"Sitnice" koje utiču na ljudski mozak
Naučnici koji se bave proučavanjem ljudskog mozga, otkrili su poslednjih godina nekoliko iznenađujućih načina kako mozak utiče na naše opšte zdravlje, ali i kako naše ponašanje utiče na stanje mozga. Za razliku od nekadašnjih mišljenja - kada su naučnici bili ubeđeni da je mozak fiksiran posle detinjstva, i da od srednje dobi do starosti teče nepovratan proces pada njegovih mogućnosti - savremena istraživanja pokazuju da je mozak savršeno sposoban da se do neočekivanih nivoa sam menja, leči pa čak i reprogramira.
Zaključak je da starost utiče daleko manje na strukturu mozga, od onoga šta s njim činimo. Aktivnosti koje iziskuju pojačan mentalni fokus, npr. učenje jezika (kod učenja jezika se razvijaju posebne oblasti mozga, ali i na različitom nivou - zavisno od ostvarenog nivoa znanja i ličnog angažovanja prilikom učenja stranog jezika), dodatno uključuju neurone nucleus basalisa koji predstavlja kontrolni mehanizam neuroplastičnosti (promene koje su podjednako uzrokovane ponašanjem, okruženjem, neuroprocesima ali i telesnim povredama). Čak i sam proces učenja čitanja, pomaže "reprogramiranje" ćelija ljudskog mozga (da prepoznaju nove i nepoznate reči i slova kao da su objekti, slično međusobnom prepoznavanju ljudi po liku). Ukratko, neuroplastičnost možemo krstiti i kao "moždani fitnes". Funkcije mozga sa godinama prirodno slabe (mada mnogo manje nego što se to misli), ali sasvim je moguće primeniti raznovrsne strategije u cilju kreiranja novih i jačanja postojećih funkcija mozga tokom života. Štaviše, nastojanja da se mozak održi u dobrom radnom stanju zaista mogu uticati na poboljšanje našeg opšteg zdravlja.
Evo nekoliko najnovijih otkrića u toj oblasti.
1. Misli utiču na gene
Uvreženo je mišljenje da je naše genetsko nasleđe nešto nepromenjivo: po tom konceptu, naši roditelji samo prenose dalje kompletno genetsko nasleđe koje su preuzeli (geni koji utiču na visinu, ćelavost, sklonost određenim bolestima itd.), tako da nam samo preostaje da i sami uradimo isto. Međutim, činjenice govore da su naši geni otvoreni tokom života za razne uticaje, podjednako svega što radimo i što mislimo, osećamo ili u šta verujemo. Nova oblast "epigenetika" izučava spoljašnje uzroke koji utiču na gene u ćelijama ljudskog organizma. Postoje naučni radovi koji kažu da dijete i vežbanja utiču na gene, ali neki naučnici se danas bave istraživanjima koja kazuju da misli, osećanja i uverenja imaju podjednak epigenetički efekat. Otkriveno je da hemikalije katalizovane mentalnim procesima stupaju u interakciju sa genima - poput dijeta, vežbanja ili otrova iz okoline, razne misaone matrice takođe "uključuju" ili "isključuju" određene gene.
Istraživač Dawson Church u svom radu objašnjava odnose matrica mišljenja i uverenja sa genima koji su povezani sa izlečenjem ili pojavom određene bolesti. On kaže: "Ljudsko telo prepisuje od uma. Iako imamo fiksiran set gena u hromozomima, neki od tih gena ipak ostaju aktivni i to ima veze sa našim subjektivnim iskustvom, i kako na njega reagujemo." Nedavna istraživanja jasno ukazuju na uticaj stresa na proces izlečenja. Dobrovoljcima su načinjene male opekotine na koži, a zatim je tokom nekoliko nedelja od njih zahtevano da o tome razgovaraju. Otkriveno je da je produkcija regenerativnih proteina bila za 40% sporija kod onih koji su imali sarkastičan ili svadljiv stav, u odnosu na one čiji je stav bio neutralan. Dr. Church smatra da telo šalje proteinski signal koji aktivira gene zadužene za izlečenje, koji potom kodiraju određene matične ćelije da regenerišu povređenu kožu. Međutim, ako se telesna energija troši na hemikalije stresa (kortizol, adrenalin ili norepinefrin - npr. prilikom nekog sukoba), signal genima izlečenja je daleko slabiji, a proces regeneracije sporiji. Nasuprot tome, kada telo ne očekuje određenu pretnju, njegove zalihe energije su daleko dostupnije postupku zalečenja.
Ljudsko telo je opremljeno genetskim materijalom koji mu pomaže da se nosi sa svakodnevnim fizičkim izazovima. Stoga, nivo održanja mentalne ravnoteže zaista utiče na sposobnost tela da pristupi genetskim resursima na najbolji način. Moguće je promeniti neke od (mentalnih) navika, a aktivnosti poput meditacije zaista mogu pomoći prilikom oblikovanja misaonih matrica koje utiču pozitivnije na gene.
2. Hronični stres dovodi do preranog starenja mozga
Doktor Howard Fillit tvrdi: "Stresa će uvek biti oko nas, ali ono što nanosi štetu je ono što u sebi osećamo kao odgovor na njega." Njegova tvrdnja se zasniva na situaciji koja nastaje prilikom rutinske telesne reakcije na stres, prebacivanjem u "udri-ili-beži" mod. Odgovor na stres može da dovede do razmimoilaženja između pamćenja i drugih kognitivnih aspekata, što predstavlja rizik Alchajmerove bolesti ili ubrzanog gubitka pamćenja sa godinama. Kao jedna od posledica toga, osoba se oseća mentalno daleko starijom nego što to zapravo jeste. Pacijenti koji su se javljali lekarima, žalili su se na slabo pamćenje i izražavali bojazan da imaju početni stadijum Alchajmera, iako su im testovi i skeniranja izgledali normalno. Međutim, prilikom testiranja, iz odgovora na pitanja o načinu života, videlo se da skoro bez izuzetaka ti pacijenti imaju probleme sa stresom.
Studije pokazuju da ponovljeni slučajevi stresnih reakcija (i prateće "poplave" kortizola) mogu da izazovu sakupljanje hipokampusa, koji ima ključnu ulogu podjednako kod regulisanja stresa i dugotrajnog pamćenja. Ova pojava se naziva i manom neuroplastičnosti.
Očigledno da niko ne želi da mu mozak stari brže nego što je to uobičajeno. Ova istraživanja pokazuju da na taj proces ipak možemo, makar delimično, i sami da utičemo. Lekari predlažu jednu rutinsku metodu za razbijanje stresa (tj. starenje mozga uslovljeno kortizolom): sredinom svakoga dana, u trajanju od samo pet minuta - nemojte raditi apsolutno ništa. Tih pet minuta zaista mogu da pomognu, naročito ako ste istrajni u tome. Takođe, važno je svakoga dana doručkovati, složene ugljene hidrate (integralne žitarice, povrće) i malo proteina, jer doručak pomaže organizmu da se oseća kao da neće upasti u stresni obrazac "gladovanje-proždrljivost". Ukoliko napetost ipak prevagne, treba koristiti metodu relaksacije nazvanu "četiri-pet disanje": udišete kroz nos brojeći do četiri, izdišete na usta brojeći do pet. Posle četvrtog ponavljanja već se oseća opuštanje. Najbolje je ovaj postupak opuštanja ponoviti dvaput, na početku i na kraju dana.
3. Meditacija "osvežava" mozak
Razne metode opuštanja, poput meditacije, ne menjaju samo "stanje" uma, pa shodno tome i biohemijski nivo stresa i reakcije gena; njima je takođe moguće menjati i samu strukturu mozga. Vršena su ispitivanja koliko meditacija utiče na mozak, sa posebnim fokusom na to kako neuroplastičnost utiče na stalno poboljšanje "malih sivih ćelija".
Od svih "mentalnih treninga" (afirmacija, psihoterapija, pozitivno razmišljanje, joga), meditacija spada među najstudioznije proučavanu oblast - kada je u pitanju njen uticaj na ljudski mozak. Studije su pokazale da visok stepen moždane aktivnosti u levoj prefrontalnoj oblasti može ukazati na pozitivno raspoloženje ili opšti pogled na svet. Testiranje budističkih monaha prilikom meditiranja ukazuju na pojačanu aktivnost u toj oblasti, zajedno sa njihovom zaista brzom reakcijom oporavka na negativan nadražaj nastao pokazivanjem zastrašujućih slika od strane istraživača. Ovo navodi na zaključak da su monasi dugotrajnim praktikovanjem meditacije uspeli da "izgrade" mozak koji ne samo da uživa, već i da održava osećaj blaženosti - čak i u stresnim situacijama.
Stimulisanje oblasti mozga koje upravljaju pozitivnim emocijama, jača te neuronske mreže na isti način kao što mišići jačaju vežbanjem u teretani. Ukoliko čovek stalno razmišlja o stvarima koje ga čine besnim ili ranjivim, on zapravo stimuliše i jača rad amigdale (čiji je primarni zadatak da reaguje na negativna iskustva), koja tada biva reaktivnija, dok osoba postaje sve više uznemirena. Nauprot tome, meditacijom se stimulišu delovi mozga koji upravljaju našom pažnjom (na taj način se postiže veći stepen sabranosti) kao i oni koji kontrolišu "unutrašnju svest o sopstvenom telu". Ta usklađenost čuva telo od povreda prilikom vežbanja, gradi prijatan osećaj boravka u njemu, kao i pojačanu intuitivnost i empatiju prema drugima. Zabeležena je visoka aktivnost u levom prefrontalnom korteksu, kod monaha koji nisu bili uznemiravani tokom meditacije. To je oblast koja prigušuje negativne emocije, usled čega bes ili strah, stid ili tuga ne pogađaju preterano one koji meditiraju. Samim donošenjem odluke da se bude svestan utiče se na mozak, čime njena realizacija postaje lakša i prirodnija. Drugim rečima, moguće je iskoristiti sopstveni um tako da on izmeni mozak u meri u kojoj će to povratno uticati na um.
Od svih "mentalnih treninga" (afirmacija, psihoterapija, pozitivno razmišljanje, joga), meditacija spada među najstudioznije proučavanu oblast - kada je u pitanju njen uticaj na ljudski mozak. Studije su pokazale da visok stepen moždane aktivnosti u levoj prefrontalnoj oblasti može ukazati na pozitivno raspoloženje ili opšti pogled na svet. Testiranje budističkih monaha prilikom meditiranja ukazuju na pojačanu aktivnost u toj oblasti, zajedno sa njihovom zaista brzom reakcijom oporavka na negativan nadražaj nastao pokazivanjem zastrašujućih slika od strane istraživača. Ovo navodi na zaključak da su monasi dugotrajnim praktikovanjem meditacije uspeli da "izgrade" mozak koji ne samo da uživa, već i da održava osećaj blaženosti - čak i u stresnim situacijama.
Stimulisanje oblasti mozga koje upravljaju pozitivnim emocijama, jača te neuronske mreže na isti način kao što mišići jačaju vežbanjem u teretani. Ukoliko čovek stalno razmišlja o stvarima koje ga čine besnim ili ranjivim, on zapravo stimuliše i jača rad amigdale (čiji je primarni zadatak da reaguje na negativna iskustva), koja tada biva reaktivnija, dok osoba postaje sve više uznemirena. Nauprot tome, meditacijom se stimulišu delovi mozga koji upravljaju našom pažnjom (na taj način se postiže veći stepen sabranosti) kao i oni koji kontrolišu "unutrašnju svest o sopstvenom telu". Ta usklađenost čuva telo od povreda prilikom vežbanja, gradi prijatan osećaj boravka u njemu, kao i pojačanu intuitivnost i empatiju prema drugima. Zabeležena je visoka aktivnost u levom prefrontalnom korteksu, kod monaha koji nisu bili uznemiravani tokom meditacije. To je oblast koja prigušuje negativne emocije, usled čega bes ili strah, stid ili tuga ne pogađaju preterano one koji meditiraju. Samim donošenjem odluke da se bude svestan utiče se na mozak, čime njena realizacija postaje lakša i prirodnija. Drugim rečima, moguće je iskoristiti sopstveni um tako da on izmeni mozak u meri u kojoj će to povratno uticati na um.
4. Mozak uči iz dela
U mozgu postoji sistem neurona koji funkcioniše po principu odraza u ogledalu, čije sinapse "okidaju" bez obzira da li učestvujete u nekoj akciji ili je samo posmatrate - dokle god je u pitanju nešto ste već radili. Kada nešto radimo, to uspostavlja neuronske veze koje se sledeći put aktiviraju čak i kada samo posmatramo tu istu akciju. Ovo objašnjava osećaj koji se javlja kod ljudi prilikom gledanja sporta kojim su se nekada bavili, ili trzanje kada neko tom prilikom biva povređen. Italijanski naučnici su prvi uočili ovaj efekat ogledala, prilikom proučavanja mozga makaki majmuna. Ćelije koje se tom prilikom aktiviraju, nazvali su "odraz-neuronima". Na snimku ljudskog mozga, čitavi regioni svetle u odgovor na poznatu aktivnost, što zaista podseća na pravi sistem ogledala.
Postojanje ovakvog sistema pojašnjava zašto je učenje novih veština lakše ako ste to već nekada pokušali. To pre podrazumeva da ste lično uradili, makar i nespretno, pre nego da ste samo gledali nekog instruktora kako radi na ispravan način sve dok ne pomislite kako ste "ukapirali štos". Ako samo posmatrate a ne pokušate, nećete stvoriti stvarnu sliku kako stvar funkcioniše. Međutim, ukoliko prvo pokušate, pa potom gledate kako treba ispravno uraditi, sistem se aktivira te dolazi do povećanja sposobnost mozga da shvati u čemu je greška i kako da je ispravi. Jednostavno, ukoliko posmatrate nešto što ste već pokušali da uradite, vi zapravo koristite "više" mozga da to vidite, što povećava protok informacija. Na primer, dok ne počnete da igrate tenis, nećete moći da uočite razliku između dobrog i lošeg top spin udarca; kada vam nakon nekoliko nedelja vežbanja, trener pokaže kako se udarac pravilno izvodi, zaista ćete vizuelno shvatiti njegovu suštinu - na čemu možete zahvaliti baš "sistemu ogledala". Isti taj sistem nam omogućava sposobnost empatijskog osećanja bola ili radosti drugih ljudi, zavisno od toga šta uočavamo na njihovim licima. Na osnovu izraza lica onih koji osećaju bol ili patnju, "odraz-neuroni" nam pomažu da shvatimo njihova osećanja ili osećamo isto što i oni - što leži u samim osnovama empatije.
Za sam proces učenja, istraživači misterija mozga predlažu nekoliko pomoćnih trikova:
- novo gradivo uvoditi u nastavu na različite načine (dijagrami, upitnici, čitanje naglas)
- mozak preferira red i šematizovan pristup (logički sistematizovane informacije)
- mozak uživa u društvenim interakcijama i prijatnim iskustvima (grupni rad)
- obavezna fizička vežba, mozgu treba kiseonik (što više aktivnih pauza tokom rada)
- što više smanjiti gledanje televizije
- čitati dela književne klasike, koja "pozivaju" na razmišljanje
- činjenične informacije treba tražiti u što više različitih izvora
- treba se držati redovnog rasporeda, mozak više voli pozitivne navike od "preskakanja"
- ponavljanje je majka dugotrajnog pamćenja (ne razreda, već gradiva...)
- sačiniti ličnu strategiju: obraćati pažnju na ono što funkcioniše najbolje
- mozak traži zdravu izbalansiranu ishranu, i pošten san (najmanje 8 sati dnevno)
- treba biti aktivan i angažovan, učenje je proces koji traje celog života
- skoncentrišite se, dajte sebi vremena za razmišljanje pre nego što odreagujete
5. Što stariji, to pametniji
Dugo vremena preovladavao je stav naučnika da se u srednjoj dobi jednostavno radi o "mladom mozgu koji se polako isključuje". Međutim, najnovije studije pokazuju da su srednje godine zapravo udarni termin za mozak, sa nekoliko komičnih obrta ubačenih zabave radi. Bez obzira na neke zaista loše navike, istraživači kažu da je mozak u tm godinama na svom vrhuncu aktivnosti. Kao što nam pomaže da se krećemo kroz život, sredovečni mozak seče direktno kroz zbrku situacija i informacija pravo ka ispravnim rešenjima, odlično zna koga i šta da ignoriše, a kada da se kreće cik-cak. Zna kada da bude kul - jer ume da se prilagodi.
Neurolozi su nekada smatrali da gubitak neurona predstavlja glavni razlog starenja mozga (usled odumiranja moždanih ćelija). Nove metode skeniranja, međutim, pokazuju da se kod većine mozgova tokom vremena zadržava broj njihovoh neurona. Iako neki aspekti starenja zaista podrazumevaju određene gubitke (u pamćenju, brzini reakcije), postoje i određeni činjenični dobici, poput trika koji naučnici zovu "bilaterizacija" - istovremeno korišćenje i leve i desne hemisfere mozga. Sprovedena je studija kojom je uporedno merena sposobnost mladih i sredovečnih ispitanika da reaguju na uparivanje likova sa imenima. Tokom studije je upotrebljena nova metoda skeniranja neuroaktivnosti. Pretpostavljalo se da će stariji ispitanici imati lošije rezultate; međutim, nova metoda skeniranja je pokazala da su stajali uz rame mlađima. Obe grupe su podjednako koristile prefrontalni korteks. Kako su neki od neurosklopova kod starijih slabili, tako je njihov mozak sve to kompenzovao aktiviranjem drugih oblasti bez problema. Naučnici su zaključili da su ih efekti starenja naterali da koriste i jačaju svoj mozak, i to ne manje, već nasuprot - više.
Dr. Gene Cohen smatra da ova sposobnost većeg korišćenja kognitivnih rezervi zapravo jača sposobnost rešavanja problema kada čovek uđe u "srednje doba", što ga čini sposobnijim da sasvim lagodno upravlja kontradiktornim mislima i emocijama - te neuronske integracije olakšavaju mirenje naših misli sa osećanjima (Mit o krizi srednjeg doba). Poput meditacije, i bilaterizacija u srednjem dobu pospešuje našu sposobnost da ostanemo kul pod pritiskom. Postoje metode kojima je moguće pojačati ovu sposobnost mozga; ljudski mozak je konstruisan da se rve sa problemima, i što se bolje ili pažljivije odnosimo prema njemu, on biva uspešniji. Postoji više načina da se izgradi dugoročno "zdravlje mozga": zdrava ishrana, vežbanje, svesna relaksacija u aktivnim društvenim vezama, rad pun izazova, obrazovanje u kontinuitetu. Ovo je dobar savet, reklo bi se, za mozak bilo kojeg starosnog doba.
6. Mozak tinejdžera funkcioniše drugačije
Postojanje ovakvog sistema pojašnjava zašto je učenje novih veština lakše ako ste to već nekada pokušali. To pre podrazumeva da ste lično uradili, makar i nespretno, pre nego da ste samo gledali nekog instruktora kako radi na ispravan način sve dok ne pomislite kako ste "ukapirali štos". Ako samo posmatrate a ne pokušate, nećete stvoriti stvarnu sliku kako stvar funkcioniše. Međutim, ukoliko prvo pokušate, pa potom gledate kako treba ispravno uraditi, sistem se aktivira te dolazi do povećanja sposobnost mozga da shvati u čemu je greška i kako da je ispravi. Jednostavno, ukoliko posmatrate nešto što ste već pokušali da uradite, vi zapravo koristite "više" mozga da to vidite, što povećava protok informacija. Na primer, dok ne počnete da igrate tenis, nećete moći da uočite razliku između dobrog i lošeg top spin udarca; kada vam nakon nekoliko nedelja vežbanja, trener pokaže kako se udarac pravilno izvodi, zaista ćete vizuelno shvatiti njegovu suštinu - na čemu možete zahvaliti baš "sistemu ogledala". Isti taj sistem nam omogućava sposobnost empatijskog osećanja bola ili radosti drugih ljudi, zavisno od toga šta uočavamo na njihovim licima. Na osnovu izraza lica onih koji osećaju bol ili patnju, "odraz-neuroni" nam pomažu da shvatimo njihova osećanja ili osećamo isto što i oni - što leži u samim osnovama empatije.
Za sam proces učenja, istraživači misterija mozga predlažu nekoliko pomoćnih trikova:
- novo gradivo uvoditi u nastavu na različite načine (dijagrami, upitnici, čitanje naglas)
- mozak preferira red i šematizovan pristup (logički sistematizovane informacije)
- mozak uživa u društvenim interakcijama i prijatnim iskustvima (grupni rad)
- obavezna fizička vežba, mozgu treba kiseonik (što više aktivnih pauza tokom rada)
- što više smanjiti gledanje televizije
- čitati dela književne klasike, koja "pozivaju" na razmišljanje
- činjenične informacije treba tražiti u što više različitih izvora
- treba se držati redovnog rasporeda, mozak više voli pozitivne navike od "preskakanja"
- ponavljanje je majka dugotrajnog pamćenja (ne razreda, već gradiva...)
- sačiniti ličnu strategiju: obraćati pažnju na ono što funkcioniše najbolje
- mozak traži zdravu izbalansiranu ishranu, i pošten san (najmanje 8 sati dnevno)
- treba biti aktivan i angažovan, učenje je proces koji traje celog života
- skoncentrišite se, dajte sebi vremena za razmišljanje pre nego što odreagujete
5. Što stariji, to pametniji
Dugo vremena preovladavao je stav naučnika da se u srednjoj dobi jednostavno radi o "mladom mozgu koji se polako isključuje". Međutim, najnovije studije pokazuju da su srednje godine zapravo udarni termin za mozak, sa nekoliko komičnih obrta ubačenih zabave radi. Bez obzira na neke zaista loše navike, istraživači kažu da je mozak u tm godinama na svom vrhuncu aktivnosti. Kao što nam pomaže da se krećemo kroz život, sredovečni mozak seče direktno kroz zbrku situacija i informacija pravo ka ispravnim rešenjima, odlično zna koga i šta da ignoriše, a kada da se kreće cik-cak. Zna kada da bude kul - jer ume da se prilagodi.
Neurolozi su nekada smatrali da gubitak neurona predstavlja glavni razlog starenja mozga (usled odumiranja moždanih ćelija). Nove metode skeniranja, međutim, pokazuju da se kod većine mozgova tokom vremena zadržava broj njihovoh neurona. Iako neki aspekti starenja zaista podrazumevaju određene gubitke (u pamćenju, brzini reakcije), postoje i određeni činjenični dobici, poput trika koji naučnici zovu "bilaterizacija" - istovremeno korišćenje i leve i desne hemisfere mozga. Sprovedena je studija kojom je uporedno merena sposobnost mladih i sredovečnih ispitanika da reaguju na uparivanje likova sa imenima. Tokom studije je upotrebljena nova metoda skeniranja neuroaktivnosti. Pretpostavljalo se da će stariji ispitanici imati lošije rezultate; međutim, nova metoda skeniranja je pokazala da su stajali uz rame mlađima. Obe grupe su podjednako koristile prefrontalni korteks. Kako su neki od neurosklopova kod starijih slabili, tako je njihov mozak sve to kompenzovao aktiviranjem drugih oblasti bez problema. Naučnici su zaključili da su ih efekti starenja naterali da koriste i jačaju svoj mozak, i to ne manje, već nasuprot - više.
Dr. Gene Cohen smatra da ova sposobnost većeg korišćenja kognitivnih rezervi zapravo jača sposobnost rešavanja problema kada čovek uđe u "srednje doba", što ga čini sposobnijim da sasvim lagodno upravlja kontradiktornim mislima i emocijama - te neuronske integracije olakšavaju mirenje naših misli sa osećanjima (Mit o krizi srednjeg doba). Poput meditacije, i bilaterizacija u srednjem dobu pospešuje našu sposobnost da ostanemo kul pod pritiskom. Postoje metode kojima je moguće pojačati ovu sposobnost mozga; ljudski mozak je konstruisan da se rve sa problemima, i što se bolje ili pažljivije odnosimo prema njemu, on biva uspešniji. Postoji više načina da se izgradi dugoročno "zdravlje mozga": zdrava ishrana, vežbanje, svesna relaksacija u aktivnim društvenim vezama, rad pun izazova, obrazovanje u kontinuitetu. Ovo je dobar savet, reklo bi se, za mozak bilo kojeg starosnog doba.
6. Mozak tinejdžera funkcioniše drugačije
Iako se nekada smatralo da je arhitektura mozga u osnovi zaokružena negde između pete i šeste godine starosti, savremena istraživanja kažu da su kod tinejdžerskog mozga naveliko radovi još uvek u toku, da je to jedan ogroman konstrukcioni zahvat. Ostvaruju se milioni neuronskih veza; milioni drugih raskidaju. Neurohemikalije preplavljuju tinejdžerski mozak, dajući mu nove boje i izgled, nove prilike u životu. Jedna od tih hemikalija je dopamin, koji povećava budnost, osećajnost, pokretljivost, sposobnost intenzivnog zadovoljstva; to je recept za preuzimanje rizika. Neke od tih hemikalija, zadužene za san kod tinejdžera, takođe prolaze kroz velike promene.
Poznavanje ovih procesa u mozgu mladih ljudi, može pomoći roditeljima da lakše razumeju svoju decu, da budu tolerantniji i strpljiviji ili im pruže neku šansu. Što neki istraživači vole da kažu, na ovu temu: "Ako vam se klinac bavi muzikom, sportom ili uči, tokom ovog perioda promena i konsolidacije mozga mladog čoveka, tu se radi o moždanim ćelijama i vezama koje će biti fiksirane. Ukoliko se, pak, izležava na kauču, igra video igrice ili gleda MTV, onda se radi o neuronima koji će preživeti."
Na svom putu ka osamostaljenju od roditelja, mladi ljudi prolaze kroz prirodne cikluse ljudskog razvoja, koji ih naizgled odvajaju od ostalih pripadnika ljudskog roda. Na roditeljima i nastavnicima je teret prepoznavanja razvojnih faza, i pomoć u prolasku kroz njih. Koliko god tinejdžeri izgledali drugačiji i nemogući za razumevanje, njihov mozak funkcionisao drugačije od starijih (pa ciljevi i prioriteti su im drugačiji, to je sasvim jasno), pa čak se drugačije ponašali u osnovnoj ili srednjoj školi, svi istraživači se slažu u stavu da koliko god adolescent izgledao buntovan ili asocijalan, on zapravo pokazuje najbolje rezultate i kapacitete svog mladog mozga u onim grupama u kojima ima punu podršku i saradnju ostalih članova.
Ovde je trenutak da se stariji i društvo u celini zamisle, stave prst na čelo i upitaju: "Da li su nam deca zaista drugačija, i u čemu je naša greška?" Sutra će ta deca, možda, koristiti svoj sredovečni mozak za nešto sasvim drugo i drugačije nego što se iko od nas danas ovakvih nadao. Tada će, za jedne, biti kasno za popravku načinjene (ugrađene) štete; za druge, one danas sebično nezainteresovane, biće svejedno.
Češirski smeh štetočina uvek traje duže od njih samih.
Poznavanje ovih procesa u mozgu mladih ljudi, može pomoći roditeljima da lakše razumeju svoju decu, da budu tolerantniji i strpljiviji ili im pruže neku šansu. Što neki istraživači vole da kažu, na ovu temu: "Ako vam se klinac bavi muzikom, sportom ili uči, tokom ovog perioda promena i konsolidacije mozga mladog čoveka, tu se radi o moždanim ćelijama i vezama koje će biti fiksirane. Ukoliko se, pak, izležava na kauču, igra video igrice ili gleda MTV, onda se radi o neuronima koji će preživeti."
Na svom putu ka osamostaljenju od roditelja, mladi ljudi prolaze kroz prirodne cikluse ljudskog razvoja, koji ih naizgled odvajaju od ostalih pripadnika ljudskog roda. Na roditeljima i nastavnicima je teret prepoznavanja razvojnih faza, i pomoć u prolasku kroz njih. Koliko god tinejdžeri izgledali drugačiji i nemogući za razumevanje, njihov mozak funkcionisao drugačije od starijih (pa ciljevi i prioriteti su im drugačiji, to je sasvim jasno), pa čak se drugačije ponašali u osnovnoj ili srednjoj školi, svi istraživači se slažu u stavu da koliko god adolescent izgledao buntovan ili asocijalan, on zapravo pokazuje najbolje rezultate i kapacitete svog mladog mozga u onim grupama u kojima ima punu podršku i saradnju ostalih članova.
Ovde je trenutak da se stariji i društvo u celini zamisle, stave prst na čelo i upitaju: "Da li su nam deca zaista drugačija, i u čemu je naša greška?" Sutra će ta deca, možda, koristiti svoj sredovečni mozak za nešto sasvim drugo i drugačije nego što se iko od nas danas ovakvih nadao. Tada će, za jedne, biti kasno za popravku načinjene (ugrađene) štete; za druge, one danas sebično nezainteresovane, biće svejedno.
Češirski smeh štetočina uvek traje duže od njih samih.
Za čitanje (do naredne godine):
1. Care2, Jon Spayde: 6 surprising things that affect your brain
2. Best Allied Health: Study tips for Allied Health students from brain-based learning research
3. Learning Mind: 5 tips to increase brain efficiency
4. Learning Mind: How to refresh your brain in 20 minutes
5. Medical Daily, Christine Hsu: Learning a new language expands the brain
6. Science And Scholarship In Poland: Learning to read can "reprogram" the cells of the human brain
7. Middle Web, dr. Judy Willis: How to build happy brains
8. Integral Options Cafe blog, dr. Ron E. Dahl: Adolescent brain development
***
Ima još.
7. Nedelja
Posle šest dana mukotrpnog delanja na stvaranju Sveta po sopstvenoj meri, Glavni Arhitekta reče sedmoga dana: "Jebote, pa imam i ja dušu. Daj bre da se odmorim od pravljenja tolikih silnih mozgova i mozgića, barem jedan dan u sedmici." I bi tako: nastade Nedelja, neradni dan. Toga dana nije stvoren više niti jedan jedini novi mozak, nije izmišljena više niti jedna jedina nova tehnika usavršavanja, prežičavanja i umrežavanja, poboljšanja performansi i produžetka roka trajanja istog.
U Nedelju je stvoren čovek.
Zbog toga, on Nedeljom sebi povremeno uz nedeljni ručak upriliči i nekakve izbore. Obuče se lepo, namiriše i očešlja, zasuče brke, okači medalje, udarničke značke ili makar u gornje džepče sakoa zadene što više poklopaca sa pokvarenih hemijskih olovki (da izgleda pametnije i ozbiljnije, plus što zgodno dođe za mažnjavanje olovke kraj glasačke kutije), potkreše nokte i opere uši, pa paradnim korakom - pravac biračko mesto. Pusti svoj šestodnevni mozak na pašu - bez obzira da li ima osamnaest ili osamdeset osam godina, da li čita, uči strane jezike, ili gleda nacionalfrekventne otrove sa malog ekrana svog teve prijemnika. Pa glasa. Što manje pritom mozga, to će ga potom manje boleti glava od onoga što će zauzvrat dobiti.
Ova 2014. godina, koja uskoro počinje, biće višestruko izborna:
1. Mom Negotinu slede redovni lokalni izbori (ne brinite, doći će i vaše palanke na red, samo langzam).
2. Njihovom Beogradu slede nametnuti gradski izbori.
3. Našoj Srbiji slede neizbežni republički izbori.
Kako trenutno u nas stoje "one" stvari, u naćvama mr. Stojka Političkog, ja ću svoja tri glasačka listića po svemu sudeći ponovo precrtati. Neka onima koji će ih brojati liče na firmu za najstariji zanat (što kod nas parapolitika zapravo i jeste) - baš ovako:
X X X
Srećna nam svima Nova 2014.
Godina, u kojoj će nam zaista zatrebati puno sreće i mnogo više pameti.
Godina, u kojoj će nam zaista zatrebati puno sreće i mnogo više pameti.
No comments:
Post a Comment