Pozivamo članove i simpatizere Građanskog saveza da se priključe
protestima protiv usvajanja seta "reformskih" zakona, pre svega Zakona o
radu, Zakona o penzijsko invalidskom osiguranju i Zakona o štrajku.
Protesti su svakodnevni, u organizaciji većinskih sindikata, u Pionirskom parku.
Policija preti snimanjem i odmazdom, ali protestima se priključio i sindikat radnika u policiji!
Ovi zakoni se donose po skraćenom postupku. Donose sa na štetu radnika.
Nikome oni neće omogućiti lakše zapošljavanje, samo će poslodavcima
omogućiti lakše otpuštanje radnika.
Setimo se uloge koju su nosioci sadašnje vlasti imali u vlasti koju smo
rušili pre petnaest godina. Njihova uloga se nije promenila. Tada su
radili na štetu gradjana - i sada rade na štetu gradjana.
Tada smo uspeli!
Šta nam sada stoji na putu, osim njih samih?!
Imate utisak da vas neko konstantno plaši "grčkim scenariom", bankrotom države i Angelom Merkel - i to bensedinski smirenim glasom na šte meka srca, pa još iz dubina njene pozadine?
Deder da čujemo šta na tu temu kažu neki Grcite.
CRVENI KARTON ZA MERE ŠTEDNJE
- izlaganje Panosa Petrua (DEA, SIRIZA) na tribini održanoj 29.06.2014. godine u organizaciji NVO MARKS21
Prvo bih hteo da kažem nekoliko stvari o neoliberalnim merama koje se
sprovode protekle četiri godine i o njihovim razarajućim efektima na
većinu stanovništva.
Ponekad u ovim raspravama većinu vremena provedemo opisujući stanje u kom živimo, što često i nije od pomoći.
Ali, dva su razloga zbog kojih počinjem odavde.Jedan je taj što je Grčka "laboratorija" budućnosti cele Evrope. Zato
cela Evropa mora biti upoznata sa rezultatima "grčkog eksperimenta sa
merama štednje". Ako išta dobro može da proistekne iz socijalne bede
koja danas vlada u Grčkoj, to je podizanje svesti svih naroda o tome
kakva ih budućnost čeka ukoliko joj se zajednički ne suprotstavimo.
Drugi razlog je taj što će sve mere koje su primenjene na Grčku, biti "institucionalizovane" širom EU. Pretpostavljam da sve glavne partije u
Srbiji tvrde da su evropske norme i zakoni važni, tako da će radništvu i
mladima u Srbiji biti korisno da čuju šta evropska budućnost zaista
predstavlja.
Nakon četiri godine primene Memoranduma (sporazuma potpisanih između
grčke vlade i trojke – EU, Evropske centralne banke i MMF-a), situaciju
u Grčkoj opisujemo pomoću tri broja 30.
30% smanjenja bruto domaćeg proizvoda (BDP). U mirnim vremenima,
ovakav finansijski poremećaj nije zabeležen niti u jednoj zemlji
razvijenog kapitalizma. Zato ovo možemo porediti samo sa ratnim
katastrofama ili kolapsom Istočnog bloka.
30% smanjenja prosečnih radničkih primanja. Bolje plaćeni radnici pretrpeli su još veća smanjenja zarada, po 50-60%.
Oko 30% iznosi zvanična stopa nezaposlenosti. Među mladima,
nezaposlenost je oko 60%. Kažem "zvanična stopa", jer imamo ljude koji
rade jednom nedeljno, odnosno četiri-pet dana mesečno, a vode se kao
zaposleni.
Ovo je veliki problem u domenu radnih odnosa.
Imamo nekakve vaučerske i trening programe, koji na po nekoliko meseci
zapošljavaju mlade ljude na bazi probnih ugovora, nakon čega im se
isplaćuju izuzetno male sume novca - ako ikakve dobiju. Šef bi po isteku tog
perioda trebalo da odluči da li će vas zaposliti ili ne. Međutim, niko
nikada ne dobije posao, a gazde samo recikliraju jeftine ili "besplatne"
radnike.
Mi smo u džungli u kojoj se svakakvi trikovi koriste da bi se podrila
radnička prava: part-tajm poslovi, fleksibilan rad, plaćanje "po komadu"
slobodnih stručnjaka (frilensera) iako ste zapravo radnik, autsorsing
podugovaračima itd.
Napada se pravo na kolektivno pregovaranje, sindikati se potkopavaju.
Prvo su napali Nacionalni kolektivni ugovor (koji je garantovao
minimalnu platu svim radnicima, čak i onima van sindikata) i zamenili ga
sektorskim kolektivnim ugovorima. Potom su sektorske ugovore zamenili
kolektivnim ugovorima na nivou preduzeća. Sada na mnogim mestima imamo
individualne ugovore, oko kojih izolovani radnik pregovara sa gazdom.
Istovremeno, seča javne potrošnje dovela je do velike krize u javnom
zdravstvu i obrazovanju. Bolnice i škole se zatvaraju (oni to nazivaju "spajanjem sa drugim jedinicama"). Tako su razredi sve brojniji,
nastavni kadar dobija otkaze. Bolnice nemaju ni osnovna sredstva za rad,
poput špriceva ili gaze. Iako su zdravstveno osigurani plaćanjem
doprinosa kroz sistem socijalne zaštite, ljudi sada moraju da kupuju
lekove i plaćaju veliki broj medicinskih intervencija.
Rušenje sistema socijalne zaštite otvorilo je put onome što nazivamo
Pinoče sistemom. Država garantuje samo minimalnu penziju, u iznosu od
oko 300 evra, a onda vas gura da plaćate privatnim osiguravajućim kućama
da biste imali iole pristojnu penziju.
Za to vreme privatizacije uzimaju maha. Sve je na prodaju - od vode i
struje (upravo u ovom času parlament raspravlja o zakonu koji bi trebalo
da privatizuje delove Elektrodistribucije), preko luka, aerodroma, pa
čak i plaža, što će omogućiti novi zakon čije se usvajanje očekuje ovih
dana. Pirejska luka trebalo bi da predstavlja "uspešan" primer ovog
programa. Kineska korporacija COSCO kupila je neke njene važne delove i
uspostavila kineski model radnih odnosa, tako da je to ishodište na koje
radni odnosi u celoj Evropi treba da stignu.
Tako izgleda socijalna beda koja se krije iza reči za koje sam uveren da
ih i vaši mejnstrim političari izgovaraju: balansiranje budžeta,
vraćanje javnog duga, fiskalna odgovornost, ispunjenje zahteva EU itd.
Ovo je rat protiv radništva koji će izbrisati šta god da je preostalo od
socijalnih dostignuća iz proteklih decenija.
Međutim, Grčka nije samo laboratorija za mere štednje, ona je ujedno
postala i laboratorija otpora. Ovo će biti druga poenta koju hoću da
istaknem.
Jedna stvar koju smo naučili je da su neverovatne stvari moguće, stvari o
kojima smo mogli samo da sanjamo. U protekle četiri godine imali smo
preko 35 generalnih štrajkova (već smo se i zabrojali). Četiri-pet od
tih štrajkova trajali su po dva dana, što je nešto što se u Grčkoj nije
dogodilo još od pada vojne hunte 1974. Godine. Videli smo i grčku
verziju Indignadosa, stotine hiljada ljudi protestovali su na Trgu
Sintagma, ispred parlamenta, na najvećim protestima još od 1974-1975.
godine.
Kratka napomena o ovom pokretu - ovo je bila velika stvar koja je
radikalizovala i mobilisala ljude koji nisu u sindikatima, ali je u isto
vreme pogurala sindikalne vođe u štrajkove. Međutim, upravo su ove
štrajkačke aktivnosti i de facto savez između "pokreta trgova" sa
sindikalnim pokretom učinili stvar opasnom i većom od pukog kampovanja
ispred parlamenta.
Pored velikih, centralnih konfrontacija, svedočili smo i svim drugim borbama.
Neke sektorske borbe trajale su danima (poput zaposlenih u metrou i
opštinama) i vlada je mogla da ih rasturi samo zavođenjem vanrednog
stanja i tzv. "građanskim regrutovanjem" štrajkača. Neke su trajale
mesecima (poput administrativnog univerzitetskog osoblja, koje je prošle
jeseni organizovalo neverovatan štrajk, sa komitetima, radničkim
stražama, zajedničkim akcijama profesora i studenata, koncertima, itd).
Tu su i borbe malobrojne radne snage koje su poslužile kao primer i
inspiracija celoj radničkoj klasi, kao što je na primer bila borba
metalurških radnika u fabrici izvan Atine, koja je trajala nekih
osam-devet meseci, ili borba otpuštenih čistačica iz zgrada
ministarstava koje, uprkos teškoj policijskoj represiji, već mesecima
kampuju ispred Ministarstva finansija i čija borba i dalje traje, kao i
drugi oblici borbe, nalik onoj u solunskoj fabrici Viorne, kojom sada
rukovode njeni radnici, nakon što je gazda odlučio da je zatvori.
Evo i nekoliko lekcija iz ovog bogatog iskustva:
- Uprkos debatama koje su pozivale na nove ili alternativne vidove
borbi, ono što smo videli i što je najznačajniji razvoj iz ovih borbi je
ponovna pojava nekih dobrih starih taktika koje je radnički pokret
tokom prethodne dve decenije zaboravio. Radnička straža, štrajkački
zborovi kako bi se dogovorili naredni koraci, izbori za štrajkačke
komitete, okupacije (bilo radnih mesta, bilo javnih zgrada i prostora)
vraćeni su u naš arsenal, kao i ideja istrajnih štrajkova, a ne samo
jednodnevnih.
- Solidarnost je od suštinske važnosti. Ovo je bio glavni problem sa
kojim su se suočile sve sektorske borbe. Iako su ih ljudi uglavnom
simpatisali i podržavali njihove ciljeve, ponekad uz impresivne donacije
štrajkačkim fondovima i sl., ono što nam je falilo je aktivna
solidarnost, veština da se štrajk "otvori" prema širim društvenim
slojevima, uz zajedničke zborove, razmene ideja itd. Nagoveštaj toga
videli smo tokom štrajka u prosveti, koji je pokušao da "štrajkačke
komitete" transformiše u "narodne komitete", otvorene i za druge
sindikaliste, simpatizere i aktiviste, roditelje, itd.
- Bitna je i sindikalna solidarnost. Ideja solidarnih štrajkova koji
mogu da prošire front i prodube sukob, nije se materijalizovala. Većina
sektora ostala je usamljena u štrajku, dok su drugi sektori ćutke
stajali po strani, čekajući na svoj red za štrajk u nekom trenutku u
budućnosti, kada se nađu pod napadom. Da su svi ovi štrajkovi koje sam
spomenuo uspeli da se ujedine u jedinstven štrajkački radnički front,
imali bismo bolje šanse da u proteklim godinama izborimo neke pobede.
- Moramo da se suprotstavimo i etabliranom sindikalnom vođstvu. Klasno
jedinstvo je od suštinske važnosti, a u Grčkoj nam je za početak štrajka
i dalje neophodno zeleno svetlo Generalne konfederacije sindikata. Tu
realnost ne možemo jednostavno da zaobiđemo. Međutim, najviši sloj
sindikalnog vođstva predstavlja problem, jer koči štrajkačke akcije. Iz
iskustva znamo da nisu imuni na pritisak. Pritisak odozdo ih je, na
kraju krajeva i doveo do toga da pozovu na 35 generalnih štrajkova.
- Međutim, društveni i politički aktivisti, sindikalna baza, zajedno sa
radikalnim sindikalnim vođama, moraju da pronađu način da se organizuju i
pruže novi tip vođstva. Ja ne podržavam argumente koji govore protiv
sindikata, a u prilog "novim vidovima borbe". Uveren sam da moramo da
iznova osvojimo naše sindikate, da učvrstimo one koji su već tu, tako
što ćemo organizovati kampanje koje pozivaju mlade radnike da se uključe
u sindikate, da izgradimo nove sindikate tamo gde ih nema, da izgradimo
sloj radničkih lidera na radnim mestima, kroz organe samoorganizacije
baze. Poenta je preokrenuti štetu do koje je došlo tokom devedesetih, sa
opadanjem broja sindikalnog članstva, posebno među mladima i sa
konzervativizmom koji je opstao u mnogim sindikalnim strukturama. Ovo je
težak cilj, ali ako mislimo da u budućnosti pobeđujemo, moramo raditi u
pravcu toga.
Što me dovodi do treće tačke u mom izlaganju.
Ko bi trebalo da započne organizovanje tako velikih zadataka? U Grčkoj
smo bili svedoci neverovatnih izražaja "spontanih" akcija i
radikalizacije, Ali, nakon četiri godine, možemo slobodno reći da to
nije bilo dovoljno. Spontane akcije imaju svoja ograničenja. Kako bi se
tako zahtevni zadaci organizovali, potreban nam je sloj posvećenih
levičarskih aktivista i, u krajnjoj instanci, potrebna nam je radikalna
leva politička snaga.
Ali to nije jedini razlog zbog koga nam je levica danas potrebna. Nije
stvar samo u posvećenosti aktivizmu, već i u potrebi da se obezbede
strategija i taktika, ali i alternativa etabliranim partijama.
Usled ozbiljnosti ekonomske i političke krize, svaka ekonomska,
sindikalna borba u Grčkoj automatski postaje i centralna politička
borba.
Ovo smo naučili iz iskustva. Srušili smo dve vlade, održan je veliki
broj štrajkova, pa ipak nismo ostvarili nikakvu opipljivu pobedu.
Pitanje vlasti prirodno se postavilo, barem u smislu izbora, kao pitanje
preuzimanje vlasti u zemlji. Tako je zahtev za "levom vladom" koji
Siriza ispostavlja od 2012. godine, zapravo rezultat nivoa klasne borbe u
Grčkoj.
Međutim, čak i ako preskočimo izuzetak Grčke (budući da ne smatram da je
u svakoj zemlji i u svakom trenutku ovo ispravan zahtev), lekcija
ostaje ista:
Ako hoćemo da pobedimo i poguramo borbu dalje, moramo da
izgradimo političku alternativu mejnstrim partijama.
Mi moramo da stanemo na put celokupnom neoliberalnom planu izlaska iz
krize i suprotstavimo mu potpuno drugačiji plan. Moramo da one koji se
bore naoružamo drugačijim narativom od dominantnog koji nam poručuje da "nema alternative". Poenta je da nam je neophodna politička snaga koja
će promovisati pro-radničku političku agendu za plate, za radne odnose,
za državu blagostanja itd. Posebno sada, u doba duboke krize, mi moramo
da omogućimo antikapitalistički izlaz - brisanje duga, nacionalizaciju
banaka i velikih preduzeća, bez ikakvih žrtvovanja u prilog bogatima ili
međunarodnim bankama. Ovo je njihova kriza i mi ne planiramo da plaćamo
njenu cenu.
Na kraju, sve se svodi na omogućavanje drugačije vizije organizovanja društva. Kada svi pričaju o izlasku iz krize, ali uvek u
pro-kapitalističkom smislu, mi moramo da promovišemo ideju izlaska iz
kapitalizma. Veze između radničkog pokreta i socijalizma prekinute su
90-tih godina. Glavni zadatak radikalne levice je ponovna izgradnja ovih
veza i povezivanje borbi današnjice sa vizijom sutrašnjice.
To je ono što Sirizu čini važnim eksperimentom i ono što je narodu ulilo
poverenje da nam pruža izbornu podršku od 2012. godine pa sve do
nedavne pobede na evropskim izborima.
Siriza promoviše jedinstvo u različitosti, izgradnju levog fronta uz
istovremeno zadržavanje strateških rasprava među njenim različitim
strujama.
Ona podržava drušveni otpor, čiji su najvažniji primeri bili pobuna mladih iz 2008. I grčki Indignadosi iz 2011. godine.
Siriza je bila dorasla izazovu da ponudi odgovor na pitanje vlasti - i
to ne tako što bi ponudila tradicionalni, razarajući savez sa levim
centrom, kao nekada u Francuskoj i Italiji. Naprotiv, snaga Sirize je
upravo u njenom odbijanju da sudeluje u takvim kompromisima i umesto
toga promoviše cilj "leve vlade", koja bi otvorila put ukidanju štednje.
Zbog toga izgradnja takve radikalno leve političke snage može biti veoma
važna za našu borbu. Do toga ne može doći preko noći. Siriza ima
desetogodišnju istoriju, uz mnogo uspona i padovai unutrašnjih
nesuglasica. Isto tako, ona nije magično rešenje za sve probleme
radikalne levice.
Sirizine vrline koje sam već pomenuo nisu bogom dane. Kako se
približavamo poziciji vlasti, njih zapravo vođstvo partije sve glasnije
dovodi u pitanje, popuštajući pred pritiskom da ublaži svoju politiku,
da postane među vladajućom klasom prihvaćena i poštovanja vredna
vladajuća snaga. Unutar Sirize vlada konstantna borba usled sve
snažnijeg stavljanja akcenta na parlamentarizam, težnje da "ublažimo"
program, pa čak i spremnost na paktiranje sa snagama levog centra. Pre
nedelju dana, Centralni komitet partije održao je satanak.
Ja sam član leve platforme, levog krila Sirize koje insistira na radikalnoj, antikapitalističkoj orijentaciji partije. Do stvaranja ove platforme je došlo jer smo svesni da bi vođstvo Sirize moglo da ima drugačije planove.
Ovo je ipak drugo pitanje, ali moja poslednja poenta je ta da je još
jedno od ključnih pitanja našeg vremena to kakva nam je vrsta levice
potrebna da bismo pobedili. Neke dobre stare, strateške rasprave, poput "reforma ili revolucija" danas su nam veoma važne. Potrebno nam je
jedinstvo levice, ali moramo i da radimo na zaoštravanju a ne
zakopavanju rasprava.
Ove godine obeležava se stogodišnjica od Velikog masakra iz 1914. godine. Verujem da će nam istorijska vremena u kojima živimo doneti slične
istorijske dileme, za čije će razrešenje levici biti neophodni slični
istorijski izvori.
"Swedish trade unions are making fun of your sad, non-swedish lifestyle." (Citylab.com 22.01.2014)
Occupy Stockholm 09.12.2011.
"Alternativa
brutalnim merama štednje - otpor na islandski način. MMF priznao:
Islanđani su bili u pravu što su uradili sve suprotno od onoga što smo
tražili. Pristup Islanda je doveo do iznenađujućeg i jakog oporavka."
(99posto.org 02.01.2013)
"Islandska vlada ovog tjedna je potvrdila kako će se svakom kućanstvu otpisati dug po hipoteki u visini do 24,000
eura. Time vlada ispunjava jedno od svojih ključnih predizbornih
obećanja, unatoč žestokim kritikama koje stižu iz međunarodnih
financijskih institucija.
Mjeru je predložio islandski premijer, Sigmundur David Gunnlaugsson,
lider Progresivne Stranke koja je osvojila izbore u travnju ove godine,
ponajviše zahvaljujući obećanju da će rasteretiti dužne građane." (Advance.hr 04.12.2013)
Hörður Torfason, islandski potpaljivač otpora
Čekbremalo - islandski premijer je lider Progresivne stranke?!
Njihov premijer je naprednjak, ali primenjuje (po multikapital) drastične levičarske socijalne, ekonomske i finansijske mere, ne šljivi MMF i Svetsku banku, ne uvlači se u guzice pojedinim EU siledžijama, za Ruse ni da čuje?!!
McDonalds je zatvorio svoj restoran u Rejkjaviku?!!!
- čudesna droga koju su koristili vojnici Vermahta, pilotska so naročito omiljena u Luftvafe koja je navodno bila prodavana i Japancima za njihove kamikaze; kristalni metamfetamin, danas poznat pod nazivom spid. U nekadašnjem Istočnom bloku, pre pada Gvozdene zavese, široko je bio korišćen kao droga nazvana piko; posle toga je iz Češke 'valjan' po Zapadnoj evropi pod takođe poznatim nazivom met.
Američki naučnici, angažovani u vojnim laboratorijama, počev od 2008. godine proučavaju ponašanje jedne vrste vrabaca tokom sezonskih migracija, u jesen sa Aljaske ka severu Meksika, i nazad u proleće. Uočili su da tokom tih migracija, vrapci mogu da provedu čitavih 7 dana u letu bez trunke sna ili odmora, danju i noću, orijentišući se po svakakvim vremenskim uslovima bez greške. Istraživanja obuhvataju praćenje ponašanja mozga kod ovih ptica i mogućnost primene na ljudima. Cilj je iznaći način da ljudska bića bez sna postanu što produktivnija i efikasnija, najmanje 7 dana a ako je moguće i više. Istraživanja koja za cilj imaju stvaranje besanih vojnika nisu novost, jer su sprovođena tokom većeg dela XX veka, davanjem amfetamina uniformisanim zamorčićima (ne samo u Vijetnamskom ratu, da se ne varamo; danas je u širokoj upotrebi Provigil). Cilj nije toliko bio smisliti sredstvo povećanja nivoa budnosti, koliko način smanjenja potrebe ljudskog organizma za snom.
Istorija nam kaže da se sva vojna istraživanja neminovno kad-tad pojave u široj društvenoj upotrebi. Besani vojnici bi lako mogli postati prethodnica besanim radnicima i besanim potrošačima. Agresivna kampanja reklamiranja farmaceutskih preparata protiv sna, može lako dovesti do toga da oni postanu stil života, za mnoge i potreba. Marketi 24/7 (koji rade 24 sata 7 dana u nedelji) i globalna infrastruktura neprekinutog rada i potrošnje, već neko vreme predstavljaju našu realnost. Ovim načinom bi se samo povećao intenzitet uvlačenja ljudi u bezdani maelstrom trke za sve većim profitom.
Čaplin je sve gore navedeno opisao u svoja dva filma: Veliki diktator (1940) i Moderna vremena (1936).
Ukoliko mislite da je Šarlo bio samo komedijaš, u velikoj ste (još jednoj) zabludi. Nemačkim vojnicima koji su 1941. pucali u platno valjevskog bioskopa sigurno nije bio smešan. Postoji velika verovatnoća da su čak i ukapirali šta im to sa filmskog ekrana stvarno poručuje lik sa smešnim brčićima.
2. ... a tako blizu
Trebalo je da današnja subota bude još samo jedan neradni dan, samo još jednog vikenda. A nije. U kojoj meri je to tako, zavisiće od domaćeg puka, tj. nivoa do koga će ukapirati šta se oko njega u stvarnosti dešava.
Vlast je jedina reformska i futuristički nastrojena u našem društvu, a sindikati su okoštali dinosaurusi, retrogradni kočničari reformi, hedonistički relikti na jaslama prošlih komunističkih vremena.
ili
Vlast je ogoleli eksponent kapitalfašističkog poimanja korporativne globalizacije i vulgarkapitalizma, a sindikati su jedina prepreka porobljavanju narodnih masa.
Da na trenutak zanemarimo obostrano (ne)opravdano etiketiranje 'unikatnih' vlastodržaca i sindikalaca, i pogledamo šta je to u Jutarnjem programu RTS odvaljivala gospođa direktorka TANJUG-a na račun sindikalnog protesta najavljenog za subotu 12. jula u 16h ispred zgrade Vlade Srbije. Izgovori tako ona, u duhu najmračnije matrice Orvelovskog Ministarstva istine, između ostalog sledeće (da parafraziram): "oni (sindikati) su napustili pregovore o Zakonu o radu, a da niko ne zna na šta to tačno oni imaju premedbi, oni nikada nisu rekli šta to konkretno zameraju, oni se nisu nikada digli konkretno za neke radnike koji su ostali bez posla kao npr. u Jugoremediji ili Beobanci... i ko ovde zastupa nezaposlene, ko njih pita šta misle, oni su takvi socijalno nevidljivi, možda njima baš odgovara da se lakše zaposle... vreme je da se ovakvi sindikati reformišu".
Golem, definitivno.
Kad smo već kod Jugoremedije, kada bi TANJUG ovoga trenutka krenuo sa 24/7 tekstovima o silovanju tog preduzeća, ne bi mogao da dostigne količinu i kvalitet članaka koji su godinama objavljivani u časopisu Republika. Ni u besanom snu, u kome žive direktori i gloduri te agencije, koja u svom nazivu sadrži ime zemlje u čijem je uništenju debelo saučestvovala.
Nego, koje bre to pregovore? Možda one koji počinju i završavaju se rečenicom 'zakon će biti usvojen zato što je ova vlada dobila natpolovičnu većinu na izborima'?! Teorijski su oni mogli da formiraju i koncentracionu vladu, iz ko zna kakvih pobuda, pa da imaju apsolutnih 100% glasova na izborima, što i dalje ne može da prefarba istinu.
Naravno da nisu dobili to što papagajski repetira gospoja Tanjugovićka; to je još jedna od notornih laži uobičajenih za tehnologiju opstanka ove i ovakve ekipe istih na vlasti. Da jesu zaista dobili, fazon bi baš bio da ispoštuju celokupnu zakonom propisanu proceduru, pa posle - glasanje, kako se da očekivati. Ali jokbre, neće moći, zato što sirova sila zapravo uvek iskazuje stvarnu slabost onoga ko se nje laća. Vazda privlačna standardnom pripadniku abrogenog palanačkog kvazidruštva, ipak je to i dalje samo - sila. Na silu se uvek na kraju odgovara silom, i to je neopoziva istorijska činjenica, koliko god od nje okretali glavu, plašili se, priznavali ili ne njeno postojanje. Sila jedino, ultimativno-posledično, vodi ka goloj borbi za opstanak bez izuzetka; u tom trenutku istorije konsenzusi, pregovori i razum prestaju da postoje.
Tada leva i desna hemisfera mozga, ili strana politike, jednostavno dobiju novo ime - kuka i motika. Kada do toga dođe, više ne pomaže ono zloslutničko 'mislite o tome na vreme', jer je mišljenje već podnelo prijavu promene prebivališta.
Psihologija mase željne krvavog peska, palaca okrenutih na dole, linča i giljotine, slatkih laž-kolača umesto kila leba od 500 grama, na kraju uvek privremeno zameni stado makijavelistički glupih, zadovoljnih i nesrećnih ovaca. Pa posle sve iz početka, sa novom elitom u nove gluposti.
Opominjujući poslednji kez giljotiniranih glava prethodnika ostaje u mislima samo do naredne afere i vađenja na njih, iz perioda pre razdvajanja telesnog integriteta sprovedenog u predelu vratnih pršljenova. Zbog toga nijedna post5oktobarska vlast u Srbiji nije sprovela lustrativno giljotiniranje karijera (ne likova, to nikako) onih pre sebe. Pamti pa vrati, kolega. Givmifajv, pa da idemo dalje, do sledeće prevare i rotacije fotelja. Pridržim ti konopce dok ulaziš u ring.
Srećno! Silazak u jamu ima svojih prednosti i mana.
Bistro! Ovde i somovi i ovce žive u mulju.
Može tumačiti ko i kako hoće ovaj dopis centrale sindikata Nezavisnost upućen povereništvima; da li je u pitanju poziv na rušenje državnog poretka (što je samo po sebi besmislica, naročito u pseudo-državi poput Srbije), ili je to poziv na radničku (građansku) samoodbranu - odlučite sami. Samo nemojte sedeti po baštama kafana i kladionica, i dobacivati 'gle ove seljačine, opet ih dovoze da se vucaraju po Beogradu'. Okrenite makar glavu, od njih ako ne želite da priznate da ste je već okrenuli od sebe.
U ovoj zemlji je zimus uvedena šestojanuarska zabrana zapošljavanja u državnim službama, institucijama i preduzećima. Nikada se više njih sa lepkom za plakate pod noktima nije zaposlilo kao u periodu posle tog dana. Kada vas koliko sutra partijaški kadar-direktori, većinom na funkcije birani nepoštovanjem zakonske procedure, ne zbog radno-tehnološke (ne)sposobnosti već zbog partijske nepodobnosti, bez obzira na godine života i radnog staža, po novom Zakonu o radu jednostavno 'lakše otpuste, zbog lakšeg zapošljavanja', biće kasno. Ne samo za vas, lično, ni za vašu decu ili unuke, već za njihove naslednike. Ali, to spada u budućnost koja podrazumeva razmišljane i planiranje - ta dva visokoomražena sporta uma na Balkanu.
Kada čujete kako se ovi slepci na vlasti vade na one prethodne, iste takve, treba ih podsetiti da između Njih i Prethodnih stoje baš oni, sami sebi prethodni, zato što im je ovo drugi a ne prvi mandat na vlasti. Sindrom pomahnitalog poimanja pojma 'mandat' koje je praktikovao Tadić Odlepitis u trećem pokušaju, i dalje luta poput neupokojene aveti hodnicima zgrade u Nemanjinoj ulici. I ćera po svome, bez prekida, jer je našla novo, plodno tle, identično po stilu i ponašanju i skoro isto po sastavu i hranljivim sastojcima pogodnim za opstanak Palanke.
Uopšte nemojte sumnjati u to da bi Slobodan Milošević danas bio na vlasti, samo da nije bilo Trećeg Balkanskog rata u koji je upleo svoje ali i okolna plemena. On je započeo sve ovo što danas dovršavaju njegovi rizomi, preduboko ukorenjeni u sluđeno i podivljalo društvo: besomučnu pljačku, kriminalne privatizacije, otkaze, besramno laganje, izgladnjivanje penzionera, pretnje i golu silu, cenzuru i autocenzuru, strahove i nesanice, kontramitinge, silovanje medija i slobode govora, devalvaciju prosvete i nauke, pijacu diploma i zvanja bez znanja - i to ne kao faktor mira i stabilnosti na Balkanu već kao bankar na domaćem zadatku pod budnim svevidećim okom Horusa vulgarkapitalizma, kome je prednja (siva) "strana države" sve veća smetnja nasuprot (zelenoj) "strani bankara i korporacija", na poleđini. Onoj, sa okom.
***
Zadrigli sindikalci ne mogu i ne smeju da budu razlog građanima današnje Srbije da žmure pred još jednim otvorenim i besramnim pokušajem pljačke
opljačkanih, tim superhikovskim izgovorom za alavu spregu političke
kaste lažovčina i krupnog biznisa zasnovanog na orobljivanju i izrabljivanju. Ćutanje,
žmurenje, okretanje glave i podmetanje dupeta - predstavljaju siguran i proveren način
bespovratnog uvlačenja Malog Čoveka u njihov sistem korupcije. Previše je sindikalaca godinama unazad ljubilo ruku onima na vlasti. Sada, kada rukoljub postaje besmislen pred lupetanjem o izbornoj volji da se društvo dodatno raskupusa, oni ustaju ne bi li nekako pokušali da spreče neminovno. Ako do juče poslušni pas čuvar zalaje na pomahnitalu Glavu kuće, sluđeni i poslušni ukućani će listom zdušno okrenuti glavu odbijajući da sebi priznaju kako je ker ispao pametniji od njih jer vidi ko rastura dom, i još se manje štrecnuti kada Pater domus problem lajanja reši dvocevkom.
Sledi tišina, koja oslobađa griže savesti.
I
slobodno zajebite foru komunjarsko-samoupravljačkog etiketiranja
(još jedna od omiljenih metoda fašističke tehnologije) svakoga ko se
usudi da kritikuje napredne muke na putu i bespućima svetlije
budućnosti. Od svog formiranja, de profundis radikali su bili i ostali
najcrnji boljševici i staljinisti domaće političke scene, koji će svoje
stare komitete i otadžbinske uprave iz devedesetih zameniti savremenim ofisima, dok će svi ostali
(glasali ili ne za njih) i dalje biti najobičniji sankiloti iz devedesetih.
Zabijanje glave u pesak ili taktika 'zažmuri da te ne vide' tu ne pomažu. Nijedna plastifuksa sa Pinka ovakvo stanje stvari ne može da prefarba, koliko to mogu pristajanje
na slepilo i muk.
Radi se o saučesništvu, za koje nema saučešća.
Da se vratimo na početak, jer ovde kraja nema baš kao ni početka. Uroboros ili tkanje Točka vremena, sve je to isto u palanačkom ne-umu. Danas u Srbiji možete slobodno i legalno izabrati drogu koja će vas držati budnima, 24/7 u non-stop halucinogenim marketima poželjne stvarnosti: Pink movies, Pink action, Pink family, Pink kids, Pink music, Pink soap, Pink... u sto pinkematerine dalje nabrajanje, jer ti TV kanali ionako ne služe za gledanje već samo za besano silovanje daljinskog i indukovanu insomniju, taj provereni i omiljeni aparat kontrole ljudolikih zamorčića - pojedinaca i čitavih naroda.
Poznata je bila (i ostala) sprega fašista i industrijalaca poput Henrija Forda i Alfrida Krupa.
Zbog toga još više na težini dobija ovaj spot Die Krupps, dokazanih antinaci Nemaca. Na roze julokradikalskim nacionalfrekventnim drogama ga nećete videti. Zapitajte se zašto. U stvari, zapitajte se ZAŠTO se do sada niste bilo šta zapitali.
Od toga počinje otrežnjenje i buđenje iz privlačnog mamurluka besanice.
Za humanitarnu akciju, koju već neko vreme organizuju i sprovode radnici hidroelektrane "Đerdap 2" i "Đerdap Usluga", priznajem, čuo sam po prvi put čitajući između redova prvo ljubavno pismo koje je predsednik opštine Negotin uputio na adresu TV Trans, povodom njihovog neiskustva, neprofesionalizma, favorizovanja nekih drugih političkih opcija i - uopšte rečeno - kantanja na finjaka potpisnika tog pisma.
U tom Odgovoru, objavljenom u sada već čuvenu subotu 14. decembra, ova akcija se spominje u sledećoj packi upućenoj gloduru privatne televizije:
"Takođe Vas podsećam da demanti i odgovor na objavljene informacije o Opštinskom veću i snimak Konferencije za novinare predstavnika sindikalnih organizacija HE "Đedrap 2" i "Đedrap usluga" (baš ovako piše), koji su Vam dostavljeni službenom poštom u petak 13.12.2013. niste objavili."
Koliko znam, TV Trans na ovo nije odgovorila.
Međutim, nešto se tokom tog vikenda ipak dešavalo - ali između opštine Negotin i pomenutih radnika fabrike struje. Pitanje je šta je to iniciralo novo opštinsko Slovo Ljubve, ovog puta na adresu pomenutih radnika i sindikalaca "Đerdapa 2" i "Đerdap Usluga".
Ukratko, u Odgovoru (mada, priznajem, ne znam na šta) objavljenom u ponedeljak 16. decembra, stoji i da "socijalno najodgovornija opština na regionu vodi brigu o svojim najugroženijim građanima, da bi dodatnih 1,3 miliona dinara budžetske pomoći godišnje za đačke užine deci roditelja na granici socijale bilo dodatno opterećenje i nauštrb ostalih ugroženih kategorija, pa zato pozivaju đerdapovce, sa ionako duplo većim platama od normalnih palanačkih, da nastave svoju akciju". Potom sledi šlagvort: "Podelite troškove sa lokalnom samoupravom. Vama, sa velikim platama, taj jedan topli obrok mesečno koji biste poklonili deci nije veliki izdatak, učinak je nemerljiv. Podelite radost darivanja sa nama. Budite društveno odgovorni. Zajedno ćemo realizovati ovu akciju, vi kao inicijatori i donatori a mi kao lokalna samouprava." I na kraju, naturanje krivice: "Akcija sada praktično zavisi od vaše dobre volje." U životu nisam video veće grebatore od aktuelne opštinske vlasti u Negotinu. Od radnika "Đerdapa" zahtevaju da pljunu kintu, odvoje jedan svoj topli obrok mesečno, a oni će zauzvrat sa njima podeliti radost darivanja tuđih para, kititi se kao i obično tuđim perjem. Bezobrazluk, dostojan najsjajnijih trenutaka čuvenih Miloševićevih zajmova za preporod Srbije. Što jes jes, ovako nešto može da smisli samo... zna se ko.
Radnici "Đerdap 2" i "Đerdap Usluga", završili su višemesečnu humanitarnu akciju za uplatu užine za 149 osnovaca u opštini Negotin. Na kraju ove akcije, želeli su da, u narednoj godini, ovu obavezu preuzme opština, što su i predložili opštinskim zvaničnicima. A onda je usledio neki "odgovor" na opštinskom sajtu. Kad su poželeli da se, na istom mestu, objavi i njihov odgovor na "odgovor", nastupila je blokada. Nekome nije u interesu "da se čuje i druga strana". Ovo je jedan od načina da se razbije negotinska medijska blokada.
Ovo je odgovor
sindikalaca sa "Đerdapa", kojima je uskraćeno pravo da na istom mestu otpišu škrabotinama i bezobrazluku okačenim na sajt opštine Negotin. Pismo je poslato prvom čoveku opštine Negotin u sredu 18. decembra, i do danas nije objavljeno na istom mestu gde i povod za njega.
Očigledno da brzopotegnuti član 50. Zakona o informisanju ne važi za sve podjednako. Osamsto hiljada dinara bačenih na Mrkonjićevu arlaukaču, ili skoro tri miliona reprezentativno popijenih i proždranih do jesenas - pa OK, reći ćete, to zaista nisu stvari koje bi trebalo da praktikuju deca; plus, od tolikih para bi mogao i stomak da ih zaboli.
Pretpostavljam da će autor sabranih Odgovora radnike "Đerdapa" uobičajeno počastiti markerom kako "favorizuju jednu političku opciju". Naravno, kao i svakoga ko mu kaže da ogledalo ne služi za povećanje subjektivnog osećaja veličine enterijera, već za objektivno sagledavanje sopstvene ništavnosti pred Vremenom i Životom.
***
Da ponovim: lokalni izbori u Negotinu još uvek nisu zvanično raspisani, a varnice sevaju na sve strane i pre Nove Godine - gde treba, ali i tamo gde ih niko ne očekuje. Očigledno je da su se neki pretendenti na lokalni presto žestoko zaleteli i naumili da iz trke ispadnu još u pretkvalifikacijama, pre njenog zvaničnog početka.
Žele da budu sprinteri na duge staze, a čine prestup za prestupom. Zna se kakve su sankcije za to u atletici, ali u konjskim trkama - u šta se lokalna politika pretvorila - startne sudije izgleda neće morati da reaguju. Izbaciće se to samo: prvo iz ravnoteže, potom i iz orbite. Neka, nije šteta.
Naš narod ima sasvim adekvatan naziv za onoga ko ujeda na sve strane, ne pita i ne bira. Homo Lisa Lisa.
Ser Žile je sve nas, koji pišemo palanačke hronike, zamolio da objavimo ovo pismo sindikalaca, možda i javno kažemo ponešto o ovom i ovakvom ponašanju ljudi koji pretenduju na najviše pozicije u lokalnoj samoupravi. Uveren sam da će on ubrzo na svom blogu Srbija van Beograda objaviti daleko ozbiljniji analitički tekst na ovu temu. Ne zbog druga Predsednika, možda ni zbog sindikalaca i radnika hidroelektrane (oni se ionako nisu nakolo hvalisali svojom akcijom).
Zbog dece čiji roditelji nemaju dovoljno sredstava za njihovo pristojno detinjstvo, jer se o njima sve vreme radi.
