King Crimson u Manastu

Zoran Popović: Na dvoru Grimiznog Kralja

Izdavač: Krajinski Književni Klub

Negotin, 2013. godine

Na veliku radost svih nas, zaljubljenika i fanatika pisane Reči, upravo poslednjeg ovogodišnjeg petka 13. imali smo zadovoljstvo biti i učestvovati obeležavanju Dana bibliotekara Srbije (14. decembar), koji je proslavila i Narodna Biblioteka "Dositej Novaković" iz Negotina, priredivši u saradnji sa KKK promociju romana "Na dvoru Grimiznog Kralja", autora, profesora i našeg sugrađanina Zorana Popovića Pište.

Na početku želim odmah da kažem da Negotin - osim Vukašina Stanisavljevića koji je jedan period svog života zaista proveo u Negotinu radeći, i koji je nepravedno zaboravljen (poput mnogih), srpski klasik koji je napisao roman "Ko je ubio slikara" čija se radnja dešava u okupiranom Negotinu i Krajini tokom 1941. godine, i Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca, koji, evo, već decenijama živi i stvara u Parizu, povremeno nas posećujući - nismo imali ozbiljnog romanopisca kakav je Zoran Popović Pišta.

Bilo je tu i tamo nekih pokušaja, uglavnom prvenaca, poput "Romana o Stojku" Jovana Pejkića, ali iole ozbiljnijeg rada u kontinuitetu - ne. Bilo je još nekih naznaka poput povesno-porodičnog romana "Gvozdena krv" Miloja Dimireskovića, ali... videćemo šta će dalje i s njim biti.

Mogao bih reći: King Crimson je konačno stigao u Negotin! - kako je autor u svom obraćanju i rekao, on je tu ideju imao još s početka osamdesetih godina prošlog veka. Inače, ovo je nakon "Do sumraka" (koji je objavljen 2009. godine, posle predugih peripetija sa izdavačem "Intelekta" iz Valjeva), drugi roman Zorana Popovića - ovoga puta u izdanju KKK, čiji je autor član.

Mnogi od onih koji su upućeni u Pištino stvaralaštvo i ideje, kada su čuli naslov, pomislili su da se radi o kakvoj biografiji, osvrtu na dugogodišnji rad progresiv-rok benda King Crimson, jer pomenuta grupa zaista ima svoj prvi album i na njemu pesmu "In the court of the Crimson King". Međutim, to je samo (da tako kažem) bila polazna tačka - roman je više autorov omaž bendu i muzici; on sam na početku to kaže, da je njegov roman inspirisan snovima i muzikom King Crimson.

Kao što sam i prošli put rekao, nemam nameru da na ovom mestu prepričavam roman niti promociju, zato ponavljam: ko je bio zna o čemu pričam, vas ostale - ko jebe kada niste došli, a mogli ste. Pomenuću samo to, da su osim autora i mene, predstavljanje romana upotpunili, najpre štovana Suzana Sirotović, direktorica Narodne biblioteke "Dositej Novaković" u Negotinu (sa kojom KKK ima zaista lepu saradnju), potom Milorad Grbović master bibliotekarstva (inače aforističar i književni istraživač) - ovoga puta u ulozi moderatora večeri, i konačno, nezaobilazni Goran Vučković - ne treba ga posebno predstavljati osim kao pesnika, priređivača i urednika pomenute edicije, u okviru koje je roman izašao.

Može se reći da je ovaj roman veoma moderan, iako nema prepoznatljiv stil postmodernog pripovedanja, jer se kreće u okviru tema koje su nam veoma bliske, kao što su: otuđenje, smisao života danas, potrošačko društvo, (nekima) veoma polularni rijaliti programi koji su nas okupirali, naročito zabavne emisije tipa Ti nemaš talenat, Tvoje lice zvuči sranje, Neidol i slične gluposti za zamajavanje i gubljenje vremena, koga ionako imamo na kredit. Autor je naizgled oponašao stil kojim se pisalo sredinom XX stoleća, posebno pisanje po glavama, što na početku romana (gde se upoznajemo sa pripovedačem) stvara dojam kafkijanske atmosfere teskobe i inferiornosti. Potom, čitalac biva uvučen u čudne, izmaštane svetove iz kojih neće moći da izađe sve dok ne pročita roman do kraja - a možda ni tada. Naročito ako živite u Nitogenu, pardon - Negotinu. Naime, autor polazi od pretpostavke da je ovaj naš svet najgori od svih svetova koji postoje u Univerzumu, a Manast je izmišljeni rodni grad pripovedača u kome on prebiva, živi/životari poput uljeza. Najgori grad na svetu, sa najgorim ulicama, trgovima, spomenicima i naravno - ljudima. 

Za razliku od ranohrišćana, autor veruje da je svako dete koje se rodi sveto. Ono tu svetost, taj svoj oreol, u životu gubi i nažalost potpuno (kako ko) izgubi tokom svog bivstvovanja na ovoj našoj, najgoroj planeti. U Popovićevom romanu, ljudi Manasta, njegovog grada, nisu ljudi već bezimene utvare koje zagađuju ovaj ionako gadan svet. Pisanjem u prvom licu, pripovedač nas uvodi u taj svet utvara, snova, raspadanja, kužnog zadaha i isparenja. On ne može da se seti sopstvenog, kao ni imena svih tih utvara oko sebe. Međutim, osim materijalno nezajažljive opštinske radnice koja ulazi u vezu sa junakom romana, sa kojom pokušava da ostvari (van)bračnu zajednicu, on putem snova dospeva u drugu realnost, drugi svet, drugi grad koji njegovi žitelji nazivaju Kolonija; grad, koji je stvorio vrhovni kreator, arhitekta Grimizni Kralj, čije ime oni izgovaraju velikim početnim slovom, što se i oseća. Tu vidimo ideju utopije, savršenog sveta, što me pomalo podseća (ali u drugom kontekstu) na još jedan odličan roman, "Mi" ruskog autora Jevgenija Zamjatina (ko ga nije čitao, pod obavezno je, jer je poput Srbije danas), doduše u nešto drugačijem kontekstu.

Na Koloniji nema nasilne smrti, nema ratova, nema novca. Dosta je, zar ne? Zaista mislim da tamo gde nema novca - raj je. Na Koloniji ima umetnosti, nauke i rada. Fizičkog rada, ne preteškog, ne izrabljivačkog, ne robovskog kakav je uglavnom ovde u Srbiji, osim ako niste ministar, ministrov šofer, ministrov brat, ministrova švalerka, ministrov frizer, ministrov šurak ili imate bilo kakvu vezu sa trenutno zahuktalom vladajućom garniturom - inače, jebali ste ježa u leđa. Kao i većina građana Manasta, pardon Nitogena tj. Negotina, OK - Srbije. Elem, iako roman vrca i seva od teorija i teritorija fizike, hemije, latentne filosofije, ponajviše astronomije, prema kojoj autor gaji pasiju (u slobodno vreme se time bavi, poseduje dva teleskopa i povremeno se okuša u posmatranju, istražuje nebo i literaturu - kako u neformalnom razgovoru kaže, uspeo je videti Pluton). Autor se zaista potrudio da to svojski svari i ispljune sažvakano u lice i najvećem laiku, pa i sa te tačke osmatranja roman deluje zanimljivo. Takođe, imena pripovedačevih prijatelja, "dece krvi" i "dece duše" kako ih naziva, deluju nestvarno i čudno baš, kao da su sa druge planete. Pitali smo ga na promociji, otkuda mu ideja za imena kao što su Rea, Ponisto, Neres, Ira. Odgovor je bio da je hteo tako da zvuče "neutralno". Neka od njih je već imao u glavi, neka su kasnije došla spontano. Takođe, autor je vezujući niti romana sa delom grupe King Crimson, iskoristio neke od naziva njihovih pesama, ili njihove stihove, tako stvarajući scene u svom romanu.
I zaista, roman ima tu strukturu poput filma, čitalac često neće znati u kom svetu se nalazi, sa neretkim ponavljanjima događaja - ali u drugoj stvarnosti, sa drugim akterima. Možda je i to nit koja ga spaja sa postmodernim romanom, jer autor svoj spas vidi u pisanju romana; jednog u Manastu tobož stvarnosti, ustvari lažnoj i programiranoj javi poput Matriksa, i drugog u pravom svetu - izmaštanoj Koloniji, tj. bekstvom u nju. Manast je grad koji će čitaoci lako prepoznati, bilo da žive u Negotinu, Nitogenu ili van njega. Manast je danas svaki grad u Srbiji, osim Beograda, Novog Sada, delimično Kragujevca i Novog Pazara. I to nije ništa novo. Međutim, Kolonija je nešto izvanredno opisano, izmaštano. Fantastični opisi trgova, biblioteka, muzeja, opservatorija, velelepnih građevina, podsetiće čitaoca na Vavilon, Egipat, Rim, Aleksandriju. Sam završetak romana je takođe fascinantan, jer otkriva pitanje koje se provlači kroz ceo roman, i koje naravno iole promućuran čitalac naslućuje - ali ga ja neću otkriti. 
Pročitajte roman.

Autor je na promociji govorio tako iskreno i lako, o svom književnom radu i ideji romana, likovima, astronomiji, da je još više zaintrigirao čitalačku publiku koja se okupila u popriličnom broju. Pomenimo i to, da je pogovor romana napisao dr. Ljubiša Rajković Koželjac iz Zaječara.
Za kraj bih hteo da kažem kako je ovaj roman zaista pripovedački hit - Krajinskog Književnog Kluba kao izdavača, Negotina, Opštine (koja će, nadam se, u budućnosti malo više pažnje obratiti na bisere pred sebe rasute), pa i neke Srbije. Kako sam kazao i za prethodno izdanje KKK, zbirku priča "Nitogen" Miljana Ristića, koji je takođe (naravno) prisustvovao promociji dela svog kolege po peru, nešto se ipak dešava u Negotinu, barem na književnom polju. Ove godine, u izdanju Krajinskog Književnog Kluba, već je objavljeno desetak zanimljivih naslova u zaista kratkom vremenskom rasponu, dok je za sledeću godinu predviđeno najmanje još toliko naslova. Sam Zoran Popović je pomenuo da završava novi roman, radnog naslova "LondoNish", punk-roman koji će takođe izaći u izdanju KKK. Zaista, Negotin nije samo Selo Prokletih, već i zanimljivih, kako je to oduvek bilo, sve dok nisu došla ovakva vremena.

Saša Skalušević Skala

16.12.2013.

***

post scriptum
19.12.2013.

Pošto je gornji tekst bio napisan neposredno nakon promocije, održane prethodnog vikenda, a u konačnom se obliku pojavljuje danas, imali smo tu sreću da vidimo kako se roman "Na dvoru Grimiznog Kralja" našao na širem spisku dela predloženih za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Da podsetim zaboravne, Pištin prethodni roman "Do sumraka", takođe se našao na spisku kandidata za nagradu NIN-a u prethodnoj (2012) godini.
I ovog puta, nažalost, iz spiska vidimo da knjige autora pisane van te vražje prestonice nemaju sreću, bez obzira o kakvom se kvalitetu radi. Ne samo da nisu atraktivne, i pored mnogo profesionalnije opreme u odnosu na neke "napucane" izdavače, već ponovo vidimo tako dosadne jedne te iste izvikane autore. Vuk Drašković, po ko zna koji put moli Boga da dobije nagradu, jerbo tu izgleda ni CIA, niti svi pojedeni molitveni fruštuci kod Klintona, Buša, Obame - ne pomažu. Miroslav Josić Višnjić, sa tucetom što dobrih što dosadnih knjiga, nama željnim sveže pripovedačke krvi - više dosadan. Basara, kao i svake godine, sve mu je malo pa i nagrade, i ambasadorsko mesto i ciroza jetre u pokušaju. Dejan Stojiljković sa svojim hokus-pokus romanima, koje Laguna uglavnom štancuje poput pašteta, ono što ostane samo samelje. Tako i Deksa Pentelejski, nakon "Konstantinovog Raskršća" svake godine biva sve slabiji. Toholj - dokle više.
Ako već neko treba da dobije tu nagradu, to su Srdić, Vladušić, Mileta Prodanović, Ivančica Đerić, čiji su romani odlični poput samih autora. No - videćemo i to.
Dosta lenjosti, dosta klanovskog biranja, dosta tih prestoničkih fora na koje ni babe ne padaju! Istina je da izdanja ima dosta, da je nemoguće žiriju sastavljenom od pet lica pročitati 130 romana za, koliko, tri meseca? Ne znam, valjda nije. Ili jeste. Pogledajte malo knjige, barem ih omirišite, dajte šansu i onima što dolaze sa ove strane sna. Verujem, da smo im barem malo bliži, drugačije bi nas tretirali, i ovde - i tamo.

Pametnome dosta.
Oni drugi ionako ovo ne čitaju.

I posle Nitogena - Nitogen

Nakon dužeg vremena nepisanja (ali samo na ovom blogu, jer usput sam završio svoju drugu zbirku pesama "Moja Aleksandrija" - desetak novih priča za nešto treće), reših - jerbo sam, ako se iko seća, svojevremeno pisao o Miljanu Ristiću u jednom od Artterorizama (#9 od 17.06.2009), i njegovoj zbirci priča "Demonkratija" - da napišem i nešto o trećoj koje je objavio, i za koju sam jelte napisao pogovor. Naime, 4. ovog meseca održana je izuzetno zanimljiva promocija knjige-zbirke blogopriča NITOGEN Miljana Ristića, i ko je bio zna o čemu pričam; vi koji niste možete samo slutiti. Jer, ko vas jebe kad niste došli, iako je većina znala kada, gde i zašto se održava. Elem, posećenost je i bez vas bila velika; autor je podelio, i potpisao na svoju muku, nešto preko osamdeset svojih knjiga.

Pomenuo sam ostalim učesnicima, a to su osim autora i mene kao recezenta bili i pesnikinja Tamara Lucić Dinić, profesorica Radojka Plavšić-Doka, pesnik i urednik književnog časopisa "Buktinja" Goran Vučković-Vučko - naš budući klasik, da bi jedan naš prijatelj, Negotinac i trenutno živi pesnički klasik, izvršio harakiri da vidi koliko je publike došlo na predstavljanje jednog mlađeg pripovedača, koji sada ispred i iza sebe ima već četiri objavljene knjige.

Promocija je, začudo, počela na vreme - u 19h, kao da smo u ovom slučaju želeli da ljudi više ne dolaze, ali avaj - rezultat je bio taj da je dvadesetak njih unutar galerije stalne postavke i ispred moralo stojati zato što nije bilo dovoljno stolica. Neki su se čak, poput mog finog oca, vratili i kućama, videvši tu gužvanciju. 
Veče je otvorio Goran Vučković, urednik edicije u kojoj je knjiga i izašla, predstavio učesnike, informisao publiku o radu Krajinskog Književnog Kluba, o objavljenim knjigama, časopisu u ovoj godini, te dao reč Tamari koja je vrlo fino, zanimljivo i koncizno govorila o knjizi, njenom doživljaju, samom autoru (oni su prijatelji još iz škole). Nakon toga, reč je preuzela profesorka srpskog jezika i književnosti Doka, koja je govorila sa lingvističke i čisto profesorske strane o delu, nabrajajući pojedine naslove i momente, pričice iz same knjige. 

Moje izlaganje nakon toga, počelo je konstatacijom da se iskreno radujem kada izađe kakva knjiga nekog našeg sugrađanina, posebno kada se radi o zbirci priča. Zašto priča? Lično smatram da je ta forma najprimerenija našem dobu. Zaista, sve je manje slobodnog vremena u životu svakog od nas, sve je manje vremena koje želimo da kvalitetno posvetimo sebi. Jedno od tih vremena je svakako i čitanje. Koliko puta vam se desilo da krenete da čitate neki roman, a onda, nakon dan-dva nečitanja, ne znate više ni gde ste stali i o čemu se radi u samom romanu. Sa pričom to nije slučaj. Možete pročitati jednu priču pred spavanje, dve uz kafu, tri na poslu, jednu nakon sexa, to neće uticati na vaše dalje čitanje ili nečitanje. Roman je trenutno, samo iz marketinško-tržišnih razloga, popularnija forma od zbirke priča, ali je (verujte mi na reč) umetnički doživljaj - na strani knjige priča.

Miljanova zbirka priča „Nitogen“ se tematski i pripovedno razlikuje od njoj prethodne dve zbirke, ali zadržava ono čime se on odlikovao i ranije, a to je nezadovoljstvo, bunt i autorovo pokazivanje prstom (ne srednjim). Naime, ranije je Ristićevo pisanje imalo izvesnu dozu fantastike, koketirajući sa gotskim motivima, kao što su dvojnik, satana, demoni, ljudi preobraženi u životinje, ili junaci koji gube svoju senku ili indentitet... U ovoj zbirci, osim u par navrata, toga nema tako prepoznatljivo, te je time zbirka bliža čitaocu: onom ko je pročitao stotinak knjiga, ali i onom ko nema baš neko čitalačko iskustvo, ili ga barem ne gaji. Jer, i čitanje je, dragi moji, kao i pisanje: umetnost ili zanat (kako za koga) i treba ga poput kondicije održavati. Da postane navika. Bliža i zbog toga, jer normalni čitalac će se, za razliku od fantastične književnosti, pre poistovetiti sa nečim ovakvim gotovo naturalističkim, kakva je knjiga "Nitogen". 

Uzgred, veći deo priča (kojih inače ima trideset i šest), objavljen je već na autorovom blogu EXPERIMENT, pa u njoj ima nešto i od te blogersko-dnevnosenzacionalisticke atmosphere. Uglavnom su to opšta mesta, sa živim i neizmaštanim ljudima, normalnog porodičnog čoveka sa svakodnevnim problemima. Ima gorčine ali i dosta humora, pa će se mnogi nasmejati, mnogi i prepoznati, a onda ko kako ume. U knjizi ćemo naići i često na autorovo sećanje, na trenutke koji su na ovaj ili onaj način obeležili njegov život. Što se tiče naziva koji je autor odabrao za naslov, NEGOTIN (čitan sa desna na levo) postaje NITOGEN, i da - on je zaista imao svojevrstan rekao bih pedigre. Negotinci to uglavnom znaju, pogotovu generacije koje sad imaju preko četiri banke, pa sve do onih što ulaze polako u tridesete i naravno one koji su već ušli (kao npr. ja). Mlađe to uglavnom ne zanima, ali koliko vidim njih ništa ne zanima. Radi se o nekoj drugoj umetnosti, i to je muzika, posebno alternativna, punk, jer je svojevremeno zaista postojao bend pod nazivom NITOGEN, sa pokojnim Mikijem Glavašom na čelu. 

Nitogen - Selo prokletih

Tamara, Vučko, na kraju i ja, pomenuli smo to sredinom promocije Miroslavu Lučiću koji je bio u publici, zamolili ga da nešto više kaže o tome jer je i sam bio akter rada benda, i tih godina, ali je to ipak ostalo za neku drugu promociju - možda baš u Lučinom kafiću CINEMA.

Miljan Ristić se nije previše obazirao na to, jer niko nema tapiju na reč a pogotovu ne na pisanu; on je gradio neki svoj svoj svet, svoje delo, svoj grad, svoje priče i na kraju krajeva svoj NITOGEN. Ono o čemu ćete sami moći da saznate ukoliko dobijete knjigu od autora, jer ako ste mislili da ću vam ovde prepričavati sadržaj, gadno ste se prevarili: nije vam ovo Artterorizam, mada mogu - ali za pare.

Sam autor je govorio nakon mene; vidljivo i sa razlogom je bio ganut podrškom svoje porodice, prijatelja i poznanika. Stoga je kratko govorio ali, verujte, neponovljivo: mahao je knjigom, najpre u stilu dosta o meni, onda je ispričao anegdotu o kolegi koji ga je pitao u fazonu koliko ga košta knjiga, i kako je to sve beskorisno, a Miljan (koji je pre ove knjige napisao knjigu o svojoj deci i za svoju decu „Ekstra Nemirci“), reče kako kolega ima švalerku i kako joj je kupio mobilni dva puta skuplji od cene štampanja 500 primeraka svoje knjige, što je izazvalo neviđeni iskreni smeh publike, čime je završen oficijalni deo večeri. Nakon toga je krenuo onaj drugi, što reče autor, za opuštanje; doduše, ne i njegovo jer su ga druge muke sada snašle: autor je svakome ko želi obećao potpuno besplatno primerak svoje knjige, tako da je morao gotovo svaku da potpiše. Kada sam pogledao, sat i po nakon zvanične promocije, on je još uvek potpisivao knjige a 10 litrica vina se već popilo, kao i izvrsne domaće rakije; o klopi neću ni da govorim, jer i onako niste bili.

Miljan se na kraju zahvalio svima, posebno opštini Negotin koja mu je pomogla finansijski oko knjige (autor zna cifru). Zaista, lep gest od Opštine.

***

Za kraj još i to, da nas sledećeg petka 13. sa početkom u 18h, ali ovog puta u promo sali dečijeg odeljenja Narodne Biblioteke “Dositej Novaković“ u Negotinu, očekuje još jedna promocija knjige, još jedno izdanje Krajinskog Književnog Kluba. Ovoga puta, radi se o drugom po redu romanu našeg Negotinca, našeg profesora engleskog jezika u Gimnaziji Zorana Popovića Pište, naslovljeno “Na dvoru Grimiznog Kralja“. Nemojte propustiti i ovu promociju. Ja ću biti tamo, a vi? 

Nitogen ipak nije samo (Po)Selo Prokletih.

Saša Skalušević Skala

Petak 6. Koledar 2013.