Mokri dani

Na današnji dan, ponedeljak 17. septembra 2. Napredne Godine, dobacismo se do sredine 48. Mokranjčevih dana u Negotinu. Ovaj renomirani muzički festival, manje od karaktera a daleko više od značaja (koji "neki" nikako da ukapiraju) za Negotin i celu Srbiju, započet je u petak 13. i biće završen u petak 20. septembra.

Potom sledi tradicionalni klajngospojinski vlašar, kako je i inače red u Palanci.

Elem, ko je i kako sve pevao, svirao i igrao, možete pratiti u izveštajima koje objavljuju na sajtu opštine Negotin, dok se detaljnije informacije o programu (tzv. programska knjižica, u pdf formatu) i link za live streaming nalaze na zvaničnom sajtu 48. Mokranjčevih dana.

Varoš negotinska dočekala je renomirane domaće i inostrane goste okićena zastavicama i cvećem, povremenim kišno-vetrovitim ispadima, komentarima "može to i kraće, a i duže da traje" + "a gde je Bekuta" + "jel' će bude neki folklor na zatvaranje", standardnim nedeljnim crkveno-svetovnim krkanlukom u rodnom Mokranju za učesnike & goste Festivala i opštinske "strukture", kao i tradicionalnom dnevnom uličnom muzičkom podlogom u vidu Mokranjčevih rukoveti sa opštinskog razglasa.

Tu stajemo sa daljom pričom o kulturi, prelazimo na dekulturu.
Samo bez hvatanja za kundak, drugovi, moliču fino.

***

U danima koji su prethodili početku Mokranjčevih dana, komunalci su pripremali doček gostima i izvođačima, po nalogu ovdašnjih "izvođača". To im je ionako redovan posao. Elem, u najboljoj nameri i radi efikasnijeg pražnjenja kanti za otpatke u dvorištu Mokranjčeve kuće, u iste su postavljene PVC kese. Niko nije računao na nevreme koje je prethodilo početku Festivala. 

Zato smo već posle prve jače kiše dobili ovo:

Galadrijelino ili Mokranjčevo ogledalo?

Ideja da se potom te iste kese probuše, naravno - pala je u vodu. Ta ista voda i dalje ostaje u kantama, kese tu uopšte nisu bitne. A provale oblaka su nešto zaređale svaki drugi dan.
Kako stoje stvari, Republički hidrometeorološki zavod slobodno može u Negotinu da registruje novu stanicu za merenje vodenog taloga i padavina, pored one već postojeće. Pa da uporede tačnost podataka, na relaciji Samarinovači put - centar grada. Red je.

Obe kapije dvorišta muzejskog kompleksa "Mokranjčeva kuća" ne zaključavaju se van radnog vremena. O tome svedoče gomile kesa, flaša, limenki koje ujutru osvanu po dvorištu i stepeništu doksata kuće. To, da je ovo dvorište postalo i javni toalet okolnih kafana, najbolje mogu da posvedoče radnici Gradskog zelenila i čistoće koji su primorani da se bave i nekim drugim komunalnim "nečistoćama", onim manje zelenim.
Ukoliko pred ovim sasvim nepotrebnim problemom lokalni budžovani i funkcioneri u oblasti kulture godinama drže oči zatvorene, morao bi makar da ih povremeno zasvrbi nos - jer zaista ima zbog/od čega.

Nedavno je na zid nekadašnje bašte hotela "Inex-Krajina" postavljena spomen-ploča posvećena Negotincima izginulim u II Svetskom ratu, kao i onima koji se nisu živi vratili iz ratova u kojima, naravno, nismo učestvovali tokom devedesetih godina. Ništa sporno, treba ispoštovati. Problem je što te ljude ne poštuju oni koji su najglasniji u njihovom svojatanju i napadima na svakoga ko im nešto zameri. A zamerka postoji, i stoji svima na uvid:

Prilikom livenja desne table napravljena je standardna greška koju svako od nas ponekad načini kada kuca ćirilični tekst na latiničnoj tastaturi - otkuca ЛЈ umesto Љ. Prezime Milosavljević se na ploči javlja dva puta, u obe varijante. Problem je u tome da ova spomen ploča nije od papira niti je tekst na njemu otkucan, pa da se papir pocepa ili greška ispravi korekturom (koju knjigovođe među sobom zovu "mozak"). Greška se može ispraviti samo uklanjanjem pogrešno napravljene i postavljanjem nove ploče sa ispravnim tekstom. Ovu ploču su postavili lokalni SUBNOR i lokalna samouprava, parama iz opštinskog budžeta. Sami su se na njoj potpisali, u dnu.
Ne, uopšte nije nebitno, niti je normalan komentar "pa šta ako je pogrešno". Bitno je, jer se ovom aljkavošću sa samo dva slova toliko mnogo kaže o odnosu prema onima čija su imena tu okačili, podjednako i prema svima nama živima koji to treba svaki dan da gledamo i ćutimo.

Naizgled nema direktne veze sa Mokranjčevim danima, ali veze ima sa slikom o našoj opštini, koju ovakvim glupostima prezentujemo svakome ko dođe u Negotin. Ako već sami nećemo da sebe vidimo na šta ovakvi ličimo, ima ko hoće. Gosti i učesnici Mokranjčevih dana su smešteni baš u hotelu, ispred koga se nalazi ova budalaština.

Koji je to mozak odgovoran za ovaj akt institucionalne aljkavosti?

Narodna izreka kaže "kakav otac takav sin", ili "iver ne pada daleko od klade". Stvarno, kada se prisetimo svih gramatičkih budalaština koje su mogle da se vide na starom opštinskom sajtu ili čuju za skupštinskom govornicom, ni tabla nam neće teško pasti na glavu. Sajt je promenjen, navike i ljudi nikako. Neko je morao da ovo proveri i vidi, ispravi i spreči sramotu pre nego što je postavljeno. A nije.

Iver treba što dalje da padne od klade, inače će se opet roditi samo - klada.

Da dekultura ipak nije samo naš, negotinski tj. srbijanski originalan izum, pokazuju i učesnici i gosti Mokranjčevih dana - iz godine u godinu, bez izuzetka.

Kada sam u septembru 1973. godine krenuo u prvi razred osnovne škole, autobusi su bili tu, na trotoaru moje ulice, ispred hotela. Uvek smo ka školi morali da idemo kolovozom, iako su nas suprotno učili. Danas, tačno četrdeset godina kasnije, sa nekoliko hektara novog gradskog parking-prostora i sistemom njegove naplate, autobusi su i dalje tu - na istom mestu. Na trotoaru ispred hotela, u ulici Srbe Jovanovića. Naravno, pešaci su na kolovozu, da se slučajno ne zapuste.

Ne znam šta bi se desilo nekom Negotincu ili autobusu sa NG tablicama, da uradi ovako nešto u Nikšiću, Skoplju, Prijedoru, Beogradu ili po Sloveniji. Ali znam da oni bez imalo srama ili savesti to i dalje rade kada ovde dođu, na Mokranjčeve dane ili ekskurzije, i da niko od ovdašnjih nadležnih to ne kažnjava. Ovo nije prvi put da o tome pišem.

Dekultura je zajebana stvar, i opštebalkanska. Od Triglava do Gevgelije, and beyond. Za nju svemir ne predstavlja konačnu granicu.

***

Srđa Popović, Danas 17.09.2013.

"Čovek od formata ne misli o imidžu, već o stvari koju radi, kojoj se posvećuje sa osećajem odgovornosti prema sebi samom. To je odgovornost prema postupcima i životu. Društvo se ne menja tako lako, mora da postoji unutrašnja snaga, da se ono iznutra menja. Pa šta ako uđemo u EU? Za to sam, ali ne znači da ćemo od tog trenutka biti neki drugi ljudi. Nema duha, discipline za trajnu obavezu, da svoje vreme pokloniš društvu. Ovde, što više nula poređate iza sebe, to više vredite."

Tačno, nule će uvek biti i ostati nule, nebitno je koliko ih ima.

Naročito one na čelu kolone.

Napomena:

Autor teksta nije Srđa Zlopogleđa,

stvarnost se ispisuje sama.