Police, or thieves?

Police and thieves in the street, 

fighting the nation with their guns and ammunition

Police and thieves in the street, 

scaring the nation with their guns and ammunition

From Genesis to Revelation, to next generation 

will be near me...

... hear what I say.

Ove nedelje, dvojica policajaca u civilu bila su ubačena među učesnike protesta u Ouklendu. Kako su ih demonstranti veoma brzo prepoznali, došlo je do koškanja koje se okončalo tako što je jedan od policajaca izvukao pištolj i uperio ga u masu. Šta se, dovraga, tu dogodilo? U stvari, pravo pitanje treba da glasi: Kog su đavola policajci u civilu tu tražili, ovako se uvlačeći među demonstrante?

Ubacivanje policajaca među demonstrante na ovaj način, predstavlja iznenađujuće uobičajenu taktiku koju policija koristi prilikom protesta. Otkad su to protesti postali kriminalna radnja koja bi mogla da opravda ovakvu vrstu akcije? Demonstrante štiti Prvi amandman, koji predstavlja jedan od stubova na kojima počivaju Sjedinjene Države; međutim, Vlada na sve načine pokušava da obeshrabri one koji bi zaista hteli da koriste pravo na slobodu govora, uključujući i ubacivanje maskiranih agenata prilikom mirnih okupljanja građana. To ima smisla kada treba rasturiti neku bandu ubica ili lanac dilera droge, ali zašto policija posvećuje istu takvu pažnju i učesnicima mirnih protesta?

Ova "šema" organa reda zapravo predstavlja dobar deo policijske države.

Američki građani imaju pravo da se bave političkim aktivnostima i govore, bez toga da ih neko okarakteriše kao pretnju vlasti. Iako su policajci u civilu bili potpuno nepotrebni tokom Occupy protesta u poslednjih desetak godina, njujorška policija i dalje ubacuje neuniformisane policajce u masu čak i prilikom bezazlenih demonstracija poput onih protiv rata u Iraku, biciklističkih povorki ili uličnih komemoracija.

Iako u Ustavu stoji da građani imaju kontrolu nad svojom vladom, u stvarnosti to baš i ne odgovara istini. Establišment ne želi da se menja, i zbog toga pribegava metodama nadzora nad svakim ko bi mogao da poremeti taj status quo.

Problem ne leži samo u implikacijama kako demonstranti rade nešto nezakonito. Stvarni problem je u tome da su ubačeni policajci u civilu tu najčešće kako bi osigurali da protesti postanu nezakoniti. U mnogim slučajevima su sami učesnici protesta uhvatili agente-provokatore, ubačene kako bi izazvali eskalaciju nasilja.

Prema izjavama demonstranata koji su učestvovali u poslednjem incidentu u Ouklendu, lako su mogli da provale ubačene policajce jer su baš to bili ljudi koji su podsticali ostale na vandalizam i pljačku. Učesnici protesta su shvatili da su ljudi koji žele da prave najviše problema, generalno gledano, tu ubačeni sa ciljem da ostale uvuku u nevolje. Ukoliko policajci uspeju da se uvuku među demonstrante i utiču da dođe do stvarnog nasilja, onda će tako dobiti priliku da isfabrikuju zakonsko opravdanje koje im je nedostajalo kako bi mogli da hapse učesnike protesta.

Veoma je teško ukazati na slučajeve kada policija predstavlja uzrok problema, zato što su oni obično neiskreni u vezi primene takve taktike. Međutim, pre nekoliko godina, demonstranti u Kvebeku su u svojim redovima otkrili izazivače nereda - policajce u civilu, koji su tokom protesta bacali kamenice na svoje kolege u uniformama; policijski zvaničnici su posle toga bili primorani da javno priznaju kako su ti "problematični" demonstranti zapravo bili ubačeni policajci u civilu.

Kao čest učesnik protesta, uveravam vas da nije bilo prilike a da se tu automatski ne stvore i uniformisani policajci, koji pomno posmatraju šta se dešava. Koje su to dodatne "informacije" sakupljali policajci ubačeni među demonstrante, a da ih već nisu prikupili oni uniformisani koji okolo stoje i posmatraju nas? Čini se, zapravo, da se radi samo o sticanju taktičke prednosti pomoću koje mogu da utiču na promenu ponašanja grupe koja protestuje.

Uopšte ne postoji stvarna potreba za preduzimanjem ovakvih mera od strane policije - i tačka. Dokle god oni budu ubacivali među demonstrante svoje ljude u civilu, svako iole pametan bi morao da se zapita da li su zaista tačni izveštaji o nemirima i nasilju na protestnim okupljanjima.

Kevin Metjuz

Care2, 13.12.2014. 11:30

Istog dana, šest sati kasnije...

Američki kongres je konačno odlučio da preduzme nešto povodom sve veće frustracije u javnosti zbog nekontrolisane policijske brutalnosti, i naročito zbog prekomerne upotrebe sile protiv nenaoružanih muškaraca tamnije puti. U pokušaju da nešto više sazna o ovom problemu, Kongres je izglasao ponovno uspostavljanje federalne baze podataka o svim američkim građanima koji su stradali u kontaktu sa policijom. Čini se kako je to najmanje što je Vlada mogla da uradi, ali to ipak jeste korak u pravom smeru. Kako stvari trenutno stoje, ne postoji nikakva zvanična evidencija o tome koliko je ljudi ubijeno od strane policije ili stradalo dok su bili u pritvoru. Uspostavljanje baze podataka će omogućiti procenu trenutne situacije, za koju mnogi u policiji smatraju da ne predstavlja stvaran problem.

Bobi Skot, demokratski kongresmen iz Virdžinije, kaže: "Ne možete popravljati neku situaciju sve dok ne utvrdite o kakvoj se situaciji radi. Inteligentna diskusija je nemoguća bez pouzdanih informacija." Kongresmen Skot je već jednom bio pokretač ovakvih inicijativa, kada je 2000. godine donet jedan sličan zakon. Nažalost, njegov vremenski okvir primene je istekao 2006. godine bez nekog većeg efekta. Neke od saveznih država čak nisu u tom roku prilagodile svoja zakonodavstva, kako bi omogućile primenu tog federalnog zakona.

Od 2006. Skot je nekoliko puta pokušao da ponovo oživi taj zakon, ali bez uspeha. Međutim, aktuelni uznemirujući događaji doprineli su pritisku na političare da ovaj problem ponovo uzmu u razmatranje. Kao rezultat, kongresmeni su odlučili da tom zakonu pruže drugu šansu, uz nadu da će prikupljene informacije pomoći ukupnoj promeni politike u budućnosti. To će takođe biti dodatni podsticaj saveznim državama da taj zakon primenjuju, jer su predviđene finansijske sankcije za one koji se ne pridržavaju zakona ili prikupljene informacije ne prosleđuju na dalju obradu na federalnom nivou. Ministarstvo pravde je dobilo diskreciono pravo da uskrati sredstva iz federalnog budžeta saveznim državama koje ne budu poštovale ovaj zakon.

Predstavnici reda i zakona će biti u obavezi da dostave detaljan opis svakoga ko je preminuo ne samo prilikom sukoba sa policijom, već i dok je bio u pritvoru ili zatvoru. Ovo "proširenje" je definisano u cilju sprečavanja policajaca da smišljaju razne formalnosti kako bi izbegli prijavljivanje smrtnih slučajeva. Profil ličnih podataka o svakom preminulom sadržaće u toj bazi sledeće detalje: rasu, pol, starosno doba, ali i objašnjenje okolnosti koje su dovele do smrti te osobe. Ti podaci će pomoći da se utvrdi da li rasni faktor (čak i podsvesno) ima veze sa upotrebom vatrenog oružja od strane policije - u šta veruju mnogi Amerikanci.

Naravno, same informacije neće mnogo značiti ako oni u Vašingtonu konačno nešto ne preduzmu po tom pitanju. Nadajmo se da u godinama koje dolaze oni neće ignorisati taj spisak ubijenih Amerikanaca, već da će njegova analiza inspirisati donošenje narednih zakona u toj oblasti. Ukoliko su vlastima te brojke neophodne pre nego što krenu da delaju, pravi je trenutak da im se one predoče.

Kevin Metjuz

Care2, 13.12.2014. 17:30

***

- Eto, prođe godina dana kako smo se rastali od milog&dragog nam Džuniora Marvina...

- Koga, bre? 

- Onog, što je komponovao čuveni rege hit (1976) i još čuveniju pank himnu (1977) "Police and thieves". Ono: 'žace i lopovi na ulici, plaše narod pištoljima i mecima ... od Postanja do Otkrovenja, generacijama ... pa sve do mene' itd.

Danas bi rahmetli Jr. Marvin umesto "žace i lopovi" najverovatnije pevao "em panduri, em lopovi" (the police, the thieves). Garant bi, kada bi mogao da vidi kako se ništa ne menja generacijama, od Postanja pa do u nedogled.

I opet naviru asocijacije na film "Kordon"...

- Možda se ne sećate činjenice da su policajci 9. marta 1991. u Beogradu prekomernom upotrebom sile, tj. pucanjem bojevom municijom direktno u demonstrante, ubili učenika Branivoja Milinovića. S leđa, dok je bežao a ne napadao ih kako su tvrdili. Možda se ne sećate ni da je istog dana ubijen i policajac Nedeljko Kosović, za čiju smrt mnogi okrivljuju policijske saradnike u civilu, 'maskirane' u demonstrante-članove SPO.

- Moguće je, velim, da se ne sećate ni čuvene naredbe iz službene, kordonske motorole "udri samo one u patikama, naši nose drugu obuću", one zime 96/97.

- Verovatno se ne sećate ni 'DB-sindikalca', desne ruke Luke Labana u "Profesionalcu".On je stvaran.

- Pretpostavljam da se, posle tolikog nesećanja, sigurno ne sećate ni ovogodišnjeg spontanog građanskog protesta na Brankovom mostu, u znak podrške ocu ubijenog Luke Jovanovića, niti onih neuniformisanih "građana" koji su detaljno snimali sve učesnike protesta. Plus, grupica "spontano napaljenih" da po svaku cenu blokira saobraćaj na mostu, na kome se (i ispod njega) u tom trenutku nalazila prava mala policijska armija, opremljena za razbijanje demonstracija.

Ne dešava se u Americi ništa što mi ovde već ne znamo ili nismo iskusili po sopstvenim leđima. Niti se ovde ikada nešto dešavalo, a da to nismo plagirali od Moćnih.

Tako ti je to, moj Marvine, od Postanja do Apokalipse - pa onda opet sve iz početka.

Dobro jutro Čaršijo!

O srpskom palanačkom mentalitetu

Preovlađuju revanšistički i anticivilizacijski sentimenti koji hoće da se "osvete" zbog neostvarenog nacionalnog cilja ratova 90-ih

Nekada se govorilo za palančanina koji je lukav i hteo bi sa svima da bude dobar, svakoga da iskoristi: "Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane!" Znate već takve - uvek se slažu sa svakim, tapšu svakoga po ramenu, neće nikome da se zamere, nadajući se da će od svakog izvući ćar. Svet jeste postao" globalno selo" ali da li se u njemu može voditi politika "dobro jutro čaršijo"? Neutralnost ne podrazumeva da se sa svima bude prisan, da se svakome obeća sve, da se od svakoga traži novac.
Politika "dobro jutro čaršijo na sve četiri strane", nasleđena je od prethodnog predsednika i prethodne vladine kombinatorike (DS-SPS).

Prvi primer: 

Tadić je zajedno sa azerbejdžanskim predsednikom Alijevim otvorio renovirani park Tašmajdan. Novac je dala vlada ove naftom bogate zemlje pa je park ulepšan, krase ga fontana i dva spomenika, jedan do drugoga: bivši predsednik Azerbejdžana Hajdar Alijev i naš pisac Milorad Pavić. A zašto nije podignut spomenik nekom azerbejdžanskom piscu?! Naravno, onaj ko plaća ima pravo da postavlja uslove. Sin je "nasledio" oca i otkriva mu spomenik u Beogradu, može mu se.

Hajdar Alijev bio je osnivač i prvi predsednik sa­mostalnog Azerbejdžana po izdvajanju iz Sovjetskog saveza. Politička figura koja je svojim profilom ekvivalentna našem Slobodanu Miloševiću samo što Alijeva nisu svgnuli. Sadašnji predsednik Srbije boravio je prošle godine u Azerbejdžanu i podržao naše prijatelje u očuvanju njihovog teritorijalnog integriteta onako kako Azerbejdžan daje podršku Srbiji ne priznajući Kosovo. Od Azer­bej­džana se krajem 80-ih otcepila Autonomna oblast Nagorno Karabah naseljena Jermenima. Sve je izvedeno perfektno pripremljenom akcijom u samo jednom danu kada su sve državne ustanove, milicija i čitav jermenski narod proklamovali želju za samoopredeljenjem i izdvajanjem iz Azerbejdžana da bi se pripojili Republici Jermeniji. Bio je to prevrat bez krvoprolića. Kada je vest o tome stigla u Azer­bejdžan odmah su počeli patriotski, zapravo šovinistički mitinzi u Bakuu i drugim gradovima. Nakon  okupljanja na kojima su govornici razjarivali masu protiv Jermena podsećajući na genezu sukoba dva nacionalizma koji su dugotrajni i nisu jednostrani, deo demonstranata krenuo je u pogrome. Jermene nastanjene u Bakuu i drugim mestima ubijali su u njihovim stanovima, uzalud su ugroženi telefonirali u miliciju da ih zaštiti. Zvanično objašnjenje: nisu mogli da postignu. U Taš­majdanskom parku na postamentu spomenika Hajdaru Alijevu piše: "nacionalni vođa azerbejdžanskog naroda". Predsednik pod čijom vlašću su se dogodili pogromi nad Jermenima u Azerbejdžanu.
Nagorno Karabah se posle rata odnosno pokušaja Azerbejdžana da spreči pravo naroda na samoopredeljenje, ipak osamostalio. Tamo više nema azerbejdžanskog suvereniteta. Nagorno Karabah nije međunarodno priznat, a u Azerbejdžanu se još uvek niko ne usuđuje da predloži priznanje. Obavezna je mantra o tome da je to azerbejdžanska teritorija,  u mapama se još uvek ucrtava kao deo republike.

Drugi primer:

Najpre je jermenski ministar inostranih poslova posetio svog kolegu u Beogradu a potom je predsednik Srbije Tomislav Nikolić posetio Jermeniju. Opet smo čuli podršku našim prijateljima. Na sve strane prijatelji! Međutim, u nekim prilikama zaista nema trećeg: ili ćete podržati jedne ili druge. Ili suverenitet Azerbejdžana nad Nagorno Karabahom (koji je u realnosti nepostojeći) ili jermensko pravo na samoopredeljenje. U čitavoj priči, za našu javnost, nije bez značaja to što su Azerbejdžanci muslimani i etnički ogranak Turaka, a Jermeni hrišćani - monofiziti (za razliku od pravoslavnih i katolika veruju da je Isus posedovao samo jednu "suštinu" - božansku ali ne i ljudsku).

Još primera:

Ukrajina takođe nije priznala Kosovo, a od nje se uz podršku Rusije otcepio Krim koji je Rusija ubrzo zatim anektirala. Na jedvite jade i uz pritiske i prozivke, vlada Srbije izrekla je stav da "podržava teritorijalni integritet Ukrajine". Što naravno ovoj neće ni za dlaku pomoći da vrati Krim. Ipak, čak i stranci nastanjeni u Beogradu primetili su da u Srbiji uprkos izjava zvaničnika, njihova simpatija kao i većinskog dela javnosti leži na strani otcepljenog Krima odnosno Rusije. To se prosto ne može sakriti. Takođe su zlurade simpatije naše javnosti na strani Katalonije, a ne na strani vlade Španije koja takođe nije priznala Kosovo. Međutim, pokazuje se da takav stav nije impresionirao one Katalonce koji žele da se osamostale. I u vezi refe­renduma u Škotskoj ogromna većina naše javnosti navijala je da se Škotska odvoji.

Pokazuje se da ne postoji razlika u ovdašnjim navijačkim svrstavanjima. To ja tako zovem jer to politički stav nije, to je ono "kako mali Đokica vidi politiku". Nema razlike u antipatijama prema Velikoj Britaniji koja je priznala Kosovo pa zato navijamo da se Škotska otcepi, od antipatija prema zemljama koje nisu priznale Kosovo (Ukrajina, Španija). Ipak, u tom ludilu ima nekog sistema: sve što je politika i civilizacija Zapada ili tome teži  u većinskoj srpskoj javnosti nailazi na otpor i animozitet. Preovlađuju revanšistički i anticivilizacijski sentimenti koji hoće da se "osvete" zbog neostvarenog nacionalnog cilja ratova 90-ih. Zapad je prema ovim viđenjima krivac što se svi Srbi nisu objedinili u jednu državu i otuda potiču ovakva politička svrstavanja. Vlada ih svojim sedenjem na više stolica održava i hrani. Može se se sedeti neko vreme komotno na više stolica ali svet ipak nije naivan.

Stižemo do pesimističkog zaključka: principijelnost u politici neće nikoga spasiti sudbine. Druge karte i igrači su tu u igri. Ali, sa druge strane, ipak se mora imati stav. Prevrtljivac neko vreme vara, ne i večito. Kao što piše u bibliji: "Uplete se lukavi u sopstvenu mrežu."

Nenad Ž. Petrović

Republika, br. 586-587, decembar 2014.

***

"Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je rekao ono što je i u prošlosti govorio i vrlo je ružno da sada otkriva toplu vodu na saksiji".

Boris Tadić

"Oko" RTS1 (11.12.2014)

Ovim je sve rečeno o uticaju toplih leja po cvećarama i rasadnicima na srBopalanačku spol(j)nu politiku.
Over & out.

Guantanamera

Ima li tortura efekta, po izveštaju Senata?

Obaveštajni odbor američkog Senata je odvagao problem primene torture nad zatvorenicima u bazi Guantanamo, i konačno doneo odluku: Sjedinjene Američke Države moraju da prekinu sa praksom primene torture pod pokroviteljstvom države, koja bi to morala da sankcioniše. CIA je obmanjivala javnost po tom pitanju. Senatori su ovu odluku doneli, ne samo zato što je upotreba mučenja moralno neodrživa, već i zato što (izgleda) nikako ne doprinosi boljem prikupljanju obaveštajnih podataka o organizaciji i planovima Al Kaide, čiji su članovi u najvećem broju konzumenti svih "pogodnosti smeštaja" koje Guantanamo Bej pruža.

Prema poslednjem izveštaju, tehnike torture koje američka vlada koristi bile su beskorisne u cilju prikupljanja pouzdanih informacija za borbu protiv terorista. Bez obzira što je eufemistički nazivaju "pojačanim ispitivanjem", tortura se retko pokazala kao efikasna mera. Čak su i informacije iznuđene primenom mučenja zapravo imale opšti obaveštajni karakter i mogle su biti prikupljene iz drugih izvora, bez potrebe da neko bude povređen.

Osim toga, veliki deo informacija prikupljenih od zatvorenika primenom izgladnjivanja, ometanja sna ili davljenjem, očigledno je bio lažan. Razlog tome leži u činjenici da, kada osoba koju muče progovori, to uopšte nisu stvarne informacije, već naprotiv: ona samo govori ono što bi mučitelji hteli da čuju, kako bi zaustavila dalje nanošenje bola.

Pre samo nekoliko godina (2011), nekadašnji Bušov (sin) potpredsednik Dik Čejni je javno izjavio da je Vlada primenjivala metodu gušenja pritvorenika vodom kako bi došla do informacija koje su pomogle pronalaženju Osame bin Ladena. Međutim, u ovom izveštaju Senata stoji da je takva tvrdnja lažna.

Osim što su bile beskorisne, ispada da su metode mučenja koje je CIA primenjivala bile gore nego što se prvobitno mislilo. Agenti su mučili pritvorenike uzastopno po nekoliko nedelja, bez prekida. Pretili su da će pobiti i njih u zatvoru, ali i njihove porodice kod kuće. 

Dok su vesti o gušenju vodom i postavljanju uključenih bušilica kraj glave polako curile u javnost, pojavile su se i nove informacije o "rektalnom navodnjavanju" zatvorenika, što je kod njih izazivalo rane (fisure) i ispadanje (prolapse) završnog dela debelog creva. Pored toga, CIA je očigledno umanjila i stvaran broj onih nad kojima je sprovodila torturu. 

Mučenje je, trenutno, zabranjeno u formi korišćenja tehnika torture koje nisu dopuštene, ali se ono ipak primenjuje. Umesto da odgovaraju zbog kršenja zakona, mnogi vladini službenici se izvinjavaju zbog svog ponašanja i još navode argumente u prilog tome kako ga treba legalizovati. U idealnom slučaju, ovaj izveštaj će predstavljati dokaz koji je neophodan za brisanje svih navodnih rupa u američkom pravnom sistemu po pitanju torture.

To možda i neće biti tako lak posao, jer, uprkos prilično jasnoj slici o besmislenosti i beskorisnosti mučenja, ova tema iznova postaje predmet žučnih rasprava. Republikanski predstavnici u Kongresu već imaju prigovore na navode iz izveštaja. Štaviše, bivši predsednik Džordž Buš (otac) je stao u odbranu CIA, nazivajući agente prozvane u izveštaju "stvarno dobrim ljudima".

Džordž iver G. ne pada daleko od klade W. Buša

Posle svega, pravo pitanje glasi: Da li tortura doprinosi povećanju bezbednosti?

U stvari, postoji sve više indicija da je američka politika primene torture nad zatvorenicima razgnevila javnost, doprinela porastu broja neprijatelja države, inspirisala ih u želji da se zbog toga osvete. U tom smislu, tortura je postala provokacija u ratu protiv terorizma, a ne sredstvo za njegovo zaustavljanje.

Mučenjem zatvorenika se ionako ne dolazi do upotrebljivih informacija, pa se samo po sebi nameće pitanje: 

Koja je uopšte svrha pokušaja odbrane ovako beskrupuloznog ponašanja?

Kevin Metjuz

Care2.com, 09.12.2014.

***

Opet taj Guantanamo, i opet su Few Good Men (1992) na tapetu. Ameri su tamo, kao u filmu, prvo uvežbavali "metode" na svojima, baš kao što su i nacisti konclogore na početku punili "neuklopivim" Nemcima. "Malo je dobrih ljudi, stvarno malo stvarno dobrih", kako bi to slikovito rekli pukovnik Džesap i Buš iver.
U Srbiji je ponovo oživljena poznata kampanja etiketiranja određenih pojedinaca i udruženja teroristima, po staroj formuli iz devedesetih godina prošlog veka. Stvarno, ne znam zašto mi baš sad pade na pamet jedna scena iz filma Kordon...

Al' stvarno.

Durbatulûk

Tri Prstena za prste Kraljeva vilin-vrste pod nebesima što sjaju,
Sedam za vladare Patuljaka u dvorima njihovim kamnim,
Devet za Smrtne Ljude što usudu smrtnom teže,
Jedan za Mračnog Gospodara na njegovom prestolu tamnom
U Zemlji Mordor gde Senke leže.

Jedan Prsten da svima gospodari*, jedan za svima seže,
Jedan Prsten da sve okupi i u tami ih sveže
U Zemlji Mordor gde Senke leže.

________

*Durbatulûk (crni jezik Mordora) - To rule them all (eng.) = da svima gospodari

"It's obvious that the One Ring causes corruption in the wearer who is not Sauron. Part of the nature of the Ring was that it slowly but inevitably corrupted its wearer, regardless of any intentions to the contrary. With the Ring, Sauron controlled Nine Rings that were given to nine mortal Men, who were corrupted and turned into the Nazgûl, his chief servants."

Džon R.R.Tolkin
"O prstenovima moći"

***

Danas je (opet) petnaesti narandžasti dan aktivizma, 9. decembar - Međunarodni dan borbe protiv korupcije.

Svetski.

Svetski, ali ne i srBski.

Ih bre, što vas sve volimijavas baš kao i vi slobomitevolimo mene, svi vi moji prekrasssni. Još uvek, i to bez sedam miliona prstenova. Dovoljan vam je ovaj moj, Jedan.

Korupcija, kvarenje - to je za malu decu. Ovde je na delu korozija već iskvarenog društva, a rđavom društvu i sirotinja smeta.

Nosili su žuti trougao

U onoj Nemačkoj, nekada? Ne - u ovoj Francuskoj, danas.
I Srbiji, naravno, da se ne zapustimo i zaostanemo za tuđim glupostima.

Francuski beskućnici primorani da nose "žute trouglove"

The Local (France's News in English), 04.12.2014. 14:48

Gradski oci Marseja, koji je drugi grad po veličini u Francuskoj, nalaze se pod velikim pritiskom javnosti zbog uvođenja metoda iz doba nacista u cilju identifikacije beskućnika izdavanjem ličnih kartica ('carte de secours'), koje su ukrašene žutim trouglom. Ta kartica bi sadržala lične podatke o posedovaocu, koji bi morao da je nosi na vidno istaknutom mestu.

Organizacije za zaštitu ljudskih prava smatraju da je ovo skandalozna odluka, jer asocira na stigmatizaciju Jevreja u vreme Holokausta. Pored ove nečuvene simbolike i zla na koje ona asocira, podjednako je besmisleno primoravati ljude da javno nose podatke o sopstvenom zdravstvenom stanju, bolestima koje imaju; pored svega, to predstavlja diskriminaciju ali i kršenje lekarske etike i principa tajnosti ličnih i zdravstvenih podataka. Potpuno je besmisleno i užasno biti identifikovan Davidovom zvezdom ili "običnim" trouglom, bez izuzetka.

Zbog ove budalaštine je morala da se oglasi i Vlada, tj. ministarka za socijalna pitanja, izjavom za Le Parisien: "Šokirana sam. Nečuveno je prisiliti beskućnike da nose žuti trougao i spisak bolesti koje možda imaju. Na najsiromašnije se ne sme upirati prstom. Tajnost ličnih zdravstvenih podataka naročito spada u osnovna ljudska prava. Ja želim da se ovakva lokalna inicijativa odmah zaustavi."

Po zamisli lokalnih vlasti u Marseju, ta kartica bi sadržala sledeće lične podatke onoga ko je nosi: fotografiju, ime i prezime, datum rođenja, zdravstvene podatke (alergije, terapije, patologija, krvna grupa, da li je osoba donor organa, lična prevencija). Prednja strana kartice ukrašena je žutim trouglom. Oko 100 tih kartica je već podeljeno. U sredu je stotinak beskućnika i aktivista NVO protestvovalo protiv ove odluke ispred Gradske skupštine.

Lokalna vlast u svoju odbranu poteže nameru da tako olakša posao zdravstvenim službama "ukoliko neko od beskućnika padne ili mu je potrebna pomoć" i naročito su razočarani kritikama jer te kartice "spasavaju živote"*. Zamenik gradonačelnika je izjavio da je "zgranut ovom apsurdnom anti-kampanjom koja se protiv njih vodi, jer to dovodi u pitanje brigu za beskućnike u tom gradu, ali takođe dovodi u pitanje posvećenost grada, hitnih socijalnih i medicinskih službi i volontera da pruže pomoć onima kojima je najpotrebnija. Nije potrebno da se te kartice nose vidno istaknute, jer iznad svega one omogućavaju vatrogascima i zdravstvenim radnicima pristup vitalnim podacima u cilju identifikacije, efikasne pomoći i spasavanju života* koji nemaju pristup mreži socijalnog osiguranja."

(* Da li se sećate čime se pred sudom sve vreme brani komandant US vojne baze Guantanamo na Kubi, kada mu jedan vojnik podlegne povredama koje su mu naneli ostali jer se 'ne uklapa'? Džek Nikolson u filmu "A few good men": 'Samo smo spasavali živote.' Čista mantra.)

Šest sati kasnije...

Francuzi besni zbog oznaka za beskućnike u naci-stilu

The Telegraph UK, 04.12.2014. 20:48

Marselj, grad na jugu francuske, primoran je da ukine sistem žutih trouglova čija je namena bila da pomogne uočavanju beskućnika, zbog optužbi za korišćenje naci-taktike. Suočivši se sa sve većom kontroverzom povodom ovog pitanja, koja je nastala u francuskoj javnosti, šef socijalne službe hitne pomoći je izjavio: 

"Promenićemo izgled ove kartice. Cilj nam je bio samo da što efikasnije pomognemo siromašnima. Stvarno nisam imao u vidu ovakvu reakciju."

Ako nekome i dalje nije jasno o kakvim se to naci-trouglovima i karticama radi, evo slikovnice za prvi razred osnovne antifašističke škole, pa neka utvrđuje iznova gradivo do mile volje:

Jasno? Jasno.
Idemo dalje.

Francuzi nisu ni usamljeni niti originalni u ovakvim gafovima.

Šiljci postavljeni protiv beskućnika u luksuznim Londonskim naseljima izazvali gnev
RT UK: Anti-homeless spikes installed in posh London neighborhood spark outrage, 08.06.2014.

Metalnim šiljcima protiv rastućeg broja beskućnika u Londonu

Al Jazeera: Homelessness rise in London met with spikes, 09.06.2014.

Humanitarne organizacije su u prvom kvartalu 2014. zabeležile broj od 2029 beskućnika koji su spavali na ulicama Londona, što predstavlja porast od 75% u poslednje tri godine. U luksuznim stambenim kvartovima, ali i ispred ulaza i izloga poznatih trgovinskih centara i brendiranih radnji, osvanuli su "anti-beskućnički" šiljci. Javnost se podelila na one koji ovaj potez osuđuju i one koji za njega imaju "razumevanja".
Na društvenim mrežama ovo je nazvano sramnim načinom odvraćanja beskućnika od spavanja na ulici. Ovi šiljci neodoljivo podsećaju na one koji su postavljeni po fasadama zgrada kako bi odvraćali golubove; postavilo se pitanje da li 'postavljači' tih šiljaka i beskućnike podjednako smatraju štetočinama? Čak se i gradonačelnik Londona pridružio glasovima u javnosti koji su protiv toga, pozvavši one koji su postavili šiljke da ih uklone. Internetom je kružila peticija za uklanjanje ovih šiljaka, koja je imala preko 8000 potpisnika.
U početku se niko od prozvanih nije oglasio da potvrdi ili opovrgne stvarnu namenu ovih šiljaka. Nekoliko dana kasnije, 12. juna, menadžment Tesco supermarketa je izdao saopštenje u kome negira da su "šiljci na prostoru ispred radnje bili postavljeni kako bi oterali beskućnike, već da odvrate od asocijalnog ponašanja kao što su pušenje i piće, jer to plaši njihove kupce."
Na tviteru je osvanuo i ovaj komentar: "Možda će fini kupci iz srednje klase odustati od uživanja u svom humusu, ako vide beskućnike pred izlozima svojih omiljenih prodavnica."

Posle višednevnih protesta i jedne noćne 'akcije' kada su šiljci ispred Tesco tržnog centra "od strane NN lica" bili zaliveni svežim betonom, menadžment te kompanije je naredio njihovo uklanjanje.
Opšti je zaključak da se ne radi o beskućnicima ili šiljcima; ti metalni šiljci predstavljaju samo dimnu zavesu za pravi problem protiv koga se treba boriti, a to je siromaštvo.

Mokranjčeva rukovet u NH3-duru

U redu, reći će neko, šta mi u Srbijici imamo sa tim besnarama na trulom i podivljalom kapitalističkom Zapadu. Kod nas, u domaćinskoj Srbiji, tako nešto je apsolutno nemoguće.
Ajdebre?
Ne u Beogradu, ili drugom velikom gradu, već u palanačkoj psihorupi poznatoj kao Negotin, dešavaju se iste stvari kao u dalekom Marseju ili Londonu. U samom centru grada i dalje stoji ruinirana zgrada nekadašnjeg salona nameštaja SIMPO iz Vranja, koja (takva kakva je) i dalje slovi kao njihovo vlasništvo. Ta zgrada je potpuno uništena, izlozi polupani, radijatori i grejna instalacija pokradeni, prostor je pretvoren u veliki javni klozet i prostor za 'asocijalno ponašanje kao što su pušenje i piće' + drogiranje. Ne, nije bilo postavljanje šiljaka; miris je taj koji tera prolaznike, ne beskućnike.

A beskućnika u Srbiji ima sve više, pa tako i u Negotinu. Palančani vam to nikada neće priznati, jer to u njihovim tintarama ne sme da postoji. Tako, ne postoji ni žena koja se tokom jula uselila u ovu ruinu, tu napravila svoj dom od kesa, džakova, krpa i sunđera. Tu je bila nekoliko dana na očigled svih, stanara Dobropoljske ulice i prolaznika koji idu do Pčelice preko puta ili Zelene pijace stotinak metara dalje. Niko od nadležnih socijalnih ili zdravstvenih službi je nije obišao, šta god da su vam o ovome rekli.
A onda se pred samo otvaranje Mokranjčevih dana, 12. septembra u prepodnevnim časovima, neko u Opštini dosetio da će učesnicima festivala smrad uticati na intonaciju i plućni kapacitet, jer se raskupusani SIMPO nalazi tačno naspram Doma kulture "Stevan Mokranjac" u kome se odvija muzički festival. Volšebna saznanja iziskuju volšebna rešenja! Rečeno - učinjeno: komunalcima je naređeno da po hitnom postupku eliminišu ovaj problem. Naravno, umesto postavljanja šiljaka, sa gradskog groblja donete su čamove daske, koje se inače koriste za izradu betonskih grobnica, i problem je za par sati eliminisan zakivanjem istih za izloge. U SIMPO više niko ne može da uđe, a ako nešto od rezidualnog smrada i iscuri - pa, bože moj, ni država nam nešto ne miriše na ljubičice, osim povremeno na Romandu serbicu.

Eto dokaza koliko smo mi humanije društvo od onih fašista na trulom Zapadu. Kod nas nema žutih trouglova ili gvozdenih šiljaka, mi to rešavamo prirodnim, organskim materijalima, onako po Topalovićevski: čista čamovina, niks sintetika. Tako je nastavljen trend prikrivanja ruiniranih zgrada u strogom centru Negotina: ciradama, zelenim i oranž mrežama, PVC folijama i (konačno) daskama.
Foto-album "SIMPO sranje" možete pogledati na Fejsbuku.
Iako još uvek nemamo u kompjuterima čipove za miris, začepite nos ali nemojte okretati glavu ili žmuriti pred ovom sramotom svih nas, i naročito raznih lokalnih vlasti u Negotinu koje godinama unazad aktivno ne žele da reše ovaj probem, već ga dodaju sve većoj gomili palanačkih gluposti ispod tepiha.

Kanadski kontrapunkt

Zgroženi budalaštinama koje su počinjene u Londonu, gradski oci Vankuvera su povukli nesvakidašnji potez. Nesvakidašnji, kada znamo da su i oni, Kanađani, deo tog trulog, kapitalističkog, fašističkog, nehumanog i antisrBskog Zapada koji je za bratsku nam Kinu samo - Istok.
Elem, za razliku od Engleza i Francuza, od kojih nisu nasledili samo oficijelnu dvojezičnost, Kanađani su odlučili da klupe po gradskim parkovima pretvore u privremena skloništa i spavaće sobe za beskućnike. Rečeno - učinjeno, ali na koji način...
Postavljene su specijalne klupe po parkovima i stajalištima gradskog prevoza u Vankuveru, koje se noću transformišu u skloništa upotrebljiva beskućnicima. Na njima se kao naslon nalazi pano sa natpisom, premazan specijalnom bojom, usled čega se danju vidi natpis "Ovo je klupa" a noću "Ovo je spavaća soba".

Na naslonu drugih klupa ispisano je "Ovde pronađi utočište", ali kada se on rasklopi i od njega napravi nastrešnica za zaštitu od kiše, vidi se natpis "Ovde pronađi svoj dom".

Izgleda da je ipak moguće i rešenje drugačije od onog konačnog?

***

Šta je sledeće posle žutih trouglova - sterilizacija? I to smo već videli, ali ne kod pasa lutalica, već mnogo, mnogo pre. Da, u onoj Nemačkoj, u kojoj su prvo došli po jedne, pa po druge, treće... sve dok nije preostao niko ko bi završio pesmu o tom ludilu.

p.s.
Naslov ovog posta pozajmljen je iz pesme irskog kantautora Kristija Mura (Yellow Triangle, 1996).

Leti, leti...

Kada je obducent dr. Putin objavio kliničku smrt gasovoda Južni tok, srbijanske vlasti su otposlale sledeće priopćenje pučanstvu:

Krako i jasno.

Može to i na drugi način.
Ovako:

Pink Floyd objavljuju 1977. godine, posred najveće punk manije koja bukti Ujedinjenim Kraljevstvom, još jedan od svojih konceptualnih albuma, pod nazivom "Animals" (Životinje). Kao i obično, Rodžer Voters ne sedi miran i kroz svoje tekstove provlači politiku, tako da se za ovaj album Flojda može smatrati da je nastao pod uticajem punk euforije, njenog socijalnog dela. Sam naziv albuma jasno i namerno sugeriše povezanost sa Orvelovom "Životinjskom farmom" (1946), što dodatno potvrđuju naslovi pesama: početna i završna verzija "Krilatih svinja", između kojih su udenuti "Dogs" (Psi), "Pigs" (Svinje) i "Sheep" (Ovce).

Sama fraza "pigs on the wing" u engleskom žargonu nema značenje poput one naše (ali i engleske) 'kada bi svinje imale krila' - tj. nikad, baš kao što ni njena upotreba u ovom slučaju nema blage veze sa hemijski indukovanim halucinacijama, kako to neki vole da tumače. To drugo ima veze sa letećim ovcama i oblacima...
"Pigs on the wing" je izraz kojim se opisuje neko koga ne želite da sretnete (neprijatelj?), ili vam se to desi pa ga tako nazovete. Frazu su koristili piloti RAF u II Svetskom ratu prilikom okršaja sa pilotima Luftwaffe koji su bili naročito vešti u prikradanju i iznenadnim napadima.

1. Krilate svinje na početku poručuju:

Ako ti nije stalo do toga šta mi se dešava, a ni meni za tebe, ići ćemo u cik-cak kroz dosadu i bol, u prolazu se povremeno gađati pogledima kroz kišu. Pitaćemo se koja je hullja za sve to kriva, i osvrtati se tražeći krilate svinje.

Naslov albuma "Životinje" treba zapravo čitati kao "Ljudi", jer tada stvari postaju daleko očiglednije i jasnije. Triptih koji sledi posle prvog dela Krilatih svinja, sve kazuje:

2. Psi

I psi i ljudi mogu itekako biti divlji, ali mogu i da podivljaju - baš kao u knjizi "Lord of the flies" (Gospodar muva). Voters u pesmi kaže: "Bitno je steći poverenje ljudi koje lažeš, tako da, kada se okrenu, dobiješ šansu da im zabiješ nož u leđa", kada se lični očaj pretvori u nasilje, divljaštvo. Ono, koje čuči u prirodi svakog od nas i čeka priliku da se otrgne sa lanca samokontrole i empatije. Svi su samo potrošna roba opsednuta strahovima, svako je u dubini duše ubica. I na kraju, svako žanje ono što je sejao pa potone na dno vučen kamenom koji oko vrata nosi celoga života, i koji postaje sve teži što je kraj bliži.

3. Svinje

Opisuju ljudsku pohlepu. Političare. Pun naziv pesme je "Svinje (tri različite)", i gađa direktno u tadašnje britanske političare, premijerku Margaret Tačer i Meri Vajthaus (okorelu konzervativku, žestoku protivnicu liberalizacije društva, za šta je naročito javno optuživala BBC). Te tri "prikaze" Rodžer Voters smatra etalonima pohlepe, i posvećuje im sopstvenu pesmu o Tri pokvarena i alava praseta od kojih čak i vuk beži glavom bez obzira, sve vreme se osvrćući u strahu da ne ugleda kako im rastu krila.

4. Ovce

Radi se o društvu uopšteno gledano, u šta se ono pretvorilo. U stado ovaca. Svi kao slepi prate Vođu (Pastira?) i lepo im je, srećni su. Sve je u savršenom redu i miru. Naizgled nema nikakve, pa ni krilate opasnosti na vidiku, čak ni pasa (iako im se miris blago oseća u vazduhu). Tako biva sve dok stado, naizgled besciljno lutajući za Glavonjom, ne utrči u klanicu. A tada ni krilata strašila više nisu potrebna da bi shvatili kako je prekasno za...

5. Krilate svinje na kraju, posle svega, zaključuju:

Znaš da mi je stalo do tebe, i znam da je i tebi stalo do mene. I više se ne osećam sam niti me kamen vuče, jer sam našao sigurno mesto da se skrasim. Jer svaka budala zna da i psu treba dom, da se skloni od krilatih svinja.

Album "Animals" je u celosti posvećen razumevanju ljudske prirode & društva, razotkrivanju besmislenih strahova i još besmislenije pohlepe koja od njih proizilazi i na kraju izaziva izlive najprimitivnijih poriva i divljaštva kao poslednju odbranu od strahova. Zapravo, radi se samo o senkama, strahu od straha. Naravno, radi se i o kontroli tako izbezumljenog i sluđenog stada. Ko to uspe da shvati, sam ili razumevanjem stihova Životinja, na dobrom je putu da postane slobodan, da bude čovek i prema sebi i prema drugima. Da shvati kako svinje ne mogu da upravljaju psima, ovcama, ljudima, bile one krilate ili ne. A ona "krila" svinje nikada nisu ni imale. Mi - psi, ovce, ljudi - mi smo ih sami izmislili i svinjama ih prilepili, dali im za pravo da pomisle kako su anđeli.

O Anđelima garavih lica su neki drugi pevali, u isto vreme kada i Flojdi o svinjama.

Pored naslova i pesama, omot albuma "Animals" takođe šalje poruku i sa njima čini jedinstvenu celinu-poruku. Čudovišna elektrana na ugalj Batersi u Južnom Londonu, izgrađena je tridesetih pa potom dograđena pedesetih godina XX veka, kada je dobila poznati izgled sa svoja četiri ogromna dimnjaka i zapuštenom zgradurinom (prestala je sa radom 1983). To je jedna od najpoznatijih građevina po kojoj se London prepoznaje, ali takođe predstavlja i spomenik besomučnoj industrijalizaciji, divljačkom kapitalizmu i uništavanju životne sredine. Batersi energana je najveća zgrada u Evropi sagrađena od cigala. Zbog uglja i gline (za cigle), Vels i južna Engleska su svojevremeno bili nalik na površinu Meseca.

Kompozicija omota - leteća svinja koja zapovedno kruži između industrijskih dimnjaka i iznad okoliša zaprljanog šljakom, psi koji reže u sebi, ovce koje sve to nemo posmatraju i staju u red... ljudi; među njima ima i onih koji su ukapirali Votersovu poruku, shvatili sistem i kako on funkcioniše, rešili da mu se odupru.

Ako vas mesečev krajolik, zgradurine i dimnjaci asociraju na Srbiju, elektrane na Novom Beogradu ili u Obrenovcu, Drmnu - niste mnogo pogrešili. I svinje su tu, plaše vas lepetom krila koji se ponekad začuje kada spuste tamna stakla blindiranih službenh vozila. Povremeno se iz stada začuje lavež, a muve revnosno čekaju svog Gospodara.

 

***

Ovim našim Hogarima, anđelima, prasićima... krila u situaciji sa početka teksta neće izrasti pa makar pili po bure Red Bulla dnevno, svako od njih ponaosob. Jednostavno, svinje nikada nisu imale krila niti će ih imati, i zato domaćim mangulicama ipak više pristaje naša nego engleska izreka. Strahovi, kojima se oni sve vreme služe, širiće sopstvena krila dokle god bude bilo dovoljno prostora da ih razmaknu i zamahnu njima.

Problem je, što prostora ima sve manje, geografskog i istorijskog, prirodnog i društvenog. 

Problem je, što ovo nije farma i što nikada farmom nisu upravljale životinje, niti će.

Problem je, što ovde žive ljudi a ne životinje, i što se taktika kontrole stada zastrašivanjem na kraju uvek pretvori ili u ljudski otpor svinjama ili u Belzebubovo ostrvo na kome niko nije bezbedan.

Ovdašnji letači, a ima ih zaista mnogo, u alegoriji na Batersi zgradurinu vide spas države. Države, ali ne i društva. Smatraju da je sama farma bitnija od onih koji na njoj žive. Da, takvi zaista na sve gledaju kao na farmu; sa malim ili velikim 'F', njima je to podjednako nebitno.

Ovde će neko, kad tad, da leti. I tu nema ničega novog što već nismo videli u raznim (pa opet istim) varijantama tokom istorije. Ukoliko je svinjama do toga baš stalo - ako, neka im bude.

Neka lete.

Neće daleko.

Quo imus?

A gde smo mi?

U tekstu (Evropol, 20.11.2014) koji smo preuzeli sa sajta Peščanika, teško da ćemo otkriti nešto novo, što bar načelno nismo znali da se dešava. Ono što ovde impresionira je borba običnih ljudi da svoje prirodne resurse odbrane od grabljivaca i pljačkaša. Svesni su da je to borba Davida sa Golijatom, ali traže i nalaze načine da tu borbu učine smislenom i uspešnom. Ili bar pokušavaju.

Neminovno se nameće pitanje:

Zašto kod nas nema ozbiljnijeg otpora višedecenijskoj pljački kojoj se ne nazire kraj?

- Plašimo se za svoja radna mesta? Ćutanjem ih nećemo sačuvati - postaju sve dragocenija, aspiranata je sve više, a mi ionako nismo miljenici ni jedne vladajuće nomenklature.
- Smatramo borbu beznadežnom? Pa kako znamo da je beznadežna, ako nismo ni pokušali? I kako neko uspeva?
- Nije nas ni briga, mi smo se za sebe snašli, a ko se nije snašao - ko mu je kriv, bilo je prilike! Tanko! Nismo se snašli dovoljno da plaćamo sopstveno obezbeđenje, vrhunske advokate i pozadinske moćnike. Naši mali biznisi u sistemu u kome ne vlada pravo, nego sila, preko noći mogu biti uništeni, bez prava žalbe.
- Nije to naša borba. U politici je sve prljavo, a mi smo iznad toga. Od nas je dovoljno da lajkujemo nečiji vrcav komentar i da time pokažemo kakav nam je stav... Ali nismo iznad života, u njemu smo. Naš prijatelj je prodao roditeljski stan u kome je trebalo dete sutra da živi, jer ni on ni žena ne nalaze posao posle dobijenih otkaza, penzije su daleko, a jesti se mora.
- Radujemo se ako nam deca nepovratno odu van zemlje, jer nam je to lakše nego da se borimo za pristojnu državu u kojoj su mogli da ostanu i da budu zadovoljni mogućnostima koje im se pružaju.
Vratili smo se u devedesete, ne samo po ponovo nabujalom nacionalizmu, udarnim trojkama koje batinaju po gradu samoinicijativno ili naručeno, galerijom političkih aktera iz onog vremena, nego i po sve brojnijim sugrađanima koji pokušavaju da se hrane i obuku iz kontejnera. Neće pomoći što okrećemo glavu i verujemo da će nam muka proći kada se malo odmaknermo.
Sve je uži krug ljudi koji nisu na neki način pogođeni propadanjem privrede i društva.

Hajde da se malo trgnemo i vidimo šta možemo promeniti i kako. Da razmenimo komentare oko ovog i narednog teksta, da na sastanku Građanskog saveza utorkom prodiskutujemo ideje i akcije, da se 2. decembra u 14h na Trgu Republike priključimo skupu za izlazak iz ropstva u organizaciji Učitelja neznalice i njegovih komiteta. Da podržimo udruživanje levice i da joj se priključimo.

Ljiljana Latinović

Građanski savez, 21.11.2014.

Kao sociolog, kako tumačite pojavu da je na mitingu radikala bio ogroman broj mladih ljudi koji su tek bili rođeni kada je Šešelj bio aktivan u politici?

-  Ja nikad nisam delila ljude na mlade i stare, ima ovakvih i onakih u svim dobnim grupama. Nikada nisam primetila da su kod nas mladi ljudi naročito progresivni (ja sam imala problem sa svojim studentima što su konzervativniji bili od mene). Mladi ljudi sada imaju manje šanse, nego moja generacija. Pomislite kako su i u čemu rasle generacije od 1990. do danas. Naravno, nema uopštavanja, govorimo o trendovima.

Zašto sada ne postoje alternative kao što je devedesetih bio Građanski savez Srbije?
- Takvu stranku koja nema veze sa lopovlukom, korupcijom, autoritarizmom, udbom, ratovima, zločinima i nacionalizmom u Srbiji niko neće.
 

Vesna Pešić

Srpski Forum, 26.11.2014.

***

A da im ipak neko ponudi, šta bi se desilo?
Pitanje je šta, i to ne kvantitativnog već kvalitativnog karaktera.

U Srbiji ne postoji stranka tzv. levog centra, socijaldemokratska, među partijama nema čak ni tvrdih levičara. Svi su nekako skliznuli u 'neoliberalizam' (pitanje je da li zaista i sami razumeju to što rade, čast izuzecima). Vladimir Milutinović u tekstovima na Dvogledu, koji se tiču budućnosti političke opozicije, to dosta dobro pojašnjava. Eto polja delovanja i kreiranja politike. Ako neće mladi, a u ogromnom broju zaista NEĆE (to je činjenično stanje), neko će ipak morati nešto da pokrene, pokuša da poradi na promeni ovog sumanutog stanja u kome smo više od dvadeset godina.
Ko?

Nova stranka poziva na novu mobilizaciju, ekonomski program je... opet "neo", ali ne i sasvim nov, originalan, drugačiji. "Želimo pametnu socijalnu politiku koja pomaže samo onima kojima je pomoć potrebna."
Radulovićev Restart sada valja tržišno-socijalnu pravdu pričom o truloj partijskoj državi i pripadajućim joj javnim preduzećima ('trula partijska država' ovde opstaje mnogo duže od komunizma, na koji se stalno svi pozivaju kao uzrok), 'ne damo penzije' i to one socijalne 'svima po 200 EUR'... ali, penzije nisu socijalna pravda već Ustavom i zakonima garantovano stečeno pravo građana, baš kao što kultura, prosveta, zdravstvo nisu tržišne kategorije, i ne mogu se posmatrati van državne kape a da to i dalje bude deo socijalne pravde i opštedruštvenog nematerijalnog benefita. "Socijalna pomoć samo za one kojima je neophodna."
Demokratska stranka? Pa... njih je unutrašnja dezintegracija toliko rasturila da se ne mogu pogubiti čak ni u džungli besmislenih headbanging izjava poput onih koje svaki čas naviru iz LDP (sve u stilu njihovih PDIO tiltovanja - Preokret, Dogovor, Istina, Okupljanje, pa onda hajmo opet sve iz početka). Socijalno-ekonomska platforma DS se kreće u opsegu martinela, od "Mi, demokrate, ne verujemo da se svi odnosi u društvu regulišu mehanički, na osnovu zakona države i zakona tržišta. Nikome se ne garantuje uspeh, ali svako mora dobiti svoju šansu da ga postigne. Oni koji tu šansu ne iskoriste, zaslužuju određeni stepen solidarnosti, od minimuma socijalne zaštite do pružanja nove šanse." do rettungsplana koji sadrži i ovo: "Kredibilitet u ovom domenu proizilazi iz konkretne primene socijaldemokratskih principa tamo gde je bila u poziciji da vodi socijalnu politiku." Plus: "Socijaldemokratija ne bi bila deklarativna već veoma konkretna." Ako im se socijaldemokratski kredibilitet ogleda u izvedbi konkretnih terenskih radova po palankama, u (novom) stilu jednog od žutih mozgova koji je 2010. godine direktoru negotinskog komunalnog preduzeća rekao "Imaš tolke po kancelarije, izbaci ih s posla pet šes, pa će da  zaposliš demokrate" - onda i nije čudo što su tu gde su i kak'i su.

Neko će pitati 'pa ovo se sve vrti oko komentara na račun njihove socijalne politike, gde je tu ekonomija, tržište, privatizacija?' Svi su za privatizaciju, i naročito su se dinkićevski sada ostrvili na javna preduzeća koja posluju sa gubitkom nastalim zbog toga što im osnivači (republika ili lokalne samouprave) diktiraju socijalne a ne ekonomske cene, i što im uvaljuju konstantan priliv kadrova poput stručnjaka za keramiku, klima uređaje ili lepljenje plakata. U opštoj poslovnoj klimi koja vlada u Srbiji, privatizacija ovih firmi bi zapravo značila njihovo bacanje u ruke onih koji su ih upropastili, Miloševićevih bogataša koji pod kontrolom drže stranke sa obe strane štapa vlasti - bilo finansiranjem, bilo uvlačenjem u vrzino kolo povlašćenih neplatiša obaveza prema državi. O stranim ulaganjima u jedno sumanuto društvo i njegovu raskupusanu privredu teško da može biti govora danas. Privatizacija jednog vodovoda ili toplane, umesto njihovog poslovnog uljuđivanja, predstavljala bi isti potez poput otvaranja tržišta kulture, obrazovanja ili socijalnog osiguranja, njihovu privatizaciju. I za jedno i za drugo smo već videli konkretne primere naopakosti u praksi. Nekim oblastima je ipak društvena korisnot suština postojanja, a ne profit.

Uglavnom, to je sve što je preostalo od nekadašnje opozicije tj. onih koji ne participiraju u republičkoj vlasti. Ono što rade njihovi po palankama, bolje je i ne spominjati. Baš kao što ovde neće biti ni šire opservacije sve više prisutne desničarsko-kriptofašističke opozicije; spominjanje da, žmurenje - nikako.

Dakle, šta činiti?

Možda je rešenje u spoju predloga koje iznose Vesna Pešić (Šta da radi opozicija?, Peščanik) i Vladimira Milutinovića (Vesnin predlog, Dvogled). Ujedinjenje u jed(i)nu formu bi predstavljalo kvantitativno rešenje, ali vrlo sumnjivog sadržaja. Ukoliko se svi oni ujedine u jedan blok ili stranku, poruka koju šalju glasila bi: "Mi bi to uradili, manje više, isto, ali mnogo bolje." Jasno, smer kretanja društva bi i dalje bio isti onaj čije dosadašnje efekte uglavnom vidimo i patimo, diktiran u najvećem delu sa strane (ovoga puta više zapadne umesto sadašnje opcije "let the four winds blow... from Russia with love").
Neka se opozicija ujedini, ali ne u jednu već u nekoliko opcija koje će se razlikovati ne po tome koliko (i da li) su protiv Vučića, niti koliko su jedni protiv drugih, već po tome šta i kako nude građanima kao izbor koji će im doneti bolje u odnosu na ovo danas. To bi onda bila druga varijanta 'šta', ona koja ide u kvalitet kao suštinu. Neoliberalna opozicija neka ponudi efikasnije mere od neoliberala na vlasti, levičari i socijaldemokrate neka ponude drugačije i ravnomernije raspoređene metode izlaska iz parloga u koji je zapalo ovo društvo.

Potrebno je da se (konačno) kristališe svest kako postoji i alternativa alternativi (za šta se ovde podjednako izdaju i vlast i opozicija), da put našeg društva nije samo učešće na repu sumanute trke za parama, profitom ili vraćanjem dugova - što se neminovno završava tako da čelo kolone u jednom trenutku sustigne i zagrize sopstveni rep i obesmisli celu trku (to se već nekoliko puta dešavalo, i svaki put je glava usporavala i prividno puštala rep da je malo sustigne, pa opet davala gas jer ni po koju cenu nema nameru da izgubi). Elem, umesto da nam primer antipod-lidera budu Kastro ili Čaves, to bi mogao da bude Muhika - onima, koji baš nikako ne mogu bez lidera umesto da se drže funkcionalnog sistema koji se zaista 'maže na lebac'.

I za jedne i za druge bi jedan od principa budućeg delovanja (uopšte, ne samo opozicionog) morala da bude neka vrsta vaninstitucionalne lustracije, ne kao bespogovorna premisa-vodilja, već više kao mera opreza. Jednostavno, za dokazane štetočine bi mesta i moglo da bude u kvantitativnoj politici (i tako joj se obezbedi posteljica za još jednu propast), ali u kvalitativnoj (bez obzira na broj kolona) - ne. Tržište (slobodno ili ne) u sebi ne sadrži nikakav lustracioni potencijal, naprotiv. Domaća politika se deklarativno zalaže za slobodno tržište ali joj ne pada na pamet da se odvoji od prčkanja po budžetu. Ta 'tržišnost' se iznova ogleda u izjavama državnih funkcionera koji konstantno mantraju o 'ogromnom poverenju glasača na izborima koje im sada daje mandat, tj. pravo da rade šta hoće sve dok to poverenje ne prevagne na drugu stranu', na nekom budućem izbornom tržištu. Oni se takvi, kakvi su, nikada neće odreći prava na nedodirljivost, što leži u osnovi propasti institucionalne lustracije. 
I zato će sav teret te nimalo lake odluke morati da ponesu građani sa pravom glasa. Slučaj Borisa Tadića, LDP ili URS/G17 pokazuje da je to moguće, i da niko nije od toga izuzet. Lustriranje insistiranjem (i istrajnošću u tom stavu) na kvalitetu može doneti samo obostranu korist, bez obzira na privid trenutnih posledica. Nevažeći listići su izmakli kamen-kajlu koja je održavala privid statusa quo domaće politike, i to je činjenica, ma koliko nadureni politikanti još uvek spočitavaju vučićevštinu onima koji su svoj glasački listić onevažili ili čak ostali kod kuće i "radili pametnije stvari". I dalje se čeka, umesto durenja, stvaran i kvalitetan odgovor politike kojim će ona ponovo prebaciti stvar u avliju glasača, naterati ih da se odluče da li je odgovor i ovoga puta isti, (samo) različito upakovan ili zaista drugačiji.
U tome leži svetlo na kraju opozicionog tunela.

Treba napraviti politike za sve sfere društvenog života koje nude bolje (a ne brže) od ovoga što nam danas podmeću, pa izaći pred birače što pre, ne čekati da se ukaže izborna prilika bilo kog nivoa, i ponuditi im drugačiju opciju umesto nijansi ili brzina rikverca - pa neka se o tome izjasne. Ako neće, dobro im je ovako... OK, i to je nekakav odgovor. Odgovor, koji naročito mnogo govori, da ne kažem baš - sve. 

I zato, ono pitanje-podnaslov sa početka teksta neizostavno ima svoj nastavak: Quo imus?

A gde smo to krenuli?