Četvrta rukovet: Mirjano

"Uz zvuke fanfara i Šestu Mokranjčevu rukovet u izvođenju više od 250 horista, učesnika natpevavanja iz Sarajeva, Valjeva, Zrenjanina, Beograda i Burgasa (Bugarska), kao i združenih negotinskih horova, u dvorištu Mokranjčeve kuće u Negotinu otvoreni su 52. Mokranjčevi dani."

Dobro, dosta više o kulturi. Ovo je Srbija 2017. godine, bre.

A sad, nešto sasvim drugačije...

Nešto i o dekulturi, teatru apsurda u kome živimo.

Iako je bio najavljen kao rado viđen gost Festivala, ministar ratni AVlin alijas Drug Crni, ipak se danas nije pojavio u Negotinu. U pismu izvinjenja koje je poslao kako bi opravdao svoj izostanak, kaže da sa žaljenjem konstatuje kako neće moći da prisustvuje otvaranju Festivala jer ima neodloživ službeni put do jedne od dve kontinentalne države Severne Amerike (pomoć prijatelja: nije ona u koju njegova revolucionarna noga nikada kročiti neće dokle god bude bila tlačila i eksploatisala hrabri i ponosni narod bratske mu DNR Koreje - msm, ta zemlja a ne njegova noga, to, oko tlačenja).

Kaže, u pitanju je nekakva "poslednja rata" koju mora lično da podigne inače neće dobiti rezervne ključeve stana, garaže i pripadajućeg joj auta, podruma, tavana, vešeraja, ormara sa kosturima, poštanskog sandučeta, šahte za vodomer i kontejnera za smeće, kao i šifru za internet. Mokranjac je Mokranjac, ali tetka je Tetka i tu nema pogađanja, cile-mile, trt-mrt. Jokmore.

Kaže još i da će doći čim bude mogao, da pogura pred predstojeće beogradske i negotinske lokalne izbore, pa neka mu domaćini tada otpevaju repertoar koji su mu pripremili. A pripremljeno je, shodno ličnom zahtevu ministra, izvođenje prigodne i njemu prilagođene Mokranjčeve Četvrte rukoveti, za na uvce i uz miris roštiljskih kobasica espeesovski tradicionalno ispečenih u odžakliji muzejskog kompleksa Mokranjčeve kuće.

Ima da bude Četvrta il' nijedna - i tačka.

Ta rukovet, četvrta (baš zgodno) po redu, zapravo nema istu formu poput ostalih rukoveti, jer se sastoji samo od jedne melodije koja pripada kategoriji orijentalizovanog gradskog folklora (baš zgodnije), poznatog i kao "sevdalinke". U švarcministrovom slučaju, možemo je slobodno svrstati među "karasevdalinke". U obe verzije ove rukoveti koja to nije, za solo bas i mešoviti hor (u E-duru) tj. za solo tenor i muški hor (u B-duru), obaveznu pratnju čine klavir i kastanjete. Konačno, ova rukovet se zove "Mirjano" (baš najzgodnije).

Evo stihova Četvrte rukoveti, vešto prilagođenih nežnom i probušenom ministarskom uvcetu:

Mirjano

Mirjano, oj, Mirjano,

Imaš ruske kose, Mirjano,

Daj da mrsim i ja!

Daj, Mirjano, ruske kose, daj, daj,

Daj, daj, da mrsim i ja!

Izgoro', Mirjano, bez tebe!

Mirjano, oj, Mirjano,

Imaš rublje, Mirjano,

Daj da imam i ja!

Daj, Mirjano, rublje, daj, daj,

Daj, daj, da imam i ja!

Izgoro', Mirjano, za tebe!

Mirjano, oj, Mirjano,

Čuvaš kanadske dolare, Mirjano,

Daj da čuvam ih ja!

Daj, Mirjano, kanadske dolare, daj, daj,

Daj, daj, da čuvam ih ja!

Izgoro', Mirjano, zadnja mi rata fali od tebe!

A Tetka, k'o tetka: taj Četvrti rukohvat joj smekša srce, sažali se pa sačeka veselnika na aerodromu "Kanada" kraj Moskve, da mu lično uruči poslednju ratu upakovanu u papir iz mesare nekog indusa u Londonu (u kojoj prodaju šrafove & razne alatljike). Onaj uvošteni papir, što ne propušta vodu. Za svaki slučaj. Na rastanku je ipak morala da kritikuje Tetkino, što toliko žuri kad je mogao da sačeka da mu poslednju ratu pošalje upakovanu u one MiGove koji ionako stižu krajem ove godine, a najkasnije za dve, dve i po.

Eto tako vam stoje stvari kod nas, u kurtuli.

Srbija je to, dveiljadesedamneste.

Bre.

p.s.

Ukoliko neko pomisli da je silno zajebavanje na AVlinov račun samo gubljenje vremena i skretanje pažnje sa njegovog gazde AVčića, onda se grdno vara. Svaki put kada je javnost spopadala AVlina, to je bez greške & izuzetka privlačilo pažnju AVčića da se i on oglasi, i sa crnim piletom iznova uplete u trice & kučine. Doduše, postoji i narodski naziv za to što oni rade, ali nećemo se njime koristiti jer smo, ipak, kurtulni.
Pardon, kulturni.

Bre.

2017.

And the ass saw the angel

Kvragu neka ide sve, pa da je i kulturocid samo nek' je konceptualan!

No further comments. Braniću se konceptualnim ćutanjem.

And when the ass saw the angel of the Lord
she thrust herself unto the wall...

Kad bi se zezali.

Konceptualno, podrazumeva se. 

O.

55. Oktobarski salon

Beograd 19.09.-02.11.2014.

Stvari koje nestaju - Disappearing Things

SEĆANJE KOJE OBJAŠNJAVA BUDUĆNOST

Katkad je patriotska dužnost ustati i protiv sopstvene države! Zapravo, kada razlike između društva i države ne bi bilo, dijaspora ne bi imala pravo da tvrdi da voli svoju domovinu. Takođe, bez te razlike ostao bi neobjašnjiv fenomen da ljudi za otadžbinu herojski ginu, dok istovremeno državu bez pardona potkradaju.

Ova sentenca-naslov mogla bi, ukratko, da bude logo ovogodišnjeg 55. Oktobarskog salona koji je otvoren 19. septembra i trajaće do 2. novembra. Salon je smešten u zgradi nekadašnje Vojne akademije u Resavskoj 40a, koja je dodeljena Muzeju grada Beograda. Pod naslovom" Stvari koje nestaju" kustoski par iz Austrije, Nikolas Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler iz prestižne bečke Kunsthale koncipirali su ovogodišnji Salon. Par se odlučio za postavku koja treba da odgovori na pitanje da li zaista kroz prošlost može da se sagleda budućnost. Kustosi su se složili da sećanje već samo po sebi predstavlja retrospektivu, kako ličnu tako i kolektivnu, koja se opredmećuje u postojanju dokumenata, arhiva, filmova i fotografija. Dobili su odrešene ruke da sve ove načine uvrste u ovogodišnju postavku, dopune ih novim tehnologijama i odgovore na mnoga postavljena pitanja u vezi sa sećanjem.

Luka Knežević - Strika: Slike/reči

Konkurs

Kustoski par napravio je konkurs i izabrao 32 umetnika iz Srbije i inostranstva. Prednost su dali domaćim stvaraocima, "jer su dobro edukovani i nisu zaglavljeni u prošlosti kao mnogi iz najznačajnijih umetničkih okvira". Po njima, posebno pitanje je odnos umetnika prema sećanju kao pokretačkoj snazi budućnosti i sredstvima kojima se čuva istorija. S obzirom na nove tehnologije, naročito upotrebu digitalne fotografije, postavilo se pitanje da li se produkcijom velikog broja fotografija umanjuje vrednost istorijskog pamćenja. Kustoskinja Miler smatra da mnoštvo slika može da sažme prošlost i budućnost i da pomogne da se objasni sadašnjost.

Predrag Terzić: Život i polet

Stvari koje nestaju

Šafhauzen se bavio fenomenom stvaranja nove memorije selektivnim čuvanjem slika. Po njegovom mišljenju, ljudi su uvek zaokupljeni pitanjem sećanja, kako ono nastaje, kako se kvari i nestaje. Baveći se pitanjem njegovog ponovnog vraćanja, konstatovao je da nas sećanje čini ljudskim bićima. Pošto se ovom temom bave mnogi umetnici i pošto i sama umetnost predstavlja čuvanje istorijskog sećanja, kustoskinja Miler smatra da digitalna era pomaže da se promeni odnos prema prošlosti tako što će se mnoge slike i priče obojene ličnim emocijama sačuvati i postati deo kolektivnog sećanja.

Dušan Đorđević: SIV - vremenska kapsula

Sećanja

V.d. direktorka Kulturnog centra Beograd Mia David je u ime organizatora Oktobarskog salona, izrazila zahvalnost Skupštini grada, osnivaču Oktobarca, i kustoskom paru, i rezimirala cilj ovogodišnje postavke: pokazati ulogu digitalne tehnologije u stvaranju i čuvanju umetničkog dela. U godini obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata Salon je pokazao da „istorija nije jedna već da je oblikuju i delići ličnih priča koje su uvek obojene ličnim emocijama“. Zato je potrebno da se o njoj razgovara na demokratičan način jer političke istorije Nemačke, Austrije i Srbije imaju, na primer, različita viđenja uloge Gavrila Principa u nastanku Prvog svetskog rata.

Ana Adamović: Hor

Zašto 'Stvari koje nestaju'?

Kako vreme prolazi sećanja zasnovana na iskustvu preobržavaju se u prošlost koja izmiče našem iskustvu. S vremenskom distancom iskustvo postaje činjenica a ono čemu smo bili svedoci postaje nešto objektivno. Stalno ponavljanje istorijskih slika smanjuje njihovu delotvornost svodeći ih na jedino svedočanstvo prošlosti. Služeći se različitim tehnologijama kao što su aplikacije na pametnim telefonima, koje svaku primljenu poruku brišu posle nekoliko sekundi, internetom i svetom digitalne fotografije, umetnici ovogodišnjeg Oktobarskog salona su nam pokazali da nove tehnologije na paradoksalan način menjaju naše kolektivno sećanje.

Vera Vujošević

Republika, broj 582-585 (1. oktobar - 30. novembar 2014.)

***

Posle svega što se izdešavalo oko ovogodišnjeg 55. Oktobarskog salona, šta će se tek dešavati oko narednog 56. (koji će biti iduće godine, a možda i neće), i naročito zbog svega što je Mia David-Zarić, direktorka KCB, par dana pred završetak Salona od (beo)gradskih vlasti dobila kao "Mali, znak pažnje", ovaj tekst pisan u septembru za oktobarski broj Republike naročito dobija na 'proročanskoj' težini.

A onaj O. plakat, i bez Čumak-Trgovčević fazona, govori sve. Više od hiljadu reči, koje su postale nepotrebne iako neizgovorene. Stavljena je tačka na O.

Kulturocid u Srbiji se nastavlja, svom snagom.

Predizborno podsećanje

Virus zaraznog predizbornog besnila ponovo se pojavio u ataru lovišta Negotin.

Podsetnik

Pre tačno četiri godine, i sedam dana pride.

Otisak Nedelje 08.11.2009. - Post #268 

Predlog #5 - Svinjarije

Deo populacije negotinske, onaj što malo slabije barata srBskom gramatikom, kada kaže "svinjarija" najčešće misli na farmu svinja ili slično. Odskora se misli i na grip, nema veze kako stojite sa gramatikom. Pogledajte kako ovu stvar prate neki mediji:
Vreme, br.957, 07.05.2009. - Strah od kuge
Danas, 05.11.2009. - "Planule" vakcine i maske iz apoteka
Danas, 06.11.2009. - Srbija ima snažan nadzor nad gripom
Vreme, br.983, 05.11.2009. - Druga žrtva
Vreme, vesti - Pet žrtava gripa
Vreme, vesti - Sedam žrtava gripa
Vreme, br.983, 05.11.2009. - Tomica Milosavljević: Odgovornost mora da postoji

Doživotni ministar, pa i preko toga, poručuje da treba da se razboli 3 miliona građana da bi kupio vakcine po 5€ komad. Jašta izvučeno iz konteksta, ali kontekst je još gori kada je ovaj ministarski monument zdravlja u pitanju. Jedino što nije isprepucao nekog novinara, u stilu Velje Ilića. Samo to još nedostaje.
Aman, nije trenutak za zajebanciju, u redu. Ali, ne zajebavam se ja nego Oni. Neka kažu, koliko je do sada obolelih od H1N1 (i tačnu cifru od toga postradalih), kao i koliko je obolelih od običnog "redovnog" gripa, pa i deathtoll za to.
Morbidno.
Mislim da se naši političari uopšte ne boje svinjskog gripa: jagnjeće brigade su to. A vole i vola na ražnju, k'o ludi.

Dosetnik:

Otisak Nedelje 27.12.2009. - Post #299

Predlog #2 - Kultursocijalizam

SPS vraća kulturu narodu (22.12.2009.)

Znamo (nažalost) isuviše dobro kako izgleda kada crveni u istu rečenicu stavljaju reči "kultura" i "narod". Skoro da nije bilo razlike u odnosu na onaj Kulturbundt, ili Teatar Mržnje. Teror, crveni ili crni, izađe mu na isto. Bioskope i magacine - u crkve. Razvaljuj, Nikodime!

Strašno je indikativno to, što već po drugi put od 2000. do danas, SPS ulazi u lokalnu vlast sa strankom koja u svojoj skraćenici ima slova D+S, ponaša se po istoj matrici i navlači je. 2001. godine su ušli u koaliciju sa DSS, gde je njima pripala (da citiram Magistrovu izjavu iz tog vremena) kultura, sport, omladina i ustanove, a koalicionom DSS-u kvaziprivreda. Danas je situacijia slična, osim što koalicionom partneru (DS) nedostaje jedno S, a SPS-u je konačno pripalo JP za građevinsko zemljište.

"Kultura potiče iz naroda...", kako da ne. Ako su trubači Nebojše Sejdića kultura, onda je i Mokranjac turbofolker. Sve ovo spada pod kulturu, po definiciji "drugova". Koliko to ništa ne razume, stravota jedna.

Dakle, na pitanje "ko je to narodu oduzeo kulturu, da bi je ovi sada vraćali" - ne znamo odgovor? Ma kako da ne. Šezdeset i kusur godina nije toliko veliki vremenski period da bi se zaboravilo šta se sve radilo i šta se sve ovde, u Srbiji, nazivalo i prozivalo kulturom, a šta šundom. Sumnjam da je griža savesti u pitanju. Šta "A Gerovka?!", imate opet neki problem sa njom? Pa ona i nije imala od koga da nauči da radi drugačije, nego od ovih reformatora, posle nje. I pre, isto nam se hvata.

Osim folirantske i pozerske, po njima pompezne, zapravo suštinski obične parolaško-kontramitingaške rečenice sa početka, navedene aktivnosti Doma kulture spadaju u redovan posao te institucije. Nažalost, u takvim vremenima živimo da je čak i to vredno hvale. A jeste, da ne preterujem. Da se razumemo: Luča i Strahinja sa (drug)ovima nemaju veze, osim što (ovaj) drugi nikako da sebi prizna koliko ga crveni zloupotrebljavaju i iskorišćavaju za svoje ciljeve. Da prežive još jednu izbornu zimu, pa makar to bilo i u Jakobsfeldu.

Appendix

Insajder B92 - serijal Kupoprodaja zdravlja:

"Pandemija svinjskog gripa bila je praktično lažna, ali je vakcina protiv ovog virusa ipak puštena u promet i to bez dovoljnih ispitivanja da li je štetna ili ne. Na prodaji vakcine farmakoindustrija je zaradila milijarde evra."

Kupoprodaja zdravlja - 1. deo

Kupoprodaja zdravlja - 2. deo

Kupoprodaja zdravlja - 3. deo 

(oktobar-novembar 2011. godine)

***

Danas, baš kao pre četiri godine, ponovo kreće negotinska predizborna histerija. Potpaljene su stare strasti & frustracije, vatre unutrašnjih sukoba & spoljašnjih pritisaka, kopaju se rovovi & odvodni kanali za ispuštanje viška nepoželjnih kadrova & biografija, dižu se novi zidovi starih torova & obora, pljušte saopštenja & klevete, ubrzano odrađuju i završavaju poslovi & poslići. Ne zna se šta naredni meseci donose, neki drugovi će zaista teško podneti još jedno Veliko Iščekivanje izbornih rezultata do marta, tog najopasnijeg meseca na ovim prostorima. Uskoro će lokalni izbori biti zvanično raspisani, Vlada će uvesti još jedan Organ, posvađane frakcije istog tražiće ćoškove po okruglim stolovima

Placebo narodnog veselja, igara i kolača - serviran užeglo-hladan.

Današnji tekst je predviđen za lokalnu upotrebu, posvećen humanoidnim supozitorijama svih nijansi krasnaje. Izdaje se bez recepta, kao uvod u još jedan novi početak stare i uvek iste priče, čiji će nastavci slediti neverovatnom brzinom. Ovaj kanal ne možete promeniti, niti odvratiti pogled od ćorave kutije domaće proizvodnje, na kojoj ne postoji dugme  ISKLJ .

Ukoliko vam tekst isprva nije sasvim jasan, ne vidite vezu gripa, stočnog fonda i lokalne politike, nije vam jasno ko koga i čime, u kakvom su to odnosu boljšoja kultura i lokalni izbori, tj. čemu bre sve to?! - ne brinite. To samo znači da niste zaraženi i da jeste normalni, za razliku od onih na koje se tekst odnosi. Umetnuti linkovi su tu da vam olakšaju hvatanje priključka na "fabulu radnje".

Protiv virusa svinjskog ludila još uvek niko nije uspeo da izmisli zaštitu.
Ni tavariš Kasperski.

Mokri dani

Na današnji dan, ponedeljak 17. septembra 2. Napredne Godine, dobacismo se do sredine 48. Mokranjčevih dana u Negotinu. Ovaj renomirani muzički festival, manje od karaktera a daleko više od značaja (koji "neki" nikako da ukapiraju) za Negotin i celu Srbiju, započet je u petak 13. i biće završen u petak 20. septembra.

Potom sledi tradicionalni klajngospojinski vlašar, kako je i inače red u Palanci.

Elem, ko je i kako sve pevao, svirao i igrao, možete pratiti u izveštajima koje objavljuju na sajtu opštine Negotin, dok se detaljnije informacije o programu (tzv. programska knjižica, u pdf formatu) i link za live streaming nalaze na zvaničnom sajtu 48. Mokranjčevih dana.

Varoš negotinska dočekala je renomirane domaće i inostrane goste okićena zastavicama i cvećem, povremenim kišno-vetrovitim ispadima, komentarima "može to i kraće, a i duže da traje" + "a gde je Bekuta" + "jel' će bude neki folklor na zatvaranje", standardnim nedeljnim crkveno-svetovnim krkanlukom u rodnom Mokranju za učesnike & goste Festivala i opštinske "strukture", kao i tradicionalnom dnevnom uličnom muzičkom podlogom u vidu Mokranjčevih rukoveti sa opštinskog razglasa.

Tu stajemo sa daljom pričom o kulturi, prelazimo na dekulturu.
Samo bez hvatanja za kundak, drugovi, moliču fino.

***

U danima koji su prethodili početku Mokranjčevih dana, komunalci su pripremali doček gostima i izvođačima, po nalogu ovdašnjih "izvođača". To im je ionako redovan posao. Elem, u najboljoj nameri i radi efikasnijeg pražnjenja kanti za otpatke u dvorištu Mokranjčeve kuće, u iste su postavljene PVC kese. Niko nije računao na nevreme koje je prethodilo početku Festivala. 

Zato smo već posle prve jače kiše dobili ovo:

Galadrijelino ili Mokranjčevo ogledalo?

Ideja da se potom te iste kese probuše, naravno - pala je u vodu. Ta ista voda i dalje ostaje u kantama, kese tu uopšte nisu bitne. A provale oblaka su nešto zaređale svaki drugi dan.
Kako stoje stvari, Republički hidrometeorološki zavod slobodno može u Negotinu da registruje novu stanicu za merenje vodenog taloga i padavina, pored one već postojeće. Pa da uporede tačnost podataka, na relaciji Samarinovači put - centar grada. Red je.

Obe kapije dvorišta muzejskog kompleksa "Mokranjčeva kuća" ne zaključavaju se van radnog vremena. O tome svedoče gomile kesa, flaša, limenki koje ujutru osvanu po dvorištu i stepeništu doksata kuće. To, da je ovo dvorište postalo i javni toalet okolnih kafana, najbolje mogu da posvedoče radnici Gradskog zelenila i čistoće koji su primorani da se bave i nekim drugim komunalnim "nečistoćama", onim manje zelenim.
Ukoliko pred ovim sasvim nepotrebnim problemom lokalni budžovani i funkcioneri u oblasti kulture godinama drže oči zatvorene, morao bi makar da ih povremeno zasvrbi nos - jer zaista ima zbog/od čega.

Nedavno je na zid nekadašnje bašte hotela "Inex-Krajina" postavljena spomen-ploča posvećena Negotincima izginulim u II Svetskom ratu, kao i onima koji se nisu živi vratili iz ratova u kojima, naravno, nismo učestvovali tokom devedesetih godina. Ništa sporno, treba ispoštovati. Problem je što te ljude ne poštuju oni koji su najglasniji u njihovom svojatanju i napadima na svakoga ko im nešto zameri. A zamerka postoji, i stoji svima na uvid:

Prilikom livenja desne table napravljena je standardna greška koju svako od nas ponekad načini kada kuca ćirilični tekst na latiničnoj tastaturi - otkuca ЛЈ umesto Љ. Prezime Milosavljević se na ploči javlja dva puta, u obe varijante. Problem je u tome da ova spomen ploča nije od papira niti je tekst na njemu otkucan, pa da se papir pocepa ili greška ispravi korekturom (koju knjigovođe među sobom zovu "mozak"). Greška se može ispraviti samo uklanjanjem pogrešno napravljene i postavljanjem nove ploče sa ispravnim tekstom. Ovu ploču su postavili lokalni SUBNOR i lokalna samouprava, parama iz opštinskog budžeta. Sami su se na njoj potpisali, u dnu.
Ne, uopšte nije nebitno, niti je normalan komentar "pa šta ako je pogrešno". Bitno je, jer se ovom aljkavošću sa samo dva slova toliko mnogo kaže o odnosu prema onima čija su imena tu okačili, podjednako i prema svima nama živima koji to treba svaki dan da gledamo i ćutimo.

Naizgled nema direktne veze sa Mokranjčevim danima, ali veze ima sa slikom o našoj opštini, koju ovakvim glupostima prezentujemo svakome ko dođe u Negotin. Ako već sami nećemo da sebe vidimo na šta ovakvi ličimo, ima ko hoće. Gosti i učesnici Mokranjčevih dana su smešteni baš u hotelu, ispred koga se nalazi ova budalaština.

Koji je to mozak odgovoran za ovaj akt institucionalne aljkavosti?

Narodna izreka kaže "kakav otac takav sin", ili "iver ne pada daleko od klade". Stvarno, kada se prisetimo svih gramatičkih budalaština koje su mogle da se vide na starom opštinskom sajtu ili čuju za skupštinskom govornicom, ni tabla nam neće teško pasti na glavu. Sajt je promenjen, navike i ljudi nikako. Neko je morao da ovo proveri i vidi, ispravi i spreči sramotu pre nego što je postavljeno. A nije.

Iver treba što dalje da padne od klade, inače će se opet roditi samo - klada.

Da dekultura ipak nije samo naš, negotinski tj. srbijanski originalan izum, pokazuju i učesnici i gosti Mokranjčevih dana - iz godine u godinu, bez izuzetka.

Kada sam u septembru 1973. godine krenuo u prvi razred osnovne škole, autobusi su bili tu, na trotoaru moje ulice, ispred hotela. Uvek smo ka školi morali da idemo kolovozom, iako su nas suprotno učili. Danas, tačno četrdeset godina kasnije, sa nekoliko hektara novog gradskog parking-prostora i sistemom njegove naplate, autobusi su i dalje tu - na istom mestu. Na trotoaru ispred hotela, u ulici Srbe Jovanovića. Naravno, pešaci su na kolovozu, da se slučajno ne zapuste.

Ne znam šta bi se desilo nekom Negotincu ili autobusu sa NG tablicama, da uradi ovako nešto u Nikšiću, Skoplju, Prijedoru, Beogradu ili po Sloveniji. Ali znam da oni bez imalo srama ili savesti to i dalje rade kada ovde dođu, na Mokranjčeve dane ili ekskurzije, i da niko od ovdašnjih nadležnih to ne kažnjava. Ovo nije prvi put da o tome pišem.

Dekultura je zajebana stvar, i opštebalkanska. Od Triglava do Gevgelije, and beyond. Za nju svemir ne predstavlja konačnu granicu.

***

Srđa Popović, Danas 17.09.2013.

"Čovek od formata ne misli o imidžu, već o stvari koju radi, kojoj se posvećuje sa osećajem odgovornosti prema sebi samom. To je odgovornost prema postupcima i životu. Društvo se ne menja tako lako, mora da postoji unutrašnja snaga, da se ono iznutra menja. Pa šta ako uđemo u EU? Za to sam, ali ne znači da ćemo od tog trenutka biti neki drugi ljudi. Nema duha, discipline za trajnu obavezu, da svoje vreme pokloniš društvu. Ovde, što više nula poređate iza sebe, to više vredite."

Tačno, nule će uvek biti i ostati nule, nebitno je koliko ih ima.

Naročito one na čelu kolone.

Napomena:

Autor teksta nije Srđa Zlopogleđa,

stvarnost se ispisuje sama.