Krojceršmerc

Krstaške su muke pregoleme...

1. Verska sloboda kontrole

Verske slobode predstavljaju jedan novi trend u zakonodavstvu koji, kako stoje stvari, ne vodi nikuda. Irin Karmon za MSNBC.com kaže: "Dobrodošli u novi kulturni rat, ovoga puta upakovan u sukob između verskih sloboda i Slobode same. U središtu tog sukoba stoje poznate dugogodišnje rasprave na temu seksualnosti i roda. Međutim, sada se javljaju hrišćani (često su to biznismeni) koji dižu glas kao potlačene žrtve prekoračenih ovlašćenja sekularizovanih vlasti. Njihova retorička strategija, koja vrvi od potrebe za slobodom i želje za dijalogom, zvuči zaista progresivno." Ona dalje tvrdi kako broj prikrivenih prigovora o ograničavanju 'verske slobode' sve više raste, i tako se polako uvlači u inače sekularne oblasti društva; sada se došlo do toga da religijska sloboda ne predstavlja samo vaše lično izbegavanje delanja koje navodno ugrožava nečiju veru, već da predstavlja zahtev i drugima da menjaju sopstvene postupke kako biste vi mogli da neometano praktikujete sopstvenu religioznost.

Iskreno, ovakvi zahtevi premašuju granicu opravdanosti i postaju besmislica.

Sve to smo već videli kroz predizborna spletkarenja na račun Obamacare politike kontrole rađanja. Razne grupe koje se protive pravu na abortus, pa čak i preduzeća koja se ne bave biznisom u verskim pitanjima ali i dalje sebe smatraju 'religijskim' samo zato što im vlasnici ili članovi menadžmenta pripadaju određenim crkvama, tu borbu nastavljaju pozivajući se na kršenje verskih prava, čak i kada im vlada ponudi brojne pogodnosti kao što je mogućnost da u njihovom poslovnom planiranju osiguranja ne nude opcije kontrole rađanja. Ništa od toga za njih nije dovoljno. Ne, čak i potpis na nekom papiru za njih predstavlja kršenje prava na slobodno ispoljavanje religioznosti, kako to tvrde u organizaciji Popovi za Život. Sajt ThinkProgress.org izveštava: "Otac Frenk Pavone, nacionalni direktor te organizacije, izjavio je za Vašington Tajms kako se njegova organizacija ne slaže sa ovim zakonom jer bi to predstavljalo kooperativnost po pitanju vladinih planova da proširi mogućnost pristupa metodama kontrole rađanja i lekovima koji izazivaju abortus."

Ukoliko vam ovo izgleda poprilično ekstremno, Popovima za Život čak smeta da se pojave na sudu tim povodom. Prema jednoj od eparhija u Fort Vejnu, njihove verske slobode dosežu toliko daleko da oni smatraju kako uopšte nemaju obavezu pojavljivanja na sudu za postupke u koje su uključeni. Jedna katolička srednja škola je bila tužena zbog davanja otkaza nastavnici koja je išla na veštačku oplodnju, što crkva smatra za greh. Pozivajući se na svoje pravo verske institucije, kao opravdanje za kršenje saveznog zakona o zapošljavanju, ta eparhija je čak tvrdila kako uopšte ne moraju da se pojave na sudu i brane se. "Eparhija smatra da ovo suđenje narušava slobodu veroispovesti i tročlanom sudskom veću apelacionog suda podnosi žalbu na presudu koju je doneo sudija. Ukoliko bude bilo potrebno da eparhija ide na suđenje, advokati eparhije i škole tvrde da će to umnogome osporiti prednosti zaštite verskih prava."

Drugim rečima - ukoliko budu prisiljeni da sopstveno diskriminatorsko ponašanje brane pozivanjem na religijske slobode, to će predstavljati kršenje religijskih sloboda same crkve.

Očigledno da pravo na slobodno praktikovanje religioznosti predstavlja jedno od najvećih vrednosti u USA, i da se odnosi na sve religije. Međutim, to pravo podrazumeva i shvatanje da se ono ne može predstavljati kao adut opšte namene. Iako pojedinac ima pravo na slobodu veroispovesti, to ga i dalje ne štiti od odgovornosti pred zakonom kada drugima narušava ustavom garantovana građanska prava, niti podrazumeva kako su ta verska prava zaštićena od postupaka koje u sopstvenu odbranu čine ljudi koji se sa vama ne slažu. Imate pravo na slobodu veroispovesti, naravno, ali nemate pravo da se iza toga krijete od kritike pa čak i prezira zbog sopstvenih postupaka koje tim pravom pokušavate da opravdate.

Vaše pravo na slobodu veroispovesti i slobodu govora jesu zaštićeni, ali ono ne služi da vas zaštiti od upućenih kritika i odgovornosti za posledice.

Robin Marty, 19.11.2014.

"When religious freedom means never being told what to do"

2. United Churchstates of America?

Većina američkih država ima svoje službeno drvo, pticu, pesmu ili zastavu - zašto onda ne bi imale i službenu religiju? Ovo pitanje je nedavno pred birače postavila jedna grupa hrišćanskih aktivista u državi Misisipi. Nadaju se da će uspeti da proguraju ustavni amandman kojim bi proglasili Misisipi za "većinski hrišćansku" državu. Tim amandmanom bi Biblija bila priznata za "najvažniji izvor osnivačkih principa, inspiracije i vrlina države Misisipi", a molitva bi postala "poštovan, vredan i značajan običaj njenih građana". Preduzeli su akciju prikupljanja 110 hiljada potpisa, koliko je potrebno za pokretanje referenduma na kome bi se građani izjašnjavali o ovom amandmanu, što ne bi trebalo da predstavlja neki veći problem u toj (i takvoj) državi.

Iako ovaj predlog podseća na rukavicu bačenu u lice slobodi veroispovesti, hrišćanski aktivisti ovom kapmanjom zapravo nameravaju da zaobiđu smarajući Prvi amandman, što se da videti iz zaključne rečenice njihovog predloga: "Priznanje, na ovaj način obezbeđeno, neće se moći tumačiti kao kršenje građanskih prava zagarantovanih nacionalnim ili državnim ustavom." Baš kao što su mnogi na to ukazivali, mada - kako bi drugačije i mogli tumačiti tu deklaraciju?

Osim toga, Misisipi je najreligioznija država u USA (po Gallup istraživanju), u kojoj se 59% stanovnika deklariše kao "veoma religiozno", a 82% kao "hrišćani". U svetlu ovih dominantnih demografskih podataka, hrišćanstvo je u Misisipiju preuzelo primat i bez zvaničnog upisivanja u ustav te države.

Ovo osvajanje države se neće zaustaviti samo na religiji. Predlog je da Engleski postane službeni jezik države, što praktično znači da bi državnim službenicima bilo zabranjeno da komuniciraju sa građanima na bilo kom jeziku osim Engleskog. Imajući u vidu da se većina službene komunikacije i poslova obavlja najviše na Engleskom, te da vlasti obezbeđuju prevod na druge jezike građanima koji od tih usluga imaju koristi, ova stavka izgleda prilično zanemarljiva. Ali... kad već Biblija, po tom amandmanu, predstavlja "najvažniji izvor" za tu državu, vredno bi bilo napomenuti i to da Biblija nije bila prevedena na Engleski jezik najmanje hiljadu godina pošto je bila napisana.

Ovaj amandman zahteva i priznavanje Ponosa Konfederacije tako što bi se zastava Konfederacije vijorila na državnim zgradama, tj. od strane države bi kao praznik bio ustanovljen Mesec nasleđa Konfederacije. Značajan deo afroameričke populacije u ovoj državi bi možda i podržao hrišćanski aspekt amandmana, ali konfederacijski deo će sigurno izazvati dosta podela.

Sve u svemu, čak i ako birači u Misisipiju izglasaju ovaj amandman 2016. godine, izgleda da mu je ipak sudbina da završi na sudu zbog vrlo problematičnog ignorisanja verskih sloboda. Pa opet, zalog odanosti, dolarske novčanice i zakletva pred sudom - svi sadrže reference koje se odnose na hrišćanskog boga, tako da će Misisipi možda morati samo da nađe način ukazivanja "počasti" hrišćanstvu, bez straha da to bude smatrano neustavnim.

Kevin Mathews, 19.11.2014.

Can Mississippi really make Christianity its official religion?

3. Samo neka je domaće... štagod

Kada standardni balkanski palančanin pogleda svet oko sebe, čak se osvrne preko ramena (u retkim trenucima kada proradi iskra svesti i savesti), ima šta da vidi:

- KKK na divljem Zapadu

- ISIS na divljem Istoku

Amerika je "najveća fašistička zemlja na svetu", to dobro zna svaki ovdašnji krstopatriota koji je još koliko juče petokraku (opet) zamenio kokardom, dok je unutar kanibalističke lubanje i dalje stanje redovno. Tokom devedesetih godina prošlog veka, gledali smo RTS bljuvotine i slušali skaske penzionisanih oficira JNA na tu temu, baš kao što to sada rade njihovi naslednici sa kruciformom na čelu i nacionalnom frekvencijom u gaćama. Dakle, kada pročita prethodna dva teksta na temu društveno-verskih gibanja u USA, palančanin serbski mora sebi u bradu da prizna kako su 'njegovi stari' bili u pravu. 
Mislim, to - za Ameriku.
 
OK, a ovo je onda... šta?

Isto.

Krstili se (ukoliko nemate zaista pametnija posla) levom ili desnom nogom&rukom, u crkvi, skupštini, bolnici, gradskom prevozu, na poslu, fudbalskom terenu, nad školskim zadatkom, pre ispita ili polaganja vozačkog, pred saobraćajnim policajcem ili poštarom kada vam uruči ček sa penzijom... sa i bez onih brčića. Ne radi se tu samo o feldkuraturi, nikako. Ova stvar je daleko dublja i pokvarenija. I traje vekovima, baš kao u pesmici o vuku i ovci.
Prvi prevod Biblije na Srpski jezik upriličio je Đuro Daničić, nekih 500 godina posle prvog prevoda na Engleski. Čisto da se i to zna, paralele i ukrštanja radi.
Možda će država Misisipi dobiti zvaničnu crkvu, možda će katolička crkva dobiti još jednu zvaničnu državu, možda će SPC dobiti svoju zvaničnu državu, partiju, banku, vojsku... ko bi to mogao reći.
Stvarno: zašto toliko volite Rusiju do obožavanja a mrzite Ameriku do histerije, kada ste svi isti? Možda baš zato?

Svetski dan toaleta, plastični Jezus ili gipsani Micha-El najoštriji Mač&Kantar (njihovog) Boga, pranje grehova sa centrifugom... Križari svih boja i meridijana jedinog nam Sveta: vagajte, secite, vucite vodu - teško da će to oprati vekovnu nečistu savest mnogih koji su se krili u senci rimskog raspeća za ukoljice, secikese i antidržavne elemente. I još uvek im nije dosta, zato što su svi isti - tuđih muka povazdan gladni.
Verski ratovi i verski ograničavane slobode su oduvek bili veoma unosan biznis; prava tržišna utakmica između monopola na ljudske duše i tela, i naročito njihove pare.
Svakako će se već naći "mozgovi" koji će u ovom tekstu videti kršenje verskih sloboda (da, upravo ih nekoliko prikovah, ali za kompjuter), izrugivanje religioznim osećanjima (koja btw. uopšte ne postoje kao drugačija osim čisto adrenalinskih, indukovanih strahom od neznanja), blaćenje tradicionalnih vrednosti srBstva (tradicionalna glupost - crkva najviše doprinosi nepostojanju bilo kakve tradicije osim krstaške), neskriven napad na verska ubeđenja...
OK, sve je to lepo, ali šta ćemo sa pravom na slobodu kritike verske neubedljivosti?
Nastavnica u američkoj katoličkoj školi ne sme da ide na veštačku oplodnju, ali zato u srBskim državnim osnovnim školama neko može da predaje veronauku samo 'zato što ide u crkvu', tj. da razno dverinje predaje građansko vaspitanje i časove počinje molitvom koja je obavezna za sve učenike?
Šta, niste čuli za to, niko još nije prijavio?
I da jeste, kao da nije.
Pa naravno.

p.s.

Priznajem, nikako mi ne uspeva da provalim po kom principu funkcioniše Google Translator. Evo, ako neko zna neka mi obavezno javi, esencijalno sam zainteresovan kako je uspeo da prevede to što je "preveo" na gornjim slikama. Kako mu to uspeva da Mississippi prevede prvo kao Миссиссиппи, pa potom kao Србија?
A da se uklapa - uklapa se. Knap.

Društvo od karata

Jednostavno, moram da prenesem ovaj fejsbuk status moje drugarice Jelene Jovanović. Govori više od svih budalaština napisanih po medijima u poslednjih nekoliko dana - zajedno. Jelena je prenela nekoliko komentara svojih FB prijatelja, ali slobodno može i sama da se ispod njih potpiše.

Feline Flame, 20.11.2014.

Komentar koji je na mene ostavio utisak:

"Cela priča je toliko medijski naduvana da postaje degutantna. Sam Raša je u nekom intervjuu rekao da ga niko nije udario nego da je sve bilo više verbalno. Uzeli su mu nešto sitniša i pogurali se s njim. Dete od 11 godina nije Hulk, kako bi mediji to hteli da prikažu. 

Međutim, svakog dana u Beogradu stotine staraca doživi maltretiranje u busu, na ulici, stubištu. Prosto popularno je sprdati se ili čak ući u verbalnu raspravu sa nekom babom ili dedom, čak to i snimiti pa okačiti negde. Dakle, stariji ljudi doživljavaju ponižavanja svakog dana. Sve to nas ne zanima dok nam neki od medija ne napire bes i uzdignu Rašu Popova na nivo nekakvog kulta (iako se njegove dečije pesme ne mogu porediti sa Zmajevim, koje je on potisnuo, a razlog je tiha i slatkorečita Rašina brada). Dakle, ništa toliko strašno se nije desilo. Da li će Raša izdati neku knjigu uskoro ili je prosto pao u zaborav, to sada možemo nagađati. 

Još jedan zanimljiv momenat je da se u ovoj našoj divnoj Srbiji masa (ta odvratna masa koja je svuda u svetu spremna na sve) obrušila na decu. Eeeej na decu! Čitaju se komentari gde se ide do toga da ih čak treba ubiti, osakatiti, strpati u zatvor, šta sve ne. Potpuno izgubljen kompas i osećaj. Raša koji je pisac za decu, vrlo dobro zna kakava je ovo zemlja i kakvi su ovo ljudi. Da li je trebao prećutati i ne podići ovoliku frku? Svakako, jer evo sada ćemo još više mrzeti cigane i imati razlog više da im glavu razlupamo palicom ili kamenom. Bravo za Rašu&Medije.

Da privedem kraju. Koji su naslovi zbirki Rašinih pesama? Koje je nagrade osvojio za svoja dela? Kada je i gde rođen Raša? Znate li bar jednu njegovu pesmu, a napisao ih je bar 1000? Pa naravno da niko ništa od ovoga ne zna, jer boli vas kurac za Rašu. Važno je pokazati zube u svojoj nemoći da išta promenite, uključujući i sami sebe. Ne možemo biti bolji ljudi i svaki medijski skandal (setimo se Tijaninog zverskog stradanja i šta smo sve govorili) nas hrani da se ispraznimo šta bi kome uradili. Poprilično bolestan narod, kome i ja pripadam i koji nosim iste probleme, ali se bar trudim da zavežem prste ili stavim vodu u usta na nekoliko minuta dok me ne prođe bes, da ne vide ljudi moje divljaštvo, a vremenom će i ono splasnuti ako ne bude trenirano."

Piero Fornasetti "City Of Cards" (1955)

I ovo:

"Naše društvo nije u stanju da pomogne delikventima. To je fakt! Ne treba navoditi argumente zašto ne može. Dakle oni ostaju izvan. Šta možemo uraditi? To već ne znam. 

Naše društvo liči na stan u kome su svi ventili za vodu popucali i ona šiklja na sve strane. Koji zapušiti najpre? Nijedan! Nego se spustiti u podrum i zavrnuti glavni ventil. Koji je to glavni ventil u našem društvu, ja zaista nemam pojma, iako razbijam glavu ceo dan o tome. Moguće da je to obrazovanje, ali opet, sami učitelji su loši i dolaze sve lošiji, tako da pojma nemam kako to uraditi. Šta učiniti da ti ministar policije ne bude ovakav kakav je, ili premijer, ili predsednik ... Tu su oni rasli medju nama... uz Rašu i sve to... 

Poslati ovu decu u kazneno popravni dom bio bi zločin, jer će od njih napraviti prave kriminalce. Ako Raša recimo bude želeo da ih popravi neka im kupi novu obuću i odeću za zimu, kaže neku lepu reč, pokloni knjigu sa posvetom i uplati obroke u obližnjoj kafani. Tako će ih zadobiti da budu bolji ljudi. Sve ovo je degutantno. Pogotovo kada je rekao "Znate mi stari ljudi smo ugroženi". A ko nije? Pa ta deca su ugrožena najviše. On će za koju godinu u sanduk, a šta je sa njihovim životima...

Sve mi to zaobilazimo kada se susretnemo s problemom...."

***

Ima drugih i drugačijih komentara na ovaj Jelenin FB status (i druge slične), ali neki od njih spadaju u etikeciju komunjarsko-levičarskih nebuloza, prizivanje raznih 'konačnih rešenja', zavere, nacipalanaštvo, kamenovanje stranih plaćenika, parazita, NVO-špijuna, cigana... svih onih koji su u brlogu palanačkog fašizma nepoželjni.
Šta li bi ti mozgovi rekli kada bi saznali ko je autor gornjih komentara, i koje Jelena samo prenosi? Crkli bi od muke. E... da im ne kažem o kome se radi.
Da li je slučaj prebijanja Raše Popova izvučen posle 20 dana iz naftalina, ne bi li se medijski kompenzirao nasrtaj na dekana Fakulteta političkih nauka u Beogradu? Ne bih znao kasti, ali prebijanje je prebijanje, bez obzira na nacifrekvence koja ga prikrivaju ili potpiruju.

Danas je Svetski dan dece. Sve dece, pa i one koju bi da spaljujete, čerečite ili "nestajete". Kamo sreće da ste mislili o tome dok ste pišali po tuđim zidovima.
"It's just the fools' hope" što reče Gandalf, ali i dalje jeste - nada.

Hvala JJ.

BITNO je

Članovi Borske internet organizacije (BITNO) su tokom aprila meseca došli na ideju da pokrenu akciju prikupljanja sredstava za nabavku računara koje bi poklonili osnovnim školama na teritoriji Borskog okruga. Tim povodom, podneli su projekt po konkursu koji je raspisalo Ministarstvo prosvete, u okviru kojeg bi darovali računare i paralelno održali niz predavanja učenicima od 5. do 8. razreda tih škola, na temu "Bezbedan internet za decu iz ruralnih sredina". Nažalost, ideja im nije prošla na tom konkursu Ministarstva.

Nakon toga, u septembru su raspisali konkurs za javnu nabavku kompjuterske opreme, koji uspešno realizuju tokom oktobra.

Srećom, kako to obično biva kada je u nešto upetljan DedaBor, kao sponzor ove akcije se pojavio TelekomSrbija što je ubrzalo realizaciju ideje, koja je startovala početkom novembra. Ovaj projekat je konačno uobličen kroz saradnju sa odeljenjem Ministarstva prosvete za Borski i Zaječarski okrug, kada je sačinjena konačna lista od deset osnovnih škola. Septembarske poplave u Istočnoj Srbiji samo su "pomogle" u formiranju konačnog spiska škola, jer je jedan od glavnih kriterijuma bio da su imale "sreću" da ih poplave ne promaše, kao i to da je pomenuto odeljenje Ministarstva neke od tih škola već imalo na listi onih kojima je bila potrebna nabavka kompjuterske opreme za nastavu.

Akcija se odvija u 3 faze.

U prvoj, koja je realizovana 4. novembra, obišli su 4 osnovne škole u opštini Kladovo:

- OŠ "Ljubica Jovanović Radosavljević", Podvrška

- OŠ "Hajduk Veljko", Korbovo

- OŠ "Svetozar Radić", Tekija

- OŠ "Vuk Karadžić", Kladovo

Druga je ostvarena 18. novembra, obilaskom 3 škole u opštinama Negotin i Kladovo:

- OŠ "Hajduk Veljko", Štubik

- OŠ "Pavlje Ilić Veljko", Dušanovac

- OŠ "Stefanija Mihajlović", Brza Palanka

Treća faza će biti realizovana do kraja meseca novembra, i obuhvata 3 škole u opštini Negotin:

- OŠ "Momčilo Ranković", Rajac

- OŠ "Pavle Ilić Veljko", Prahovo

- OŠ "Jovan Jovanović Zmaj", Jabukovac

U akciji su do sada, pored pomenutog Vladimira Stankovića - Dede, učestvovali i borski blogeri Suzana Janačković Živković, Zoran Milojević, Đorđe Staniševski i Igor Mitrović. Ovo se odnosi samo na terenski rad, jer je u realizaciju celokupnog projekta uključeno daleko više ljudi.

Po uspešno okončanom drugom danu akcije, članovi BITNO su zadovoljni svratili i do Negotina, na kahvicu kod Mokranjca. Eto, tek i to da se zna.

Pozdrav za BITNO, vidimo se ponovo iduće nedelje.
Obavezno.

Na traci

Na traci / Streamlined

Igora Koruge

Još jedna interesantna, angažovana predstava mladog umetnika, koreografa Igora Koruge u beogradskom Bitef teatru. Veoma jasna kritika neoliberalnog kapitalističkog koncepta, uloge medija, kulture i umetnika u oblikovanju društva, ali i povratnog dejstva nemilosrdne profitne utakmice na sfere života i umetnosti u kojima ne bi trebalo da je prisutna.

Izrazita dinamičnost predstave jednog učesnika, postignuta je ne samo dinamiziranjem pokreta samog glumca na trenažnoj pokretnoj traci, već i odličnom kompozicijom video snimaka u pozadini i prateće muzike.

Publika je iz prepune sale ovacijama ispratila Igora... do sledećeg susreta.

Nenad Jeremić

Građanski savez, 16.11.2014.

SEECult:

26.05.2014. Ples u službi javnog govora

10.11.2014. Slika umetnika u društvu danas

Brainbutts

Anatomija memorije

Analizom ovčijeg mozga (čiji su struktura i funkcije veoma slični onima kod ljudskog) možemo videti gde se odvijaju memorijski procesi. 
Tokom života, naš mozak konstantno formuliše, filtrira i pristupa našim sećanjima. Ono što nas čini jedinstvenima jesu bezbroj elektrohemijskih veza među ćelijama mozga koje nam pomažu da se setimo svojih misli, veština, iskustava i znanja.
Spoljnji omotač mozga nazvan je korteks ("kora") i debeo je samo nekoliko milimetara. Bez obzira na tu njegovu debljinu, duboki nabori korteksa sadrže 70% od ukupno sto milijardi moždanih ćelija čoveka. Ove ćelije su odgovorne za najviši nivo spoznaje, koji obuhvata sve naše misli i sećanja.
Srazmerno veličini tela, ljudi imaju veći korteks nego bilo koja druga životinja.

"Siva masa" je tamniji, gornji deo korteksa, dok je unutrašnji, svetliji deo nazvan "bela masa". Siva masa ima tu boju zbog tamnijih jezgara ćelija mozga. Iz tih ćelija se pružaju beličasti nastavci, aksoni, i oni čine belu masu mozga. Aksoni svake ćelije se pružaju unutar mozga kako bi stvarali veze sa aksonima ostalih moždanih ćelija. Kroz te veze milijardi moždanih ćelija prenose se informacije do drugih milijardi ćelija, tako stvarajući komunikacionu mrežu koja čini misaoni proces mogućim.
Postoje tri glavna vida memorije, i svaki biva obrađen u različitom delu mozga.

Radna memorija se nalazi u prednjem delu mozga, u prednjem čeonom režnju kore (prefrontalni korteks). Ovaj tip memorije koordiniše dugoročnu memoriju sa prizorima, zvucima i osećanjima, kako bi čovek mogao da reaguje ne događaje iz okoline u trenutku njihovog dešavanja.
Dugoročna memorija pristupa neverovatnom spektru informacija - od samospoznaje do toga kako razumemo svet oko sebe. Dugoročna memorija događaje i iskustva obrađuje duboko u mozgu, u jednoj spiralnoj zoni nazvanoj hipokampus (po grčkoj reči za morskog konjica, na koga podseća).

Na tom mestu mozak pretvara novoprikupljene informacije u trajnu memoriju (pamćenje).

Presecanjem ovčijeg mozga po sredini, otkrivamo listoliku strukturu malog mozga (cerebelum). Na tom mestu, u jednom od najprimitivnijih delova mozga, vrši se inicijalna obrada podataka u memoriji vezanih za veštine i sposobnosti. Mozak potom te informacije prosleđuje bazalnim ganglijama, u kojima one bivaju pohranjene i odakle se zatim koriste za koordinaciju i redosled telesnih pokreta.
Od vezivanja pertli do plesanja tanga, memorisanje veština pomaže da zapamtimo sve aktivnosti koje tokom života naučimo. Proučavanja mozga ovce pomaže nam da bolje razumemo sopstveni mozak, ali neke misterije i dalje ostaju. Ta hrpa tkiva na neki način uspeva da prikupi bitove informacija o životu, da ih potom selektivno i grupisano sačuva.
Kako? Gde?
Još uvek nemamo odgovore na ova pitanja ali, baš kao i kod svih velikih misterija, naporno radimo da bismo ih otkrili.

Sitara Cave & Susan Schwartzenberg, The Exploratorium (1998)

Sheep Brain Dissection: The Anatomy of Memory

Smatram da je mozak poput nekog kompjutera koji će prestati da radi kada mu otkažu komponente. Ne postoji raj ili zagrobni život za pokvarene kompjutere; sve je to samo bajka za ljude koji se plaše mraka.

Steven Hawking

Jeste li znali da:
Ljudski mozak teži 1/50 ukupne telesne mase, ali troši 1/5 ukupne količine kalorija koje telo dnevno potroši. Šta to znači? Kako to može da promeni naš život? Pojma nemam.
Modifikovana narodna mudrost sada kaže da hrana (zdravlje) ulazi na usta, a izlazi 20% na mozak i 80% na palanačko bavljenje politikom.

Anatomija zaborava

Pokušajte da pogodite koji delovi moždane kore se nalaze na ovim slikama:

Niste sigurni u to šta bi mogao da bude pravi odgovor?
Hajde da probamo ovako - udaljimo se koji korak od slike:

Radi se o delu ovcokorteksa, tj. ovčijeg mozga kod pripadnika humanoidnih kolektiviteta, koji je u narodnom govoru poznat pod nazivom "crevo". Na početku smo uporedili mozgove ovaca i ljudi, na kraju ćemo uporediti njihove crevne traktove. 
Tu je centar svih centara, iz koga se upravlja kompletnim aktivnostima tih ne-jedinki, ovcimista sa članskom kartom stada palanke. U tom i takvom centru, na jednom mestu, u potpunosti su objedinjeni potreba i potrošnja kalorija. Takođe, dugme za brisanje dugoročne i trajne memorije je non-stop uključeno, radi poput nekakvog dragstora palanačke ne-radne memorije, predviđene jedino da pokrije potrebe tog PMO (palankopolitički modifikovanog organizma) u vremenskom periodu kraćem od vremena potrebnog da se razmisli i kaže 'dosta'.
Po pitanju crevnih parazita smo isti, visokoprenosivi. 
Ovčije slepo crevo predstavlja funkcionalan deo sistema organa za varenje, kod ljudi je to postalo rudiment, zakržljalo i nepotrebno, i najčešće se koristi kao geografsko-administrativna odrednica srpskih palanki.
Inače, za razliku od ovcoljudi, ptice imaju dva slepa creva; shodno tome, pretpostavlja se da je tako kod poslanika i odbornika iz sorte preletača i ptica-serica. Međutim, još uvek niko ta čuda nije uspeo da secira jer se to pokazalo kao nemoguća misija: in vivo su neuhvatljivi, in vitro nikako ne ide jer, kada im dođe čas, jednostavno ispare pa ne ostane ništa što bi nauka uspela da objasni.
Tanko crevo ovaca, biljojeda, dugo je 21-34 metara; ljudsko, svaštamesoždersko, je kraće (oko 7m); kod ovcimista je beskonačno, jer mu svrha nije varenje već stvaranje trajno radnog privida razmišljanja i svesti.
Crevne resice povećavaju apsorpcionu površinu unutrašnjosti creva (koja je tako veća od ukupne površine kože), baš poput nabora na tankom korteksu.
Kroz vekove brižno uzgajan i modifikovan, ovaj spoj neurocerebralnog i intestinalnog trakta osetno je uticao na sve manji kontragravitacioni indeks kičmenog stuba i tako povećao sveukupnu elastičnost takvih organizama, doveo je na korak do savršenstva.

Takvima je kora mozga evoluciono srasla za crevne resice, pa je tako nastala korisna površina (dubina) prebacila vrednost 1,00 sezonskog indeksa besmisla, i postala trajni koeficijent sumanutosti čija je vrednost = ∞. Uočeno je nekoliko varijeteta ovog srastanja korteksa kod ovcimista: a) za ekran televizora, b) za sopstveni ili c) za Kolovođin kolonalni završetak.

***

Ukoliko vas ipak žulja nekakav de profundis osećaj kako ne pripadate stadu ovcimista, pasmini ovcoljudi, ili se (nedajbože) nikako ne prepoznajete u ogledalu kao ovcinik, ostaje vam samo jedno rešenje:

Imate mozak - vaš, ljudski a ne ovčiji - upotrebite ga. Iskoristite ga da iz sebe izbacite poslednje trunke, rudimente palanačkog fašizma, jer ćete tada moći da to primenite i na sve oko sebe. Samo tada.
Ili tako, ili nikako.

Ovcinizam

U subotu smo apsolvirali pojam 'ovcimizam', kao antioptimizam stada. Tokom tri protekla dana (može i tri godine, decenije, ionako je svejedno) nametnuo se još jedan, takođe novi pojam. Neologizam koji precizno opisuje dijagnozu naše Palanke: ovcinizam.

Ne znate šta je to, a kao pratite sve vesti bez svesti?

Ovcinizam je kada Samozvani Ovan vučjeg imena (vuk-ovac, da ga tako nazovemo), u trenutku kada shvati da je ostao go, poruči svome, ovčijem narodu:

- Slušaj bre 'vamo! Od danas, pa nadalje i ubuduće, vama u sredini i vama po obodu stada mora da se ostriže 10% više vune. Tako su mi rekli ovi kerovi-čuvari, da je to naredba naših čobana.

Pitaju ga pobrojane ovce, one na koje se pojačana striža odnosi: "Pa što bre sad, pred zimu?"
- E baš zato, treba mi tih 10% vune za mene i meni najbliže, ove iz prvih redova. Ako se ja ne ugrejem, tako ušuškan, uz pomoć vas odranih i njih kao izolacije, neću moći dovoljno kvalitetno da razmišljam dok vas vodim do boljih pašnjaka. Znate, ide zima.

Ovcinizam je kada ovce, iako znaju da im je vunica sve kraća a vuna sve veća, umesto Samozvanog Ovna vučjeg imena, ali i sebe samih, za sve zajedničke nedaće krive crnu ovcu - jednu ili više njih, to im ionako nije bitno - jer neko mora da bude kriv. I, ako je moguće, da ne može da uzvrati za kamenovanje, linč ili makar medijsko blaćenje. Stvarno, gde, u kom još stadu to ima: crna ovca, a nije kriva?! Pa crne ovce zbog toga jedino i postoje, tu istinu su nas učili još od malih papaka. Zar nije uvek bilo tako? Zar nije, recite? Zar... neee?

Ovcinizam je kada se vuk-ovac, taj Samozvani Ovan vučjeg imena, zablene u nedostižne bolje pašnjake (do kojih nikada nije ni znao put), pa preko ramena stadu nadureno dobaci:

- Eee... ovce nijedne.

A one, složno, ni da beeeknu.

Cinizam nesposobnog ovna prema stadu koje samo nešto traži, cinizam ovcimističnog stada prema crnim izrodima koji samo nešto gunđaju. Palanka stada od sedam miliona ovcimista spremnih za dranje kože, po naredbi ovciničnog Vođe, jer vune više nema. Sve ovo, i mnogo toga još, čini ovcinizam. 

Međutim, pravo pitanje glasi: Odakle vam uopšte ideja da ste ovce?

Ovo pitanje, kao i odgovor na njega, nikada nećete čuti u nacifrekventnim Vestima na/od sat vremena.

Ovcimizam

Optimist (def.) - osoba sklona očekivanju najboljeg mogućeg ishoda, oslanjajući se na one aspekte određene situacije koji ulivaju najviše nade u takvu mogućnost; optimizam predstavlja mentalno stanje ili način pogleda na svet, smatra se da može biti nasledan u određenim uslovima

Ovca (fig.) - u urbanom govoru označava onoga ko slepo veruje nekome ili nečemu

Od ova dva pojma nastao je novi, bolesno karakterističan za domaće podneblje: ovcimizam. Ovcimizam predstavlja jedno posebno, ne-optimistički euforično stanje duha palanke.

Zaista, šta bi to moglo biti?

- Kada verujete da će vam biti bolje samo od tog što su vam rekli da će vam biti bolje.

- Kada verujete u vest da je kompletno poharana baza podataka Poreske uprave i da će to ugroziti bezbednost građana, da za to nije odgovoran direktor udbaš, da to što imate priznanice o plaćenom porezu ne znači ništa jer će onda svi to znati ako se objavi, da to nema veze sa onima koji taj isti porez nisu plaćali i pritom uživali zaštitu države, da za ovakvu vrstu provale podataka treba imati najviši nivo bezbednosnog pristupa istima ili da njihovo obezbeđenje uopšte ne postoji (iako se na njega troše nenormalne količine novca, naplaćene od građana), da ne sumnjate u to da li je ovakva vest uopšte istinita i do koje mere.

- Kada verujete da je za sve današnje muke kriva prethodna vlast, iako je ova sadašnja sama sebi bila prethodna pre dve ali i pre dvadeset godina.

- Kada verujete da su Vojislav Tadić i Boris Koštunica samo slučajno bili tu gde su bili i radili to što su radili između dva mandata crveno-crne koalicije.

- Kada verujete da će ovcama biti bolje ako vlast zakolje i odere komšijinu kravu koja vredi više od 25 hiljada rajhsdinara, da će sitna stoka volšebno izbeći sudbinu krupne.

- Kada verujete da će Beograd na vodi zaista biti izgrađen, da će tu neko raditi pa čak i stanovati. I još, da prostite, kako će ispod toga ići metro.

- Kada verujete da je Putin oslobodio Beograd 16. oktobra 1944. godine.

- Kada verujete da su Vučić i Dinkić u šemi od juče.

- Kada verujete u reinkarnaciju, tj. Aleksandra Ujedinitelja i Aleksandra Upropastitelja - Drugog.

- Kada ovce popasu sve što im serviraju Vuk, Vučić, Vučelić, Vučićević, Vujović i ostale kurje oči ovog društva.

Ovcimizam najbolje opisuje jedna stara i dobro nam poznata basna:

Čuvao neki dečak ovce, pa svaki čas podvikivao 'Vuk! Vuk!'. Svaki put kada je on to činio, sakupe se seljaci, dotrče, pa zajedno sa kerovima krenu u hajku, a dečak se smejao tome kako su po ko zna koji put naseli na njegovu neslanu šalu. Beše tako, sve dok jedared iz gore zaista ne siđe vuk. Dečak opet udari u dreku, ali iz sela ne dotrča niko, do samih ovaca koje mu rekoše:

- Šta seee breee, deeereeeš. Pa vidiš da jeee to samo Vučić.

Utom stigoše i seljani, sa kerovima ali i transparentima podrške, znajući za jednu još stariju priču u kojoj dečaka vuk zaista pojede a Drug Tito ipak obiđe svaku palanku. Videvši kako stoje stvari, svi zajedno složno zapevaše nacionalnu himnu svoga sela, držeći raširena tri papka na desnoj strani grudi (gde se, kod te sorte, nalazi srce):

Čini nam se vekovima, 

vuk sa ovcom nešto ima. 

Kad je vidi kako pase,

on od strasti ne zna šta će...

... drugo.

Ne znam da li je tačna tvrdnja, koju na osnovu nedavnih istraživanja iznose psiholozi, da postoje naznake nekih naslednih faktora karaktera vezanih za pojavu optimizma (inteligencija, temperament). Postoji mnogo više razloga za sumnju kako je ovcimizam kod naše sorte zapravo podjednako stečen i nasledan. Baš kao i sklonost presvlačenju, ta tradicionalna narodna travestija maskiranja vuka u ovcu i obrnuto.

Optimizam ili ovcimizam, biće dobro pečenje.

Stvarno, Dejzi - posle svega još uvek veruješ u basnu kako ti je dobro, da na kraju neće doći i po tebe?

O.

55. Oktobarski salon

Beograd 19.09.-02.11.2014.

Stvari koje nestaju - Disappearing Things

SEĆANJE KOJE OBJAŠNJAVA BUDUĆNOST

Katkad je patriotska dužnost ustati i protiv sopstvene države! Zapravo, kada razlike između društva i države ne bi bilo, dijaspora ne bi imala pravo da tvrdi da voli svoju domovinu. Takođe, bez te razlike ostao bi neobjašnjiv fenomen da ljudi za otadžbinu herojski ginu, dok istovremeno državu bez pardona potkradaju.

Ova sentenca-naslov mogla bi, ukratko, da bude logo ovogodišnjeg 55. Oktobarskog salona koji je otvoren 19. septembra i trajaće do 2. novembra. Salon je smešten u zgradi nekadašnje Vojne akademije u Resavskoj 40a, koja je dodeljena Muzeju grada Beograda. Pod naslovom" Stvari koje nestaju" kustoski par iz Austrije, Nikolas Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler iz prestižne bečke Kunsthale koncipirali su ovogodišnji Salon. Par se odlučio za postavku koja treba da odgovori na pitanje da li zaista kroz prošlost može da se sagleda budućnost. Kustosi su se složili da sećanje već samo po sebi predstavlja retrospektivu, kako ličnu tako i kolektivnu, koja se opredmećuje u postojanju dokumenata, arhiva, filmova i fotografija. Dobili su odrešene ruke da sve ove načine uvrste u ovogodišnju postavku, dopune ih novim tehnologijama i odgovore na mnoga postavljena pitanja u vezi sa sećanjem.

Luka Knežević - Strika: Slike/reči

Konkurs

Kustoski par napravio je konkurs i izabrao 32 umetnika iz Srbije i inostranstva. Prednost su dali domaćim stvaraocima, "jer su dobro edukovani i nisu zaglavljeni u prošlosti kao mnogi iz najznačajnijih umetničkih okvira". Po njima, posebno pitanje je odnos umetnika prema sećanju kao pokretačkoj snazi budućnosti i sredstvima kojima se čuva istorija. S obzirom na nove tehnologije, naročito upotrebu digitalne fotografije, postavilo se pitanje da li se produkcijom velikog broja fotografija umanjuje vrednost istorijskog pamćenja. Kustoskinja Miler smatra da mnoštvo slika može da sažme prošlost i budućnost i da pomogne da se objasni sadašnjost.

Predrag Terzić: Život i polet

Stvari koje nestaju

Šafhauzen se bavio fenomenom stvaranja nove memorije selektivnim čuvanjem slika. Po njegovom mišljenju, ljudi su uvek zaokupljeni pitanjem sećanja, kako ono nastaje, kako se kvari i nestaje. Baveći se pitanjem njegovog ponovnog vraćanja, konstatovao je da nas sećanje čini ljudskim bićima. Pošto se ovom temom bave mnogi umetnici i pošto i sama umetnost predstavlja čuvanje istorijskog sećanja, kustoskinja Miler smatra da digitalna era pomaže da se promeni odnos prema prošlosti tako što će se mnoge slike i priče obojene ličnim emocijama sačuvati i postati deo kolektivnog sećanja.

Dušan Đorđević: SIV - vremenska kapsula

Sećanja

V.d. direktorka Kulturnog centra Beograd Mia David je u ime organizatora Oktobarskog salona, izrazila zahvalnost Skupštini grada, osnivaču Oktobarca, i kustoskom paru, i rezimirala cilj ovogodišnje postavke: pokazati ulogu digitalne tehnologije u stvaranju i čuvanju umetničkog dela. U godini obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata Salon je pokazao da „istorija nije jedna već da je oblikuju i delići ličnih priča koje su uvek obojene ličnim emocijama“. Zato je potrebno da se o njoj razgovara na demokratičan način jer političke istorije Nemačke, Austrije i Srbije imaju, na primer, različita viđenja uloge Gavrila Principa u nastanku Prvog svetskog rata.

Ana Adamović: Hor

Zašto 'Stvari koje nestaju'?

Kako vreme prolazi sećanja zasnovana na iskustvu preobržavaju se u prošlost koja izmiče našem iskustvu. S vremenskom distancom iskustvo postaje činjenica a ono čemu smo bili svedoci postaje nešto objektivno. Stalno ponavljanje istorijskih slika smanjuje njihovu delotvornost svodeći ih na jedino svedočanstvo prošlosti. Služeći se različitim tehnologijama kao što su aplikacije na pametnim telefonima, koje svaku primljenu poruku brišu posle nekoliko sekundi, internetom i svetom digitalne fotografije, umetnici ovogodišnjeg Oktobarskog salona su nam pokazali da nove tehnologije na paradoksalan način menjaju naše kolektivno sećanje.

Vera Vujošević

Republika, broj 582-585 (1. oktobar - 30. novembar 2014.)

***

Posle svega što se izdešavalo oko ovogodišnjeg 55. Oktobarskog salona, šta će se tek dešavati oko narednog 56. (koji će biti iduće godine, a možda i neće), i naročito zbog svega što je Mia David-Zarić, direktorka KCB, par dana pred završetak Salona od (beo)gradskih vlasti dobila kao "Mali, znak pažnje", ovaj tekst pisan u septembru za oktobarski broj Republike naročito dobija na 'proročanskoj' težini.

A onaj O. plakat, i bez Čumak-Trgovčević fazona, govori sve. Više od hiljadu reči, koje su postale nepotrebne iako neizgovorene. Stavljena je tačka na O.

Kulturocid u Srbiji se nastavlja, svom snagom.

Realno. Javno. Pošteno...

Ekonomija prostitucije ili prostitucija ekonomije?

Nedavno su u Danasu objavljene novine u iskazivanju bruto domaćeg proizvoda. Tako smo saznali da stižemo na zelenu granu i da se budućnost već smeši našoj deci. U BDP uključujemo usluge prostitucije i određenih vrsta kriminala. Kao i sve prave ideje i ova je vanvremenska. Ne samo da nam je popravila BDP godinama unazad (pa sad lakše poredimo sa onim nezgodnim periodom postojanja socijalističke Jugoslavije kada smo imali privredu), nego otvara i svetle perspektive mladima za zapošljavanje u budućnosti.
Za potrebe procene ekonomskog efekta, usluge su kategorizovane, sistematizovane, ekonometrijski obuhvaćene. Barata se brojevima, tarifama, zašto ne i kvalitetom usluga i trgovinom ljudima uz trgovinu narkoticima? Koji se to kriterijum koristi da se neke nelegalne ili kriminalne "usluge" uključuju, a druge ne uključuju u BDP?
Zašto se po toj logici ne uključuju i usluge verskih konfesija? Merljive su, tarifirane, čak bi mogle i fiskalne kase da se uvedu. Po svom obimu i finansijskom efektu daleko prevazilaze usluge od prostitucije i kriminala, a država ne samo da iz njih ne prihoduje, nego još na teret svih građana dodaje nekontrolisano sredstva tamo gde se već preliva. Valjda da ne bi skrušeni pružaoci usluga vozili zastarele modele Audija i Mercedesa.

Zapravo, nema tu iznenađenja. U ekonomijama u kojima berze "osećaju", tržišta "dišu", a prekarni radnici i nezaposleni nemaju imena ni sudbine, ne osećaju i ne dišu, nego su svedeni na procente i statističke podatke o učešću u masi nečega, moguće je poigravati se grubo životima ljudi i još to cinično nazivati brigom i rešenjem. U takvim ekonomijama se mogu smanjivati plate i penzije, može se pretiti primaocima socijalne pomoći, mogu se radnici otpuštati bez obrazloženja, mogu se Zakonom o radu kršiti i konvencije o radnim pravima EU koje je Srbija odavno prihvatila.
Sve se može… ili ipak, ne baš sve. Ne mogu se otpustiti zaslužni drugovi, ne može se poroditi zakon o poreklu imovine, ne mogu se naplatiti obaveze od bogatih i moćnih, ne može se vratiti decenijama pljačkan i iznošen novac, ne žele se ni pobrojati, a kamoli staviti pod kontrolu javnosti silne regulatorne i ostale agencije koje rade za svoj (i čiji još) račun, a da država i građani od toga nemaju skoro ništa, osim dupliranih poslova i sluđene organizacije u kojoj i državni i paradržavni organi rade sve, a ne urade ništa.
Ekonomija je egzaktna nauka. Može služiti interesima većine građana ili interesima privilegovane manjine. Stvar je političke odluke demokratski izabrane vlasti i lične savesti kreatora i realizatora ekonomske politike u čijoj će službi biti.

Vlast kojoj je pravo na rad i zaradu od rada manje vredno od prava na privatnu svojinu i zaradu (profit) od njene upotrebe, ne zastupa interese većine građana. Političku odluku donosi politička moć. Ranije generacije su se za političku moć izborile revolucijom u ratu, sadašnje su je stekle pljačkaškim ratovima i istom takvom tranzicijom. Danas se u demokratskoj Evropi za političku moć može boriti i političkim sredstvima i pritiscima, a to sasvim sigurno nisu gladovanje, sečenje prstiju i zabadanje eksera u šaku.
Ekonomija koja se stavlja u službu interesa manjine, direktno obavlja funkciju iz naslova. Kvalitet usluga i tarife su prilagođene zahtevima korisnika.

Ljiljana Latinović

Građanski savez, 02.11.2014.

***

Na Ljiljinu analitičku opservaciju dodajem sledeće:

Ukoliko je partijska knjižica uslov za radnu - a jeste - stvar je više nego jasna: broj zaposlenih u Republici Srbiji je manji od ukupnog zbira članova svih stranaka. Naplata poreza na zarade veća je u tzv. javnom od one u tzv. realnom sektoru; srpski rečeno, teško da će u državnoj firmi biti neprijavljenih radnika ili falsifikovanih izveštaja o visini primanja, u odnosu na privatne firme i preduzetnike. Na vezu partija i državnih firmi više ne vredi gubiti vreme-prostor, osim toga da su i jedni i drugi privatizovani na način koga se ni Miloševićevi Miškovići & Co. ne bi odrekli. Strančarenje je postalo idealno-ultimativan spoj realnog i javnog, partije sa posebnim potrebama su restrukturirane u ortačka društva sa neograničenom neodgovornošću.

Realno?

Realno, kada bi bio naplaćivan porez na članstvo u političkim strankama, i naročito porez na ekstra profit za svaku promenu partijske pripadnosti (posebna vrsta prostitucije u niskom preletu, uglavnom nadzvučnom brzinom), budžetski priliv bi imao konstantan i ne baš zanemarljiv tok. Naplata bi bila naročito pojačana u situacijama kada stranka na vlasti puca po svim šavovima, naročito onim postizbornim.

Princip naplate interstranačkih preleta i članstva u partijama bi bio isti kao kod naplate preleta i aerodromskih taksi. Tu je iskazan epohalan napredak u poslovanju, po izjavama ovih što glumataju vlast, zašto onda ne primeniti uspešnu formulu i na ostale ptice & gnezda.

Da li bi ovo predstavljalo kršenje Ustava, ograničavanje građanskog prava na slobodu političkog stava? Pa, ne bi. Dovoljno je konstatovati činjenično stanje kako je srbistanska politika, i u okviru nje partijašenje (od učlanjivanja i prečlanjivanja, do foteljašenja), postala veoma uspešna grana privrede; jedna himera realnog uspeha dela javnog sektora, koja nominalno ždere budžet manje nego što to zaista radi funkcionalno. Da ne zaboravim, porez na ekstra profit bi obavezno bio naplaćen svakom penzioneru koji je istovremeno i član PUPS, pod pretnjom sudske zaplene RTV aparata u slučaju neizmirenja obaveza.

Red bi bio da svi oni konačno ispune obećanja data u pionirskoj i potonjim zakletvama.

Javno?

Perpetuum mobile.

Pošteno.
Baš kao i u slučaju prostitucije, komparativne privredne grane u odnosu na politiku.