Urbicid

U nekim od država bivše Jugoslavije izraz URBICID se koristi u kontekstu ekonomskih i kulturnih prilika u postkomunističkom periodu, odnosno tim se izrazom opisuje kako deindustrijalizacija do koje je došlo usled "tajkunske" privatizacije, tako i "poseljačenje" gradova u kojima su skorojevićki tajkuni nametali turbo folk i kič umesto "urbane" visoke kulture.

- Wikipedia

Sledi prevod dela teksta iz eseja "O urbicidu", autora Martina Kauarda.

Uvod: Fenomen urbane destrukcije (odlomak)

Usred nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije, sudbina njene arhitekture i građevina privukla je veliku pažnju. U većini slučajeva, ta briga se odnosila na kulturnu baštinu. Nasrtaji na Dubrovnik, Stari most u Mostaru, džamiju Ferhadija u Banja Luci predstavljaju primere takvog nasilja širom Bosne i Hrvatske. Međutim, u pozadini toga se odvijala daleko šira kampanja rušenja širom cele bivše Jugoslavije. Po gradovima Bosne i Hrvatske (potom i Kosova), i "obična" gradska arhitektura (kuće, prodavnice, trgovi, parkinzi) se našla na udaru sveopšteg i namernog uništavanja.

Jedna grupa istraživača, koja se bavila ovim problemom, tvrdila je da ovakve napade treba smatrati posebnim oblikom političkog nasilja. Tu grupu su pretežno činili arhitekte i naučnici, koji su tvrdili da su razorene građevine same po sebi predstavljale mete, te da zbog toga njihovo uništavanje ne treba svoditi na druge, postojeće konceptualne kategorije koje su korišćene u cilju razumevanja nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije. Bogdan Bogdanović, arhitekta i nekadašnji gradonačelnik Beograda, tvrdio je da je razaranje Vukovara zapravo osveta "mrzitelja grada i gradskog" koji su nastojali da zatru urbanost uništavanjem gradske (urbane) okoline. Slično tome, arhitekte koje su se bavile urbicidom Mostara i Sarajeva, u svojim katalozima su ukazivali da razaranje gradskih sredina oba grada predstavlja nasilje koje trebati smatrati nasrtajem na urbanost i, shodno tome, posmatrati kao poseban fenomen.

Ovaj poseban vid nasilja nad gradskom okolinom nazvan je "urbicid". Koncept urbicida je bio dvostruko efikasan u diskurzivnoj ekonomiji raspada bivše Jugoslavije. Sa jedne strane, zbog jezičke sličnosti sa pojmom "genocid", urbicid se može povezati sa brojnim pretpostavkama na kojima se bazira svrstavanje nečega u genocid. Zbog toga, upotreba termina "urbicid" naglašava težnju tog razaranja ali i navodnu logiku istrebljenja koje je išlo paralelno sa nasrtajem na gradske sredine širom bivše Jugoslavije. Sa druge strane, bez obzira na spomenutu jezičku sličnost sa drugim kategorijama političkog nasilja, uvođenje nove i nepoznate terminologije ukazalo je na hitnu potrebu istraživanja i razumevanja do tad nepriznate forme političkog nasilja. Po Deluzu i Gatariju, novi izrazi su iskorišćeni kako bi se istakla potreba za novim pravcima ramišljanja o toj temi. I zaista, ti "koncepti su stvoreni i primenjeni kao funkcija problema za koje se smatralo da su slabo shvaćeni ili loše postavljeni" kroz postojeću konceptualnu terminologiju. Može se, dakle, tvrditi da je do tad nepoznata koncepcija urbicida uvedena u razne diskusije na temu nasilja u kontekstu raspada Jugoslavije, kako bi se ukazalo na to da je problem nasilja nad građevinama i gradskom sredinom bio loše postavljen, shodno već postojećim konceptualnim kategorijama.

Bez obzira na neupućenost posmatrača i učesnika sukoba koji su obeležili raspad Jugoslavije, u koncept urbicida, taj pojam zapravo nije neologizam. Zaista, koncept urbicida i šireg zanimanja za fenomen destrukcije urbane sredine možemo pratiti unazad kroz dvadeseti vek u raznim tekstovima na temu grada. Međutim, popularnost urbicida u vezi sa ratovima u Jugoslaviji oživela je zanimanje za fenomen razaranja gradske sredine i razne, iako marginalne, pokušaje koji su činjeni u cilju njegovog razumevanja.

Ovo obnavljanje zanimanja za destrukciju urbane sredine dodatno je pojačano percepcijom da je posthladnoratovska era svedočila nastanku jedne nove i neobične veze između rata i grada. U literaturi koja se bavi evolucijom oblika ratovanja u posthladnoratovskoj eri - i naročito navodnom revolucijom u ratovanju i transformacijom hladnoratovske doktrine kopneno-vazdušnog vojevanja - oseća se potreba za jačim povezivanjem rata i grada. (...)

- Martin Coward: Urbicide Reconsidered (Project Muse, vol.10/2, 19.07.2007)

Ako je "rat nastavak politike drugim sredstvima" (po fon Klauzevicu), a urbicid "osveta mrzitelja grada" (po Bogdanoviću), onda nije teško pretpostaviti odakle je krenula ratna politika razaranja gradskih sredina tokom raspada Jugoslavije. Radi lakšeg iznalaženja odgovora na ovo ne baš toliko teško pitanje, krenimo obrnutom logikom - da je politika nastavak rata drugim sredstvima, tj. da je "gradomržnja" ono što povezuje sva tri stadijuma razaranja gradskih sredina i kulture koju sa sobom nose: 1) politika osamdesetih 2) ratovi devedesetih 3) politika nakon dvehiljadite (naročito od 2014. do danas).

Turbo-antiurbanizam, začet u politici osamdesetih, usavršavan u ratovima devedesetih, vratio nam se svom silinom posred čela u poslednjih desetak godina koje nam su se "desile". Da se ne pravimo nevešti - toga je bilo svuda širom bivše Jugoslavije, i na svakoj od zaraćenih strana. Ali mi, ili barem najveći broj vas koji ovo čitate, živimo u Srbiji i trebalo bi da nas se na prvom mestu tiče sopstveno a ne tuđe Ludilo. Danas su na vlasti upravo oni isti koji su urbicid osmislili i potom ga praktikovali. Vratili su se kući, u gradove iz kojih su onomad sopstvene frustracije izneli na tenkovima. Ponestalo im je tuđih zgrada i urbanih sredina za rušenje, pa su se okrenuli nazad, ka "mržnji prema sopstvenom gradu i gradskom". Urbanom. Po drugim zemljama ex-Jugoslavije su rušili i ubijali u ime svoje mržnje, a ne u ime svog naroda, i to treba jasno i glasno stalno ponavljati. Sve dok nisu počele da padaju stvarne žrtve njihovog razaranja beograda i ostalih palanki širom naše zemlje ponosne, mogli su da se vade na foru srbovanja i patriotske brige za sudbinu srpskog naroda. Počev od razaranja celog jednog kvarta Sava-male, preko svih potonjih bombardovanja građevinskim mašin(k)ama, pa do smrti noćnog čuvara i pogibije skoro dvesta građevinskih radnika za nekoliko poslednjih godina, stvari treba nazivati samo jednim, i pravim imenom: urbicid se vratio kući.

Patriotska pljačka je slobodno mogla da se nastavi, jer je ruka sve vreme bila i ostala na kundaku pištolja, gorljivo spremna da reaguje čak i na samu pomisao spominjanja reči "kutura". Grad prokleti, to leglo kulture, treba konačno uništiti. Da li će u tome uspeti (u čemu su zaista daleko dogurali), zavisiće samo od nas a ne od njih. Oni su svoje pokazali, između ostalog i stvaranjem ove podele na "sebe" i "nas ostale".

Miloš Divljak (Facebook)

Smeće, svinje, ovce, magarci, okretnica linije 31 na Konjarniku, pešački prelaz Mitrović-Džuniora u neposrednoj blizini mrtve prirode sa slike, novogodišnja rasveta leti, neprohodne ulice zimi, raspevana fontana koja curi, raspukli magistralni vodovi vodovoda, kanalizacije i grejanja, besmisleni nestanci struje, štampani beton, mlatišumarstvo i drvoseča, bombardovanje Sava-mahale buldožerima zemlja-zemlja, čardak-gradnja vikendica i hacijendi po krovovima stambenih zgrada, ruiniranje stare Železničke stanice, eutanazija gradskog prevoza, čekajući Metroa, predizborne migracije biračkog tela, antidemonstrantsko prekopavanje Trga Republike, Beograd pod vodom, Beograd ni na nebu ni na zemlji... 

O, da - prestonica Kradikalstana. 

Nakon pada kradikalske vlasti, jedan od nimalo lakih zadataka biće vraćanje velikog početnog slova beogradu.

I ne samo njemu.

lektira:

- Urbicide (Wikipedia)

- Nebojša Popov: Tragovima jedne knjige II (Republika, br.290/291, 31.08.2002)

- dr Milan Prodanović: Balkanski urbicid (Monitor, 11.06.2010)

- Einstürzende Neubauten (Građanski krug, 25.04.2014)

AV

Nakon četiri dana pitermarfisanja & bauhausovanja po prestonici, a po povratku u provinciju, nameće se jasan zaključak o tome koliko je drastična razlika između Beograda i npr. Negotina - ili bilo koje druge isturene ispostave srbistanske civilizacije koja je (šta god da vam o tome pričaju - lažu) na kolenima. Ili, možda je bolje reći - na sve četiri.

Ukoliko ste pomislili da je razlika u veličini - nije. Beograd je samo "zbir hiljadu Negotina", i po koji više.

Štampani beton? Ima ga svuda. (sic! autogol)

Fontane? O'š ti uvatim jednu izodavde? (vidi narednu stavku)

Da nisu zlatne dveri? Jokmore, toga ovde poodavno pre Beograda ima u selima punim gastarbajtera.

Rumuni i Bugari - i ovde i tamo. Turistički, naravno.

Beskućnici koji spavaju po ulicama i prolazima? Njet. Svuda ih ima širom Srbije, i tek će ih biti.

Gradska nečistoća? Sve je to poodavno jedno zajedničko Megajkp .

Sve prodavnice su u Beogradu otvorene i nedeljom? Otvorene su i u Negotinu, al' u sebi.

Lokalna politika u provinciji je isto što i prestonička ili republička u srbistanskom Rimu. Jer smo pametni.
Grafiti su svuda isti.

Mrtvi ljudi po ulicama? Nije ni to. Negotin i ostali rapidno sustižu Beograd na tom polju.

Možemo ovako da nabrajamo do besvesti, ali razlike ipak ima. Možda se ta vaskolika različitost može svesti na samo jednu, al' je ona barem krucijalna:

Ljubav u Savamali vs. Smrt u kasabi

U Beogradu kerovi spavaju na +25 po izlozima Savamale.

U Negotinu kerovi spavaju na +5 po kaučima kraj kontejnere za smeće.

I sve u istom danu.

A ljudi, vreme, smeće, politika, pljačka, ludilo i sve ostalo što uz njih ide - apsolutno isto.

I sve to samo zahvaljujući činjenici da živimo u Zlatno doba koje nam je omogućio onaj koga nema na slici:

Taj.
Bez njega nam nikada ne bi bilo ovoliko dobro. Niti toliko različito.

Kažu da su ljubav i smrt samo dve strane istog afrodizijaka žudnje za Vođom čopora. Sve je manje onih koji to umeju da kažu, a sve više onih koji to revnosno odlaju - pa nazad na svoje zadatke. U životu, ipak, prolazi samo veran pas.

Pijani od mraka

Izašli smo naglo

Odjednom oči sjaje

Iznutra jako lupa

Možda će nas naći pijane od mraka

Možda će nas naći

Pojeli smo novine zajedno sa slikom

Zapalili zastave

Napuhani ognjem urlali kroz noć

- Paraf, Zastave (1984)

Jesen počinje 23.09.2018. u 02:54 po ponoći. To svakako nije dovoljan razlog da zastavnik III klase Vesić već sad, uz barjake, ne okači i novogodišnju rasvetu po Beogradu. I biva okačeno.
O spaljivanju knjiga, novina i pameti - neki drugi put. Kada knjige više niko ne čita, na isto mu izađe - kao da su spaljene, pod zastavama, stomaka punih sendviča zavijenih u novine, uz urlanje kroz noć. Pijani od mraka...
Dok ponoć orvelovski otkucava trinaest puta.

podsetnik
Lorens Brit "14 odrednica fašizma"
#1 Snažan i kontinualan nacionalizam
Fašistički režimi teže konstantnoj upotrebi patriotskih slogana, parola, simbola, pesama i drigih "rekvizita". Zastave se kače na sve strane, poput oznaka na garderobi ili javnim i istaknutim mestima.

Pokop

- Glavna željeznčka stanca bitče iz Savamale izmeštena u...

- Tako je Vojislave! Sedi, pet.

Pavo ima ideju

"Mi želimo da Barajevo bude u pravom smislu reči jedna vazdušna banja što bolje povezana sa Beogradom. Vi imate železničku prugu, je li tako? Rešenje je brzi voz. Mogli bismo ga vezati za 'Beovoz', a mogli bismo ga nazvati i 'Lazarevac ekspres', pa bi išao i preko Barajeva. Mi bismo želeli da se Lazarevac vozom poveže sa Beogradom. Za pola sata bi se stizalo u centar Beograda, za četrdeset minuta do Vukovog spomenika, a za pedeset na Novi Beograd."

- dipl.inž. demografije Vojislav Šešelj, tokom kampanje za Bgd izbore 2018

E pa čisto sumnjam da je gorenapisano baš ovako izgovorio, ali...

Nema veze, važno je da P(r)okop postane centar Beograda.

Ništa sporno, na Prokop-tabli lepo piše: Železnička stanica Beograd - centar.

I tačka.

(beo)voz

Iz "Dnevnika jednog konzumenta naprednog biračkog prava":

"Doterali me u jednu beogracku opštinu autobusom, uzo sam zaokružen glasački listić, ušo na biračko mesto, ubacio listić, izašo, vratio blanko listić, dobio dve crvene i sendvić... 

Onda me doterali u drugu beogracku opštinu, istim autobusom, uzo još jedan zaokružen glasački listić, ušo na biračko mesto, ubacio listić, izašo, vratio blanko listić, dobio još dve crvene i još jedan sendvić...

Doterali me u treću beogracku opštinu... četvrtu...

Ako bude vremena i sreće, možda ću uspem čak i da se vratim kući, u (prežvrljano), da i tamo glasam, naplatim i pregrizem nešto, barem još jedared pred spavanje."

Čudo jedno, ta napredna privatna inicijativa & bizMis.

I tako, od izbora do izbora, od rupe do rupe.

Zemaljski dani teku.

Izborna naturalizacija

25. februara 1933. godine

Adolf Hitler, rođen u austrijskom gradu Braunau na reci In, "proslavio" je prvih godinu dana otkako je naturalizacijom dobio državljanstvo Rajha, čime je stekao pravo glasa i kandidovanja na predsedničkim izborima odrzanim 13. marta 1932. godine.

Šta je sporno, i ovaj se naturalizovao da bi mogao da glasa za Vučića na lokalnim izborima? Pa to je onaj isti Vučić za koga je glasao i na predsedničkim izborima u aprilu prošle godine. Doduše, to je i onaj Vučić za koga je, okviru Tadićeve kampanje 2012, taj isti Dodik izjavio da je "marginalna poli'čka figura, pobačaj, pobačaj na izborima" za šta je dobio frenetičan aplauz okupljenih demokrata.

Ovo sa Dodikom nije ništa čudno, to je samo vraćanje usluge Srbiji za ono glasanje devedesetih, kada su državljani Srbije "sa bosanskim poreklom" (šta god da to znači) do drugog kolena, daljinski (iz Srbije, bez obzira da li su ikada bili u Bosni) glasali na bosanskom referendumu da se desi ono što se potom i desilo. Dodik je samo plod onoga što je tada bilo posejano, a još uvek se žanje. Dobro, malo je i mutirao, unapređen ovdašnjom šizofrenijom koja takve poltrone posebno obožava.

Da se samo o Miletu Međedu radi...

Gradonačelnik Kikinde, Stiven Sigal, izbeglice iz Sirije i Avganistana, Kinezi, pokojnici, lažni pozivi za glasanje, pogrešne ili nepostojeće adrese na pozivima za ljude koji decenijama žive na istoj adresi i glasaju na istom mestu gde i prve komšije, gomile poziva koji glase na nepoznata imena kojih ima više nego ukupno stanara u zgradi...
Sve mi se čini da u Beogradu ima i više negotinaca sa pravom glasa nego u samom Negotinu, jer odlično znam o kome se radi. 

Da se samo o negotinskoj Psihorupi radi...

Svi oni kojima su Nevažeći/Beli listići (hvala na velikom slovu, ali - neka, hvala) bili veći problem od toga da se urazume i promene ponašanje, time povrate njihovo poverenje ali i privuku one neodlučne i apstinente, sada neka vide kako će na kraj izaći sa Crnim listićima. A ti listići su tu sve vreme, još od prvih izbora pre dvesta godina, i samo su menjali formu - orah, kuglica, prazna ruka, bugarski voz, preventivno pritvaranje, klonirane lične karte, mirijevski metrobus, Kikinda-Ekspres, Laktaši-Ervejz... Kao što će silni "beograđani" glasati za, tako će i brojni beograđani svakako glasati protiv tih švercera tuđih života, ali da li će okoštala opozicija uspeti da te glasove sačuva u izbornim uslovima koji više priliče glasanju u Aušvicu ili nekom gulagu - videćemo već sutra, tokom prepodneva.
U stvari, svi znamo da neće - jer ne može.
Svo to izborno majmunisanje i njegove varijante bili su u prethodnih godinu dana uvežbavani po palankama širom Srbije, analizirani i upoređivani njihovi rezultati i pravljene projekcije šta im valja činiti - u Beogradu. Ono malo preostalih razumnih i buntovnih palančana je na to ukazivalo sve vreme, ali usijane tintare po beogradskim centralama opozicionih partija to nisu htele da slušaju niti uzmu u obzir. Čekali su da vide "šta će da bude", umesto da jasno i glasno upozore da od izbora nema ništa ako se uradi - upravo ovo sa gorniih slika, i još bezbroj sličnih svinjarija.
Ostaje samo nada da će opozicioni članovi biračkih odbora sutra biti pametniji i hrabriji od svojih lidera, i beležiti i prijavljivati svaku nezakonitu radnju i pretnju. Da neće nasedati na priču crveno-crnih bitangi kako im ne može niko ništa, jer se njihov Vođa grli i tapše po ramenu sa EUropljanima i ostalim moćnicima. To je najobičnije bulšitovanje, jer za svaku dokumentovanu pizdariju kradikalskog bašibozuka ta ista EUropska ruka klizi sa Vučićevog ramena sve niže i sve bliže mestu kojeg se on najviše plaši, obarajući mu "ramenotapšući potencijal", i upravo zato ih treba udariti poštovanjem zakona po bezakonju - posred čela.
Mobilni pravni timovi opozicionih stranaka, ako uopšte tako nešto postoji, imaće veoma veliku (ako ne i ključnu) ulogu u dokumentovanju pravnog i fizičkog nasilja koje je za ove izbore pažljivo pripremano mesecima unazad. Sutra se na ulicu ne izlazi bez bilo kakvog uređaja koji može da to snimi, i to obavezno.
Kada to nisu mogli (smeli?) u većoj meri da spreče po raznim Negotinima, Pećincima i ostalim palankama naše zemlje ponosne, onda neka urade tamo gde je još jedino preostalo.

Umesto što - čak i večeras - laprdaju o prelivanju glasova podcenzusnih izbornih lista (što je potpuno netačno i predstavlja ili teško nepoznavanje izbornog zakona ili bljutav pokušaj eliminacije unutaropozicione konkurencije, bez realne računice da se ti glasovi preliju njima), ostalo im je samo vremena da do nedelje u 20h pozovu sve svoje rođake, prijatelje, komšije i poznanike na glasanje, sve one koji su rekli da će glasati i naročito one koji su rekli da neće, da izađu i ne daju glas skakavcima koji su pojeli ceo XX i već načeli XXI vek.
Da ovoga puta, kroz polurastopljenu martovsku snežnu bljuzgavicu, sami utabaju stazu do glasačkog mesta, kako bi svi zajedno od nje sutra mogli da naprave put u nešto bolje od ovog Ničega.
Sva je prilika da će kradikali upeti nakon ovih izbora da namaknu nekakvu skupštinsku većinu, ali kakvu - to će u velikoj meri zavisiti ne od njih, već od svih ostalih beograđana.
Onih bez apostrofa.
Defetizam?
Ne, već realna strategija koju je opozicija morala odavno da ima, umesto što je koštunjarski čekala da ona EU-ruka sklizne sama od sebe tamo gde ni oni sami ne bi hteli da njima - takođe - sklizne dok su bili na vlasti. To iskliznuće neće Malom Čoveku značiti ama baš ništa ukoliko se umesto Vučićevog samo podmetne neko drugo rame.
Za promenu, mogli bi smo da malo živimo i bez tog tapšanja po ramenu... i cajpera.
A nije da i od nas ne zavisi hoće li biti tako.

Umalo da zaboravim onih nekoliko palanki u kojima su sutra takođe lokalni izbori. Ta su mesta, to je više nego jasno, bitna još jedino sama sebi - a možda ni toliko. Zbog toga što je u Srbiji lokalna politika ukinuta, pa zato lokalni izbori npr. u Boru izgledaju skoro nebitni, a oni u Beogradu su pretvoreni u poslednji juriš poljske lake konjice na nemačke tenkove.
Nije baš tako.
Još uvek ima Srbije i van Beograda, koliko god da vas lažu kako nema, baš kao što ima još uvek onih koji ne bi da menjaju adresu stanovanja za (ne)numerisano sedište u Vučićevom autobuskom cirkusu glasačke naturalizacije koji već predugo šparta ovom zemljom.
Duge uši nisu za ljude, već...

1000-

“Ako je ideologija da se greje u frižideru, a hladi na šporetu, ljudi će to potpisivati i propovedati, ali kod kuće će znati gde se greje, a gde se hladi”.

- Bertrand Russell

Dakle - sve po spisku.

I to svakom spisku koji im je pao na pamet da naprave u poslednjih šest godina. Oni, u strahu od gubitka Vođine ljubavi, definitivno gube pojam o tome koliko su se zajebali stavljajući sebe na jedne a sve ostale na druge spiskove.

A onda, jednog dana, kad krenu da kukaju "morali smo...", po već ustaljenom običaju.

Niste, ne serite. Ješćete to moranje, i tražićete repete.

Kad tad.

Ne mogu oni nikome ništa, osim ukoliko on to sam ne želi.

Zato su toliko pomahnitali.

Ljubodrag Stojadinović: Stub srama

Sofija Mandić: Šta smo radili četvrtog marta

Dejan Ilić: Piramidalna šema

Predizborni mraketing

Pogledajmo poslednje trzaje političke propagande pred sam finiš predizborne kampanje:

zaokruži 1⃣

da kradikalski bašibozuk i dalje čisti sneg samo ispred svog brloga i nastavi da te laže kako je to ulaz u tvoju zgradu

zaokruži 2⃣

da ovaj opet otvori mesaru i pravi kobasice punjene mlevenim korama banane

zaokruži 3⃣ ...

da žutu bandu već jednom konačno oteramo sa vlasti

Oh, wait...

Ovde povlačimo ručnu kočnicu u vagonu metrobusa kojim se vozimo kroz predizborne lepote prestonice. Šta sad "a ostali?"... koji bre ostali?! Nije ostao više niko: samo naše tri liste učestvuju, a oni drugi te, biraču moj, sve vreme lažu da izlaze na izbore iako uopšte nisu predali liste kandidata i kontrolora. Lažu, i tačka!
Molim? Ne veruješ meni, ti sitni (beo)građanine sa nepravedno dodeljenim pravom glasa - pa kome ćeš drugom, nezahvalniče nijedan za silne gaće koje sam morao da okrvavim radeći po Feketićima i Tekijama širom Srbije dok ste vi šetali gola dupeta i podrigivali pivsku penu po Terazijama?!

Ako nećeš da glasaš za naše liste Tri Ugursuza, a ti onda glasaj za sebe (ne za Vulina bre, i on je naš). Glasaj za Tita, za Dražu, za Partiju, za Kralja, za Popa... Ma, glasaj bre za Slobodana Miloševića, nesrećniče crni (beo)gradski!

To ćeš svejedno učiniti glasajući za bilo koga od nas. Zašto si bre takav, (beo)građanine, što se toliko ritaš. Pa nećemo mi da te damo Voji za kobasice, to je rezervisano samo za one što nisu naši - za žute kravate, žute patke, žute brade, žute šajkače, žute kokarde, žute žute (što godinama žutuju i nikako da otputuju).

Glasaj kako ti rekosmo jer samo tako ćeš biti naš, onaj koji stvarno voli Beograd.
Glasaj, pa se vrati odakle smo te dovezli.

Glasaj, al' ne mnogo glasno, tek da se ne čuju ovi mrzitelji izdajnički i stranoplaćenički.

pAVšteta (njegove) mladosti

Glasaj svom snagom, jer je naša pileća kuvana kobasica u konzervi bržajačabolja od svih njihovih zajedno.

Pa da onda, počev od idućeg 5. marta, tradicionalno po prvi put Vođi za rođendan uručimo i tu Paštetu mladosti, na budućem monumentalnom nacionalnom stadionu "Voja Požarevac" u Jajincima.

***

U ponoć počinje beogradska predizborna tišina.

Biće to verovatno jedna od najglasnijih u istoriji ovdašnjih tišina.

Pa šteta bi bilo ne smestiti tu paštetu u crevo, gde joj je poodavno mesto.

Kognitivna disonanca

Ljudi se ponekad drže nekih okoštalih i duboko ukorenjenih uverenja koja su veoma snažno u njih usađena. Kada te ljude suočite sa dokazima koji su u suprotnosti sa tim uverenjima, ti novi dokazi ne bivaju prihvaćeni jer, između ostalog, izazivaju jedan izuzetno neprijatan osećaj, koji je nazvan "kognitivna disonanca". Oni, kojima je veoma važno da sačuvaju to okoštalo uverenje, racionalizovaće, ignorisati pa čak i poricati sve što se ne uklapa u njega.

Podjednako važi za religiju, politiku i bilo šta drugo u životu što ne podnosi činjenice.

Još samo ovaj put ću napisati ovo i više nemam ni vremena, ni snage niti živaca da objašnjavam onima koji namerno odbijaju da shvate nešto što je toliko prosto i jasno. Elemdaklem, stvari stoje ovako:

Dontov sistem preraspodele mandata je star tačno 140 godina i nazvan je po svom autoru belgijancu d'Hondtu (iako je još 1791. takav sistem izmislio i primenio Tomas Džeferson u novooslobođenim SAD). On nema apsolutno nikakve veze sa pojmovima "oni ispod cenzusa rade za velike/vlast", "njihovi glasovi se prelivaju velikima/vlasti" i sličnim predizbornim kvazisloganima, niti se to bilo gde uopšte spominje - ni u definiciji Dontovog sistema, niti u bilo kom aktu domaćeg izbornog zakonodavstva.

Domaći izborni zakon ima dve kategorije:

1) utvrđivanje koja od lista nakon izbora prelazi cenzus a koja ne, i

2) raspodela mandata između onih koji prelaze cenzus

Dont nema veze sa cenzusom, niti glasovi onih koji ga ne pređu imaju veze sa raspodelom mandata. Raspodela se vrši samo između onih koji ga pređu, i suma glasova (od kojih zavisi % koji se potom pretvara u mandate) nije zbir svih glasova koje su osvojile sve liste (sa/bez nevažećih), već samo zbir glasova koje su osvojile liste iznad cenzusa.
Ono što ovaj sistem izdvaja od ostalih jesu tzv. "količnici", po kojima se vrše iteracije preraspodele mandata svih lista koje dele mandate, sve dok se ne raspodele sve stolice u parlamentu. Glasovi svake od nadcenzusnih lista se dele sa ukupnim zbirom glasova koje su (samo) one osvojile, kako bi se utvrdio % osvojenih stolica; pa se broj glasova svake liste deli sa brojem raspoloživih mandata u određenoj skupštini a stranka dobija po 1 mandat dokle god je taj količnik najmanje 1,00. Broj ovih iteracija (deljenja) je u Bgd slučaju 110, i ponavlja se sve dok se ne podeli svih 110 mandata (deli se redom, od 1 do 110).
Da još jednom ponovimo:
1) računaju se samo glasovi/procenti/mandati/količnici onih koji su ušli u skupštinu, a ne svih koji su izašli na glasanje,
2) Dontov sistem nema veze sa načinom kako se u neki parlament ulazi, pa tako ni sa onima koji u njega nisu ušli, a takođe ni sa nevažećim listićima.

Dakle, ako npr. 5 lista pređe cenzus, i one su 80% od broja izašlih, to ne znači da se preostalih 20% (mada mislim da je ovo preterano veliki procenat za aktuelni skup Bgd-fantoma, ali videćemo) deli između njih, već znači da tih 80% predstavlja onih 100% koji se potom dele između nadcenzusne petorke. Onih 20% nigde više ne postoje prilikom raspodele mandata, niti se bilo gde dalje spominju u Dontovom sistemu, kao i domaćem izbornom zakonodavstvu uopšte. Oni koji ne pređu cenzus samo smanjuju broj ekipa koje će deliti plen, i ništa drugo. Izmišljenim listama jeste cilj da potencijalnim privlačenjem apstinenata povećaju izlaznost i tako eliminištu onu opoziciju koja se klacka oko 5%, ali teško da će veći broj glasača vlasti zaokružiti takve jer svoj glas neće moći da vrate "svojima" u nepostojećem drugom krugu (kao npr. na predsedničkim izborima).

Nema nikakvog razloga da opozicija vodi brigu oko toga šta će se desiti sa listama koje izmisli vlast, dokle god zadržava svoje (opoziciono) biračko telo dobro, blagovremeno i korektno informisanim i motivisanim. I da, takođe, na svoju stranu privuče neopredeljene i apstinente kvalitetom a ne kletvama slobodnoradikalskog stila. Zašto oni i dalje nasedaju na staru propagandnu foru odvraćanja pažnje od suštine, nikako mi nije jasno.
Naravno, što je manje ekipa to će plen biti raspodeljen tako da uvek veće parče dobije onaj sa više osvojenih glasova (to je taj tzv. "skriveni" cenzus u Dontu, iz druge ruke, gde se prilikom raspodele prelivaju glasovi/mandati od manjih ka većim nadcenzusnim listama). Takav je Dont, i zašto ga nisu menjali ako im ne valja - neka sami sebi odgovore. Pa kad je već tako, otkud "mozgovima" ideja da je ova gomila budalastih lista samo kukavičje jaje SNS da zavrne opoziciju, kad njihovim neulaskom SNS ionako dobija planirano parče (ulaskom će oni odvaliti mandate upravo SNSu ne zato što su njihovi već upravo zbog Dontovog sistema), a da se pritom sve vreme podmeće "mozgovanje" kako su ti koji bi pod uticajem propagande vlasti glasali za izmišljene stranke zapravo pretežno glasači opozicije? Nije im dosta što SNSove glasače smatraju krezubim idiotima (delimično, ali ne i u potpunosti opravdano), već to - na ovakav način - isto poručuju i za one koji bi da glasaju za opoziciju, tj. one koji ne bi to da urade ali ne bi ni za vlast?
Ružno.

Dokle god se međusobno koškamo, niko ne vodi brigu o onima koji na tome profitiraju.

U stvari, sve je daleko jednostavnije: celu tu priču je smislila ista ekipa još 2012. i plasirala domaćim glasačima poslovično nezainteresovanim za suštinu; to je uradio Đilasov medijski tim Krstić/Šaper pa podmetnuo nesrećnom Tadiću kao izgovor za unapred dogovoren poraz od Nikolića. Tada su žrtveni jarci bili Nevažeći listići, danas bulšituju o "podcenzusnim štetočinama", a pritom direktno targetiraju pokret "Ne davimo Beograd". To se sve već radilo na lokalnim izborima širom Srbije bezbroj puta, u pokušaju da se uguše lokalni građanski pokreti i liste grupa građana (neki jesu svakako izmišljeni, ali izmišljale su ih i demokrate pre naprednjaka, baš kao i socijalisti pre svih njih - setimo se samo izbora 1990). Da se biračima ograniči mogućnost izbora samo na stereotip, ili/ili, dva zla, "mi" ili "oni", bez treće alternative. Namerno je podmetnuta priča o tome da nema razlike između takvih i apstinenata (kao kontraargument onome "svi ste isti") - o da, razlike ima, i to nebeske, baš kao što postoji ogromna razlika i među samim apstinentima oko razloga zašto ne izlaze na glasanje. O tome možemo voditi beskonačne filozofske rasprave na temu uzroka i posledica, kao i o tome da li je Niče bio kriv za to što su nacisti izokrenuli i zloupotrebili njegove ideje, ali to i dalje ne može otkloniti veću odgovornost "uzroka" od "posledice".

Ljude jednostavno mrzi da čitaju bilo šta duže od bombastičnog naslova sa fontom 50 i prva dva pasusa. "Po Dontu, Patkica radi za Vučića jer ne prelazi cenzus"... ajdebre?! Plus, nije isto kada to kaže neki anonimus ili kada te polije farbom i katranom "uticajni bloger / tviteraš / kolumnista / dežurni bullshitter / attention whore / medijska plastifuksa".
Možda ti "žuti botovi", koji poslednjih dana besomučno ujedaju "žutu patkicu" i šire nervozu u biračkom telu koje nije naklonjeno Vučićevom čoporu, uopšte nisu članovi, simpatizeri ili glasači liste oko DS, već samo još jedan od zamaskiranih projekata već spomenute ekipe medijskih mozgova? Ni to ne bi bilo po prvi put, da se ne samoobmanjujemo.

Primer kognitivne disonance: problem nije u istini koja je nedostupna
već u većini koja ne želi da je čuje.

Današnja Bgd (stvarna) opozicija je za predstojeće izbore morala da napravi jednu listu od DS i svih njenih opiljaka - bez Đilasa, Tadića, Borka, Jeremića, Čede, Živkovića, Pajtića pa i Šutanovca. To jeste bilo moguće upravo bez pomenutih lidera i lidera, ukoliko su te njihove političke organizacije zaista stranke a ne privatni biznisi. Oni ne treba da budu kandidati ni za šta, jer upravo time gaze sopstvenu kritiku Vučića da ne može biti i predsednik države i predsednik partije. E pa ne može ni gradonačelnik. Nebitno je da li su oni sada van DS stroja, ceo njihov politički (ne)kredibilitet potiče samo iz DS i ničega drugog.

Drugu listu su morale da čine sve one stranke za koje će glasati oni koji ne žele da glasaju za SNS niti za demokrate, a partijski su opredeljeni. Naravno, i da ih nisu izmislili kradikali po oprobanoj formuli Miloševićevih nacionalsocijalista.

Treću listu su morali da čine građanski pokreti koji se ne uklapaju u postojeću strančarsku vlast/opozicija igru, sa autohtonim lokalnim programom za Bgd, kojima bi jedan od glavnih ciljeva moralo biti i privlačenje što većeg broja potencijalnih apstinenata. Aktuelni whataboutism koji praktikuje na njihov račun postojeća opozicija (po ugledu na isto što njima radi vlast) neće smanjiti broj apstinenata, niti "raščistiti tržište", a upravo oni bi bili najjače opoziciono oružje protiv lažnih lista koje podmeće SNS i potonjeg prepakovanja mandata po Dontu.
Povećana izlaznost provereno briše sve satelite vlasti - i jednokratne i hronične, podjednako.

Umesto da njihovi (možda?) botovi mahnito ujedaju po fejsbuku, demokratama bi bolje bilo da sve koji ne žele da glasaju za njih pozovu da podrže listu NDBGD jer su im oni (valjda?) prirodniji saveznici od drugih partija sa kojima se nadmeću u ovoj igri.

Ili možda nisu?

Da se razumemo - na ove, i svake druge izbore, treba obavezno izaći, obavezno svojevoljno a ne prinudom, i ako nema drugog/drugačijeg "po volji" onda obavezno glasati protiv vlasti jer u ovoj zemlji vlast jednom za sva vremena mora shvatiti da nije večna (iako to ovde traje već 200 godina). Što pre demokrate (i njima slični) ovo shvate i promene svoja okoštala uverenja (naročito ono da su "skoro-pa-bezgrešni" i "jedini"), to će pre ovakva vlast biti promenjena.

Takođe, mislim da bi bilo dobro da u (beo)gradsku skupštinu (osim SNS i SPS) uđu liste oko DS, Đilasa, DJB/Dveri i NDBGD. Tako bi se pokazalo ko je ko, što možda nekima i neće odgovarati ali svakako hoće biračima pred naredne parlamentarne izbore, koji neizostavno slede nakon zatvaranja Kosovskog ciklusa. A ovi, poslednji spomenuti - tj. "Patkice", pre će uticati na to ko bi mogao da postane novi gradonačelnik koji nije iz redova SNS/SPS, nego što će sa kradikalima praviti dilove.

Možda upravo u kognitivnoj disonanci leži izvor nervoze nekih koji su se unapred kladili na sebe.

Da zaključimo:

U raspodelu mandata po Dontovom sistemu ne ulazi niti jedan jedini glasački listić koji je nevažeći ili podcenzusni, pa tako nije tačna ni floskula o "prelivanju njihovih mandata" (koji u stvari i ne postoje). Nema tu nikakvo "ali", svaka dalja rasprava i nadgornjavanje na ovu temu služe samo za zamajavanje već sluđenih glasača i histerično botovanje protiv onih koji čitaju zakone, znaju matematiku i ne nasedaju na bezobrazluk nekolicine bitangi koje direktno iz budžeta to debelo naplaćuju.

Stvarno, zašto nije uveden prirodni prag za sve na proporcionalnim izborima, a ne samo za nacionalne manjine? Sve izmišljene izborne liste nestale bi preko noći, jer onome ko ih je izmislio ne bi odgovaralo da mu kolač otkidaju upravo njegovi.

Ah, sorry - zaboravio sam da vas mrzi da čitate čak do ovde.

Fiat Lux!

Dragi Dnevniče,

danas je 30. septembar 2017. godine, ali u Srbiji je Nova godina. Tako je to kod nas, u Naglavačkom Diznilendu, nastalom ukrštanjem Diznilenda i Černobilja.

Srdačno,

tvoja A.

(facebook)

Mali: Nije rano za novogodišnju rasvetu, to je mali trošak u odnosu na milione evra od turista (Kurir, 04.11.2016)

I na +40 razmišljaju o novogodišnjoj rasveti, postavljanje je još u oktobru (Blic, 07.08.217)

Postavljanje novogodišnje rasvete počelo u centru Beograda (N1, 29.09.2017)

Fiat lux!

I bi svetlo... al' pomrAčinsko.

Što bi Tolkinovi vilenjaci rekli: "Ele mor-galad!" (Gle! evo svetla tame).

Teško da ćete trenutno naći bolji komentar o novom novogodišnjerasvenom ludilu i reketiranju beograđana kroz budžetsko rasipništvo, od ovog sa početka poslednjeg septembarskog blogposta.

A sad, nešto sasvim drugačije: počinje Veliki Oktobar...

Vihor rata

Vihor u kosi (i Tramp je čuo za sinoćnu vežbu)

Prestonica Srbistana je u petak uveče bila blokirana na par sati. Kažu - policijska (nije vojna) vežba pod kodnim naslovom "Vihor". Nekoliko minuta nakon što je neko to objavio na društvenim mrežama, počela je masovna histerija kako je "ubijen jedan političar". Nikakvih informacija, povoda, podataka, činjenica... niks. Pa ni istine. Bitno je da se krenulo sa masovnim baljezganjem o tome. Otišlo se toliko daleko, da su neki provereno tvrdili da je "ubijen Čeda Jovanović"! Aman bre, kako i zašto baš on, to verovatno nije jasno ni bolesnicima koji su to napisali, baš kao ni onima koji su saučestvovali u histeriji oko "ubistva političara" i širenju panike besomučno ponavljajući po fejsbuku i tviteru kako je sve to "zastrašivanje građana".

Nije zastrašivanje, dragi moji, već je u pitanju maltretiranje beograđana kojima je obavezno moralo biti sa zvaničnog mesta i blagovremeno objašnjeno da li je u pitanju samo vežba ili stvarna akcija, tj. koja je svrha i koji su rezultati sinoćne blokade delova grada. A širenje besmislenih i neproverenih priča je zapravo predstavljalo zastrašivanje (poput onog lupetanja o "hiljadama leševa koji plutaju ulicama Obrenovca" pre tri godine, zbog čega su neki kvaziantivučićevci bili privođeni, pa posle pojedenih govana počeli da rade za naše... ako već nisu i pre toga). Možda i ne verujemo u silna saopštenja drugova i drugarica Organa (prečesto opravdano, i to ne zbog stvarnih policajaca već zbog policiota koji su se tu uglavili strančarenjem i dupeuvlakaštvom svakoj vlasti), ali svakako nismo morali da se bacamo u paranoje i širimo paniku brže od kalifornijskih požara.

Sve to debelo podseća na foru iz Orvelove "1984" kada svaki čas na Pistu Jedan padne neka raketna bomba koju lansira Neprijatelj, mada ima i "bolesnika" koji ne vole Velikog Brata i uporno (i ne baš neopravdano) tvrde da to Okeanija bombarduje samu sebe - čisto zbog tonusa nacije.

Naravno, pored dežurne histerije bilo je i poštene zajebancije na račun sinoćne "akcije": od radio Vihora i AVnđelije, do priče kako "hapse AVulina, jer bruka AVođu" kao i da "to nije moguće jer AVulin uopšte nije tu, evo baš sad ode do Kanade po poslednju tetkinu ratu".

I tako, dođosmo do Vihora rata kao istine.

Šta, kao to nije moguće... a sve ono pre toga napisano jeste?

Moraću opet da parafraziram Ničea: stvarnost je onakva kakvom je vi vidite.

Vihor ili Promaja, pitanje je sad.

U Srbistanu na sve strane duva, lupaju prozori i vrata, opasnost od Promaje postaje sve realnija.

Realno, toliko duva da možemo i struju da pravimo.

O.

55. Oktobarski salon

Beograd 19.09.-02.11.2014.

Stvari koje nestaju - Disappearing Things

SEĆANJE KOJE OBJAŠNJAVA BUDUĆNOST

Katkad je patriotska dužnost ustati i protiv sopstvene države! Zapravo, kada razlike između društva i države ne bi bilo, dijaspora ne bi imala pravo da tvrdi da voli svoju domovinu. Takođe, bez te razlike ostao bi neobjašnjiv fenomen da ljudi za otadžbinu herojski ginu, dok istovremeno državu bez pardona potkradaju.

Ova sentenca-naslov mogla bi, ukratko, da bude logo ovogodišnjeg 55. Oktobarskog salona koji je otvoren 19. septembra i trajaće do 2. novembra. Salon je smešten u zgradi nekadašnje Vojne akademije u Resavskoj 40a, koja je dodeljena Muzeju grada Beograda. Pod naslovom" Stvari koje nestaju" kustoski par iz Austrije, Nikolas Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler iz prestižne bečke Kunsthale koncipirali su ovogodišnji Salon. Par se odlučio za postavku koja treba da odgovori na pitanje da li zaista kroz prošlost može da se sagleda budućnost. Kustosi su se složili da sećanje već samo po sebi predstavlja retrospektivu, kako ličnu tako i kolektivnu, koja se opredmećuje u postojanju dokumenata, arhiva, filmova i fotografija. Dobili su odrešene ruke da sve ove načine uvrste u ovogodišnju postavku, dopune ih novim tehnologijama i odgovore na mnoga postavljena pitanja u vezi sa sećanjem.

Luka Knežević - Strika: Slike/reči

Konkurs

Kustoski par napravio je konkurs i izabrao 32 umetnika iz Srbije i inostranstva. Prednost su dali domaćim stvaraocima, "jer su dobro edukovani i nisu zaglavljeni u prošlosti kao mnogi iz najznačajnijih umetničkih okvira". Po njima, posebno pitanje je odnos umetnika prema sećanju kao pokretačkoj snazi budućnosti i sredstvima kojima se čuva istorija. S obzirom na nove tehnologije, naročito upotrebu digitalne fotografije, postavilo se pitanje da li se produkcijom velikog broja fotografija umanjuje vrednost istorijskog pamćenja. Kustoskinja Miler smatra da mnoštvo slika može da sažme prošlost i budućnost i da pomogne da se objasni sadašnjost.

Predrag Terzić: Život i polet

Stvari koje nestaju

Šafhauzen se bavio fenomenom stvaranja nove memorije selektivnim čuvanjem slika. Po njegovom mišljenju, ljudi su uvek zaokupljeni pitanjem sećanja, kako ono nastaje, kako se kvari i nestaje. Baveći se pitanjem njegovog ponovnog vraćanja, konstatovao je da nas sećanje čini ljudskim bićima. Pošto se ovom temom bave mnogi umetnici i pošto i sama umetnost predstavlja čuvanje istorijskog sećanja, kustoskinja Miler smatra da digitalna era pomaže da se promeni odnos prema prošlosti tako što će se mnoge slike i priče obojene ličnim emocijama sačuvati i postati deo kolektivnog sećanja.

Dušan Đorđević: SIV - vremenska kapsula

Sećanja

V.d. direktorka Kulturnog centra Beograd Mia David je u ime organizatora Oktobarskog salona, izrazila zahvalnost Skupštini grada, osnivaču Oktobarca, i kustoskom paru, i rezimirala cilj ovogodišnje postavke: pokazati ulogu digitalne tehnologije u stvaranju i čuvanju umetničkog dela. U godini obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata Salon je pokazao da „istorija nije jedna već da je oblikuju i delići ličnih priča koje su uvek obojene ličnim emocijama“. Zato je potrebno da se o njoj razgovara na demokratičan način jer političke istorije Nemačke, Austrije i Srbije imaju, na primer, različita viđenja uloge Gavrila Principa u nastanku Prvog svetskog rata.

Ana Adamović: Hor

Zašto 'Stvari koje nestaju'?

Kako vreme prolazi sećanja zasnovana na iskustvu preobržavaju se u prošlost koja izmiče našem iskustvu. S vremenskom distancom iskustvo postaje činjenica a ono čemu smo bili svedoci postaje nešto objektivno. Stalno ponavljanje istorijskih slika smanjuje njihovu delotvornost svodeći ih na jedino svedočanstvo prošlosti. Služeći se različitim tehnologijama kao što su aplikacije na pametnim telefonima, koje svaku primljenu poruku brišu posle nekoliko sekundi, internetom i svetom digitalne fotografije, umetnici ovogodišnjeg Oktobarskog salona su nam pokazali da nove tehnologije na paradoksalan način menjaju naše kolektivno sećanje.

Vera Vujošević

Republika, broj 582-585 (1. oktobar - 30. novembar 2014.)

***

Posle svega što se izdešavalo oko ovogodišnjeg 55. Oktobarskog salona, šta će se tek dešavati oko narednog 56. (koji će biti iduće godine, a možda i neće), i naročito zbog svega što je Mia David-Zarić, direktorka KCB, par dana pred završetak Salona od (beo)gradskih vlasti dobila kao "Mali, znak pažnje", ovaj tekst pisan u septembru za oktobarski broj Republike naročito dobija na 'proročanskoj' težini.

A onaj O. plakat, i bez Čumak-Trgovčević fazona, govori sve. Više od hiljadu reči, koje su postale nepotrebne iako neizgovorene. Stavljena je tačka na O.

Kulturocid u Srbiji se nastavlja, svom snagom.