Knjiga Danilova

Više puta je ovde bilo napomenuto da je januar najcrkveniji mesec u crkvenom kalendaru - a i šire. Razloga za takvu tvrdnju ima mnogo, i broj im neprestano raste sa porastom petljanja crkvenih samozvaničnika u svetovna pitanja. Evo još jednog priloga za dosije beščašća i licemerja koje nam svakodnevno priređuju momci iz mantijaško-foteljaške ekipe.

Stari Zavet

Knjiga Danilova (Daniel), šesto poglavlje

- iz Jerusalimske Biblije

A Darije Medijac preuze carstvo, star već šezdeset i dve godine.

Svidelo se Dariju da postavi nad svojim carstvom stotinu i dvadeset satrapa da budu nad svim carstvom.

Njima na čelo stavi tri pročelnika - Danilo beše jedan od njih - kojima će satrapi polagati račun da se ne bi dosađivalo caru.

Danilo se toliko isticaše svojim izvanrednim duhom iznad pročelnika i satrapa te car mišljaše da ga postavi nad svim carstvom svojim.

Tada pročelnici i satrapi stadoše tražiti povod, štogod oko državne uprave, zbog čega bi mogli optužiti Danila; ali ne mogahu na njemu naći ništa takvo, ništa zbog čega bi ga prekorili, jer beše veran, na njemu ni nemara ni ogrešenja.

Ti ljudi rekoše tada: "Nećemo naći nikakva povoda protiv Danila, osim da nađemo nešto protiv njega u zakonu Boga njegova."

Tada pročelnici i satrapi navališe na cara te mu rekoše: "O caru Darije, živ bio doveka!"

Svi pročelnici carstva, poglavari i satrapi, savetnici i namesnici složiše se u tome da bi trebalo da car izda naredbu i zabranu: "Svaki onaj koji bi u roku od trideset dana upravio molbu bilo na kojega boga ili čoveka, osim na tebe, o caru, da se baci u jamu lavovima. O caru, potvrdi tu zabranu i potpiši naredbu da se ne može promeniti, po zakonu Midskom i Persijskom, koji je nepromenit!"

I car Darije potpisa pismo i zabranu.

A Danilo kad dozna da je spis potpisan, ode svojoj kući, gde prozori gornje sobe behu otvoreni prema Jerusalimu. Tu je on tri puta na dan padao na kolena blagosloveći, moleći i hvaleći Boga, kako je uvek činio.

Tada oni ljudi nahrupiše i nađoše Danila gde se moli i zaziva svoga Boga.

Tada odoše i pred carem se pozvaše na zabranu: "Zar ti nisi potpisao zabranu prema kojoj će svaki onaj koji bi u vremenu od trideset dana upravio molbu na nekoga boga ili čoveka, osim na tebe, o caru, biti bačen u jamu lavovima?" Car odgovori: "Tako je po zakonu Midskom i Persijskom, koji je nepromenit."

Tada rekoše caru: "Danilo, onaj od izgnanika judejskih, ne mari za tebe, o caru, ni za tvoju zabranu koju si potpisao: tri puta na dan on obavlja svoju molitvu."

Čuvši te reči, car se vrlo ražalosti i naumi da izbavi Danila, i sve do sunčeva zalaza nastojaše da ga spasi.

Ali oni ljudi navališe na cara govoreći: "Znaj, o caru, da prema Midskom i Persijskom zakonu nijedna carska zabrana ili odluka ne može biti opozvana!"

Tada car naredi da dovedu Danila i da ga bace u jamu lavovima. I car reče Danilu: "Bog tvoj, kome tako postojano služiš, neka te izbavi."

I donesoše kamen i staviše na otvor jame. Car ga zapečati prstenom svojim i prstenom svojih velikaša, da se ništa ne menja za Danila.

Car se tada vrati u svoj dvor i provede noć ne okusivši jela niti dopustivši da mu dovedu naložnice, i ne mogaše usnuti.

Potom car usta u ranu zoru, kad se danilo, i pođe brzo k jami lavskoj.

Kad se primače blizu jame, viknu žalosnim glasom Danilu: "Danilo, slugo Boga živoga, je li te Bog, kome postojano služiš, mogao izbaviti od lavova?"

Danilo tad reče caru: "Care, živ bio doveka! Moj Bog posla svog Anđela i zatvori čeljusti lavovima te mi ne naudiše, jer se nađoh čist pred njim. I pred tobom, o caru, ja sam bez krivice."

Car se vrlo obradova i zapovedi da Danila izvade iz jame. I izvadiše Danila iz jame neozleđena, jer se beše uzdao u svoga Boga.

Car tad zapovedi da dovedu one ljude koji behu optužili Danila i da ih bace u jamu lavovima - njih, njihove žene i njihovu decu: i pre nego dodirnuše dno jame, lavovi ih zgrabiše i smrviše im kosti.

Tad car Darije napisa svim plemenima, narodima i jezicima što stanuju po svoj zemlji: "Mir da vam se umnoži! Evo zapovesti koju donosim: u svemu mojem carstvu neka se ljudi boje i neka drhte pred Bogom Danilovim: jer on je Bog živi, on ostaje doveka! Carstvo njegovo neće propasti, vlasti njegovoj nema kraja! On izbavlja i spasava, čini znake i čudesa na nebesima i na zemlji! On je spasio Danila iz šapa lavljih!"

I taj Danilo beše srećan za carovanja Darija i za carovanja Kira Persijanca.

I šta sad - ko je ovde Danilo, ko je satrap, ko je lav a ko lavovski? Kako se to Njegovo kradikalsko visočanstvo  Aleksandar Vučić (NJKVAV) po banjalučkim novinama lavovski bori za srpski narod a po beogradskim (samo) za Kosovo? I ko tu lavovski laže?

Ako je on Danilo, onda su mu ruke vezane pa se ne može nikako boriti ni za koga. Čak ni lavovski. Ako je lav, onda su mu usta vezana, a - složićete se - kod NJKVAV je možda sve vezano ali usta ni u snu nisu. Da nije on, onda, neki od sto dvadeset cink-satrapa ili možda Darije/Kir lično? Možda Homeini II Persijski, prorok od Srbistana? Kamen na jami, pečatiran?!

Ne verujem da Gavrilo Krstaški zna odgovor na ijedno od tih pitanja, nije mu u opisu radnog mesta da odgovara.

Kakav lav, takvo nam je i lavovsko - štagod već.

I kud baš da se potrefi Danilo...

p.s.

Na jevrejskom, ime Dan-i-El (Daniel/Danilo) znači "sudio mu Bog".

Propast.

Bušenje

Kako voditi brzu i efikasnu medijsku debatu (kratko uputstvo u slici i reči):

- Uopšte se ne slažem sa tvojim stavom... i jedva čekam taj dan kada ćeš da crkneš na neki užasan način, kako bih onda mogao da ti se popišam na grob!

- Ja...čekaj, šta reče?!

- HA HA HA! Izgleda da sam te pogodio u žicu!

- Molim?! Ne, samo si... hoću da kažem... ma, bezveze. Odustajem.

(...)

- Svima je jasno da sam ga izbušio!

Tom Tomorrow: How To Argue (The Nib, 02.01.2018)

Svima je jasno da Aleksandar Vučić nije izmislio ovakav manir obraćanja onima koji se sa njim ne slažu, baš kao što je podjednako jasno da on izbegava svaku medijsku diskusiju, debatu ili sučeljavanje ako je siguran da mu taj manir neće proći. Kao i za sve drugo što on priča i radi, tako je i ovakvo ponašanje samo plagijat školskih lekcija zapisanih u Jozefovim sveščicama tridesetih godina prošlog veka. I Josifovim, umalo da zaboravim na njega.

To silno "bušenje" je uhvatilo maha u tolikoj meri, da će biti veoma teško izbaciti ga iz stila ponašanja ne samo javnih ličnosti (kako onih na vlasti, tako i onih van nje) već i tzv. običnih ljudi, svih nas. Dovoljno je pogledati na šta liče "društvene mreže" u Srbiji samo u poslednjih 48 sati, kako se međusobno "buše" pučani koji listom tvrde da su protiv Vučića i njegovih, ali i da svako ko se ne slaže sa njihovim "stavom" (koji je obavezno "jedini" ispravan) dokazano radi za kradikale i zato zaslužuje... a šta bi drugo nego - bušenje.

Jer, sve je ionako samo estrada, jedna velika vašarska šatra sa pevaljkama po stolovima i pijanim gostima ispod njih. I očajnom muzikom koju je pristojni ljudi nekada nisu slušali, a od koje nam sada svima nepodnošljivo do bola zuji u glavi. Toliko, da više ne obraćamo pažnju na to da su kafanske kavgadžije i drekavci, pevaljke i musavi kelneri svi pouskakali u fotelje i zauzeli pozicije sa kojih nesmetano mogu celo društvo i dalje da drže u šatri, ispod stolova, pijano od ludila. Od uflekanih stolnjaka napravili su zastave, od razblaženog pića lekove, od "šoferskih" pesama himne, od uflekanih cenovnika ustav i zakone, od šatre državu. I obrnuto.

Svima je jasno da nas ta banda buši u istoj meri u kojoj se bušimo i sami, među sobom.

Dosta bre više, aman.

Totalegalizam

Zašto kažu legalizam uvek kada misle na totalitarno državno nasilje nad životom i imovinom pojedinca?

Zato što to nisu izmislli Milošević, Koštunica, Đilas/Vesić ili Vučić (asovi, poznati po najvećem stepenu striktnog držanja za zakonske plotove), već ekipa uzora osamdeset i kusur godina pre njih.

Zato što nema frke, čim je sve uredno i legalno prijavljeno.

Po zakonu - i tačka.

Peter Kuper: Lawful Assembly (The Nib, 11.09.2017)

"Pre samo desetak dana, čoveku srednjih godina iz Beograda otet je dom zbog duga od 480.000 dinara. Iz stana u kome je rođen, a vredi najmanje deset puta više od duga, izbacili su ga na ulicu privatni uterivači, uz pomoć državne policije. Prekršeno je nekoliko zakona, pre svega onaj o nesrazmeri duga i vrednosti nekretnine koja se prodaje. Ima na desetine takvih primera u Srbiji. Privatne haračlije postale su paradržavna siledžijska kasta, neka vrsta strašnih odreda, koji zbog komunalnih dugova na doboš preprodaju jedina staništa očajnih ljudi. U naprednjačkom boljševičkom parlamentu nije prošlo zaštitno zakonsko rešenje, na primer iz Hrvatske. Po njemu je jedini dom neprikosnoven, te se ne može ni oduzeti.

Možda neću najtačnije parafrazirati stav Zlatka Pakovića o običaju režima da negira i brutalno krši zakone koji su važeći, i pravima građana u takvim okolnostima. Ali u sažetom obliku to izgleda otprilike ovako: U jednom času, kad bezakonje postane model vladavine, pravo je građana a i njihova dužnost da stvar zakona uzmu u svoje ruke. To će reći da državna klika nikada nema monopol nad pravom, posebno ne ako ga neprekidno ruši svojom samovoljom, stihijskom alavošću i nastojanjem da otimanjem podmiri svoju, sve brojniju parazitsku koloniju. Otpor tome, naravno, nije nasilno kršenje zakona koji važe, nego uporno, pametno, neprekidno, neodoljivo, nenasilno rušenje bolesnog režima i njegovih ilegalnih temelja.

Skoro je izvesno da će oblici nasilja vladajuće grupacije nad građanima biti sve brojniji, jer se plutokratski apetiti primitivne elite sve teže namiruju iz dostupnih fondova. Ali taj je cilj istog nivoa važnosti kao i poruka građanstvu da će jurišni odredi biti sve agresivniji i da je svaki pravni, moralni ili bilo kakav otpor njima potpuno uzaludan. To da je otpor uzaludan, da nema nade da će se bilo šta promeniti, osnov je Vučićeve filozofije vladanja. I to je lozinka sulude utopističke ideje: večnost jedne vladavine koja nema realne temelje i prirodno lebdi nad ambisom. Uz razvijanje dva nasmrt sukobljena stava: obećanja da će svakako biti bolje - evo samo što nije - i uterivanja straha među pukom da sve može biti neuporedivo gore. Ovaj drugi deo je jedina realnost koja dolazi iz takve ideje."

- Ljubodrag Stojadinović (Peščanik, 08.01.2018)

kronizam, 480 hiljada rajhsdinara je više od 5 miliona evreja, izvršitelji... pa kako se kome zalomi

Podsetite se samo kakav je, kako je sklepan i na koji "legalistički" način usvojen aktuelni Ustav Republike Srbije, ko i kako ga već dvanaestu godinu "sprovodi", kakvi su zakoni iz njega izvedeni, kako nam je danas svima zbog silnog legalizma koji kasti na vlasti curi na uši. Na šta nam liči društvo i pripadajuća mu država.
Ako ste blesavi - oprostite im, samo im nemojte to zaboraviti. Oni upravo to od svih nas traže.

Plašim se...

Na prvi pogled, čini se da su pred nama uzrok i posledica.
Lavina komentara koja je usledila samo pokazuje da ovdašnji narod izgleda ne vidi šta On i njegovi zaista rade, tj. kakve stvarne poruke šalju ovakvim i sličnim izjavama:

"додје", "ће да напредовати", "градјане"... ako je i od Танјуга - mnogo je

Problem je zapravo višestruk, i ne baš tako jednostavan kao što izgleda. Da budemo iskreni, ima i nekih koji ovde ne vide nikakav problem, ali takvima se nećemo baviti jer postoje ljudi koji za to naplaćuju svoje profesionalne usluge.

Stvar sa gornjim izjavama je jasna: Vođa je "nešto" rekao, dežurni "dobošar" je iskočio spremno nadrnčan iz soški da doda malo šlaga - i to je to. Međutim, "dobošarka" je ovo izjavila mesec dana pre Vođinog prednovogodišnjeg napada logoreje, a ne nakon toga, i ako zamenite redosled ovih izjava (shodno trenutku kada su izrečene) nikada ih nećete povezati. Naročito ne kada u obzir uzmete taj vremenski razmak od mesec i kusur dana, što je duže od procenjenog vremena trajanja pamćenja prosečne srbistanske glasačke kokoške.

Kamo sreće da je to sva složenost ovih nadasve plitkih izjava sa vrha vlasti... ali nije.

Izjava "dobošarke" nije vredna pomena, jer je taj tekst ionako pre toga već bio napisan i spreman za deklemovanje, samo je ona tog puta izvukla najkraću slamku i zdušno istrčala na svetlosti pozornice Teatra Mržnje da to izgovori. Ono što je bitno jeste činjenica da je autor obe izjave jedan te isti čovek; nebitno je da li je to lično naškrabao mešanjem ćirilice i latinice tj. srpskog i engleskog jezika (što itekako ume da mu se omakne) ili je za domaći zadao nekom od možganja iz svog "kreativnog tima" sa dijagnostifikovanim trajnim oštećenjem poimanja realnosti uzrokovanim hroničnim kontrabrejnstormingom.  

Dakle, vođa je zabrinut za stado.

Boji se da bi broj ovaca mogao da opadne, pa veli kako bi mogao i da napazari po koju sa strane. Naravno, ovde se uopšte ne radi o radnicima, jer bi onda morao da nabavlja nove magarce za svoje krdo. Ali, kome je ovde još stalo do rada? Pa, uglavnom nikom, i ta brojka se obrnuto poporcionalno kreće u nivou broja onih zainteresovanih za radno mesto. Zato su mu potrebne ovce: plašljivije su, idealne za šišanje i prerađevine, daleko su manje tvrdoglave i glasne od magaraca, od kojih manje mogu da rade ali neuporedivo više umeju da slušaju, po komandi zauzimaju radna mesta i tamo ne rade ništa osim da se plaše i pasu, magarac ume i da pobegne iz krda ako mu se ćefne dok ovce na tako nešto uopšte ne pomišljaju. Doduše, i ti magarci se daju izmanipulisati: samo im podmetni dva plasta sena, izbor između "manjeg i većeg zla", pa da vidiš čuda kako se tvrdoglavost okreće protiv njih samih.

Pawel Kuczynski

U izjavi tzv. predsednika Srbistanske džamahirije postoji samo jedna ključna reč, i sve ostalo (pa i akontativna izjava "dobošarke" koja je spletom nesrećnih istorijskih okolnosti istovremeno i narodni poslanik u Skupštini Srbije) izrečeno samo služi da tu izjavu što dublje utisne u mozak stada:

STRAH

On je svoju izjavu započeo sa "Plašim se...", a kada se On plaši onda ima da se plaše svi - i tačka. U stvari, On i ne mora da se plaši, ali stado to (naravno) neće nikada saznati. Kada jedan višestruko dokazani palanački ksenofob i licemer kaže da se boji opadanja broja radnika, te da će "proizvoditi sve više mladih naučnika i čuvati ih" (kao da se radi o kinder jajima, brojlerima ili jaganjcima, a ne živim ljudima), a da pritom:
- sve više raste jaz između njegove burazersko-ortačke kaste i partijskog bašibozuka sa jedne, te ostatka društva (koje se polako ali sigurno pretvara u masu prolova) sa druge; 
- njegov ministar Vujović pre dve godine odvaljuje "ako vam se ovde ne sviđa idite iz Srbije, nađite drugu državu" (nebitno kome u konkretnom slučaju, on to ionako govori svima svakodnevno i godinama unazad), doda da će morati da uvozi radnike iz inostranstva a dobošarka dobaci kako jedva čeka migrante...
kako tu papazjaniju besmislenih izjava tumačiti drugačije, nego kao totalno zamajavanje i čisto lupetanje.

Svakako, u kontekstu mesta i vremena, poruka Vučićeve izjave je trebalo da glasi: "otvorićemo toliko puno fabrika da više neće biti nezaposlenih Srbalja, pa će onda u njima morati da rade i neki stranci kako bi te silne novootvorene fabrike mogle da posluju profitabilno."

Šta i kako ova vlast otvara - bolje da ne otvara ništa, jer na svaku "novootvorenu" fabriku uz pomoć nenormalno visokih (i besmislenih) državnih subvencija ide zatvaranje nekoliko domaćih propalih, u čijem propadanju je žestoko saučestvovao bivši režim koji upravo sada vlada ovom zemljom. 

Iz ove zemlje odlazi sve veći broj njenih građana, sa i bez univerzitetskih ("naučničkih") diploma tj. nezaposleni i trenutno zaposleni podjednako, da bi i sa postojećim "fabrikama" pad broja nezaposlenih morao da bude sve osetniji. A nije. Pa kako to, ko tu laže? Kako stoje stvari, lažu svi a najviše laže Veliki Brat, Vođa, prasac Napoleon, Mustafa Mond, Tetragramaton, Matriks, Drug Čelični, Najveći Sin... ili kako god da ga zovete.

Srbiji trebaju radnici, oni koji stvarno nešto rade, upravo zato što se kradikalski kadrovi u vrtoglavo rastućoj krivi besomučno tovare u preduzeća i institucije koje se finansiraju iz budžeta, ali i u tzv. privredu, čak i kod privatnih vlasnika fabrika, kojima se isplati da prime po koje mezimče Velike Partije u zamenu za inspekcijsko, sudsko i zakonodavno slepilo. Naravno, nisu naprednjaci to izmislili, ali jesu oni koji ih danas vode i oni sa kojima su danas opet u koaliciji baš kao i devedesetih godina.

Vučić priča o novim fabrikama kojima će nedostajati radnici, kao da ima nameru
da otvara predindustrijske manufakture a ne savremene automatizovane pogone.
(gornji grafikon se odnosi na SAD, ali...)

Priča o migrantima "koji će nam silovati žene na ulicama" (koja nije nova niti originalna), pretvorena je u priču o migrantima "koji će nam ukrasti radna mesta", jer u ovu zemlju više nema ko drugi da dođe posla radi. Ovde ne dolaze obični radnici, pa čak ni inženjeri niti "naučnici" iz inostranstva, već samo firme koje žele što veći profit sa što manje troškova za radnu snagu (troškove opreme i sirovina ne mogu da smanje, ukoliko im je stalo do održanja nivoa kvaliteta proizvoda) plus "nepotrebnu papirologiju i besmislene propise koji ometaju biznis" (zato su tu ona partijska uhebljenja, kao zalog sigurnog bizMisa). Migranata u Srbiji ima nekoliko hiljada, i ova zemlja im ni u snu nije konačni cilj. Čak ni da ovog trenutka Tito ustane iz groba i ponudi im sve, kao onomad Arafatu, tvrdim da niko od tih očajnika ne bi ovde ostao ni da radi niti da živi. Cilj spominjanja migranata je stara, otrcana fora stvaranja nepodobne manjine, žrtvenog jarca, strašila koje precizno opisuje Gebels, ali i Lorens Brit, Umberto Eko, Bertrand Rasel, Noam Čomski, Oldos Haksli, Džordž Orvel, Milton Majer i brojni drugi autori i istraživači totalitarnih režima otkad je sveta i veka.

Ta "nepodobna manjina" je imala različitu formu u raznim totalitarnim režimima, od Jevreja u Nemačkoj, preko "klasnog neprijatelja" u boljševičkim režimima, budističkih sveštenika u Kini, do obrazovanih u Pol Potovoj Kambodži Crvenih Kmera. Pokušajte da pogodite koja je od pobrojanih "nepodobnih manjina" najbrojnija u Srbiji, iako ih od svake ima pomalo - i po potrebi. Koga to najviše mrze Crveni Kradikali?

Da, upravo ona grupa iz poslednje rečenice Vučićeve izjave, na koju se licemerno poziva da će je prvo namnožiti pa onda čuvati... k'o poslednje kilo lepka za plakate dan pred izbore - pa onda udri, u noći subotu na nedelju. Sve to isto važi i za napredne naučnike, i njihovo znanje.

Važi i za domaće radnike, koje stranim investitorima ovdašnja vlast nutka na najogavniji bordelski način.

U Tanjugarinoj vesti kriju se neki od principa manipulacije ljudima, koje je opisao Čomski:

- ovom izjavom se zapravo skreće pažnja sa problema čiji je uzročnik upravo onaj ko je izgovara (hakslijevsko "man's almost infinite appetite for distraction" se može prevoditi kao čovekova neutaživa želja za uživanjem ali i odvraćanjem pažnje)

- dečjim rečnikom se obraća narastajućoj masi poklonika ispranih mozgova, od kojih se prvenstveno očekuje hiperemotivna reakcija usmerena na "nepodobnu" manjinu a ne na kastinsku vlast koja sve manje prikriveno krade i sve teže prikriva sopstvenu nesposobnost i nameru da učini nešto korisno po celokupno društvo

- "dobošarka" unapred dodaje fusnotu na izjavu koja tek treba da usledi

- rame uz rame s tim ide i beskonačno veličanje gluposti 24 časa dnevno

- sama ideja obrazovanja i sticana znanja do apsurda je diskreditovana fabrikovanjem "naučnika", "mastera", "doktora" i ostalih povečernjih diplomaca-upravnika

Budite uvereni da će u narednoj kampanji (za bilo koje izbore) naprednjaci koristiti onaj stupidni miting DS i Dveri u Mladenovcu uperen protiv migranata, pre neku godinu. Demokrate i Dverinje su sa tim protestom ispali najobičnije zatucane seljačine; naprednjaci su od migranata napravili biznis.

Šredingerovi (i)migranti:
istovremeno kradu radna mesta i neće da rade jer su lenji

Vratimo se onom stadu, za koje je AVođa silno zabrinut - i uplašen.

Etjen de la Boesi u 16. veku piše o politici poslušnosti i dobrovoljnom ropstvu. Četiri veka kasnije, Haksli govori o "trovanju stadom", koje najveći demagog u istoriji (Hitler, naravno) opisuje sledećim rečima:

"Mase su u potpunosti dostojne prezira. One nisu sposobne za apstraktno mišljenje i nezainteresovane su za bilo koju činjenicu izvan kruga svog neposrednog iskustva. Njihovo ponašanje određuju, ne znanje i razum, već osećanja i nesvesni nagoni. U tim nagonima i osećanjima ukorenjeni su njihovi pozitivni i negativni stavovi. Da bi bio uspešan, propagandista mora da nauči kako da manipuliše tim nagonima i emocijama.

Pokretačka sila koja je izazvala najveće revolucije u svetu nikada nisu bila neka naučna učenja koja su zavladala masama, već uvek odanost koja ih je inspirisala, i uvek neka vrsta histerije koja ih je terala u akciju. Ko god želi da ovlada masama, mora poznavati ključ koji će otvoriti vrata njihovih srca.

Govornik može da utiče na te skrivene sile mnogo efikasnije od pisaca. Čitanje nije kolektivna nego privatna aktivnost. Pisac se obraća samo pojedincima, koji sede sami u stanju normalne trezvenosti. Govornik se obraća masama pojedinaca, koje je otrov stada već dobro pripremio. Oni su prepušteni njegovoj milosti i, ako dobro poznaje svoj posao, on može s njima da radi šta mu je volja.

U masama caruje nagon, a iz nagona nastaje vera. Dok zdrav, običan narod instinktivno poravnava svoje redove da bi oformio zajednicu (sa Vođom, što se podrazumeva op.a.), intelektualci vrludaju tamo-amo, kao kokoške u dvorištu. S njima čovek ne može da stvara istoriju; na njih se ne može računati kao na elemente koji čine zajednicu.

Sva uspešna propaganda mora se ograničiti na nekoliko golih nužnosti, a onda se mora izraziti u nekoliko stereotipnih formula. Te stereotipne formule moraju se neprestano ponavljati, jer ćemo jedino neprestanim ponavljanjem na kraju uspeti da u pamćenje gomile utisnemo jednu zamisao.

Svet nema sivih nijansi: sve je ili đavolski crno ili nebeski belo. Propagandista mora da zauzme sistematično jednostrani stav u pogledu svakog problema kojim treba da se bavi. On nikada ne sme da prizna kako može da ne bude u pravu, ili da ljudi koji drugačije misle mogu biti bar delimično u pravu. Sa protivnicima se ne treba raspravljati, njih treba napasti, nadglasati ili, ako postanu prevelika smetnja - likvidirati. Moralno gadljivi intelektualac može biti šokiran takvim stvarima. Ali mase su uvek ubeđene da je aktivni napadač uvek u pravu."

Strah sateruje ovce u stado, bez obzira da li je ono doslovno ili figurativno.

Zbog svega toga, dr Bertrand Rasel zaključuje:

"Kolektivni strah stimuliše instinkt stada, sa namerom da izazove svirepost prema onima koje ne smatraju pripadnicima tog stada."

Sve to smo videli i kod Orvela, u "Životinjskoj farmi" - svinje su protiv farmera podigle bunu među životinjama; farmer je pokušao da dovede pomoć - u ljudima, ali i drugim životinjama koje bi radile umesto njegovih - što mu nije uspelo; nakon proterivanja ljudi, vepar Napoleon preuzima kompletnu vlast, usput sve vreme plašeći ostale da će ih ljudi napasti, porobiti i dovesti druge životinje na njihovo mesto; konačno, niko se više ne buni u strahu da ne bude "zamenjen" (ubijen ili proteran), čak ni kada svinje i ljudi sklope novi pakt o podeli vlasti na toj i drugim farmama, dok na njihovu farmu redovno pristižu nove životinje koje više ništa ne pitaju niti se bune.

Srbiji nije preostalo još mnogo margine do prelaska u stanje potpunog straha od straha, kada je konačno i apsolutno sve moguće. Eto vam čuvene pobede Severne Koreje nad Amerikom u finalu Svetskog fudbalskog prvenstva u Brazilu, ako ne verujete da su čuda moguća. Išao je i direktan prenos tog finala na dnrkorejskoj TV... kako onda - nije moguće?

Pa takve prenose u Srbiji gledate svaki dan.

Blago ovom narodu kad ima ko da se plaši za sve nas, ne znam kako bi smo izdržali onoliku svetsku nepravdu...

2018

Svima nama, meštanima srbistanske palanke, kao želja za Novu 2018. godinu dovoljno je jedno:

Da od Trampa, što pre i u koverti koja miriše na promincle, stigne na samo jednu adresu u Srbiji ova fotografija.

Umesto zamenika zamenika, da se ne igramo više gluvih smartfona po singidunumskim lagumima i vašingtonskim pašnjacima. Ponuda koja se ne odbija. Ništa manje i ništa više, a opet tako mnogo.

Pametnom dosta, budala traži i uputstvo za rukovanje.

Veruj mi, lažem

Zašto su lažne vesti dobre vesti

"Istorija vesti je istorija konfuzije između stvarnog i lažnog - u kojoj je stari dobri majstor prerušavanja i obmana (mr. Gjavol lično) uvek bio tu negde, na korak od svega. I danas je još uvek tako - svaki čas spremno prozivamo razma đavolska posla, možda i u nameri da odgovorimo na jedno veoma bitno pitanje: koja je cena pouzdanih informacija?"

Neka vest iz nepoznatog izvora se odjednom pojavila, bila doslovno svuda - poput ukusnog zalogajčića informacija koji ste neizostavno morali da podelite, prosledite, prepričate svojim prijateljima, jer je bio tako šaren, smešan i neodoljiv.

Međutim, da li smo pre izbora Donalda Trampa za 58. "nešto" Amerike, zaista poverovali kako se silni zabavni i neobični tvitovi, postovi i linkovi (koje smo primali i prosleđivali drugima) zaista odnose na stvarne događaje - ostaje i dalje kao otvoreno pitanje. Međutim, sada, nakon svega, sve to više liči na predznake konfuzije u koju smo danas iznenada bačeni. Da li su ti zabavno-groteskni izveštaji zapravo predstavljali nešto sasvim drugačije i daleko ozbiljnije? Da li su to bile ulaznice za sasvim novi vid dezorijentacije i hiperkompleksnosti, u kojoj više nećemo morati (niti moći) da razlikujemo istinu od laži? Da li su jedino bili bitni frekvenca, ubrzanje, retvitovi, repostovi, klikovi... i još klikova?

U svakom slučaju, to je manje-više sve što se u poslednje vreme piše, bloguje ili štampa. Oksfordski rečnik je "post-truth" izabrao za reč 2016. godine, a Orvelova "1984" ("U neznanju je moć") se nalazi na vrhu top-liste prodaje bestselera u SAD. I ne samo tamo. Kanadski sociolog medija Filip Hauard, smatra da su društvene mreže oštetile demokratiju, jer "botovi" (to su automatizovani i programirani korisnički nalozi - za razliku od domaće, srbijanske kromanjonske varijante lupača +/- idiotskih komentara) proizvode sadržaj za fragmetiranu javnost, namerno iscepkanu na samozadovoljne niše, što sistematski rastura sposobnost razlikovanja vesti od teorija zavere.

Primer: za samo nekoliko nedelja, lažna vest je postala sveprisutna u medijima - čak i u Švajcarskoj, gde je tamošnja Fondacija za istoriju audiovizualnih medija održala konferenciju pod naslovom "Lažne vesti? Toga nema u švajcarskoj štampi". Izgledalo je kao da je to još jedna reklamna kampanja u korist švajcarskih novina, pa ste mogli čuti i pročitati da njihovi urednici analiziraju tekuće događaje, proveravaju izvore vesti i prikupljaju dodatne informacije "kako bi čitaoci mogli da razlikuju laži od činjenica". Čini se da su Švajcarci ipak imali sreće.
To je ono što je uverljivo u vestima o lažnim vestima: ono ne samo da korisnicima garantuje da su pronašli pravi kanal, vebsajt ili štampano izdanje koji će im pružiti istinu, već i uverenje da stari dobri standardi istinoljubivosti i dalje postoje. Kao što je digitalizacija sve stare tekstove, slike i filmove pretvorila u "analogne", tako je i priča o novom uznemirujućem fenomenu lažnih vesti izmestila idealan svet u jedan post-činjenični (svet postistine): vreme kada su vesti još uvek bile pouzdane, reporteri bili istinoljubivi a razlikovanje fikcije od stvarnosti bilo brzo i jasno - poput analognih medija, ta je stvarnost bila retrospektivno generisana, precizno uređena i laka za razumevanje.

Takva stvarnost je sada zauvek izgubljena, naravno, ali nekada barem jeste postojala. Ne treba potcenjivati utehu koju je nekada pružala jedna tako melanholična procena, jer za mnoge korisnike medija, jednostavno, kao da nije postojalo "još nešto". Strah od lažnih vesti i "napada botova", kako Hauard ističe, stvara ušuškan percepcijski biotop jučerašnjice. Beše nekada, kada nisu svi bili na Tviteru ili Fejsbuku.
Ali... šta se zaista dogodilo?  

1.

Hajde da se vratimo u prošlost. Kada su to vesti zaista bile pouzdane? Falsifikovanje pisama je očigledno staro koliko i same komunikacije. Još su drevni "pismopisci" koristili poprilično precizne tehnike koje su garantovale autentičnost njihovih poruka - npr. kroz literarne forme, koje su podrazumevale složene procedure u kojima su slova u imenima pošiljaoca, primaoca i glasnika bila u dokumentu kodirana i ponavljana na kraju pisma. Diskretno sakrivene poruke u nekom tekstu koje su dokazivale njegovu autentičnost, postale su uobičajena praksa još od 11. veka, baš kao i tajni natpisi. U srednjem veku su pisma i poruke prenosili trgovci, hodočasnici i sveštenici; od 14. veka raste količina pisanih poruka u opticaju, pa su gradovi i kneževine počeli da stvaraju sopstvene sisteme komunikacija. U Firenci, Veneciji i drugim italijanskim gradovima, istovremeno su uvedeni posebni sandučići za pisma. Ti tzv. tamburi su bili prvenstveno namenjeni za anonimno cinkarenje - to je među sugrađanima bila omiljena metoda ocrnjivanja ali i dobar način da vlastima prijavite korumpiranog službenika. U takvom svetu je samo pisani dokument prihvatan kao pravno valjan, a njegovo pisanje i isporuka su podrazumevali kreiranje sopstvene realnosti i bili ekvivalentni stvarnoj političkoj moći.

Ubrzani porast u komunikacijama (arhive gradova severno od Alpa uvećane su trideset puta u periodu između 1430. i 1500. godine) odvijao se paralelno sa pojavom i razvojem zvaničnih državnih glasnika, drugim rečima - diplomatama. Oni su istovremeno bili istraživači, koji su diskretno prikupljali informacije za vlade svojih zemalja (danas bi ih nazvali špijunima). Međutim, još je teže bilo kontrolisati kanale putem kojih su oni slali i primali informacije. Postojeća korespodencija iz petnaestog veka je puna napomena o nepouzdanosti pošte i brojnim izgubljenim i falsifikovanim informacijama. U nirnberškim arhivama još uvek postoji tajni kod korišćen tokom poslednjih decenija petnaestog veka u razmeni informacija između prestonice i njenih poslanstava. Urgentno prikupljanje novosti je bilo nazvano "lovački pas", a laž ili neistina "lisica". Diplomate su koristile posebnu reč za informacije koje su korišćene da obmanu protivnike - "majmun".

Sve intenzivnija razmena pisanih informacija krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka pretvorila je samu informaciju u oruđe koje se namerno koristilo za obmanu protivnika, poput nekog oružja. 

Venecijanski hroničar Marino Sanudo je "mehurićima" nazvao poruke nepoznatog porekla, koje je inače opsesivno sakupljao i beležio (ponekad na desetine u toku samo jedne sedmice). Sanudovi savremenici su koristili drugu reč za to ubrzano plasiranje novosti - praktika (Praktick). Latinska reč practica je originalno označavala pravne i medicinske procedure; u italijanskom jeziku, reč praticcare označava pregovaranje ili cenkanje, praticha je značila procedura ili uputstvo za rukovanje. Krajem 15. i početkom 16. veka, taj pojam je u nemačkom jeziku postao psovka. Gradske vlasti u Bernu su se 1507. godine žalile na ponašanje francuskih diplomata koje su širile brojne obmanjujuće dezinformacije ("in geschwindigkeit practicierent). U jednom pamfletu štampanom u Strazburu 1513. practick je opisana kao "italijansko (prvenstveno mletačko) i francusko umeće obmane". Desilo se da je u tom pamfletu spomenuta još jedna nova reč: vinantz (financ) - spekulativno finansijsko poslovanje. Poput korupcije i sodomije, smatrano je da sve to dolazi sa juga, gde se "takve stvari praktikuju svakoga dana u godini" (gepracticiert vil jar und tag). Ta zla i strana dela prevare su navodno značila da onaj ko ih praktikuje više ne može da razlikuje istinu od laži. Propagandni pamfleti štampani 1519. povodom krunisanja Šarla V upozoravali su čitaoce da su Francuzi želeli da utiču na njegov izbor putem "brze praktike" (geshwinden practicken). Reformisti poput Lutera i Melanhtona su upozoravali na praktikanstvo katolika, koji su namerno širili obmanjujuće vesti u koje niko ne bi poverovao. "Dodao sam svoj pečat na ovo pismo", jadao se Erazmo Roterdamski u jednom tekstu iz 1535, "zato što su neki ljudi počeli toliko vešto da imitiraju moj rukopis da je postalo jedva moguće prepoznati falsifikat."

Tako su tadašnji komentatori videli transformaciju medija na početku modernog doba: sve brojnije i brže pisane komunikacije, što se takođe odnosilo i na aktuelne pamflete. Martin Luter je 1527. pokušao da podučava vernike kako da se izbore sa informacionom prenatrpanošću. Objašnjavao im je da postoje tri vrste vesti: prve dolaze od anđela čuvara a druge od samog Boga. Nažalost, one se mešaju sa trećom vrstom, koje dolaze od Satane, tog majstora prerušavanja i mimikrije. "Stvari su okrenute naglavačke i čovek nije ništa mudriji". Kako razlikovati dobre od demonskih poruka? Jednostavno, rekao je Luter. Đavo ne veruje sopstvenim znacima jer Bog stalno uspeva da osujeti njegove planove. Zbog toga Đavo komunicira i daje obećanja koristeći "takve reči koje, bez obzira da li se to što on priča desi ili ne, za kojeon zapravo i ne želi da budu smatrane kao istinite". Upravo taj dvosmisleni govor ga odaje.

Vesti su doslovce stvar vere - i to ne samo u 16. veku. Profesor književnosti Džon Keri je 1989. napisao da su vesti jednake verskim ritualima predmodernog doba, koje konzumentima obezbeđuju privremeno zadovoljstvo tj. odvraćanje pažnje od njihovih svakodnevnih rutina. Ljudima je pružena iluzija da se susreću sa događajima koji su daleko veći, autentičniji i relevantniji od onih u njihovim svakodnevnim životima. Poput religioznih rasprava i propovedi u prošlim vekovima, vesti su čitalačkoj javnosti obezbedile konstantan priliv dramatičnih priča koje su se zbivale izvan neposrednog horizonta percepcije svakodnevnog života. Poput zastrašujućih religioznih vizija predmodernog doba, vesti pružaju utehu upravo kada izveštavaju o nekim užasnim događajima. Takve pretnje mogu učiniti prisnost nečije svakodnevice daleko osetljivijom, što se može zloupotrebiti u cilju predstavljanja njegove grupe ili zajednice kao potencijalne žrtve pretnje - a odatle je samo korak do kontrole tako sluđenog pojedinca ili grupe.

2.

Dvesta godina kasnije, početkom 19. veka, nove štamparske tehnike i jeftiniji papir su inicirali medijsku revoluciju. Svanula je zora novinske ere. I još jednom, nisu svi savremenici bili zadivljeni tim porastom brzine i količine informacija. Johan Volfgang fon Gete je 1824. je ozbiljno upozorio na to da "kritike sa pedeset različitih strana jedva da mogu stvoriti samo neku vrstu polutanske kulture masa; za one talentovanije, to je samo štetna magla, otrov". Gete je nove medije nazvao "velociferoznim" (užasavajuće brzim): zahvaljujući njihovoj đavolskoj brzini širenja, razlikovati istine od laži kao da više nije bilo moguće. Pa ipak, to nije omelo uspeh novina: devedeset godina kasnije, na početku Prvog svetskog rata, samo u Nemačkom carstvu je postojalo više od 10.700 novinskih izdanja, štampanih u preko dve milijarde primeraka godišnje. A u Engleskoj, Francuskoj i SAD su te brojke bile još veće.
Da li je baš sve što je u tim novinama bilo objavljeno, bilo istinito i pouzdano?
Google je obećao da će, uz pomoć tajnog algoritma, svojim korisnicima omogućiti frekventnost i druge statističke podatke svih digitalizovanih dokumenata na engleskom jeziku, objavljenih između 1800. i 2000. godine. Ukucate pojam "lažne vesti" i dobijete zanimljiv grafikon, krivu koja nakon "kolebanja" 1810 (Geteov uticaj?), 1850 i 1900, naglo raste u vreme Prvog svetskog rata. Negde oko 1920 blago opada, da bi početkom 30-tih drastično skočio i dostigao vrhunac 1939. godine, da bi potom ponovo krenuo naniže. U periodu 1950-1960, frekventnost je otprilike slična onoj s početka Prvog svetskog rata. Nakon 1990. godine, kriva polako ponovo raste ali nikada nije dosegla više od trećine maksimuma koji je imala na početku Drugog svetskog rata.

Samo godinu dana (1938) pre maksimuma Google krive "lažnih vesti", Ivlin Vo je objavio svoj roman "Scoop" (pojam je teško doslovce prevesti na srpski, ali otprilike znači "udarna vest objavljena pre drugih" op.a.). U njemu jednog pesnika-sanjara uredništvo poznatog britanskog dnevnika nekako pobrka sa njegovim daljim rođakom piscem (zbog prezimena), pa ga kao ratnog dopisnika pošalje u egzotičnu zemlju Išmaeliju. Tokom puta, on sluša komentare na račun rada svog kolege Venloka Džejksa:
- On zarađuje hiljadu dolara nedeljno. Možete se u život opkladiti da, ako se on nege pojavi to će mesto biti medijski centar sveta dokle god je on tamo.
- Jednom se, tako, Džejks zaputio da izveštava o revoluciji u prestonici neke od Balkanskih zemalja. Zaspao je u vagonu pa se probudio na pogrešnoj stanici, nije ni primetio razliku, sišao sa voza i otišao pravo u hotel, telegramom poslao priču od hiljadu reči o barikadama na ulicama, crkvama u plamenu, štektanju mitraljeza u inat zvuku njegove pisaće mašine (dok je na njoj kucao tu priču), o mrtvom detetu koje je, poput pokidane lutke, ležalo pregaženo na kolovozu puste ulice pod njegovim prozorom. I sve tako nešto.
- U uredništvu su bili popilično iznenađeni takvim vestima iz pogrešne zemlje, ali verovali su Džejksu pa su ih objavili u šest nacionalnih izdanja. Istog dana, sva specijalna izdanja širom Evrope hitno šalju svoje izveštače u novu revoluciju. Kada stignu tamo, nađu se zatečeni: sve je izgledalo mirno i tiho, a to nije ono o čemu bi izveštavali. Džejks je napisao hiljadu reči, punih krvi i grmljavine oružja, tako da su morali i sami da se tome jednostavno priključe. Usled svega toga, vrednost akcija lokalnih vlasti je počela da opada, došlo je do finansijske panike, proglašeno je vanredno stanje, vojska bila mobilisana, zavladala je glad, izbile su pobune, i za manje od nedelju dana izbila je jedna sasvim poštena revolucije, baš onakva kakvu je Džejks na početku opisao. Eto, šta ti je moć štampe...

Ratovi dvadesetog veka su bili nešto sasvim novo. Savremenici zenita masmedija u vreme Prvog i Drugog svetskog rata imali su itekako razloga da se zabrinu zbog lažnih vesti. Tokom Prvog, Nemci su koristili jednu posebnu mašinu za preradu konjskih leševa sa bojišta, što je inspirisalo engleske ratne izveštače da jave kako neprijatelj koristi leševe mrtvih vojnika za proizvodnju sapuna i glicerina. Tek 1925. je britanska vlada javno priznala da je to bila izmišljena, lažna priča. Priča zvuči veoma poznato - ali odakle? Kada je tajna operacija "Rajnhart", koja je za cilj imala masovna ubistva Jevreja, započeta u Poljskoj s proleća 1942. godine, Evropom su već kružile glasine o tome da ljude koji su bili raseljeni na istok zapravo ubijaju i od njih prave sapun. Prvi izveštaji o Holokaustu koji su u jesen te godine pristigli u SAD, govore o jevrejskoj deci koja su bila pretvorena u sapun, lepak ili đubrivo. Joakim Neander je 2005. objavio studiju posvećenu modernom mitu o sapunu napravljenom od jevrejske masti (Judenfett), u kojoj kaže: "Deo istorije prijemčivosti te sapunske legende leži u njenom doprinosu podizanju svesti kod Saveznika o postojanju Holokausta u trenutku kada je već bilo kasno da se interveniše." Konačno, ta priča je Saveznicima već bila poznata iz propagande tokom Prvog svetskog rata.

Krajem 1942, sa druge strane Atlantika je teško ko mogao zamisliti da je priča o pretvaranju ljudskih tela u sapun samo iskrivljeni odjek jednog daleko šireg i zaista industrijskog čina zatiranja celog naroda; bio je to pokušaj opisivanja neopisivog nasilja putem prijemčivijih i poznatih metafora. Nakon završetka rata, mit o sapunu od leševa sve se više širio. "Pravili su sapun od leševa" kaže narator u filmu Alena Reznea Noć i magla (1955) o koncentracionim logorima, "a od kože..." - i glas se tu prekida. Do kraja rata, u Nemačkoj je pravljen tzv. standardni sapun (Einheitsseife), na kome je bilo utisnuto "RIF" ("Rajhsministarstvo za industrijsku masnoću"); sve do početka ovog veka, taj sapun je užasnutim posetiocima brojnih muzeja i memorijalnih centara Holokausta bio predstavljan kao "sapun napravljen od jevrejske masti".

3.
Redakcija "The Daily Beast" (Dnevna Zver) iz romana Ivlina Voa danas zaista postoji, i to u SAD kao onlajn platforma za plasiranje vesti. Čini se kao da je istorija vesti oduvek odnosila na nemogućnost razdvajanja stvarnih od lažnih, s obzirom na sve veću brzinu plasiranja informacija - u kojoj glavnu ulogu ima taj majstor prerušavanja, izokretanja i pretvaranja, gos'n Đavo lično, koji od Lutera do Getea (i Ivlina Voa) konstantno iskače iz kutije razmišljanja o medijima i istini. Neki srednjevekovni istoričar bi danas pomislio da prizivanja demonskih sila ima napretek u današnjim raspravama na temu tehničkih mogučnosti medija. Klaus Honef je u katalogu izložbe "Uvećanje" (1987) napisao kako je ubeđen da je razlika između stvarnostii fikcije konačno raspršena. Onsmatra da poplava slika, naročito u komercijalnim reklamama, manipuliše, vara i konačno obuzima gledaoca.
Od samog početka, vesti su (kao novinska roba) imale uspešnog zlog brata-blizanca u reklamama - i to ne samo u onim plaćenim (koje su jasno deklarisane kao takve), već i u onim reklamama koje su bile zamaskirane u vesti. Pariski karikaturista Granvil je 1844. satirično prikazao odnos masovne štampe i prikrivenog marketinga kao nepristojan ali profitabilan brak. Novine su prikazane u liku (novinarske) patke - što je izraz za lažno izveštavanje koji je ostao aktuelan i u 20. veku. U pozadini slike je jedan od najstarijih simbola novog medija oglašavanja: oglasni stub, tj. kolumna. U to vreme oglasi su sadržali isključivo tekst bez slika, što se izmenilo četrdeset godina kasnije nakon izuma novih tehnologija za reprodukciju slike.

Reklame su ono podsvesno u medijima: njihov meki trbuh, opscena i izvrnuta slika, ono što ukazujena njihovu ekonomsku zavisnost. "Lažne vesti? A ne, toga nema kod nas u Švajcarskoj." Međutim, ono što su vodeći ciriški dnevnici objavili u aprilu 2017. kao vest, zapravo je takođe bila reklama uglavljena između druge dve koje promovišu kulturu i kabare, da ne spominjemo male oglase koji - naravno - ne prenose ništa drugo do istinu, i samo istinu: "Usijane seanse sa prelepim latino devojkama, Lili (18) i Kim (25)" ili " Privatno i ekskluzivno, švajcarkinja pokorava gospodu".
Reklame uvek kazuju istinu - manje o proizvodu koji nude, daleko više o sredstvima uz pomoć kojih to rade. U 19. veku su upravo prihodi od oglašavanja učinili medije jeftinijim i pogodnijim proizvodom za masovno tržište - činjenica koja neverovatno poznato zvuči današnjim korisnicima interneta. Zaključak je jednostavan: pouzdane informacije imaju svoju cenu. Ukoliko su jeftine, ili čak besplatne, to samo znači da je neko drugi diskretno za njih platio. Priča o demonskim silama manipulacije, simulacije i obmane, koje su navodno nerazdvojive od medija, možda samo služi kao izgovor za izbegavanje diskusije o novcu.

4.
Pa dobro, pitaće se neko, čega to ima toliko lošeg u laganju?
Kant u svojoj knizi "Antropologija sa pragmatične tačke gledišta" napisao sledeće: "Priroda je mudro usadila u čoveka težnju da sebi dopusti da bude obmanut. Dobra, časna pristojnost je uglavnom eksterna iluzija, baš kao što je i sve drugo što zovemo vrlinama... od te iste sorte" - što bi se reklo: čisto laganje i foliranje. Dvesta godina kasnije (1966), filozof David Niberg je sve to formulisao u nešto pozitivnijem tonu. On tvrdi da je svesna manipulacija jedna od naših ključnih veština kada treba organizovati svet, koordinisati sa onima koji misle drugačije od nas, ili kada se treba suočiti sa nesigurnošću i bolom. Ciriški pedagog Roland Rajhenbah je nedavno izjavio da obrazovni sistem u celini počiva na međusobnom obmanjivanju i sistematskom beščašću, kao i da je to u najboljem interesu i profesora i učenika.

Zabavni mediji su posebno ponosni na svoje "specijalne efekte" - sposobnost da gleadaoce nateraju da poveruju u (serviranu) fikciju. To se ne odnosi samo na literaturu, film i televiziju. U svojoj knjizi "Medijski monopol" (1983) Ben Bagdikijan je napisao da su u vreme pisanja te knjige pedeset kompanija kontrolisale celokupnu medijsku industriju na Zapadu; deset godina kasnije, kada se pojavilo četvrto izdanje te knjige, već ih je bilo manje od dvadeset. Danas ih možete pobrojati na prste jedne ruke. Kao rezultat toga nastali su zatvoreni krugovi i unakrsni marketing, redukovan broj tema i beskonačno ponavljanje onoga što javnost već zna, čime se obezbeđuju pouzdano visoka gledanost i konstantan priliv prihoda od reklama. Režiser Piter Votkins je u svojoj knjizi "Kriza medija" (2003) to nazvao "monoformom". Ono što naizgled liči na vest mora biti u stanju da generiše poznate anksioznosti: dakle, sve super zločince, zavere, ubistva i zloslutne vizije budućnosti - uz pomoć kojih svaki kanal vesti potvrđuje vlastiti značaj na tom tržištu. Istovremeno, namera im je da istrebe jednu potpuno drugačiju i nepodnošljivu dosadu - iznurenost gledalaca njihovom jednolikom svakodnevicom.

Svakako da tu može pomoći ako povremeno proveravate "stanje stvari" na vašem fejsbuk profilu. Pametni telefoni, kao sredstvo komunikacije koje korisnici konstantno nose sa sobom, ispunili su jedan od najvećih snova medijske industrije. Dugme "ISKLJ" je konačno ukinuto: danas su svi uvek i svuda onlajn. Polovina vremena provedena na internetu je zapravo protraćena - problem je što ne znamo koja je to polovina. Naravno, ovo je malo izmenjen citat Dejvida Ogilvija iz 1963. a koji se odnosio na reklamiranje.
Međutim, i internet je sam po sebi reklamiranje - to je verovatno najimpresivniji primer (u poslednjih dvadeset godina) sposobnosti oglašavanja da prodre i preoblikuje svaku novu vrstu javnog prostora. Internet obećava da će ukinuti sve troškove pribavljanja informacija - potrebno je samo da imate pravu mašinu i da budete na pravoj platformi. Na taj način posmatrano, društvene mreže su beskonačna povratna petlja žudnje. To što vam one obećavaju - bićete uvek povezani sa svima, ali bezbedni u svojoj grupi; bićete naširoko uticajni i beskonačno kopirani, a da ne mrdnete iz svog doma - jeste u tolikoj meri prijemčivo, nebulozno i polimorfno, da ga je jednostavno nemoguće falsifikovati. Čak i ako je to (pomalo) laž. 
5.Pored svih divnih kvaliteta koje poseduju, društvene mreže čine jedan ogroman prostor u kome oni željni pažnje tu svoju žudnju dele sa mnogim drugim korisnicima, podjednako željnim pažnje. To je korisno za one koji su bolje informisani; međutim, to ne umanjuje hipnotički efekat koji uspešna diverzija odvlačenja pažnje ima na kolektiv gledalaca/korisnika. Kao i kod magičnih trikova, ključna radnja se ne dešava iza scene već pred očima samih gledalaca - samo što oni to uopšte ne gledaju. Ne radi se o tome da medijski manipulator bude nevidljiv (što samo po sebi prenosi jasnu poruku, npr. mrak, nema signala, "ne vidiš ništa"), već je u pitanju diverzija, odvraćanje, reklama - ogromne količine reklama (preciznije rečeno).
Po tvrdnji Rajana Holideja, uspešnog industrijskog insajdera, u 2012. godini je najmanje 40% informacija koje su kružile po blogovima i društvenim mrežama poticalo ne od pojedinaca već od kompanija. Naslov njegove knjige je "Verujte mi, lažem: Ispovesti jednog medijskog manipulatora".

Ryan Holiday "Trust me, I'm lying: Confessions of a media manipulator" (2012)

Možda sva ova frka oko "lažnih vesti" zapravo predstavlja dobru vest. Nakon internet fantazije tokom devedesetih, kada su međusobno povezivanje i neprekidno onlajn prisustvo bili pozdravljeni kao put ka političkom oslobođenju, samoorganizaciji i formiranju društva, današnja panika zbog preteće moći simulacije nas podseća na to da kolektivna percepcija ima i svoju mračnu stranu. A naročito kada je besplatna.I tako, na kraju se opet vraćamo u Švajcarsku. U sredu, 26. aprila 2017, značajan broj ljudi je odlučilo da ne poveruje novinskim izdavačima koji su tvrdili da se vesti nalaze u dobrim rukama, niti su želeli da informisanje bude besplatno. Nasuprot tome, za 12 sati su uplatili milion švajcarskih franaka kako bi pokrenuli onlajn magazin na kome uopšte nema reklamiranja. Pokretači magazina ni sami nisu znali da kažu nešto više o njemu, osim njegovog naziva. A on je, naravno, došao iz prošlosti.
Pogodili ste: Republika.Već u nedelju, četiri dana kasnije, Noje Cirher Cajtung je, grozničavo tragajući za istinom, osnivače ovog projekta uporedio sa onima koji podržavaju Donalda Trampa. I - eto ga opet gospodin Đavo, taj Veliki Manipulator. Prošlo je dosta vremena otkako je poslednji put nekima bio toliko hitno potreban.

Lažne vesti su postale udarne vesti, a post-istina je postala nova paradigme. Po svemu sudeći, poštovanje činjenica je postalo komercijalni anahronizam, dok se iza svega toga krije jedan širok spektar netrpeljivosti i vođenja međunarodnog "info-rata" protiv zapadnih demokratija. Ovaj članak je deo žižne teme "Dezinformacije i demokratija", onlajn objavljen u Eurozinu krajem septembra, dok je njegov original na nemačkom jeziku bio objavljen 7. novembra 2017. u časopisu "Wespennest" (osinje gnezdo).
Valentina Groebner: Trust me, I'm lying - Why fake news is good news (Eurozine, 07.09.2017)

Na kraju, da se podsetimo:
Grafikon za Srbiju je daleko pre Guglovog dostigao plafon, kvotu snova iz 1939. (pa i više od toga).
Oksfordski rečnik je post-istinu ("post-truth") proglasio u 2016. za pojam godine.

Kolinsov rečnik je za pojam 2017. godine proglasio "fake news" - lažne vesti.
Trend se nastavlja.

Aci od Negotina... zlatno runo

Današnji monolog za medije Velikog Brata:

- Znate šta, dru... gospodo novinari (i špijuni Cije, da i vi), ja moram da se pohvalim nečim zaista neverovatnim. Danas - ma šta danas, malopre bre - brzom poštom mi je iz Negotina stigao najlepši novogodišnji poklon u celoj istoriji Srbije otkad je ja krojim: poslali su mi tačno 10.569 klupka sveže ostrigane i upredene 71,03-procentne visokokvalitetne vunice - od svakog po jedno. Svako klupko ima lični pečat onog ko mi ga je poslao (a mrzitelji mogu slobodno da urade DNK analizu, jer neće naći ništa osim istine). Pa ni ja to nikad ne bih mogao da smislim ovako originalno. E pa, negotinci, halal vam rane junačke koje ste morali da istrpite od one žute bagre dok ste runo pleli u vunicu. Dobro, nećemo sad, nije vreme ni mesto da cepidlačimo oko toga ko vas je ošišao, to je nešto drugo. Ja sam vas ispalio, priznajem (jer znam da će da mi oprostite pola, a pola će da zadenete), nisam došao iako sam vam naredio da verujete da ću da dođem, ali prethodna vlast vas je šišala i šišala i šišala u tolikoj meri da je na kraju prešišala i samu sebe! Nego šta!

... (dramska pauza)

- I znate šta još: sad, kad imam ovu vunicu da mi Martinović i Rističević ispletu nov džemper, čarape & dugačke gaće, onaj islandski krvoločni Julaketurin nema nikad da me uhvati, ni za stare gaće nit za sirotinju - prc bato!

Aca Vunica

Dok je ovo pričao, u sebi je (baš onako, poput Druga Sredoja) sve vreme govorio:

- Jbte, sad ću da pokupim svu ovu negotinsku vunakiću i da je odnesem u Lebane da otvorim fabriku vunice iako tamo još nije vreme za izbore. Kakav će to potez da bude! Ljubi me baba što sam ovoliko pametan!

Pa onda odjedno naglas urliknu:

- Ja, Aca Vunica, od Negotina sam dobio pravo zlatno runo - i tačka! A ti, Kneževiću, piši: sledeća ideja - na proleće uvaliti beograđanima banane iz Havane, evo baš sad mi to pade na pamet.

Pa ode. U Lebane, naravno.