"U viktorijanskoj Engleskoj, siromaštvo i niske plate nisu izazvale rumunske izbeglice ili članstvo u Evropskoj uniji, već POHLEPA."
Ili, kako bi to rekao aktuelni Pontif, "pohlepa oličena u trci za profitom".
Ne, nisu mi pričali već se itekako dobro sećam da današnji očajan kvalitet života i visina zarada nisu izazvale rumunske izbeglice čiji je priliv - bolje reći prepliv - preko Dunava bio konstantan u vreme rahmetli Eseferjot. Čak je i jedna novorođena beba '79. dobila ime po mojoj sestri, u znak zahvalnosti što je naš otac njenoj tada trudnoj majci uspeo da spasi život iako su je pecaroši u negotinsku bolnicu doneli poluudavljenu - ali kućni budžet nam zbog toga nije bio manji. Desetak godina kasnije, ta ista Eseferjot je bila na korak do članstva u budućoj EU - međutim, ni to nije razlog ovog "čuda" koje smo zapatili. Kako onomad u Engleskoj, tako i danas u Srbiji, razlog za siromaštvo i loše plaćen rad ostao je isti: ALAVOST. Alavost onih koji misle da drugima mogu da rade šta hoće, da im to i naplate pride. Ovi "sad" se vade na one "pre", a ti "pre" jedva čekaju da opet postanu oni "posle". Sve ostalo je bilo, jeste i biće i dalje isto, koliko god se zajebavali na temu rumunskih (i drugih) izbeglica ili EU.
Tome nema leka dok ne pukne samo. Baš kao onaj lik iz pajtonovskog Smisla života, koji se u restoranu toliko preždere da na kraju eksplodira. Isto rade svi ovdašnji politikanti & njihove partije sa posebnim potrebama - alavo žderu dok ne puknu. Takav kraj je neizbežan, uvek bio i biće. Ako je pohlepa, alavost - kako god da to nazovete - smisao života raznim bitangama, zašto je onda beskonačno trpljenje i povlađivanje takvima smisao života za sve ostale? Umesto da ih blagovremeno ne tove, ne dopuste im da se alavo prežderavaju, svi se prave kao da takvi ne postoje. Kao da nije lakše sprečiti da dođu do tačke pucanja, iako svi znaju da kada takvi puknu obično zaseru sve i svakoga oko sebe. Ko nađe odgovor na to pitanje biće na korak do rešenja. Do tada ostaje samo da se tešimo fatalističkim izgovorima da tako treba. Kako da ne, mysheeplings.
Garçon, check please! Must go. Imam utisak da se u mehani Srbistan neki od stalnih gostiju opet naduvavaju do tačke pucanja...
Kletva "dabogda vam se usta za vrat okrenula", koju je umobolni Milić od Mačve onomad bacio na američku flotu, ne da nam se vratila već odavde nikada i nigde nije ni išla. Okretanje glave, ćutanje, žmurenje, gluvarenje... glupiranje. Nacionalni sport u kome je Srbistan svetski šampion. Samo glup narod može sebi da dopusti da ga u kontinuitetu bitange jebu 130 godina - od 1886. kada su na vlast došli Pašićevci pa do danas, menjajući jedino svlak i ništa drugo. Glumeći partije, politiku, državu. Glumeći društvo.
Hajde da prekinemo više sa tom zajebancijom, koliko god tradicionalno privlačna bila. Ili da, ipak, nastavimo i dalje da razgovaramo kaonemi, gluvi, slepi i glupi - al' onako, slobodno?
U engleskom jeziku reč "dumb" podjednako može da znači nem i glup. Ionako nema razlike kad ćutiš, praviš se da ne vidiš i ne čuješ ništa. Praviš se Englez, pa onda mrziš sebe jer u palanci tako treba. I nikako drugačije. Jokmore.
14. maja 1931. godine, u okrugu Odalen (Ådalen), švedska armija je otvorila mitraljesku vatru na mirne demonstrante. Četvorica demonstranata i jedan prolaznik su ubijeni a još petorica ranjena. Ovaj članak opisuje taj događaj.
Pozadina
Tokom leta 1930. godine došlo je do sukoba u fabrici sulfata "Marmaverken". Vlasnik fabrike, Djerar Verštig, naumio je da zaposlenima smanji plate zbog čega su se oni pobunili, pa je unajmio štrajkbrehere (tzv. šuge) kako ne bi došlo do prekida proizvodnje. Verštig je bio vlasnik i nekoliko drugih fabrika i postrojenja, tako da se sukob proširio i na njih kada su radnici stupili u štrajkove podrške svojim drugovima u "Marmi".
U proleće 1931. kada se led razišao sa reka i jezera, Verštigova kompanija je planirala da krene sa isporukom zaliha celuloze koje su se nagomilale tokom zime. Kako su radnici u štrajku blokirali taj posao, kompanija je ponovo unajmila šuge (za njih su to bili "radnici voljni da rade") radi utovara i slanja robe.
12. maja šezdesetak štrajkbrehera stiže u Odalen, i odmah prianjaju na posao. To je izazvalo porast tenzija skoro do tačke usijanja, tako da se 13. maja oko 500 štrajkača okuplja u gradu i maršira do skladišta celuloze. Kada su tamo stigli i videli šuge kako utovaruju robu na jedan parobrod, rešili su da to odmah spreče. Većina štrajkbrehera je pobegla kada su videli demonstrante koji im se približavaju, a nekoliko njih je pokušalo da se sakrije u brodskom skladištu; štrajkači su ih odatle izvukli na obalu i primorali na obećanje da će otići kući i više neće učestvovati u razbijanju štrajka.
Lokalna policija nije mogla da spreči proteste niti zaštiti štrajkbrehere, pa je načelnik Okruga pozvao vojsku u pomoć. 13. uveče, u Odalen stiže šezdeset ljudi pod komandom kapetana Nilsa Mestertona - među njima je bilo konjanika i pešadinaca, kao i mitraljeski vod. Tokom večeri i noći došlo je do nekoliko manjih incidenata kada su demonstranti bacali kamenice na vojnike i policajce. Vojska je uzvratila plotunom manevarske municije i dimnim bombama.
Pucnjava
14. maja lokalni sindikati organizuju novi skup, rešeni da ponovo protestno marširaju do zgrade u Lundeu, u kojoj su bili smešteni štrajkbreheri. Ovoga puta broj demonstranata je bio daleko veći: po lokalnim vlastima bilo ih je tri do četiri hiljade, po organizatorima čitavih sedam hiljada. Osnovna ideja je bila da se maršira do "crvene linije" koju je vojska povukla, tačke od koje je dalje bilo zabranjeno prići fabrici; potom bi se svi vratili nazad. Vojska je već bila upozorila demonstrante, pozivajući se na tadašnji Zakon o pobuni, da će svakoga ko ne posluša naređenja vlasti proglasiti pobunjenikom i shodno tome odgovarajuće "tretirati".
Kada su demonstranti stigli do naselja Lunde, vojska im je preprečila put i naredila da se raziđu i vrate kućama. Kolona demonstranata je nastavila da se kreće, pa su konjanici pokušali da ih zaustave. Jedan od vojnika pada sa konja, drugi izvlači svoj pištolj i ispaljuje nekoliko hitaca upozorenja. Kapetan Mesterton tada upućuje naredbu demonstrantima da se zaustave i upozorava ih da će, ukoliko ne ispoštuju tu naredbu, na njih otvoriti vatru.
Demonstranti su nastavili da se kreću i kada su bili na manje od 100 metara od vojnika, mitraljeski vod je započeo svoju smrtonosnu pesmu koja nije prestala sve dok jedan član sindikalnog orkestra nije trubom oglasio "prekid vatre".
Kada se barutni dim razišao, četiri nenaoružana radnika i jedan mladić, koji je sa strane sve posmatrao, ležali su mrtvi; pored njih, još petorica ranjenih. Mesterton je kasnije na sudu izjavio da je među demonstrantima uočio neko oružje, tj. da je začuo pucnje i video jednog okrvavljenog od konjanika.Istraga koja je potom usledila, nikada nije pronašla dokaze koji bi potkrepili njegovu tvrdnju da je bilo ko među radnicima bio naoružan.
Mitraljeska vatra nije bila direktno usmerena na radnike već na pola puta između vojnika i demonstranata. Međutim, rikošeti su pogađali demonstrante, tako izazivajući stradanje. Kao pešadijski kapetan, Mesterton je morao znati da u toj situaciji rikošetirani hici neće "nestati", i zbog toga je teško izvući drugi zaključak osim da njega uopšte nije bilo briga kakve će biti posledice tog njegovog plana.
Na ovakav zaključak naročito navodi činjenica da se odlučio na mitraljesku vatru, daleko ubojitije sredstvo od pušaka koje su imali njegovi vojnici. Podjednako je loše to što radnicima koji su marširali prema Lundeu niko nije blagovremeno dojavio da je lokalna vlast u međuvremenu donela odluku o zabrani angažovanja štrajkbrehera. Smatra se da bi krvoproliće bilo najverovatnije izbegnuto, da je ta vest na vreme stigla do kolone. Nešto kasnije, Asocijacija poslodavaca je zbog te odluke uputila protest nacionalnom ombudsmanu, tražeći da on preispita njenu valjanost.
Posledice
Kapetan Mesterton je zajedno sa još nekoliko vojnika bio izveden pred Vojni sud, gde je bio prvobitno osuđen, ali je posle žalbe pred Vrhovnim sudom oslobođen svih optužbi. Kasnije je bio unapređen u majora, potom i potpukovnika švedske armije.
Četvorica ubijenih radnika su sahranjena u zajedničku grobnicu. Na spomeniku koji je njima posvećen, stoji sledeće:
1931. godine iz dimnjaka mnogih fabrika širom Odalena nije se video dim. Organizovani su štrajkovi podrške radnicima u Marmi, kojima su plate bile umanjene za 4 ere po satu. Tokom demonstracija koje su potom usledile, vojska je ubila petoricu radnika. Ovaj film je posvećen njima.
- Bo Widerberg, režiser filma "Ådalen 31" (1969)
Danas, 85 godina kasnije, ovako nešto je nezamislivo u Švedskoj, u kojoj se problem nezaposlenosti i priliv imigranata rešavaju skraćenjem radnog vremena na 6 sati i uvođenjem četvrte smene u fabrike - bez ere smanjenja plata i penzija, otpuštanja, prebijanja ili pucanja u radnike koji štrajkuju.
A u Srbiji... sve više miriše. Ne na kišu.
Slučaj "Jugoremedija" je malji deca za ovo, iako samo na korak od Odalenskog scenarija.
Srbija danas više miriše na 1931. nego na 2016. godinu. Neki to nazivaju tranzicijom, prvobitnom akumulacijom kapitala (po koji bre to put, više), neoliberalizmom kome "komunjarski" državni intervencionizam uopšte nije stran već itekako poželjan. Ukoliko mislite da upotreba državne oružane sile u privatne svrhe to nije (baš kao ni muža budžeta), onda previše konzumirate domaće ekonomske teoretičare, analitičare i kolumniste, do prekjuče opijene socsamoupravnim skaskama a od juče neolib bajkama o tržištu. Takvi ne mogu da shvate da je država tu da štiti privatnu svojinu sve dok ona ne ugrozi neki društveni interes, oličen ne u privatnom već u ličnom svakog od njenih građana.
Slobodan Milošević je lagao narod pričom o "švedskom standardu", pa ga je jedino on i doživeo - onaj zatvorski, u Sheveningenu. Srbija je i dalje ostala na "požarevačkom standardu"; samo su se nekadašnji čuvari zatvorskog kruga i batinaši danas preselili u upravnu zgradu Institucije. Sve je ostalo potaman.
Zrelo za rikošetiranje, ako (i kad) zatreba.
I samo državno, narafski.
p.s.
Onaj nesrećni kapetan Mesterton je zaista ispao naivan, kako to Šveđani ponekad umeju da budu. Samo je trebalo da navuče fantomku na glavu, ne bi mu ime onomad razvlačili po novinama, a opet bi napredovao u službi. Zato ovi naši znaju znanje, pa vežbaju. Spremaju se za neki ovdašnji Odalen, da brane privatni biznis pod državnom fantomkom ne birajući sredstva.
Možda nešto... na vodi?
I bez nepotrebnog rikošetiranja.
Na zadnjem (nismo mi te sreće da bude i poslednji) monologu za novinare (MZN) koji je juče održao ni sam ne zna kojim povodom ali sa dobro nam već znanom namerom poplašivanja javnosti, Onaj koji će po prvi put u istoriji uspeti da bude izabran za premijera tri puta u dve godine izveo je standardni repertoar prenemaganja, laganja, bezobrazluka i citiranja mudraca. Ali, sve to već dobro znamo. Bitno je nešto drugo: ponovo mu je Srbija kriva što nije poslušao samog sebe oko neke važne odluke.
Na korak do pornografije, razgolićeno je kako to On zamišlja da treba da izgleda mandat premijera i Vlade.
Baš ovako, i nikako drugačije.
Autoaport! reče glas u njegovoj glavi, i on posluša samog sebe.
Maske noćnih falangi nisu spale, opet su navučene.
Zapravo, nikada nisu ni bile skidane, jer život je maskenbal.
Samo ti Srbijo žmuri i okreći glavu, kurvaj se principijelno čas levo čas desno; dokle god ti je guzica naviše a glava u pesku, obraz ostaje netaknut. A to je ovde uvek bilo važnije od razuma.
Zar ne?
Ni Pinoče nije bio fašista, već samo diktator koji je baš voleo da nestaje ljude. Trajno. Zar ne?
Čudo jedno je taj strukturalni fašizam, puzajući i prikriven institucijama koje sa takvim "metodama" nemaju blage veze; baš zgodno dođe svakom kome je pun Stojko onih što svaki čas kao ujedeni prstom upiru na guštere u strahu od zmija koje to nisu, svakom ko misli da je mnogo pametan kada principijelno brani pravo swastike na cenzus pa onda još principijelnije protestvuje protiv te iste swastike koja nosi fantomku, ko pati od sindroma "ja/mi jedini" za svaku glupost koja mu padne na pamet, ko okreće glavu, žmuri, pretvara se da mu je žuta mrlja druge boje pa mu je i percepcija realnosti drugačija, ko misli da ovo nije stvaran svet oko njega. Mislili su tako i Nemci da su slobodni - onomad - pa je na kraju to "mišljenje" umalo ispalo konačno rešenje za sve druge uključujući i same Nemce. Zar ne?
Nema suštinske razlike između činjenja zla i okretanja glave, između "većeg" i "manjeg". Nikakve. To nečinjenje ima razne forme, pa i onu podmuklu - kada se čine razne sitnice (pa i besmislice) pod parolom velikih ideala i principa, samo da se ne bi uradilo ono što zaista treba uraditi. Guraćemo prste u svaku rupu koju vidimo, ko će sad još da brine ima li zaista vode sa druge strane i da li je to uopšte napukla brana protiv fašizacije društva ili običan zid neke ciganjorske straćare u Savamali. Bitan je princip, bitno je guranje prstiju, bitno je što glasnije o tome bulšitovati i ujedati svakog ko se naglas zapita: Ko je bre ovde stvarno lud?
Postoji ne samo strah (realan, iskustveni) od fašizma, već i podjednako stvaran strah da se to zlo nazove svojim pravim imenom - strah, koji svakoga dana sve više institucionalno napreduje, puzeći se uvlači u kosti i otupele umove, sve dok jednoga dana, žabo moja draga, ne bude kasno da se iskoči iz tog lonca. Ne samo zbog prokuvanosti, već i zbog konačnog odsustva želje i volje da se to učini. Taj strah svakodnevno podgrevaju i jedna i druga, na prvi pogled suprotstavljena strana, jer obe žele da kontrolišu ama baš svaku žabu koju bi nemilosrdno da ubace u svoje lonce.
Zar zaista mislite da se beogradska džentrifikacija (koju je Mali nasledio od Đitlera) razlikuje od razbijanja izloga i otimanja imovine miteleuropskim Jevrejima, i to ne samo po tehnici izvođenja već i suštinski? Cilj i sredstvo za njegovo postizanje, i jednima i drugima su isti: pare i strah. A fašizam će biti i ostati fašizam koliko god da ga pakuju u šarene laže i neonske reklame, baš kao što će ćutanje ostati ćutanje koliko god glasno bilo.
Ukoliko jednog dana uspemo da poskidamo fantomke tim neošturmabtajlungovcima, u pokušaju da razotkrijemo ko su oni zaista, šta ćemo ako tada ispod maski ugledamo sami sebe i sve ono što nismo učinili da se to zlo zaustavi na vreme?
Početak su bili političari koji su delili ljude na "naše" i "njihove". Početak su bili netolerancija i govor mržnje, kada su ljudi prestali da se brinu jedni o drugima, postali bezosećajni i kada su počeli da od svega okreću glavu.
- Andi Shenker Saidowitz
Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu Zapad i Istok slave u različite dane - Zapad 8. (nacistička Nemačka je 7. maja 1945. potpisala kapitulaciju pred Saveznicima i Sovjetima, što je stupilo na snagu dan kasnije) a Istok 9. maja (kada je Nemačka potpisala poseban akt o prekidu ratnih neprijateljstava sa Sovjetskim savezom). Ta, datumska a i po koja druga pride, podela važi i danas, sedam decenija po okončanju Vrućeg i četvrt veka po okončanju Hladnog rata. Očigledno da se usijane glave još uvek nisu dovoljno ohladile, jer se poražena ideologija ponovo puzajući vraća u politiku od Istoka do Zapada Evrope - u podjednakoj meri.
U duhu prepisivanja datuma koji će Eseferjot slaviti onomad, tako i Eres pleme danas nastavlja da prepisuje od ruskog totema, pa ortocentar antifašizma sve više pomera udesno trudeći se tako da potre kolaboracionizam sopstvenih monarhista krijući se iza novog ruskog cara. Jbg, kad može Putin može i srBin. Goran Marković, Filip Švarm i mnogi drugi ponovo na to ukazuju, i iznova bivaju prokaženi i stavljani na liste za odstrel neretko čak i od predstavnika institucija ove kvazidržave.
Sramno i jadno.
Evropa danas ipak ima razloga da nešto slavi. Šta - i to dolazi pod upitnik u duhu sve većeg urušavanja kredibiliteta institucija EU, duha tolerancije, slobode, jedinstva, multikulturalizma i antifašizma, na kojima je bila zasnovana ideja Jedne Evrope. Ne Hitlerove, tako omiljene kod domaće ljotićevske i slične gamadi, već one posle njega i njih. Nažalost, nije sve tako idilično na današnji dan, kad Evropa obeležava datum kada je 1950. godine francuski ministar inostranih poslova Rober Šuman podneo u formi Deklaracije predlog o zajedničkoj privrednoj saradnji Francuske i Nemačke, koji je nemački kancelar Konrad Adenauer zdušno prihvatio, tako stavljajući tačku na vekovne svađe i ratovanja ove dve zemlje. Deklaraciju su nedugo potom prihvatile Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg, čime je stvorena Evropska zajednica za ugalj i čelik, koju smatraju kamen-temeljcem današnje Evropske Unije.
Iako taj kamen-temeljac nisu postavili (na sreću) u poslednje vreme razlopatani Vučić i Nikolić, EU je danas pred velikim iskušenjem da posegne za nekim od konačnih rešenja koja su tako zdušno tokom devedesetih godina zagovarala ta dvojica političara iz vrha srbijanske vlasti, zajedno sa svojim političkim ocem Vojislavom Šešeljem. Povodom Dana Evrope 2016. godine, EU predstavnica za spoljne poslove i bezbednost Federika Mogerini kaže da svetu nikada nije bila potrebnija jaka Evropa kao sada, mada ne kaže koliko su sami zvaničnici EU i organi Unije u kojima oni rade doprineli urušavanju ugleda i suštine ovoga Dana. Građani Evrope imaju daleko više prava od političara da na današnji dan kažu šta to škripi i ko je za to odgovoran. Teško da će svaki pristojno informisan prolaznik na ulici bilo kog grada širom Evrope reći ono što danas odvaljuje britanski premijer Kameron, plašeći građane nekakvim ratom ukoliko UK istupi iz EU. Zaista, malo je čudno da to kaže političar-zemljak Džordža Orvela a da izjava ne dobije i zlokobniju notu, tako poznatu građanima Evrazije, Okeanije, Istazije...
9. maj je Dan Evrope ali i Dan zastave EU. Baš zgodno... a podsmevali smo se Albaniji zbog istoimenog praznika.
Kako god bilo, danas se paradiralo na Istoku i po gravitirajućim mu Budalistanima, na Zapadu su držane pomalo licemerne i paranoične govorancije, Grci i Srbi su prevrtali kontejnere - svako iz nekog svog razloga.
Fašistički pacovi su se iz svojih rupa svima nama podsmevali, sve brojniji i smeliji.
Ljudmila Mihailovna Pavličenko, sovjetska snajperistkinja iz Drugog svetskog rata, na prijemu u Vašingtonu 1942. godine, kada su je pitali koliko je ljudi ubila, odgovorila je kratko i jasno:
- 309. Ne ljudi, fašista.
***
Postoji granica ispod koje se ne ide, ma koliko vam usta bila puna principa.
Fašizam nije svarljiv, niti nestane kada zažmurimo.
Naprotiv.
Morate priznati da je ovaj naš Kim-il Alek čudo od Premijera. Pre sedam dana je uspeo da pobedi na armijskom takmičenju u tucanju maskirnih jaja, održanom u duhu najsvetlije tradicije krstaških ratova u kojima Srbija nikada nije učestvovala, i to u veoma žestokoj konkurenciji iskusnih boraca u toj disciplini. U rukama Kim-il Vučić Gospodara, svako jaje biće ubojito em oklopno. Nesalomivo i neprobojno za strane plaćenike i domaće izdajnike, salmonelu, pileći grip & ostale podcenzusne mućkove.
Koristeći lukavu tehniku odvraćanja pažnje tj. defokusiranja suparnika, on lijevom rukom (!) gladeći omekšava protivnikov stisak na jaje, pa čak i jaje samo, čime ostavlja prostor za veći moment sile udara u laserski precizno naciljanu tačku, što se može smatrati svojevrsnim omekšavanjem njegove odbrane (protivnika i njegovog jajeta), a sve u cilju uspešnog probijanja istog. U tu svrhu, ovo naše Kim-il čudo od Jajotucača koristi specijalno oklopno maskirno jaje model JNA M89 oak leaf pattern (prvo sleva, na donjoj slici) koje se pokazalo kao visokorazorno po jaja svih činova Vojske Srbije i pripadajućih im maskirnih nijansi.
Napomena: Taj model jajeta koristio je i Drug Tito lično. Ne dajte se zavarati onim '89' u modelu, ovde ionako niko ne veruje da je JBT stvarno umro 1980. godine. A i nije.
Kao da silan prošlonedeljni napor uopšte nije ostavio traga na njemu, Kim-il On i ove nedelje uspešno nastavlja sa pobedama: ovoga puta, On osvaja trofej lokalne Premijer lige u slobodnom izvođenju početnih udaraca sa centra na jedan gol bez živog zida, bez žive publike i bez živućeg biračkog tela.
To stvarno niko ne ume. Šta li će sledeće nedelje biti na redu, to verovatno ni sam Nebojša iz Beograda ne zna. Možda pljuvanje u dalj bacačem plamena na opoziciju? Izbacivanje Dačića bazukom u orbitu? Vožnja u luna-parku bez ruku? Razbijanje granitnih M91-Vuk kocki karate udarcima bez zaleta, na jednoj nozi? Vašarski snagomer sa rogovima od palminog drveta kuvanog u tri vode iz akvaparka, u kome pobeđuje samo onaj ko uspe da četvorogodišnji mandat sabije u dve godine (dozvoljeno korišćenje vanrednih izbora i repetiranja istih)? Gašenje nepodobnih medija na hronometar? Možda brzopotezni turnir u video-igrici "Kim-il Mario Bros: Helicopter down"?
Ko će više pelena zameniti radnicima Jure, bez skidanja gaća i takođe na hronometar? Simultanka sa penzionerima na Kalemegdanu, gde sve figure na tabli imaju lik Pantelije Crkobabića? Učešće na Komunalijadi 2016 u Varvarinu, brzo lepljenje keramičkih pločica sa Santos-bordurom?
Over-the-top duel sa Tomom Nikolićem "Ko-pobedi-ja-predsednik-a-Slina-premijer"?
Stvarno, ko će bre da čeka još godinu dana do iduće nedelje.
Deder da vidimo dokle smo u Srbistanu stigli po pitanju pet mitskih elemenata svega:
1. vatra
- Elektroprivreda, naftna i gasna industrija prodati, poklonjeni ruskim oligarsima ili pred konačnom rasprodajom. Ugljenokopi su poodavno ušli u poluraspad. Šume... zna se za šta služe. Alternativna energija je (kako to ovde običaji nalažu) samo alternativna. Dakle - nepoželjna.
2. zemlja
- Arapski prijatelji i braća kupuju od domaćih nacionalsocijalista i socijalnacionalista šakom i hidžabom - po nabavnoj ceni. Onoj, po kojoj se inače prodaje oteto i ukradeno. Kako stoje stvari, shodno uredbi Vlade da je zapošljavanje u javnom sektoru do daljeg zabranjeno, tako da neće biti dovoljno policiota da brane novopribavljenu imovinu investitora u domaću propast, možemo očekivati dolazak specijalnih redarstvenih snaga iz Arapskih Emirata, koje će umesto domaćih premlaćivati i kamenovati paore po Vojvodini. A i šire.
3. voda
- Otkako su još 2002. Kokiška, Vladi Divak & D.Maršićuranin bacili oko na izvore pitke vode širom Srbije, ta pomama ne prestaje. Baš kao i za hidroelektranama. Trenutno je aktuelna priča o "privatizaciji" komunalnih preduzeća, čiji cilj nije otpad-biznis već stavljanje korporacijske šape na pitku vodu. Kukali smo da je Srbija gladna, velika je opasnost da ćemo uskoro početi da kukamo kako je Srbija žedna. I to ne raznih Tomovača ili čajeva sa bromom Dragice nam predsednikovice, već one najobičnije vode za piće. Kojom, btw. i dalje zalevamo travnjake i peremo ulice, kao da je naša a ne naše dece.
4. vazduh
Nebo nam jesu premrežili '99. NATO a danas domaći Etihad pauci, ali vazduh je poslednje što će ostati za privatizaciju posle vode. Porazmislite samo - nije im trebalo da načine veliki korak od vazduhoplova do vazduplohova; još će manji biti od vazduplohova do vazduhlopova.
...
Čekbremalo, a onaj peti element, duh, duša tj. da prostitesam Život, šta se s tim desilo?
Igrom sudbine, ili nekakvom čudnovatom štamparskom greškom, peti element je izostavljen sa rednog broja 0, gde mu je vaistinu mesto. On je bio prvi, odavno u bescenje rasprodat, tako da je sudbina ostala četiri čista neminovnost.
Srbija nikada nije bila jeftinija, od velikih patridiota je možete pazariiti za samo 1000 rajhsdinara (sa PDV-om). Obično je to tako kod naroda koji se boje promaje i čekaju da im nebo padne na glavu, dok se beskonačno iznova sapliću o isti kamen koji su sami bacili.
Android je još u februaru ove godine, tokom ceremonije dodele Oskara emitovao svoj promotivni spot u sklopu kampanje borbe protiv nasilja i siledžijskog ponašanja u školama (Anti-bullying day). U spotu se tri različita lika (po dečijoj igri nazvani Papir, Makaze i Kamen), iako različiti, međusobno ispomažu kada ih maltretiraju druga deca njihove "sorte".
Što važi za decu i škole, važi i za odrasle - naročito one koji decu kvare:
