Slepilo i groznica

Niko ne zna

šta će se uskoro dogoditi

sav net golim okom

vidljivi usrani svet

užaren od prenadutosti

sranja i naklapanja

krkljanja i očigledne poremećenosti

jedne zamućenosti o mogućoj apokalipsi

ne vaskrslih

već poludelih

niko ne zna

šta će se uskoro dogoditi

makaze u rukama napraviće

već neki rez

ili završiti u međunožje Evrope

zadihane kulture na aparatima

za disanje

neka dvosekla sekira već

rascopaće komšiji glavu

dok turira auto

jednog izuzetno ledenog jutra

niko ne zna

šta se dešava u gubavim soliterima

džanki alkosi doduše retka vrsta

skalpiraće roditelje

baku deku dalje rođake

nervozne prolaznike

u potrazi za bilo kakvim plenom

niko ne zna

kakva nas nasilna simetrija zločina čeka

gde će se dogoditi sledeća pljačka

gaženje teretnim kamionom

masakr ili bombaški napad

verskih fanatika

fundamentalista i umišljenih terorista

a svi kenjaju

samo i jedino o tome

Saša Skalušević Skala (1981, Negotin)

Od 1998. godine objavljuje u književnoj periodici kod nas i u regionu. Objavio je knjige pesama "Mitovi i senke" (2014), "Plastična Aleksandrija" (2019) i "Rekreacija pre pakla" (2020), iz koje je preuzeta pesma "Slepilo i groznica". Zastupljen je u više pesničkih antologija i zbornika. Jedan je od osnivača Krajinskog književnog kluba. Od 2019. godine urednik je časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Buktinja". Pored toga, autor je više tekstova na blogu Građanski krug.

tagovi: artterorizam, odbrana artterorizma, buktinja, skala

Goodreads
Mitovi i senke
Plastična Aleksandrija
NG portal

King Crimson u Manastu

Zoran Popović: Na dvoru Grimiznog Kralja

Izdavač: Krajinski Književni Klub

Negotin, 2013. godine

Na veliku radost svih nas, zaljubljenika i fanatika pisane Reči, upravo poslednjeg ovogodišnjeg petka 13. imali smo zadovoljstvo biti i učestvovati obeležavanju Dana bibliotekara Srbije (14. decembar), koji je proslavila i Narodna Biblioteka "Dositej Novaković" iz Negotina, priredivši u saradnji sa KKK promociju romana "Na dvoru Grimiznog Kralja", autora, profesora i našeg sugrađanina Zorana Popovića Pište.

Na početku želim odmah da kažem da Negotin - osim Vukašina Stanisavljevića koji je jedan period svog života zaista proveo u Negotinu radeći, i koji je nepravedno zaboravljen (poput mnogih), srpski klasik koji je napisao roman "Ko je ubio slikara" čija se radnja dešava u okupiranom Negotinu i Krajini tokom 1941. godine, i Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca, koji, evo, već decenijama živi i stvara u Parizu, povremeno nas posećujući - nismo imali ozbiljnog romanopisca kakav je Zoran Popović Pišta.

Bilo je tu i tamo nekih pokušaja, uglavnom prvenaca, poput "Romana o Stojku" Jovana Pejkića, ali iole ozbiljnijeg rada u kontinuitetu - ne. Bilo je još nekih naznaka poput povesno-porodičnog romana "Gvozdena krv" Miloja Dimireskovića, ali... videćemo šta će dalje i s njim biti.

Mogao bih reći: King Crimson je konačno stigao u Negotin! - kako je autor u svom obraćanju i rekao, on je tu ideju imao još s početka osamdesetih godina prošlog veka. Inače, ovo je nakon "Do sumraka" (koji je objavljen 2009. godine, posle predugih peripetija sa izdavačem "Intelekta" iz Valjeva), drugi roman Zorana Popovića - ovoga puta u izdanju KKK, čiji je autor član.

Mnogi od onih koji su upućeni u Pištino stvaralaštvo i ideje, kada su čuli naslov, pomislili su da se radi o kakvoj biografiji, osvrtu na dugogodišnji rad progresiv-rok benda King Crimson, jer pomenuta grupa zaista ima svoj prvi album i na njemu pesmu "In the court of the Crimson King". Međutim, to je samo (da tako kažem) bila polazna tačka - roman je više autorov omaž bendu i muzici; on sam na početku to kaže, da je njegov roman inspirisan snovima i muzikom King Crimson.

Kao što sam i prošli put rekao, nemam nameru da na ovom mestu prepričavam roman niti promociju, zato ponavljam: ko je bio zna o čemu pričam, vas ostale - ko jebe kada niste došli, a mogli ste. Pomenuću samo to, da su osim autora i mene, predstavljanje romana upotpunili, najpre štovana Suzana Sirotović, direktorica Narodne biblioteke "Dositej Novaković" u Negotinu (sa kojom KKK ima zaista lepu saradnju), potom Milorad Grbović master bibliotekarstva (inače aforističar i književni istraživač) - ovoga puta u ulozi moderatora večeri, i konačno, nezaobilazni Goran Vučković - ne treba ga posebno predstavljati osim kao pesnika, priređivača i urednika pomenute edicije, u okviru koje je roman izašao.

Može se reći da je ovaj roman veoma moderan, iako nema prepoznatljiv stil postmodernog pripovedanja, jer se kreće u okviru tema koje su nam veoma bliske, kao što su: otuđenje, smisao života danas, potrošačko društvo, (nekima) veoma polularni rijaliti programi koji su nas okupirali, naročito zabavne emisije tipa Ti nemaš talenat, Tvoje lice zvuči sranje, Neidol i slične gluposti za zamajavanje i gubljenje vremena, koga ionako imamo na kredit. Autor je naizgled oponašao stil kojim se pisalo sredinom XX stoleća, posebno pisanje po glavama, što na početku romana (gde se upoznajemo sa pripovedačem) stvara dojam kafkijanske atmosfere teskobe i inferiornosti. Potom, čitalac biva uvučen u čudne, izmaštane svetove iz kojih neće moći da izađe sve dok ne pročita roman do kraja - a možda ni tada. Naročito ako živite u Nitogenu, pardon - Negotinu. Naime, autor polazi od pretpostavke da je ovaj naš svet najgori od svih svetova koji postoje u Univerzumu, a Manast je izmišljeni rodni grad pripovedača u kome on prebiva, živi/životari poput uljeza. Najgori grad na svetu, sa najgorim ulicama, trgovima, spomenicima i naravno - ljudima. 

Za razliku od ranohrišćana, autor veruje da je svako dete koje se rodi sveto. Ono tu svetost, taj svoj oreol, u životu gubi i nažalost potpuno (kako ko) izgubi tokom svog bivstvovanja na ovoj našoj, najgoroj planeti. U Popovićevom romanu, ljudi Manasta, njegovog grada, nisu ljudi već bezimene utvare koje zagađuju ovaj ionako gadan svet. Pisanjem u prvom licu, pripovedač nas uvodi u taj svet utvara, snova, raspadanja, kužnog zadaha i isparenja. On ne može da se seti sopstvenog, kao ni imena svih tih utvara oko sebe. Međutim, osim materijalno nezajažljive opštinske radnice koja ulazi u vezu sa junakom romana, sa kojom pokušava da ostvari (van)bračnu zajednicu, on putem snova dospeva u drugu realnost, drugi svet, drugi grad koji njegovi žitelji nazivaju Kolonija; grad, koji je stvorio vrhovni kreator, arhitekta Grimizni Kralj, čije ime oni izgovaraju velikim početnim slovom, što se i oseća. Tu vidimo ideju utopije, savršenog sveta, što me pomalo podseća (ali u drugom kontekstu) na još jedan odličan roman, "Mi" ruskog autora Jevgenija Zamjatina (ko ga nije čitao, pod obavezno je, jer je poput Srbije danas), doduše u nešto drugačijem kontekstu.

Na Koloniji nema nasilne smrti, nema ratova, nema novca. Dosta je, zar ne? Zaista mislim da tamo gde nema novca - raj je. Na Koloniji ima umetnosti, nauke i rada. Fizičkog rada, ne preteškog, ne izrabljivačkog, ne robovskog kakav je uglavnom ovde u Srbiji, osim ako niste ministar, ministrov šofer, ministrov brat, ministrova švalerka, ministrov frizer, ministrov šurak ili imate bilo kakvu vezu sa trenutno zahuktalom vladajućom garniturom - inače, jebali ste ježa u leđa. Kao i većina građana Manasta, pardon Nitogena tj. Negotina, OK - Srbije. Elem, iako roman vrca i seva od teorija i teritorija fizike, hemije, latentne filosofije, ponajviše astronomije, prema kojoj autor gaji pasiju (u slobodno vreme se time bavi, poseduje dva teleskopa i povremeno se okuša u posmatranju, istražuje nebo i literaturu - kako u neformalnom razgovoru kaže, uspeo je videti Pluton). Autor se zaista potrudio da to svojski svari i ispljune sažvakano u lice i najvećem laiku, pa i sa te tačke osmatranja roman deluje zanimljivo. Takođe, imena pripovedačevih prijatelja, "dece krvi" i "dece duše" kako ih naziva, deluju nestvarno i čudno baš, kao da su sa druge planete. Pitali smo ga na promociji, otkuda mu ideja za imena kao što su Rea, Ponisto, Neres, Ira. Odgovor je bio da je hteo tako da zvuče "neutralno". Neka od njih je već imao u glavi, neka su kasnije došla spontano. Takođe, autor je vezujući niti romana sa delom grupe King Crimson, iskoristio neke od naziva njihovih pesama, ili njihove stihove, tako stvarajući scene u svom romanu.
I zaista, roman ima tu strukturu poput filma, čitalac često neće znati u kom svetu se nalazi, sa neretkim ponavljanjima događaja - ali u drugoj stvarnosti, sa drugim akterima. Možda je i to nit koja ga spaja sa postmodernim romanom, jer autor svoj spas vidi u pisanju romana; jednog u Manastu tobož stvarnosti, ustvari lažnoj i programiranoj javi poput Matriksa, i drugog u pravom svetu - izmaštanoj Koloniji, tj. bekstvom u nju. Manast je grad koji će čitaoci lako prepoznati, bilo da žive u Negotinu, Nitogenu ili van njega. Manast je danas svaki grad u Srbiji, osim Beograda, Novog Sada, delimično Kragujevca i Novog Pazara. I to nije ništa novo. Međutim, Kolonija je nešto izvanredno opisano, izmaštano. Fantastični opisi trgova, biblioteka, muzeja, opservatorija, velelepnih građevina, podsetiće čitaoca na Vavilon, Egipat, Rim, Aleksandriju. Sam završetak romana je takođe fascinantan, jer otkriva pitanje koje se provlači kroz ceo roman, i koje naravno iole promućuran čitalac naslućuje - ali ga ja neću otkriti. 
Pročitajte roman.

Autor je na promociji govorio tako iskreno i lako, o svom književnom radu i ideji romana, likovima, astronomiji, da je još više zaintrigirao čitalačku publiku koja se okupila u popriličnom broju. Pomenimo i to, da je pogovor romana napisao dr. Ljubiša Rajković Koželjac iz Zaječara.
Za kraj bih hteo da kažem kako je ovaj roman zaista pripovedački hit - Krajinskog Književnog Kluba kao izdavača, Negotina, Opštine (koja će, nadam se, u budućnosti malo više pažnje obratiti na bisere pred sebe rasute), pa i neke Srbije. Kako sam kazao i za prethodno izdanje KKK, zbirku priča "Nitogen" Miljana Ristića, koji je takođe (naravno) prisustvovao promociji dela svog kolege po peru, nešto se ipak dešava u Negotinu, barem na književnom polju. Ove godine, u izdanju Krajinskog Književnog Kluba, već je objavljeno desetak zanimljivih naslova u zaista kratkom vremenskom rasponu, dok je za sledeću godinu predviđeno najmanje još toliko naslova. Sam Zoran Popović je pomenuo da završava novi roman, radnog naslova "LondoNish", punk-roman koji će takođe izaći u izdanju KKK. Zaista, Negotin nije samo Selo Prokletih, već i zanimljivih, kako je to oduvek bilo, sve dok nisu došla ovakva vremena.

Saša Skalušević Skala

16.12.2013.

***

post scriptum
19.12.2013.

Pošto je gornji tekst bio napisan neposredno nakon promocije, održane prethodnog vikenda, a u konačnom se obliku pojavljuje danas, imali smo tu sreću da vidimo kako se roman "Na dvoru Grimiznog Kralja" našao na širem spisku dela predloženih za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Da podsetim zaboravne, Pištin prethodni roman "Do sumraka", takođe se našao na spisku kandidata za nagradu NIN-a u prethodnoj (2012) godini.
I ovog puta, nažalost, iz spiska vidimo da knjige autora pisane van te vražje prestonice nemaju sreću, bez obzira o kakvom se kvalitetu radi. Ne samo da nisu atraktivne, i pored mnogo profesionalnije opreme u odnosu na neke "napucane" izdavače, već ponovo vidimo tako dosadne jedne te iste izvikane autore. Vuk Drašković, po ko zna koji put moli Boga da dobije nagradu, jerbo tu izgleda ni CIA, niti svi pojedeni molitveni fruštuci kod Klintona, Buša, Obame - ne pomažu. Miroslav Josić Višnjić, sa tucetom što dobrih što dosadnih knjiga, nama željnim sveže pripovedačke krvi - više dosadan. Basara, kao i svake godine, sve mu je malo pa i nagrade, i ambasadorsko mesto i ciroza jetre u pokušaju. Dejan Stojiljković sa svojim hokus-pokus romanima, koje Laguna uglavnom štancuje poput pašteta, ono što ostane samo samelje. Tako i Deksa Pentelejski, nakon "Konstantinovog Raskršća" svake godine biva sve slabiji. Toholj - dokle više.
Ako već neko treba da dobije tu nagradu, to su Srdić, Vladušić, Mileta Prodanović, Ivančica Đerić, čiji su romani odlični poput samih autora. No - videćemo i to.
Dosta lenjosti, dosta klanovskog biranja, dosta tih prestoničkih fora na koje ni babe ne padaju! Istina je da izdanja ima dosta, da je nemoguće žiriju sastavljenom od pet lica pročitati 130 romana za, koliko, tri meseca? Ne znam, valjda nije. Ili jeste. Pogledajte malo knjige, barem ih omirišite, dajte šansu i onima što dolaze sa ove strane sna. Verujem, da smo im barem malo bliži, drugačije bi nas tretirali, i ovde - i tamo.

Pametnome dosta.
Oni drugi ionako ovo ne čitaju.

I posle Nitogena - Nitogen

Nakon dužeg vremena nepisanja (ali samo na ovom blogu, jer usput sam završio svoju drugu zbirku pesama "Moja Aleksandrija" - desetak novih priča za nešto treće), reših - jerbo sam, ako se iko seća, svojevremeno pisao o Miljanu Ristiću u jednom od Artterorizama (#9 od 17.06.2009), i njegovoj zbirci priča "Demonkratija" - da napišem i nešto o trećoj koje je objavio, i za koju sam jelte napisao pogovor. Naime, 4. ovog meseca održana je izuzetno zanimljiva promocija knjige-zbirke blogopriča NITOGEN Miljana Ristića, i ko je bio zna o čemu pričam; vi koji niste možete samo slutiti. Jer, ko vas jebe kad niste došli, iako je većina znala kada, gde i zašto se održava. Elem, posećenost je i bez vas bila velika; autor je podelio, i potpisao na svoju muku, nešto preko osamdeset svojih knjiga.

Pomenuo sam ostalim učesnicima, a to su osim autora i mene kao recezenta bili i pesnikinja Tamara Lucić Dinić, profesorica Radojka Plavšić-Doka, pesnik i urednik književnog časopisa "Buktinja" Goran Vučković-Vučko - naš budući klasik, da bi jedan naš prijatelj, Negotinac i trenutno živi pesnički klasik, izvršio harakiri da vidi koliko je publike došlo na predstavljanje jednog mlađeg pripovedača, koji sada ispred i iza sebe ima već četiri objavljene knjige.

Promocija je, začudo, počela na vreme - u 19h, kao da smo u ovom slučaju želeli da ljudi više ne dolaze, ali avaj - rezultat je bio taj da je dvadesetak njih unutar galerije stalne postavke i ispred moralo stojati zato što nije bilo dovoljno stolica. Neki su se čak, poput mog finog oca, vratili i kućama, videvši tu gužvanciju. 
Veče je otvorio Goran Vučković, urednik edicije u kojoj je knjiga i izašla, predstavio učesnike, informisao publiku o radu Krajinskog Književnog Kluba, o objavljenim knjigama, časopisu u ovoj godini, te dao reč Tamari koja je vrlo fino, zanimljivo i koncizno govorila o knjizi, njenom doživljaju, samom autoru (oni su prijatelji još iz škole). Nakon toga, reč je preuzela profesorka srpskog jezika i književnosti Doka, koja je govorila sa lingvističke i čisto profesorske strane o delu, nabrajajući pojedine naslove i momente, pričice iz same knjige. 

Moje izlaganje nakon toga, počelo je konstatacijom da se iskreno radujem kada izađe kakva knjiga nekog našeg sugrađanina, posebno kada se radi o zbirci priča. Zašto priča? Lično smatram da je ta forma najprimerenija našem dobu. Zaista, sve je manje slobodnog vremena u životu svakog od nas, sve je manje vremena koje želimo da kvalitetno posvetimo sebi. Jedno od tih vremena je svakako i čitanje. Koliko puta vam se desilo da krenete da čitate neki roman, a onda, nakon dan-dva nečitanja, ne znate više ni gde ste stali i o čemu se radi u samom romanu. Sa pričom to nije slučaj. Možete pročitati jednu priču pred spavanje, dve uz kafu, tri na poslu, jednu nakon sexa, to neće uticati na vaše dalje čitanje ili nečitanje. Roman je trenutno, samo iz marketinško-tržišnih razloga, popularnija forma od zbirke priča, ali je (verujte mi na reč) umetnički doživljaj - na strani knjige priča.

Miljanova zbirka priča „Nitogen“ se tematski i pripovedno razlikuje od njoj prethodne dve zbirke, ali zadržava ono čime se on odlikovao i ranije, a to je nezadovoljstvo, bunt i autorovo pokazivanje prstom (ne srednjim). Naime, ranije je Ristićevo pisanje imalo izvesnu dozu fantastike, koketirajući sa gotskim motivima, kao što su dvojnik, satana, demoni, ljudi preobraženi u životinje, ili junaci koji gube svoju senku ili indentitet... U ovoj zbirci, osim u par navrata, toga nema tako prepoznatljivo, te je time zbirka bliža čitaocu: onom ko je pročitao stotinak knjiga, ali i onom ko nema baš neko čitalačko iskustvo, ili ga barem ne gaji. Jer, i čitanje je, dragi moji, kao i pisanje: umetnost ili zanat (kako za koga) i treba ga poput kondicije održavati. Da postane navika. Bliža i zbog toga, jer normalni čitalac će se, za razliku od fantastične književnosti, pre poistovetiti sa nečim ovakvim gotovo naturalističkim, kakva je knjiga "Nitogen". 

Uzgred, veći deo priča (kojih inače ima trideset i šest), objavljen je već na autorovom blogu EXPERIMENT, pa u njoj ima nešto i od te blogersko-dnevnosenzacionalisticke atmosphere. Uglavnom su to opšta mesta, sa živim i neizmaštanim ljudima, normalnog porodičnog čoveka sa svakodnevnim problemima. Ima gorčine ali i dosta humora, pa će se mnogi nasmejati, mnogi i prepoznati, a onda ko kako ume. U knjizi ćemo naići i često na autorovo sećanje, na trenutke koji su na ovaj ili onaj način obeležili njegov život. Što se tiče naziva koji je autor odabrao za naslov, NEGOTIN (čitan sa desna na levo) postaje NITOGEN, i da - on je zaista imao svojevrstan rekao bih pedigre. Negotinci to uglavnom znaju, pogotovu generacije koje sad imaju preko četiri banke, pa sve do onih što ulaze polako u tridesete i naravno one koji su već ušli (kao npr. ja). Mlađe to uglavnom ne zanima, ali koliko vidim njih ništa ne zanima. Radi se o nekoj drugoj umetnosti, i to je muzika, posebno alternativna, punk, jer je svojevremeno zaista postojao bend pod nazivom NITOGEN, sa pokojnim Mikijem Glavašom na čelu. 

Nitogen - Selo prokletih

Tamara, Vučko, na kraju i ja, pomenuli smo to sredinom promocije Miroslavu Lučiću koji je bio u publici, zamolili ga da nešto više kaže o tome jer je i sam bio akter rada benda, i tih godina, ali je to ipak ostalo za neku drugu promociju - možda baš u Lučinom kafiću CINEMA.

Miljan Ristić se nije previše obazirao na to, jer niko nema tapiju na reč a pogotovu ne na pisanu; on je gradio neki svoj svoj svet, svoje delo, svoj grad, svoje priče i na kraju krajeva svoj NITOGEN. Ono o čemu ćete sami moći da saznate ukoliko dobijete knjigu od autora, jer ako ste mislili da ću vam ovde prepričavati sadržaj, gadno ste se prevarili: nije vam ovo Artterorizam, mada mogu - ali za pare.

Sam autor je govorio nakon mene; vidljivo i sa razlogom je bio ganut podrškom svoje porodice, prijatelja i poznanika. Stoga je kratko govorio ali, verujte, neponovljivo: mahao je knjigom, najpre u stilu dosta o meni, onda je ispričao anegdotu o kolegi koji ga je pitao u fazonu koliko ga košta knjiga, i kako je to sve beskorisno, a Miljan (koji je pre ove knjige napisao knjigu o svojoj deci i za svoju decu „Ekstra Nemirci“), reče kako kolega ima švalerku i kako joj je kupio mobilni dva puta skuplji od cene štampanja 500 primeraka svoje knjige, što je izazvalo neviđeni iskreni smeh publike, čime je završen oficijalni deo večeri. Nakon toga je krenuo onaj drugi, što reče autor, za opuštanje; doduše, ne i njegovo jer su ga druge muke sada snašle: autor je svakome ko želi obećao potpuno besplatno primerak svoje knjige, tako da je morao gotovo svaku da potpiše. Kada sam pogledao, sat i po nakon zvanične promocije, on je još uvek potpisivao knjige a 10 litrica vina se već popilo, kao i izvrsne domaće rakije; o klopi neću ni da govorim, jer i onako niste bili.

Miljan se na kraju zahvalio svima, posebno opštini Negotin koja mu je pomogla finansijski oko knjige (autor zna cifru). Zaista, lep gest od Opštine.

***

Za kraj još i to, da nas sledećeg petka 13. sa početkom u 18h, ali ovog puta u promo sali dečijeg odeljenja Narodne Biblioteke “Dositej Novaković“ u Negotinu, očekuje još jedna promocija knjige, još jedno izdanje Krajinskog Književnog Kluba. Ovoga puta, radi se o drugom po redu romanu našeg Negotinca, našeg profesora engleskog jezika u Gimnaziji Zorana Popovića Pište, naslovljeno “Na dvoru Grimiznog Kralja“. Nemojte propustiti i ovu promociju. Ja ću biti tamo, a vi? 

Nitogen ipak nije samo (Po)Selo Prokletih.

Saša Skalušević Skala

Petak 6. Koledar 2013.

Odbrana Artterorizma: Izbori

teroriše, piše i uzdiše: S.S.Skala

To da sam Nemac prihvatam gde je moguće, a ignorišem kad je potrebno.

Escenberger

Sve je ovde jedan pokušaj da se tradicija ispravi a ne da se negira, da se zauzda i da joj se stave uzengije za jedan drugi podmlađeni govor, bez uzdaha, bez usklika, bez emfatičkih zanosa ...

(...)

Uzalud ste izvodili decu na pravi put, Pahomije kupio džip.

Tomislav Marković

Imajući u svom anarhičnom rasporedu podsetnik da je prva nedelja Letnika (nekad; "Narodni kalendar u Srba", autor jeromonah Joakim, pr.aut.) odnosno MARTA (u današnje vreme, internacionalni naziv) i da u nedelju 07.III, dragi nam (su)građani imaju za obaviti svoju građansku dužnost, koja sudeći po posetama vladinih, republičkih glavonja, političkih žonglera, fakira i zanatlija, dresera, stručnjaka za nerad i korupciju, hohštaplera, ministara, ministarčića, takođe stručnjaka - ponajviše stručnjaka za tuđe džepove i još kojekude, drugih lešinara, sve više se pretvara u nuždu i to ne baš malu.
No, leteći cirkus "žuto-crvenih organčića" je pri svom (izgleda sve tanjem) koncu i sezona ovih "Pajtonovaca" se lagano bliži svome kraju.
Sad, kakav bih ja to artterorista bio da se ne pozabavim i ovim i to (gle nesreće po neke) iz reči drugih. Boljih ili gorih, svejedno.
Zato ovaj moj post nije Artterorizam u klasičnom smislu, već je više "izam" ili budalizam o "onima koji ne znaju šta čine".
Takođe, ovo nije ni preporuka za koga da svi Vi dragi naši čitaoci bloga GRAĐANSKI KRUG glasate, jer Vi to već znate, ovo je samo blago golicanje moždanih vijuga ukoliko ih imate, naravno, prst u oko i kroz njega dalje, ukoliko ih nemate. Ako ste pak u nedoumici, slobodno sledite moj primer: glasam uvek za sebe, i između dva ili više (npr. 9) nužna zla, uvek biram ono najmanje, a otkad videh ko se sve okitio žutom trakom u kosi, plavom za reverom (do juče vikali "Džul je kul", pevali milosrdne antinato hitove "Volimo te otadžbino naša" i druge slične sevdalinke), te dve boje su mi postale ogavne i zaista retko ih oblačim, a voleo sam ih ... jako ...
Takođe, kada sam u kakvoj velikoj nevolji, odbijam sve osim hrane i pića ...
E, pa da počnemo.

"Ovoga puta o nama ..."

"Naša istorija (Srba) zasnovana je na veoma stravičnim izmišljotinama najnižeg nivoa. Sa autoritetima, kojekakvim guslarima, slepcima i rekla-kazalima. Oblasti koje uobličavaju istorijski materijal ne vrede ni pet para. Čovek se naprosto na njih ne može osloniti. Počev od I srpskog ustanka naovamo to nema nikakve veze sa stvarnošću. To je potpuno nekritička istorija. Takvo stanje u kome se momentalno nalazimo posledica je što pokolenjima živimo u lošem snu bez vizije u kojem se sve ponavlja do košmara."

Svetislav Basara

I još:
"Mi danas živimo na krhotinama sopstvene istorije, sopstvene časti i sopstvene sudbine."

Đorđe Kadijević

A evo i jednog razloga ZAŠTO:
"Godine 1941. nakon kapitulacije Jugoslavije (Kraljevine), grupa agenata jedne strane sile (SSSR) predvođena bivšim austrougarskim podnarednikom i međunarodnim kriminalcem zvanim ТIТО, tada još poznatim pod imenom Stari, po nalogu Kominterne započela je permanentni državni udar s ciljem svrgavanja legalnog poretka u Srbiji i uspostavljanja komunističke diktature. Prvim protivzakonitim delovanjem ti teroristi su, krijući prave namere, pobunili jedan deo ljudstva, dok je drugi deo nasilno mobilisan. Od samog početka rata Tito i njegova klika sprovodili su sistematsko istrebljenje ekonomske, političke i kulturne elite srpskog naroda (nešto slično i danas rade neki). Tzv partizanskom odredu (pokretu) suprotstavio se nedorasli pukovnik a kasnije đeneral Mihailović, čije su četničke formacije, nedovoljno disciplinovane, takođe sprovodile teror. Praksa istrebljenja, uništavanja svih tradicionalnih vrednosti Srba, nastavljena je i nakon rata, kada je Zapad iz sopstvenih interesa priznao komunističku huntu kao "legitimnu". Međutim, sve što se postigne na nelegalan način kratkoga je daha. Potraje najduže, do sledećeg rata koji nastaje kao posledica nerazumevanja prethodnog. Zapamtite ovo."

(autor je poznat administratoru bloga)

"Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabome, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći (to dobro znaju oni iz firme "Rade Neimar", pr.aut.), jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede."

Ivo Andrić
"Prokleta Avlija"

Malo i o prepoznavanju pojedinaca i pojedinki nam dragih:
"Ketman je čovek koji se društveno-politički prilagođava novonastaloj situaciji i tako gasi svako negodovanje u sebi. On nije borac za pravdu, istinu. Mačka iz imena nema nikakve veze, ali može simbolički da se predstavi ta prepredenost, čovek-mačka."

(...)

Evo objašnjenja zašto nam je laž tako bliska:
"Nas Slovene i Germane (Nemušti) spajaju upravo jake i neraskidive niti, kao što su: - sklonost ka iracionalnom i preuveličavanju (i to teškom) - smisao za muziku i književnost - jaki (veoma) paganski koreni ..."
Sad, kad vam neko spočita da lažete, vi uvek možete da kažete da to rade i Švabe i da vam je to u biti.
A kada vam neko kaže da ste isti Oblomov - Ivan Aleksandar Gončarov stvorio je pojam "oblomovština" prema svom junaku istoimenog romana "Oblomov", koji je sinonim za parazitizam i apatiju, u svetskoj književnosti i naravno van nje.

Malo i o proglasima, oglasima ...
"Droga aktivira i podstiče rad mozga i otkrivanje suštine. Meskalin i LSD doprinose uvidu u stvarniji i živopisniji svet nego što on to jeste."

"Mala enciklopedija znanja"

Sada mi je jasno zašto se spisak, proglas "PLO-a" proširio na pedofile ... U sledećem nastavku očekujemo spisak ekonomskih štetočina.
Što se tiče poslednjih dešavanja u našoj Svetoj crkvi preko koje su izvesni Vladimir Vilovski i Predrag Subotički baš neimarski punili svoje džepove crnih mantija i sad se verovatno jedan od njih izležava na obali mora pod suncem bratske nam Grčke, dok mi kuburimo i sa grejanjem i sa mazutom, havarijama i čime sve ne, Vladiki Artemiju možemo verovati jer:
"Ako je tačno da je novac prljav, Artemija su zaista omađijale nečiste sile."

Tomislav Marković

Verovatno znajući to, Vatikan je imenovao internet sveca-zaštitnika. Radi se o Sv.Isidoru od Sevilje, misliocu iz XVII veka, koji je napisao prvu svetsku enciklopediju, koja je obrađivala oblasti iz medicine, matematike, retorike, historije, teologije, gramatike ... On je imenovan za zaštitnika Mreže.
Sajt Vatikana (www.vatican.va) nosi još i imena arhangela Rafaela, Mihaela i Gabriela. Ukoliko se kod njih pojave neki "Neimari", a vama kad pukne net i slično, znate kog sveca da pozovete u pomoć.

U nedelju otidite na izbore. Ispunite svoju građansku dužnost. Razmišljajte racionalno i emotivno. To iracionalno određuje naše izbore.
Zbog tog iracionalnog znam za koga/koje neću da glasam, a Ti?!

par dana pred lokalne izbore
i najsvetiji nam ženski dan...
S.S.Skala

Odbrana Artterorizma: Da li je bilo Lapota ili Zašto volim lokalne izbore

brani: S.S.Skala (i mnogi drugi u njemu)

Od Srbije ništa očekivati ne mogu: dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj; sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale. I još, izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze, čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom "duhovnom elitom", učinio sve da se Jugoslavija, kao država raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nije stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti.

Živojin Pavlović
(1933 -1998)

Od davnina je poznato da je Balkan, važi za divlji predeo, stanište gde je Bog zaboravio na ljude, gde drumovima lutaju bande razbojnika i utvara, gde je civilizacija u jednom drevnom trenutku stala, okrenula leđa i vratila se nazad ... Odakle je i došla, u Sumer, Mesopotamiju, Babilon, Egipat, prostore koje se ne odlikuju čovečnim i ljubopitljivim običajima, za koje danas znamo i uglavnom poštujemo. Puštanje krvi, žrtvovanje ljudi, pojedinca i kolektiva radi boljitka budućnosti zajednica kroz povest ovih drevnih društava i uređenja, nisu nepoznanica i nama su poznati dakako kao surovost koju odbacujemo kao divljaštvo primitivnog, sujevernog i praznovernog trabunjanja ... No da li je baš tako? Lapot, taj drevni plemenski običaj ubijanja onemoćalih staraca i beznadežnih bolesnika, ravan je ekvivalent današnjoj eutanaziji ... To da se mlađarija od vajkada odnosila sa prezirom, potcenjivački i često surovo grubo naročito prema najbližima, nije samo običan smrtopizd, već realnost koju znamo i danas, čim iziđemo na ulicu ili pogledamo crnu hroniku u štampi. Helenska Grčka, taj večiti uzor zapadne civilizacije, Sparta, nacistička i povampirena Deutschland, posebno su se isticale u uklanjanju nevoljenih, odbačenih, sakatih, onemoćalih, impotentnih u duhovnom i telesnom smislu, bolesnih, imbecila, debila, idiota ... Njih je vodila etika i estetika, briga za sutrašnjicu sopstvene nagrižene, dekadentne zajednice, dok je nekih pak drugih ideja vodilja ognja i mača, bila mržnja i ostrašćenost. Evo šta o tom surovom običaju kažu neki koji taj bezbožni obred, pripisuju isključivo duhu naših predaka:

LAPOT
Za najstarije stanovnike Srbije Tribale, izričito se tvrdi, da su ubijali starce i nevoljne bolesnike. Onemogle i godinama shrvane roditelje, njihova su rođena djeca ubijala, čak su njihove lješine svi jeli i tada pirovali. Zeiler navodi za Lužičke Srbe, da su mladi ubijali svoje roditelje, pobratime i druge srodnike, pa i tuđine, ako nisu mogli više raditi i od svog se truda uzdržavati. Pošto bi ih ubili kuhali bi ih i jeli, neki put su ih opet žive sahranjivali. I sami roditelji, kad dođu u godine, rado su pristajali da ih ubiju. Lapot je kod polapskih i svih zapadnih Slovena trajao do 11 vijeka, a Khun je prikupio dokaze, da ga je bilo čak i u 16. vijeku kod Lužičkih Srba u predjelu Salzwedela.
Iz narodne priče „Usud“ može da se nazire, kako je u starije vrijeme postojalo nepoštivanje starijega, pa i svojih roditelja. Kroz cio krajinski i požarevački okrug, pa istočnom granicom do pirotskog okruga priče o ubijanju staraca i baba tako su žive, kao da se to jučer vršilo, i to kao nešto bezazorno, po starinskom posvećenom običaju. Birov zađe od kuće do kuće vičući: Lapot je u toj i toj kući, dođite na podušje! Pred skupljenim svijetom familija bi premlatila starca ili babu, i to najčešće batinom, rjeđe kamenjem ili sjekirom. Koga su god vodili na lapot, išao je bez ikakvog straha, nadajući se boljem životu na onom svijetu, i što je tako običaj propisivao. Te su jadnike na prvom mjestu njihova djeca ubijala. U prepričavanju o ubijanju staraca i baba vrlo je značajno, što se termin lapot čuje i upotrebljava samo u navedenom postupku, a nikad za što drugo.
Međutim isto značenje ima u Crnoj Gori pustenovanje. U Pješivicama npr. vele da je do nedavnih vremena bio ovakav običaj: Nastre se na zemlji postelja od lijepe vune, pola metra visine i prelije ključalom vodom, da se zbije. Iznesu nemočnog starca ili babu i metnu na taj pustenjak. Od te svaljane vune uzmu smotuljak i metnu žrtvi na potiljak, po kojoj sin ili tko drugi najbliži tresne sjekirom i određenog za onaj svijet na mjestu ubije. U tom stignu plemenici, neki s janjetom, neki s ovim i onim, i daju podušje. I sad se rekne: Pustenovat ćemo te, striko, baba ...
Vlasi u Homolju ubijali su dotrajale ljude i do pred sto godina. Obično su im crtalom odrubili glavu.
I na Cigane čergare pada optužba da su tako činili, jer u skitačkom životu ne bi im bilo ni mogućno da teške i dugotrajne bolesnike i sasvim izmorene starce i babe nose od mjesta do mjesta.
I po tome što se negdje plaća manja krvarina za starca nego za mlada, nazire se da mu život nije bio na cijeni.
Čl. 96. u Zakoniku cara Dušana odnosi se na ubijanje oca i matere, brata i djeteta, tko bi taj grijeh učinio, imao je da se spali na ognju. Ali iz njega se ne vidi da li se ovdje misli na obično ubistvo u raspri, iz koristoljublja, ili kakve bilo lične pobude, ili se misli baš na ubijanje roditelja i novorođenčadi
literatura:
S.Trojanović: Lapot i prokletije u Srba (1898)
St. Novaković : Ustavno pitanje i zakoni u Karađorđevo vrijeme (1907)
Tih. Đorđević : Naš narodni život (1923)

Slučajem izabrano

• HIV, GHB...
• Ajnštajn, Silard i frižider
• Malo mirnije prognoze
• Zamisli uvrede...
• Tito vs Staljin
• Dodao bih nešto, ako nije problem...
• To su rekli i za Hitlera, za svaki slučaj...

Ali, da li je to doista istina ... Naše doba, doba sumnje, prevrata, razmirica, sukoba i nečovečnosti, donosi neizvesnu sutrašnjicu, zabrinutost za svet kakav ga znamo. Bolesni, siromašni, marginalizovani, odbačeni, sexualne i druge manjine, prve su na udaru i meti. Što će reći Vilijam Gibson u intervjuu, datom sa početka XXI veka: fantastika više ne mora da se izmišlja. Materijalni svet su preuzele gramzive korporacije koje siromašne smatraju monstrumima. Siromašni nisu ljudi, oni su hodajuće banke organa. Jedna druga knjiga, Tajna Lapota, bavi se upravo tom drevnom eutanazijom, i ovde prenosim tekst dr. Ž.Trebješanina.

STVARNOST

naziv: Tajna lapota
autor: Bojan Jovanović
izdavač: Prometej, Novi Sad, 1999

Žarko Trebješanin

Jedno od najpoznatijih, najdramatičnijih i najzagonetnijih predanja jeste drevna priča o lapotu, odnosno o ritualnom ubijanju staraca. U našoj etnologiji ovom tajnom bavili su se mnogi poznati etnolozi (od Trojanovića, preko Đorđevića i Čajkanovića, pa sve do V. Radovanovića, i evo, Bojana Jovanovića).
Bez obzira na izvesne razlike u tumačenju motiva i smisla lapota, za sva klasična etnološka tumačenja zajedničko je uverenje da se radi o realnom obredu koji se vršio u prošlosti. Glavna greška ovog pristupa je izjednačavanje predanja sa stvarnošću. Tako je, nekritičkim, doslovnim shvatanjem tradicionalnog mita, utemeljen savremeni naučni mit o lapotu. "Nauka koja je trebalo da se bavi mitom postala je, zapravo, njegov plen", kaže Jovanović.
Autor opravdano kritikuje naivan etnološki pristup koji tumačenje poznate priče o lapotu odvodi na stranputicu. "Poistovećivati priču mitskih korena sa faktičkim činom znači tražiti čudotvornu biljku raskovnik koja raste ispod kornjačinog jezika", piše Jovanović. Kada se raspravlja o lapotu, previđa se da mi ne govorimo o obredu nego o predanju o njemu. Predanje je priča u kojoj se mešaju ovostrano i onostrano, a sama fabula je uokvirena iznošenjem dokaza koji tobož daju verodostojnost ispričanom.
Predanje o lapotu ima svoju osobenu strukturu, funkciju i smisao. Osnovne elemente njegove narativne strukture mogu da predstavim ovako: U davno vreme živeli su prestareli ljudi (Nemri) (dokaz su grobišta); Naredba da se pobiju svi ljudi koji napune pedeset godina; Sin (unuk) spasava oca (dedu) i sakriva ga; Nailazi neka nesreća koja preti da uništi kolektiv; Ostareli otac daje sinu spasonosni savet koji izbavlja zajednicu; Sin otkriva pravog spasioca (starca); Zabrana ubijanja staraca i uspostavljanje poštovanja mudrosti starih (dokaz: današnje uvažavanje starih).
Mešanjem fikcije sa etnološkim faktima izmiču nam mito-poetska priroda, društvena uloga i psihološki smisao ovog predanja. "Predanje o ubijanju starih nije trag nekadašnjeg obreda, već relikt infantilne duše naših predaka...", zaključuje Jovanović, i time za izvor priče uzima ne etnološku već psihološku stvarnost. Obrt koji je napravio Jovanović u tumačenju lapota podseća me na onaj koji je učinio Frojd kada je odbacio vlastitu teoriju zavođenja, jer je uvideo da njegovi pacijenti nisu u detinjstvu bili žrtve stvarne seksualne zloupotrebe nego svojih fantazama o tome.
Prava suština i poenta priče o lapotu nije u opisu postojanja ritualnog ubijanja staraca, nego naprotiv, u njegovom ukidanju, zabrani oceubistva u ime sprečavanja haosa, a zarad civilizovanog rešavanja generacijskog sukoba, radi opstanka i kontinuiteta kulture. Nesvesna želja za oceubistvom u priči postaje pristupačna svesti, ali se odmah poriče i zabranjuje, jer njeno ozbiljenje dovodi do krize i ugrožava same temelje kulture. Narodno predanje o okrutnom obrednom oceubistvu, ima preventivnu socijalnu funkciju, "jer aktivira svest o njegovom realnom značenju i posledicama koje bi takav čin imao za zajednicu u kojoj bi se praktikovao takav obred", smatra Jovanović.

Bez obzira na to da li ćemo se složiti sa tezom Bojana Jovanovića (koja se teško može opovrći, ali i dokazati) da sasvim izvesno lapot u socijalnoj stvarnosti nikada nije postojao, kao i sa mnogim njegovim posebnim zaključcima o okrutnom obredu, njegova knjiga će biti nezaobilazna za mnoge potonje istraživače. Slikar, pripovedač, najviše poznat kao filmski reditelj takođe se bavio ovom temom. U svom romanu Lapot, za koji je 1992. godine po drugi put dobio NIN-ovu nagradu, opisao je taj običaj, iskoristivši saznanje, prikupljene (najčešće) usmene ali i druge dokaze od dr.Ljubiše (ne tog) Rajkovića Koželjca rodom iz sela Koželja, koje je takođe zabeleženo na milosrdnoj karti Lapota, kao i selo Vratarnica kod Zaječara, gde je Žika Pavlović proveo veći deo svog detinjstva. Eutanazija iliti milosrdna smrt, koja je se već i primenjuje u nekim zemljama EU i pored brojnih protivljenja (ali i opravdavanja) je pitanje koje će kad-tad doći i do nas, pa sad ili ste ili niste ...

Što se tiče drugog pitanja iz naslova, Zašto volim lokalne izbore, stvar je jednostavna; volim ih jer tad svi sve obećavaju, smatrajući nas magarcima, samo da se dokopaju vlasti, volim ih jer tada ispliva sav mulj, političko blato koje se nataložilo od prethodnih izbora, volim ih jer se iznosi sav prljav veš pojedinaca i pojedinki a ja sam ljubitelj ženskog donjeg veša posebno kada ga žene skinu, ili im ja skinem, ja lokalne izbore volim jer je politika kurva a ja kurve branim i obožavam, lokalne izbore volim jer mi svi gledaju kroz prste ma koju psinu da napravim samo da budem sa njima, volim ih je tad, moje komšije, matori i ja idemo u šah klub (koji nam je biračko mesto) da glasamo, a ja volim šah, volim ih što se tad svi uvale na neku kutiju da maznu kintu i posle obično spiskaju u ljudski hram - kafanu, volim ih što možete da drukate nekog politički ako vam se ne sviđa ili da opalite ako vam se sviđa, volim ih jer su političari, njihova svita, poltroni i dupeuvlake gluplji no obično, volim ih jer znam šta će biti, lokalne izbore volim jer se nikad ne sekiram da li će pobediti moji jer ja sam samo svoj.
A vi?

S.S.Skala (i mnogi drugi u njemu)
jednog utorka, pred lokalne izbore 2010.

Odbrana Artterorizma ili "Drž'te popova!"

... ŠTA ŠTAMPA ŠTAMPA

Brani (vrlo loše): S.S.Skala - Apostata

FANFARE ZA OBIČNOG ČOVEKA

Slava mu!
Slava! Slava! Slava!

Prolama se nebo
Zemlja podrhtava

Trešte Fanfare Rajske
Zovu
Da svi dignu dupe
I odaju počast
Običnom čoveku
Junaku svih romana.

Aleksandar Marković
(iz zbirke pesama "Uroboros")

Da je gastarbajterska tuga pregolema, to znaju i pečalbarski vrapci, ali da im može biti još i grđe, nekad je u to teško uveriti "neverne Tome" ostale u (ponekad maćehinskoj) Matici. Naravno, slučaj počinje kao bajka, a prenosi ga ovdašnja štampa, dnevni list sa tradicijom dugom više od jednog veka.
U Politici od 07.XI tekuće godine, jedne subote (ah, taj prokleti dan - pomisliće neko), "od našeg dopisnika" (kome, uzgred, nije potpisano ime), kako je navedeno, stoji članak:

"Posle štrajka glađu, sveštenik u bolnici"

Naime, iz Osla, Norveške (te neretko ćutljive ali prijateljske i rekao bih po iskustvu ljudi odavde, po svemu sudeći gostoljubive države), dopisnik javlja da su višemesečni nesporazumi, nesuglasice, razna (os)trvljenja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u toj istoj Norveškoj, kulminirali tih dana (tačnije, prošlog petka) najpre štrajkom glađu starešine ove parohije arhimandrita Timoteja, koji je deset dana odbijao hranu, a potom iznuren i iscrpljen završio u bolnici u Oslu.
Razlog: Otac (nečiji naravno, a tako se zove i taj crkveni čin) Timotej započeo je štrajk glađu 27. oktobra pošto je saznao da je crkveni odbor parohije odlučio da mu prestane crkvena misija u Norveškoj. On je čekao da stigne nadležni vladika Dositej iz Engleske (inače, parohija Sveti Vasilije Ostroški potpada pod jurisdikciju Britansko-Skandinavske eparhije kojom rukovodi pomenuti vladika Dositej) i presudi u ovom neprijatnom, teškom sporu koji zaista baca priličnu ljagu na parohiju, koja doduše okuplja najveći broj vernika u Norveškoj.
Kada bi se tekst završavao ođe, pažljivom ili ne čitaocu, laiku ili ne, verniku ili ne, nametnulo bi se najpre jedno pitanje, a onda poput Borhesovog "Vrta sa račvastim stazama" verovatno još bezbroj, poput zvezda sa vedrog neba na nad Oslom.
To pitanje bi glasilo: Smeju li sveštena lica (nekad tako olako, iz gotovo lične prirode razloga) da se upuštaju, stupaju u štrajk glađu? Ali avaj! U tekstu iz Politike ima još redova (ne za hleb) do EPILOGA.

Javni sukob i borba za prevlast, kako nam dalje pojašnjava dopisnik, krenula je krajem oktobra (ove godine) a nakon nešto više od godinu dana pošto je vladika Britansko-Skandinavski Dositej postavio arhimandrita Timoteja za starešinu parohije Sveti Vasilije Ostroški u Norveškoj sa sedištem u Oslu. Članovi crkvenog odbora (kako red nalaže) obavestili su starešinu Timoteja kratko i ponizno: "Časni oče, blagoslovite, obaveštavamo Vas da se ugovor o privremenom zaposlenju (sic!) neće produžavati nakon njegovog isteka 31. decembra ove godine". U pismu se istina ne navode razlozi zašto se ocu Timoteju tako (rekli bi) brzo uskraćuje tzv. misionarenje u Norveškoj. Međutim, kako tom saopštenju nije bilo odziva, crkveni odbor se opet (ali ovog puta dosta oštrije) oglasio optužujući starešinu parohije za "samovolju, subverzivno delovanje i pučističke namere".
Kuku, kakav rečnik.

Pitanje broj dva (da je naravno kraj teksta, a nije) glasilo bi ovako: Zašto vernici (preko, od njih samih izabranog crkvenog odbora) neće pomenutog vladiku?
Poznavajući rad i ulogu crkvenog odbora, on se gotovo uvek bira od vernika, laika, (manje-više) časnih ljudi od ugleda, poštenja i zasluga u društvu, od koga su na kraju krajeva izabrani i koje predstavljaju u istom odboru.
Ali ne. Tekst se još ne završava, a neki članovi tog istog crkvenog odbora, koji ne žele (na žalost) da im se pominje ime, pojašnjavaju: "Ispada da naša parohija, koja je najperspektivnija, uvek dobija najgore sveštenike." Pa zar ima takvih, pitaću danas Gonceta! Crkveni odbor čak i upozorava da su se otac Timotej i njegov prethodnik otac Vajko, kako kažu "udružili i zajedno pokušali da naprave puč i smene crkveni odbor", što je za njih nedopustivo i nemoguće (zamisli) jer (po njima) u crkvi nema i ne može biti demokratije. Kakav makijavelizam, kakva iskrenost prema tiraniji, kakvo priznanje!

A sada, potpuna kulminacija, fuga, ekstaza i bes pomenutog teksta: neki članovi crkvenog odbora zameraju (i u tom grmu leži zec, a u njihovom slučaju po novom srpskom običaju verovatno vo na ražnju) ocu Timoteju, ali i većini dosadašnjih Božjih izaslanika, a tu misle i na oca Dragana i oca Vajka (oba prethodnika današnjem ocu Timiju), da su po dolasku u, istina hladnu, Norvešku postali lakomi na blagodeti koje bogato norveško društvo pruža. Biće da je to od zime.
Oni i pojašnjavaju: "Umesto čovekoljublja odabrali su koristoljublje i srebroljublje", i "prestali su da mirišu na tamjan, kako mora i kako Bog zapoveda, već su počeli da zaudaraju na mercedese i raskošne i prostrane kuće, stanove". A zato mene, kada pored prođe neko crkveno lice, zapljusne miomiris Sajma automobila, Formule 1, Indi kara i uglavnom (preskupog) Evro dizela 5 ...
Štaviše, dodaju članovi tog istog crkvenog odbora, sveštenici u Oslu isuviše se bave politikom, istražujući, njuškajući, raspitivajući se ko je od vernika "udbaš, ko pristalica bivšeg a ko sadašnjeg režima", razume se - u Matici. Ah ta politika, tako draga igra čoveku, u nas.

Takođe (i tu se ozbiljno približavamo kraju teksta iz Politike, od njihovog dopisnika) dešavalo se da sveštenici olako zaborave da dođu na zakazano krštenje, pa vernici uzalud čekaju, spremni da potroše ili bolje rečeno plate nekoliko hiljada tih mrskih evra; jednom su sveštenika, iskreno kažu, ne lažu, srpski svatovi zajedno sa srpskim mladoženjom i nevestom iz drage nam i takođe prijateljske Španije, vijali po Oslu nekoliko sati da spreče bruku, jer zaboga šta će pomisliti mladini roditelji i rodbina, inače katolici, za ovakav odnos naših (vrlih) klerika.
Tu se Politikin tekst od njihovog dopisnika iz Osla završava. Sećajući se Politike kao udarnog lista devedesetih, iz zlatnog doba Slobine sodomizacije Srbije i njenih građana, ovo je zaista iskupljenje, preobraženje, naročito ovakav tekst, ali nađe se tu i tamo danas još ponešto zanimljivo. U Politici, naravno.
Ono što mene, kao neposrednog učesnika naše "havarisane stvarnosti" (kako volim da je zovem), kao čoveka koji se strogo i asketski pridržava principa hedonizma, i čija je religija Književnost i Umetnost, zanima - pa ako su im takvi očevi (misleći na oca Timoteja i druge), kakva su im tek deca (vernici)?
Koristoljublje, srebroljublje, zaudaranje na mercedese, luksuz i raskoš, neizbežno li je danas?
Oduvek su stari ljudi govorili da ne može da "pretače med a da ne lizne prst". Ali, ovo je nešto drugo, gde bukvalno treba da žive ta pravila, takav život. Ti sveti zakoni i zapovesti, hej!
Zapovest: Ne poželi ništa što je tuđe.
Greh: srebroljublje
Isus Hristos: Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u Carstvo Božije.
Ima podosta naših klerika, crkvenih velikodostojnika, koji ne mogu da prođu kroz vrata, najčešće zbog obima struka.

Znam da će se javiti mnogi sa objašnjenjima o podmetačini, namernoj sprdnji i kaljanju ugleda SPC, ali ovo drugi prenose, ovo su činjenice, istina. A isitina je i sledeće:

• Ko vozi najbolja kola, džipove - popovi.
• Ko ima najbolje kuće - popovi.
• Gde se najviše gradi, obnavlja - kod popova.

Kod nas, gde mnogi od pastve nemaju šta da jedu. Ne kažem da naši sveštenici treba da idu na magarcu (da ne kažem jašu) ili da ih voze u volovskim kolima, ali imali smo priliku u skorije vreme da vidimo listu voznog parka naših vladika u zemlji (gde se u vrhu našao i auto vladike Timočke eparhije Justina), takođe u jednom tiražnom listu. Informacija je istinita, znam, jer sam lično (na poslu koji obavljam) video timočkog vladiku u automobilu koji se pominje u tekstu.(svaku informaciju treba iz više izvora i uvek proveriti); to je već preterivanje, raskoš, izobilje, udobnost a ne bogougodnost.
Pravdanje da je titoistička vlast nakon II Svetskog rata, podmetanjem, ubacivanjem raznih ljudi, vrbovanjem i ostalim rđavim radnjama, svesno uništavala ugled SPC i da je ovo danas posledica toga, ne pije vodu. Pa zar tako svetu instituciju, od kosmičkog, po sve živo i neživo u Univerzumu, značaja, da rovarenje nekih bitangi od pre pet decenija uništi vrline koje stoje ponosito dve hiljade godina? Au, au!!!
Na kraju ovog teksta, ostaviću činjenice, dokaze, na videlu. Pozivam sve naše ljude, Srbe, Jugoslovene, ove i one kako se god nazivali, vernike/nevernike ma gde se nalazili, na kojoj tački kugle Zemaljske, da nam opišu u vidu komentara na blogu Građanski Krug ili na adresu s.s.skala@gmail.com, primere, slučajeve, prilike i neprilike na koje su nailazili u dijalogu, susretu sa klericima, crkvenim ocima, vladikama i biskupima, hodžama i imamima, rabinima i propovednicima ma koje veroispovesti bili, ma u kog Boga verovali i klanjali mu se. Kada su bili pokradeni, opelješeni, slagani, prevareni dok su ti isti veledostojnici vere zaudarali na mercedes i raskoš, podlost i zločin, prekršaj. Pišite nam i mi ćemo objaviti vaš slučaj, anonimno (bez pominjanja vašeg imena) ili javno uz vaše dopuštenje, naravno.

Da ne bude kao nekada u Engleskoj:
Mali oproštaj od greha - 2 funte.
Veći - 5.
Teži slučajevi iliti gresi - po dogovoru.
Za zaborav od ovakvih podlosti predlažem dramu božanstvenog Markiza de Sada "Razgovor sveštenika i samrtnika" ili nošenje majice (na svim kulturmanifestacijama, susretima) tokom četrdeset dana, sa natpisom

THANK GOD, I'M A V.I.P.

Oproban recept.
Pogledajte i komentare na tekst u Politici ...

p.s.
Meni jedna vrlo draga osoba putuje nakon Nove godine u Norvešku, pa je molim da se čuva naših "prijatelja" i drugih pljačkaša.