebe kada niste došli, a mogli ste. Pomenuću samo to, da su osim autora i mene, predstavljanje romana upotpunili, najpre štovana Suzana Sirotović, direktorica Narodne biblioteke "Dositej Novaković" u Negotinu (sa kojom KKK ima zaista lepu saradnju), potom Milorad Grbović master bibliotekarstva (inače aforističar i književni istraživač) - ovoga puta u ulozi moderatora večeri, i konačno, nezaobilazni Goran Vučković - ne treba ga posebno predstavljati osim kao pesnika, priređivača i urednika pomenute edicije, u okviru koje je roman izašao.
Može se reći da je ovaj roman veoma moderan, iako nema prepoznatljiv stil postmodernog pripovedanja, jer se kreće u okviru tema koje su nam veoma bliske, kao što su: otuđenje, smisao života danas, potrošačko društvo, (nekima) veoma polularni rijaliti programi koji su nas okupirali, naročito zabavne emisije tipa Ti nemaš talenat, Tvoje lice zvuči sranje, Neidol i slične gluposti za zamajavanje i gubljenje vremena, koga ionako imamo na kredit. Autor je naizgled oponašao stil kojim se pisalo sredinom XX stoleća, posebno pisanje po glavama, što na početku romana (gde se upoznajemo sa pripovedačem) stvara dojam kafkijanske atmosfere teskobe i inferiornosti. Potom, čitalac biva uvučen u čudne, izmaštane svetove iz kojih neće moći da izađe sve dok ne pročita roman do kraja - a možda ni tada. Naročito ako živite u Nitogenu, pardon - Negotinu. Naime, autor polazi od pretpostavke da je ovaj naš svet najgori od svih svetova koji postoje u Univerzumu, a Manast je izmišljeni rodni grad pripovedača u kome on prebiva, živi/životari poput uljeza. Najgori grad na svetu, sa najgorim ulicama, trgovima, spomenicima i naravno - ljudima.
Može se reći da je ovaj roman veoma moderan, iako nema prepoznatljiv stil postmodernog pripovedanja, jer se kreće u okviru tema koje su nam veoma bliske, kao što su: otuđenje, smisao života danas, potrošačko društvo, (nekima) veoma polularni rijaliti programi koji su nas okupirali, naročito zabavne emisije tipa Ti nemaš talenat, Tvoje lice zvuči sranje, Neidol i slične gluposti za zamajavanje i gubljenje vremena, koga ionako imamo na kredit. Autor je naizgled oponašao stil kojim se pisalo sredinom XX stoleća, posebno pisanje po glavama, što na početku romana (gde se upoznajemo sa pripovedačem) stvara dojam kafkijanske atmosfere teskobe i inferiornosti. Potom, čitalac biva uvučen u čudne, izmaštane svetove iz kojih neće moći da izađe sve dok ne pročita roman do kraja - a možda ni tada. Naročito ako živite u Nitogenu, pardon - Negotinu. Naime, autor polazi od pretpostavke da je ovaj naš svet najgori od svih svetova koji postoje u Univerzumu, a Manast je izmišljeni rodni grad pripovedača u kome on prebiva, živi/životari poput uljeza. Najgori grad na svetu, sa najgorim ulicama, trgovima, spomenicima i naravno - ljudima.
Za razliku od ranohrišćana, autor veruje da je svako dete koje se rodi sveto. Ono tu svetost, taj svoj oreol, u životu gubi i nažalost potpuno (kako ko) izgubi tokom svog bivstvovanja na ovoj našoj, najgoroj planeti. U Popovićevom romanu, ljudi Manasta, njegovog grada, nisu ljudi već bezimene utvare koje zagađuju ovaj ionako gadan svet. Pisanjem u prvom licu, pripovedač nas uvodi u taj svet utvara, snova, raspadanja, kužnog zadaha i isparenja. On ne može da se seti sopstvenog, kao ni imena svih tih utvara oko sebe. Međutim, osim materijalno nezajažljive opštinske radnice koja ulazi u vezu sa junakom romana, sa kojom pokušava da ostvari (van)bračnu zajednicu, on putem snova dospeva u drugu realnost, drugi svet, drugi grad koji njegovi žitelji nazivaju Kolonija; grad, koji je stvorio vrhovni kreator, arhitekta Grimizni Kralj, čije ime oni izgovaraju velikim početnim slovom, što se i oseća. Tu vidimo ideju utopije, savršenog sveta, što me pomalo podseća (ali u drugom kontekstu) na još jedan odličan roman, "Mi" ruskog autora Jevgenija Zamjatina (ko ga nije čitao, pod obavezno je, jer je poput Srbije danas), doduše u nešto drugačijem kontekstu.
Na Koloniji nema nasilne smrti, nema ratova, nema novca. Dosta je, zar ne? Zaista mislim da tamo gde nema novca - raj je. Na Koloniji ima umetnosti, nauke i rada. Fizičkog rada, ne preteškog, ne izrabljivačkog, ne robovskog kakav je uglavnom ovde u Srbiji, osim ako niste ministar, ministrov šofer, ministrov brat, ministrova švalerka, ministrov frizer, ministrov šurak ili imate bilo kakvu vezu sa trenutno zahuktalom vladajućom garniturom - inače, jebali ste ježa u leđa. Kao i većina građana Manasta, pardon Nitogena tj. Negotina, OK - Srbije. Elem, iako roman vrca i seva od teorija i teritorija fizike, hemije, latentne filosofije, ponajviše astronomije, prema kojoj autor gaji pasiju (u slobodno vreme se time bavi, poseduje dva teleskopa i povremeno se okuša u posmatranju, istražuje nebo i literaturu - kako u neformalnom razgovoru kaže, uspeo je videti Pluton). Autor se zaista potrudio da to svojski svari i ispljune sažvakano u lice i najvećem laiku, pa i sa te tačke osmatranja roman deluje zanimljivo. Takođe, imena pripovedačevih prijatelja, "dece krvi" i "dece duše" kako ih naziva, deluju nestvarno i čudno baš, kao da su sa druge planete. Pitali smo ga na promociji, otkuda mu ideja za imena kao što su Rea, Ponisto, Neres, Ira. Odgovor je bio da je hteo tako da zvuče "neutralno". Neka od njih je već imao u glavi, neka su kasnije došla spontano. Takođe, autor je vezujući niti romana sa delom grupe King Crimson, iskoristio neke od naziva njihovih pesama, ili njihove stihove, tako stvarajući scene u svom romanu.
I zaista, roman ima tu strukturu poput filma, čitalac često neće znati u kom svetu se nalazi, sa neretkim ponavljanjima događaja - ali u drugoj stvarnosti, sa drugim akterima. Možda je i to nit koja ga spaja sa postmodernim romanom, jer autor svoj spas vidi u pisanju romana; jednog u Manastu tobož stvarnosti, ustvari lažnoj i programiranoj javi poput Matriksa, i drugog u pravom svetu - izmaštanoj Koloniji, tj. bekstvom u nju. Manast je grad koji će čitaoci lako prepoznati, bilo da žive u Negotinu, Nitogenu ili van njega. Manast je danas svaki grad u Srbiji, osim Beograda, Novog Sada, delimično Kragujevca i Novog Pazara. I to nije ništa novo. Međutim, Kolonija je nešto izvanredno opisano, izmaštano. Fantastični opisi trgova, biblioteka, muzeja, opservatorija, velelepnih građevina, podsetiće čitaoca na Vavilon, Egipat, Rim, Aleksandriju. Sam završetak romana je takođe fascinantan, jer otkriva pitanje koje se provlači kroz ceo roman, i koje naravno iole promućuran čitalac naslućuje - ali ga ja neću otkriti.
Pročitajte roman.
Autor je na promociji govorio tako iskreno i lako, o svom književnom radu i ideji romana, likovima, astronomiji, da je još više zaintrigirao čitalačku publiku koja se okupila u popriličnom broju. Pomenimo i to, da je pogovor romana napisao dr. Ljubiša Rajković Koželjac iz Zaječara.
Za kraj bih hteo da kažem kako je ovaj roman zaista pripovedački hit - Krajinskog Književnog Kluba kao izdavača, Negotina, Opštine (koja će, nadam se, u budućnosti malo više pažnje obratiti na bisere pred sebe rasute), pa i neke Srbije. Kako sam kazao i za prethodno izdanje KKK, zbirku priča "Nitogen" Miljana Ristića, koji je takođe (naravno) prisustvovao promociji dela svog kolege po peru, nešto se ipak dešava u Negotinu, barem na književnom polju. Ove godine, u izdanju Krajinskog Književnog Kluba, već je objavljeno desetak zanimljivih naslova u zaista kratkom vremenskom rasponu, dok je za sledeću godinu predviđeno najmanje još toliko naslova. Sam Zoran Popović je pomenuo da završava novi roman, radnog naslova "LondoNish", punk-roman koji će takođe izaći u izdanju KKK. Zaista, Negotin nije samo Selo Prokletih, već i zanimljivih, kako je to oduvek bilo, sve dok nisu došla ovakva vremena.
Na Koloniji nema nasilne smrti, nema ratova, nema novca. Dosta je, zar ne? Zaista mislim da tamo gde nema novca - raj je. Na Koloniji ima umetnosti, nauke i rada. Fizičkog rada, ne preteškog, ne izrabljivačkog, ne robovskog kakav je uglavnom ovde u Srbiji, osim ako niste ministar, ministrov šofer, ministrov brat, ministrova švalerka, ministrov frizer, ministrov šurak ili imate bilo kakvu vezu sa trenutno zahuktalom vladajućom garniturom - inače, jebali ste ježa u leđa. Kao i većina građana Manasta, pardon Nitogena tj. Negotina, OK - Srbije. Elem, iako roman vrca i seva od teorija i teritorija fizike, hemije, latentne filosofije, ponajviše astronomije, prema kojoj autor gaji pasiju (u slobodno vreme se time bavi, poseduje dva teleskopa i povremeno se okuša u posmatranju, istražuje nebo i literaturu - kako u neformalnom razgovoru kaže, uspeo je videti Pluton). Autor se zaista potrudio da to svojski svari i ispljune sažvakano u lice i najvećem laiku, pa i sa te tačke osmatranja roman deluje zanimljivo. Takođe, imena pripovedačevih prijatelja, "dece krvi" i "dece duše" kako ih naziva, deluju nestvarno i čudno baš, kao da su sa druge planete. Pitali smo ga na promociji, otkuda mu ideja za imena kao što su Rea, Ponisto, Neres, Ira. Odgovor je bio da je hteo tako da zvuče "neutralno". Neka od njih je već imao u glavi, neka su kasnije došla spontano. Takođe, autor je vezujući niti romana sa delom grupe King Crimson, iskoristio neke od naziva njihovih pesama, ili njihove stihove, tako stvarajući scene u svom romanu.
I zaista, roman ima tu strukturu poput filma, čitalac često neće znati u kom svetu se nalazi, sa neretkim ponavljanjima događaja - ali u drugoj stvarnosti, sa drugim akterima. Možda je i to nit koja ga spaja sa postmodernim romanom, jer autor svoj spas vidi u pisanju romana; jednog u Manastu tobož stvarnosti, ustvari lažnoj i programiranoj javi poput Matriksa, i drugog u pravom svetu - izmaštanoj Koloniji, tj. bekstvom u nju. Manast je grad koji će čitaoci lako prepoznati, bilo da žive u Negotinu, Nitogenu ili van njega. Manast je danas svaki grad u Srbiji, osim Beograda, Novog Sada, delimično Kragujevca i Novog Pazara. I to nije ništa novo. Međutim, Kolonija je nešto izvanredno opisano, izmaštano. Fantastični opisi trgova, biblioteka, muzeja, opservatorija, velelepnih građevina, podsetiće čitaoca na Vavilon, Egipat, Rim, Aleksandriju. Sam završetak romana je takođe fascinantan, jer otkriva pitanje koje se provlači kroz ceo roman, i koje naravno iole promućuran čitalac naslućuje - ali ga ja neću otkriti.
Pročitajte roman.
Autor je na promociji govorio tako iskreno i lako, o svom književnom radu i ideji romana, likovima, astronomiji, da je još više zaintrigirao čitalačku publiku koja se okupila u popriličnom broju. Pomenimo i to, da je pogovor romana napisao dr. Ljubiša Rajković Koželjac iz Zaječara.
Za kraj bih hteo da kažem kako je ovaj roman zaista pripovedački hit - Krajinskog Književnog Kluba kao izdavača, Negotina, Opštine (koja će, nadam se, u budućnosti malo više pažnje obratiti na bisere pred sebe rasute), pa i neke Srbije. Kako sam kazao i za prethodno izdanje KKK, zbirku priča "Nitogen" Miljana Ristića, koji je takođe (naravno) prisustvovao promociji dela svog kolege po peru, nešto se ipak dešava u Negotinu, barem na književnom polju. Ove godine, u izdanju Krajinskog Književnog Kluba, već je objavljeno desetak zanimljivih naslova u zaista kratkom vremenskom rasponu, dok je za sledeću godinu predviđeno najmanje još toliko naslova. Sam Zoran Popović je pomenuo da završava novi roman, radnog naslova "LondoNish", punk-roman koji će takođe izaći u izdanju KKK. Zaista, Negotin nije samo Selo Prokletih, već i zanimljivih, kako je to oduvek bilo, sve dok nisu došla ovakva vremena.
Saša Skalušević Skala
16.12.2013.
***
post scriptum
19.12.2013.
Pošto je gornji tekst bio napisan neposredno nakon promocije, održane prethodnog vikenda, a u konačnom se obliku pojavljuje danas, imali smo tu sreću da vidimo kako se roman "Na dvoru Grimiznog Kralja" našao na širem spisku dela predloženih za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Da podsetim zaboravne, Pištin prethodni roman "Do sumraka", takođe se našao na spisku kandidata za nagradu NIN-a u prethodnoj (2012) godini.
I ovog puta, nažalost, iz spiska vidimo da knjige autora pisane van te vražje prestonice nemaju sreću, bez obzira o kakvom se kvalitetu radi. Ne samo da nisu atraktivne, i pored mnogo profesionalnije opreme u odnosu na neke "napucane" izdavače, već ponovo vidimo tako dosadne jedne te iste izvikane autore. Vuk Drašković, po ko zna koji put moli Boga da dobije nagradu, jerbo tu izgleda ni CIA, niti svi pojedeni molitveni fruštuci kod Klintona, Buša, Obame - ne pomažu. Miroslav Josić Višnjić, sa tucetom što dobrih što dosadnih knjiga, nama željnim sveže pripovedačke krvi - više dosadan. Basara, kao i svake godine, sve mu je malo pa i nagrade, i ambasadorsko mesto i ciroza jetre u pokušaju. Dejan Stojiljković sa svojim hokus-pokus romanima, koje Laguna uglavnom štancuje poput pašteta, ono što ostane samo samelje. Tako i Deksa Pentelejski, nakon "Konstantinovog Raskršća" svake godine biva sve slabiji. Toholj - dokle više.
Ako već neko treba da dobije tu nagradu, to su Srdić, Vladušić, Mileta Prodanović, Ivančica Đerić, čiji su romani odlični poput samih autora. No - videćemo i to.
Dosta lenjosti, dosta klanovskog biranja, dosta tih prestoničkih fora na koje ni babe ne padaju! Istina je da izdanja ima dosta, da je nemoguće žiriju sastavljenom od pet lica pročitati 130 romana za, koliko, tri meseca? Ne znam, valjda nije. Ili jeste. Pogledajte malo knjige, barem ih omirišite, dajte šansu i onima što dolaze sa ove strane sna. Verujem, da smo im barem malo bliži, drugačije bi nas tretirali, i ovde - i tamo.
Pametnome dosta.
Oni drugi ionako ovo ne čitaju.
19.12.2013.
Pošto je gornji tekst bio napisan neposredno nakon promocije, održane prethodnog vikenda, a u konačnom se obliku pojavljuje danas, imali smo tu sreću da vidimo kako se roman "Na dvoru Grimiznog Kralja" našao na širem spisku dela predloženih za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Da podsetim zaboravne, Pištin prethodni roman "Do sumraka", takođe se našao na spisku kandidata za nagradu NIN-a u prethodnoj (2012) godini.
I ovog puta, nažalost, iz spiska vidimo da knjige autora pisane van te vražje prestonice nemaju sreću, bez obzira o kakvom se kvalitetu radi. Ne samo da nisu atraktivne, i pored mnogo profesionalnije opreme u odnosu na neke "napucane" izdavače, već ponovo vidimo tako dosadne jedne te iste izvikane autore. Vuk Drašković, po ko zna koji put moli Boga da dobije nagradu, jerbo tu izgleda ni CIA, niti svi pojedeni molitveni fruštuci kod Klintona, Buša, Obame - ne pomažu. Miroslav Josić Višnjić, sa tucetom što dobrih što dosadnih knjiga, nama željnim sveže pripovedačke krvi - više dosadan. Basara, kao i svake godine, sve mu je malo pa i nagrade, i ambasadorsko mesto i ciroza jetre u pokušaju. Dejan Stojiljković sa svojim hokus-pokus romanima, koje Laguna uglavnom štancuje poput pašteta, ono što ostane samo samelje. Tako i Deksa Pentelejski, nakon "Konstantinovog Raskršća" svake godine biva sve slabiji. Toholj - dokle više.
Ako već neko treba da dobije tu nagradu, to su Srdić, Vladušić, Mileta Prodanović, Ivančica Đerić, čiji su romani odlični poput samih autora. No - videćemo i to.
Dosta lenjosti, dosta klanovskog biranja, dosta tih prestoničkih fora na koje ni babe ne padaju! Istina je da izdanja ima dosta, da je nemoguće žiriju sastavljenom od pet lica pročitati 130 romana za, koliko, tri meseca? Ne znam, valjda nije. Ili jeste. Pogledajte malo knjige, barem ih omirišite, dajte šansu i onima što dolaze sa ove strane sna. Verujem, da smo im barem malo bliži, drugačije bi nas tretirali, i ovde - i tamo.
Pametnome dosta.
Oni drugi ionako ovo ne čitaju.
1 comment:
Roman još nisam krenuo da čitam. Završavam sa čitanjem jednu drugu knjigu, pa posle toga bacam se na čitanje Pištinog romana. Po pitanju NIN-ove nagrade, mogu samo da spomenem Basaru i koliko je pljuvao tu prestižnu nagradu i kako je govorio da je sve namešteno i kako to nije odabir najboljeg dela već se uvek lobira i odlučuje po ko zna kojem ključu. Međutim, čim je i Basara dobio NIN-ovu nagradu odmah je okrenuo priču jer svakako da je zaključio da NIN-ova nagrada mora da vredi čim ju je i on dobio.I gotovo svake godine se diže prašina oko dodele te nagrade iako po mom mišljenju ona i nema više tu težinu koju je nekad imala.
A što se tiče Pište, neka on nastavi sa pisanjem. Ukoliko istraje u tome i ukoliko održava kvalitet pisanja, neminovno je da će, pre ili kasnije, biti nagrađen ako ne nekom zvučnom nagradom onda makar čitanjem onog što je napisao. A ima li veće nagrade za pisca nego da se njegove knjige čitaju?
Post a Comment