In the kingdom of the blind...

'Aški tribunal je sam napravio problem sa Šešeljem i sada 'oće da ga izveze Srbiji.

To reče i ostade živ, lik koji je uspeo da post5oktobarski nadministruje čak i doživotnog Tomicu Milosavljevića. Čovek koji je u fotelji presedeo bezbroj izbora, koalicija i rekonstrukcija, koji je sam po sebi svojevrstan presedan domaće kvazipolitičke scene.

Rasime, spasi me...

Hajde da na trenutak ostavimo po strani katastrofalnu administrativno-proceduralnu naopakost u umjetničkom dojmu Haškoga tribunala, i zapitamo se: Na kog to tačno Šešelja misli Rahasim prepodobni, kada ovako bulšituje po medijima?

- Na onog Šešelja koji je bio neprikriveno siroviji deo crveno-crnog tanga sa Miloševićem i silesijom njihovih supozitorijalnih klončića što danas crnorukaški drmaju Srbijom i upropaštavaju je i dalje, zajedno sa kvaziopozicijom?

- Ili, možda na onog jebatčuvammatewstudentsku Šešelja, sa šlemom navrh naduvene maskirne tintare, nožem u zubima, pištoljem u Palati pravde, zarđalom kašikom iza uha?

- Da nije to onaj Šešelj što je pobegao u taj isti Hag (kao da ide u Jakobsfeld na zimovanje), koji tren pred ubistvo Zorana Đinđića, proročko-pizdunski se cerekajući na ulasku u avion?
- Može biti da je to onaj Šešelj koji je širio bratstvo em jedinstvo u Hrtkovcima i diljem Vojvodine, uz usklike ljubavlju "bwačo hwtkovčani, ovo je vaša zemlja sve do Kawlobaga, Ogulina, Kawlovca i Viwovit'ce, a tamo daleko & pweko je Hwvatska u koju se odma' možete nosit' il čete bit' od(waz)neseni, tako mi Tome desne i Vuč'ča leve wuke"?

- Možda je to onaj buldog Woyo, koga se vazda pribojavaju Thom & Jerry kako će im na kraju upropastiti karijere vedeta crtanog filma u koji su konačno pretvorili živote građana Srbije? Ona dvojica u dronjavim džemperima i jaknama, što se '95 s njim vozikaše po brdima oko Sarajeva, u džipu koji je na haubi imao prikačenu ljudsku lobanju sa plavim UN šlemom.

Mislim da se ipak radi o Šešelju koji je uz Miloševića bio i još uvek ostao problem za koji Srbija uporno odbija da nađe rešenje, jer bi time morala da se reši sebe, ovakve kakva jeste. Suluda Srbija, koja je postala i problem svojih komšija, koja je mislila da će stvarnim riknućem jednog i lažnom samopredajom drugog zločinca prestati da smrdi na krv, sumpor, usrane gaće i laži. Srbija devedesetih godina XX veka koja se tresla od straha da će debelo platiti za sve probleme koje je pravila pa potom bacala pod tuđe tepihe i prosipala po tuđim glavama.

I Srbija s početka XXI veka, takođe. Ona, kojoj je - umesto da sama listom pohapsi sopstvene zločince i bez izuzetaka ih primereno osudi za najteže zločine protiv svog i susednih naroda, kako bi sprala ljagu sa same sebe - lakše pala dodatna pljačka, okretanje glave i žmurenje, nepoštovanje domaćih i međunarodnih pravnih i civilizacijskih normi, izjednačavanje bolova ubica i žrtava, pranje biografija zlotvora, i na kraju - nestanak opozicije, smrt politike, konačan slom civilnog društva.

Te dve Srbije danas gazduju ovim ruiniranim društvom, i sada se naprasno licemerno "brinu" da njima Hag ne napravi probleme i izveze im Šešelja bez carinske deklaracije, kao da je u pitanju strana a ne domaća roba koju smo MI pokušali NJIMA da uvalimo. Pokušali, ali ne i uspeli. Baš kao i onaj buđavi kukuruz pun aflatoksina.

Na stranu sve to, ali nastranosti u srpskoj kvazipolitici nikada dosta.

Problem Srbije nije Haški tribunal, već to što je bludeći prvo izrodila Njega pa potom demokratski izabrala Njegove. Zbog toga će sada dobiti još jednu porodičnu sapunicu čija se fabula radnje zasniva na konfliktu šizofrenih ukućana.

***

Suša, poplava, tornado, šumski požar, ptičji&svinjiski grip i ostale pošasti, kontejneri za smeće koji postaju posećeniji od ionako overbukiranih narodnih kuhinja, konačno i dugo iščekivani skakavci... kompletirali smo set biblijskih omena koji su došli glave faraonima zbog patnji naroda Nebeskog. Međutim - let's go back to reality: Srbija nije Egipat iako u njoj zaista postoje faraoni i piramide; Srbi nisu narod Izrailja, makar do besvesti skakali u nebo ili ga gađali strelama. Jednostavno - ne ide to tako, braćo i sestre.

Problem Srbije nisu Šešelj, Milošević, Hag, NATO, Rusija, Vučić, Tadić, Đilas, Nikolić, Vulin, Koštunica i svi ostali iz prstena bolida koji neprekidno kruži oko glave Maloga Čoveka, sluđujući ga. Svi su oni samo varijacije simptoma iste bolesti.
Da se ponovim još jedared: problem je u tome što ovo društvo uporno za svoje lidere iznedri pa onda izabere baš takve, kakvi su svi pomenuti i nepomenuti gadovi.

"U kraljevstvu slepaca jednooki vladaju."

Ne morate citirati Desideriusa Erasmusa, holandskog filosofa iz XVI veka, da bi opisali ono što građani Srbije decenijama čine sebi (pa i drugima). Sve je to bilo napisano i u Domanovićevom "Vođi" mnogo pre Šešelja, Rasima i Haškog tribunala.
Zaglupljujuće izjave, poput ove jučerašnje, manje idu na dušu kradikalima poput Vučića & Comp. ali daleko više dodaju nove utege na sve veće breme ljudi poput Rasima Ljajića, koji je 2000. godine profitirao učešćem u DOSovanju i potonjim saučestvovanjem u obmanjivanju i rušenju nade svih koji su za njih tada glasali.

Zaista, slaba je uteha ukoliko je prepodobni Rahasim samo još jedan od ludih. Nikako se ne dajte zbuniti, inače - zna se šta sledi. Pomolite se bilo kom bogu (pa i ateističkom) da vas neko takav nikada ne spašava od bilo koga i bilo čega - pa čak ni od sebe samih.

Baš tada vam sigurno nema spasa.