Zahvaljujući stravičnoj propagandi koja je devedesetih vođena protiv nevladinih organizacija, koje su listom proglašavane za neprijatelje društva, sistema, nacije, države i sledstveno, vođe, NVO skraćenica je postala i ostala sinonim za nešto gadno i opasno. Ostala je simbol onih koji su prizivali bombe, i onih koji su svako zlo, koje nam je po glavi popanulo, učinili.
To što su danas veliki finansijeri investitori i vlasnici mnogočega po zemlji Srbiji, isti ti koji su onomad finansirali NVO, slaba je uteha.
Ne malu zaslugu u proganjanju tih organizacija, neretko jedinih pokrovitelja obespravljenih i marginalizovanih intelektualaca, umetnika i svakovrsnih grupa, imali su mediji. Udarna pesnica koja je svojom snagom razbucavala sve okove i zablude u kojima je naš narod bio, ne svojom zaslugom i voljom, zapreten.
To pravo takmičenje, taj desetoboj u kojem su učestvovali gotovo svi mediji, razvejavao je svaku mogućnost da možda te NVO i ne rade baš nešto tako loše. Ne. Lestvica na skokovima u vis koje su izvodile novinarske perjanice, dizana je sve više i više svakim novim tekstom, svakom novom falsifikovanom reportažom i fotografijom. Konačno, kada više lestvice nije ni bilo, odustalo se od skokova. Otvorena je streljana. Rezultate znamo.
Iznenada pojačano interesovanje klasičnih medija, a po načinu interpretacije, za Internet a posebno za pojedine blogere, neprijatno podseća na zagrevanje pred već viđeno takmičenje. Prvo su blogeri i blogerke "malo poznati" (Politika), pa su "fantomski" (Informer), pa su, sve po spisku sa liste #ulicecenzuri, postali/postale Komitet (E-novine). Da li slučajno, dobili smo takoreći službeni naziv Malopoznati fantomski Komitet. Podrazumeva se i zaverenički.
Blogeri, zavera i političke stranke (promašili ste temu)
Postavlja se pitanje šta sledi, i da li sledi ono što, nadajmo se, ipak neće biti. Da zvanično, a kako bi bilo ako se to dovoljno puta ponovi, blogeri u svakodnevnom govoru, novinskim tekstovima, pa i na pijaci, postanu fantomi, zaverenici i neprijatelji. Pa da za 15 godina od sada, kao što je to slučaj s NVO, bloger postane sinonimim za izdaju.
Nećete valjda? Ponovo?
Druga gratis ujdurma koju dobijaju blogeri je "svojatanje opozicije", potpuno izmišljena tvrdnja nastala na nekoliko programskih zadataka mladih aktivista gde je mreže trebalo zatrpati poznatim tehnikama trolovanja i ponavljanjima ove besmislice na okupljalištima oko #ulicecenzuri, #bobc, #diskreditujme ili #otvoreno.
Ne. Promašena tema, sedi, jedan. Građansko društvo se samo na silu može povezati sa političkim partijama. Građanski aktivizam je civilno pravo i civilizovano delovanje. To je tako u celom svetu i Srbija nije ni bolja ni gora diplomantkinja te škole.
Blogeri su civilno društvo
Onaj, međutim, (redak) novinar koji je pratio pomalo blogove i ranije, setiće se da je ta opozicija jednom bila vlast i da je takođe zavređivala pažnju i kritiku tih istih blogera. Još pažljiviji a sa dugim pamćenjem, mogao bi se setiti i da su mediji, koji danas ustaju za slobodu govora i izveštavanja i u tome su trenutno saglasni sa blogerima (Danas, Vreme), jednom takođe te iste blogere oštro kritikovali zbog neke davne blogerske akcije zamerajući joj, posve pogrešno, političku pozadinu.
Kakogod: blogeri, uglavnom i većina, ponašaju se kao, i jesu samo, građani koji imaju odgovornost prema svojoj zemlji i sebi. Nema tu političkih stranaka. Nema ni slaganja među njima samima, to je prirodno među građanima.
Velika je šteta što su blogeri tradicionalnim medijima tek sad postali zanimljivi. Kao što ne bila nikakva šteta da nikada to nisu postali, jer oni, već više od 10 godina, postoje na domaćem vebu potpuno nezavisno od pažnje novinara. Moguće anonimni i manje poznati novinaru, ali, vredi i to reći, neki sa dnevnom posetom koja višestruko prevazilazi štampane tiraže pojedinih dnevnih novina u kojima taj novinar piše.
Zato, možda je razumljivo odakle takav strah od blogera i društvenih mreža i tih neukrotivih pojedinaca koji kao slobodni strelci, tako neprijatno razbarušeni i tako teško kontrolisani, zaposedaju neki javni prostor: Ako su uspeli tako brzo i dobro da se organizuju oko poplava, pa još brže oko protesta u #ulicecenzuri, pa onda još brže oko prve javne tribine koja je otvorila pitanje slobode govora na Internetu, BlogOpen-BlogClosed, te uspeli da skrenu pažnju i animiraju i domaću i svetsku društveno-političku elitu, na šta su još sposobni i spremni?
Setimo se. Novinara je bilo relativno lako ućutkati. Ili se njegovom mediju zavrne slavina, pa se upristoji, ili dobije otkaz, pa ga više nema, a ako je baš jako dosadan, onda bude ubijen. Sa blogerima je teže. Ima ih na hijade, platforme su promenjive, prostor beskrajno velik, i na jednog ućutkanog, lako se može desiti da se stvori deset bučnih. E to je problem. Zar ne?
Bloggers for dummies:
Svi ovi blogovi koje tek sada otkrivate samo zato što su izašli iz prostora Interneta i počeli da naseljavaju svakodnevicu, postoje godinama, i uglavnom brinu svoju brigu. Većina je nastala iz potrebe da autori, građani a ne politički instrumenti - nešto kažu. Nemojte se onda čuditi kada blogeri ustanu da se bore za osnovno pravo i staru naviku da – govore.
Bolje je, kad već imamo sposobnost pa i pravo da govorimo, da uspostavimo dijalog, u kojem ne moramo nužno da se složimo oko svega. Jer nije dobro da želimo društvo u kojem se svi oko svega slažemo i kritike nema.
Uostalom, što reče jedan bloger: ako ne možete da podnesete kritiku, podnesite ostavke.
No comments:
Post a Comment