Izlazim iz taksija ispred Univera kod SPENS-a, danas u 17:30h. Skrenem u mračniji deo i krenem uz stepenice. Tu stoji neka grupa mladih ljudi koje nisam stigla čestito ni da pogledam. Dva momka, izrazito kratko ošišana, nešto se dovikuju. Jedan vikne "Eno je!" i krene prema meni. Onaj drugi krene za njim. Prvi, u smeđoj jakni, me od pozadi zgrabi za kosu i povuče unazad, a ovaj drugi krene da mi viče "pi**o mađaronska". Zbunjeno mu kažem: "Dete, ti si nešto gadno pogešio", ali oni i dalje nešto psuju. Jedan od njih mi psuje majku.
Muškarac srednjih godina, koji je verovatno krenuo iz Univera prema kolima, valjda videći gužvu, potrči ka nama i ona dva momka me puste i pobegnu dalje od stepenica, u pravcu starog parkinga i Frajle. Ja to sve gledam kao u usporenom filmu i ne znam šta da kažem. Zahvalim se čoveku i skoro potrčim dalje uz stepenice. Mislim da sve zajedno nije trajalo duže od dva minuta. Blic krig.
Išla sam na sastanak predsedništva Vojvodjanskog Kluba.
Grozan osećaj. I ništa ne razumem. Zaista su me prepoznali (ma, dajte, nisam ja tako važna faca), ili su me pomešali sa nekim? Zašto sam ja "mađaronka"? I, ko uopšte tako govori? Ja samo nisam velikosrpkinja. Ja sam Vojvođanka.
Sve u svemu - jako neprijatan događaj. Gotovo bizaran. A i baš je zabolelo to kad me je zgrabio za kosu (i, gde baš kosu, kad je jedva imam i bez toga).
Hvala tom nekom nepoznatom čoveku. Ako se prepozna u ovoj objavi, neka mi se javi. Da mu se odužim (imam sjajno slatko od šljiva i dobru kajsijevaču, ovogodišnju).
No comments:
Post a Comment