Štrčite!

Politika je u Americi nekada bila veoma zabavna stvar: česti politički karnevali tokom 19. veka podrazumevali su naizgled beskrajan niz lokalnih miksova žurki, parada i političkih govora. Rezultat toga bio je zapanjujuće visoka izlaznost od 70-90% birača, podjednako za predsedničke i lokalne izbore...
... a onda je tehnologija pokvarila zabavu.

"Već dvadesetih godina prošlog veka, politički radio marketing je u potpunosti preuzeo atar javnih masovnih okupljanja i držanja celodnevnih govorancija. Uloga birača danas postaje sve više pasivna, pa nije za čuditi se što njihov entuzijazam za učešće u političkim izborima sve više slabi" (Kornbluh). Njihova pažnja je bila odvraćana sa lokalnih problema, pa su zato Amerikanci nemo posmatrali dok vladini reformatori centralizuju moć i izbore održavaju sve ređe. Političke stranke su izgubile motiv da koriste stare dobre metode motivacije i obraćanja biračima, s obzirom da imaju na raspolaganju daleko efikasnija sredstva masovne komunikacije. Uz dodatno breme zakona koji ograničavaju direktno podmićivanje birača od strane partija (tzv. korupcija), sve to je dovelo do toga da se veliki deo građana-glasača okrene apstinenciji i prestane da zanima za politiku.

Glasačka motivacija, definitivno, mora da prevaziđe jedan veliki problem: samo glasanje po sebi je iracionalno, jer niko pojedinačno ne može da bilo šta promeni - pa čak ni samim glasanjem. Tokom istorije, nijedan od demokratskih sistema nije uspeo da održi visok nivo angažovanosti građana samo na nadi kako su oni spremni da žrtvuju svoje slobodno vreme zarad marginalnih promena. Velike partijaške mašine su ovu dilemu zaobišle ukrštanjem politike sa zabavom (prečesto koristeći neetičke metode i sredstva). 

Ova potreba za "uživanjem i zabavom" u politici odlično je ilustrovana sledećim parom nesličnih primera: Estonija i Američki idol. Iako je Estonija prva zemlja na svetu koja je građanima omogućila glasanje putem interneta ili mobilnog telefona, blag porast odaziva glasača i dalje nije ni blizu onom u Americi tokom 19. veka. Sa druge strane, Američki idol (gde se takođe glasa putem SMS-ova), predstavlja jedan od najvećih demokratskih sistema današnjice. Što je najvažnije, zbog toga još niko nije izgubio svoje zdravstveno ili socijalno osiguranje - bez obzira na konačan rezultat glasanja.

Iako je internet obećavajuće uvećao potencijale demokratičnosti, ispada da je virtuelni angažman podjednako malokrvan poput onog kod modernih trutova iz fotelja koji se pasivno "bave" politikom slušajući radio i zureći u sve veće male ekrane svojih TV prijemnika. Dokle god neko ne provali način za dobar provod na Fejsbuku, ne treba se kladiti na to da će internet postati izbavitelj izbora i politike uopšte.

ceo tekst (u originalu):
Gregory Ferenstein: Why the Internet doesn't make us care more about politics? (16.05.2012.)

***

Gornji tekst je objavljen pre dve godine i odnosi se na (još uvek aktuelno) stanje u USA, mada je razlika u odnosu na ostale države širom sveta skoro zanemarljiva. Uglavnom se radi o pustoj tehnologiji...
Praktična primena makijavelističke teze o glupom, zadovoljnom i nesrećnom građaninu.
O slektivizmu i kliktivizmu će tek biti reči - i po koje delo.

Zapravo, slaba zainteresovanost (čitaj: motivisanost, opravdanost) kod glasača sa jedne i overdozirana kod političara sa druge strane, predstavljaju samo deo celokupne slike "bavljenja" politikom u moderna i zanimljiva vremena. Neminovno se, pored toga, nameće i pitanje učešća države i njenih aparata sile&prinude u političarenju. Postoje zemlje u kojima se građani čak i silom odvraćaju od korišćenja svog građanskog prava da slobodno glasaju na nepodoban način, ali i one u kojima se građani istom tehnologijom vabe pa čak i uteruju u glasačke boksove pod pretnjom novčanih ili zatvorskih kazni, ili oduzimanjem ličnih i putnih isprava. Pendrek zaista ume uspešno da vrti tamo gde para i burgija ne pomažu.
Posebno bode oči trend koji je sve više uočljiv u svakoj zemlji, bez obzira na geografsku, istorijsku, političku, nacionalnu, versku i svaku drugu determinantu: stare dobre državne cenzure je u javnosti sve manje i praktikuje se uglavnom po leđima i IP adresama najupornijih drekavaca i zviždača; nasuprot nje stoji sve veći privid farsičnih sloboda i demokratije, i naročito masturbativna autocenzura do sladostrašća saučestvovanja.

Da parafraziram Perikla stilom Martina Niemoellera: 
Možete okretati glavu koliko hoćete, ali kada na kraju ostanete sami politika će doći i po vas. Naročito ona politika koja to uopšte nije.

Ne čekajte da ostanete sami. Ima nas sasvim dovoljno za nemiran san stoke koja ljude vidi samo kao ovce za šišanje i glasanje. Nijedna uzdignuta ruka ili glas nisu sami, koliko god se činilo da štrče iz mora ništavila.

Baš zato što štrče.