Čini se da gnev može imati razne ukuse, ali onaj izazvan glađu ne liči ni na jedan od ostalih. Neologizam "hangry", reč skovana od engleskih reči "hungry" (gladan) i "angry" (gnevan, besan, ljut), ima ključnu ulogu u lakšem praćenju teksta koji sledi. Spomenuta kovanica je teško (u jednoj reči) prevodiva, zbog čega ćemo morati i sami da smislimo odgovarajuću (i iz nje izvedene pojmove) koja se da primeniti u našem jeziku.
Neka to bude, recimo - gladognev.
Jutarnja šetnja pre prazničnog obroka možda liči na nekakvu kaznu, uzdržavanje pre gozbe, hodanje pod slabašnim jesenjim suncem dok vam vetar vija opalo lišće oko nogu, a vi ste odlučni da ta šetnja ne ide dalje od tačke sa koje uvek imate svoj dom na vidiku. Ako pritom šetate previše sporo, ili odete predaleko, samo ćete iznervirati svoje sapatnike u tom poduhvatu, koji su takođe preskočili doručak ne bi li napravili dovoljno skladišnog prostora u stomacima za praznični krkanluk koji sledi.
Naučnici su tek odskora počeli sa proučavanjem emocionalnih i društvenih efekata akutne gladi (uprave univerziteta ne gledaju blagonaklono na izgladnjivanje studenata koji učestvuju u psihološkim eksperimentima). Međutim, neke stvari su već otkrivene. Na primer, brojne studije pokazuju da je nizak nivo glukoze u krvi (kao jedna od posledica gladi) povezan sa agresivnim raspoloženjem koje su nazvali "hangry".
Gladognev.
Gladognev predstavlja poseban osećaj hitnosti i narastajuće nestrpljivosti, poznat svakome ko je čekao u dugačkom redu da uđe u neki kafić ili restoran, ili je nemoćan da bilo šta uradi stajao među malom decom koja ciče i jurcaju na sve strane. Gnev ima razne ukuse, a psiholozi sada pokušavaju da otkriju kako se to gladognev tačno razlikuje od furiozne, tinjajuće ili pravedničke varijante.
Nedavni eksperimenti koje je sprovela Dženifer Mekormak, doktorant psihologije i neurologije na Univerzitetu Severna Karolina, pokazuju da ljudi - kada su gladni - sebe opisuju kao "nervoznije nego obično", te da imaju smanjenu moć kontrole svojih emocija. Međutim, do takvog ponašanja dolazi samo u specifičnim situacijama, i može se uočiti samo ako međusobno uporedimo članove eksperimentalne grupe koji nisu jeli sa onima koji jesu.
Jednom prilikom su testirali strpljenje eksperimentalne grupe od 230 (dobrovoljno) gladnih studenata, tako što su im iznenada, potajno isključili kompjutere usred rešavanja nekog dosadnog zadatka. Ta frustracija, samo po sebi, nije bila dovoljna da iznervira studente. Potom su ih podelili u dve grupe - u jednoj su bili oni kojima je rečeno da obrate pažnju na svoje emocionalno stanje dok rade za računarom, u drugoj oni od kojih se nije zahtevalo ništa posebno. Upravo su u toj drugoj grupi, verovatno nesvesni rastuće uznemirenosti, pojedinci pokazivali jasne znake stresa i uznemirenosti prilikom "kvara" računara na kome su radili.
"Glad očigledno utiče na našu afektivnost i emocionalno stanje, ali ovi rezultati ukazuju da to ne znači da ćemo automatski postati gnevni ili sebičniji", zaključuje Mekormakova. Glad sama po sebi nije dovoljan razlog za osećanje gneva. Čini se da ljudi emotivno doživljavaju glad u situacijama kada svoje afektivno stanje konceptualizuju kao negativne, visoko uzbuđujuće emocije - naročito u negativnom kontekstu.
Zajednički eksperimenti nemačkih i britanskih naučnika doveli su do sličnih zaključaka. Sprovedeno je istraživanje tvrdnje da se u stanju akutne gladi ljudi ponašaju samoodbrambeno, zadržavajući resurse za sebe umesto da ih podele sa drugima. Istraživanje je pokazalo da su gladni učesnici eksperimenta prema strancima bili podjednako velikodušni poput onih koji su bili siti. Bili su podeljeni u dve grupe od po 51 učesnika; oni u prvoj nisu jeli ništa 14 sati dok su oni u drugoj bili u potpunosti siti. Potom su ih sve uključili u tzv. igre kooperacije (digitalna simulacija zajedničkih ulaganja) i diktatorske igre, i pratili nivo sebičnosti kod ispitanika obe grupe. Iako su, po sopstvenim tvrdnjama, bili izgladneli, a nivo glukoze u krvi je to potvrdio, ponašanje članova prve grupe ispitanika (gladni) se ni u čemu nisu razlikovalo od ponašanja onih u drugoj (siti).
Potom je sproveden drugi test, ovog puta u stvarnom životu. U eksperiment je bilo uključeno preko 600 posetilaca jednog restorana; jedna polovina pre ulaska i obroka a druga polovina nakon toga. Svakome od njih je tom prilikom dat novac (10 eura) ili paketić hrane (suvo voće i orasi), i ubrzo nakon toga prilazio bi im "stranac" (zapravo neko od istraživača, prerušen u prosjaka) sa pitanjem: "Imate li nešto novca ili hrane? Gladan sam."
"Gladni" su u podjednakoj meri davali novac ili hranu kao i "siti", pokazao je ovaj eksperiment. "Otkrili smo da osećaj velike gladi ipak nije uticao na prosocijalno i kooperativno ponašanje ispitanika", zaključuje autor tog projekta dr Paul van Lange, psiholog sa Univerziteta u Amsterdamu.
Van Lange i Mekormakova, na osnovu rezultata svojih straživanja, zaključuju da je društvena velikodušnost kod ljudi duboko usađena i dovoljno snažna da prevaziđe iritaciju izazvanu praznim želucem - ili je barem tako u zemljama u kojima su vršeni njihovi eksperimenti. "Postoji jedna stvar na koju me ovo istraživanje navodi - da smo, duboko u sebi, mi ljudi izgleda daleko prosocijalniji nego što to mislimo", kaže dr van Lange.
Mihael Bang Petersen, politikolog sa Arhus Univerziteta u Danskoj, rezultatima svog istraživanja takođe podržava tezu da će i siti i gladni, u podjednakoj meri, podržati društvene projekte koji uključuju velikodušnost, darežljivost, socijalnu pomoć i solidarnost. On kaže: "Opšte je mišljenje da glad čini ljude razdražljivijima, i da određene činjenice potkrepljuju tu tvrdnju. Trenutni problem kojim se bavimo predstavlja razumevanje kako je moguće da imamo ove osećaje povećane razdražljivosti i percepciju nedostatka samokontrole, a da se najčešće ipak ne ponašamo na taj način." U svojim eksperimentima, Petersen i saradnici su koristili nivo glukoze u krvi kao fiziološki indikator gladi. Ispostavilo se da nizak nivo glukoze (glad) uopšte ne predstavlja prepreku za prosocijalizaciju i društveno blagostanje, kako se uobičajeno misli. Međutim, podrška prosocijalizaciji nije povezana sa motivima za takvim ponašanjem.
Glad u drastičnoj meri ipak ne menja naše ponašanje. Barem je tako kada smo toga svesni. Zbog čega smo onda i dalje ubeđeni da je obrnuto, iako rezultati naučnih istraživanja pokazuju da nije? Po Petersenu, u pitanju je opšta navika da se tako priča, i ništa drugo.
Ispričati sve ovo nekom pripitom i nadrndanom rođaku za trpezom, ne predstavlja pouzdanu dobitnu kombinaciju za praznični mir u kući. Za takvo ponašanje, glad nikada nije bila dovoljno dobar izgovor. Osim toga, uvek je tu i sveprisutna opcija večernje šetnje nakon obilnog prazničnog obroka - ako ni zbog čega drugog, čisto makar varenja radi.
- Jennifer MacCormack: Feeling hangry? When hunger is conceptualized as emotion (APA PsycNET, 2019-03)
***
Ponekad je zaista teško razlučiti da li smo zaista gnevni zbog gladi, ili smo gladni gneva.
Izgleda da glad nije dovoljno dobar izgovor, kako za činjenje tako i za nečinjenje.
Do nas samih je, više u glavi nego u želucu. Definitivno.
No comments:
Post a Comment