Ukoliko ste pomislili kako gornji naslov ima neke veze sa omiljenim lupetanjima jednog dela domaćeg biračkog tela (pretežno neumirućeg) tipa
T'ga za Maršala,
Stari vrati se,
Bravar je bio bolji,
Bilo je časno živeti sa Brozom,
Druže Tito tvoje dupe sito... grdno se varate.
Nema veze sa JBT, ali ima sa satelitima i ovisnicima.
slavski tanjir
Pored standardne asocijacije koja se u nas vezuje za JBT i maršala, postoji i ona druga: maršal/šerif kao čuvar reda&mira (još uvek je malo "M", mada...) po raznoraznim rupčagama američkog Divljeg Zapada, koga su neposrednim glasanjem birali meštani Palanke. Poznato, zar ne.
Nekada su naše parče Evrope zvali Divlji Istok, ali i to je odskora promenjeno (shodno izmenjenoj NWO-terminologiji) te smo mi danas, ne mrdnuvši nigde guzicama kroz istoriju i geografiju, karijeru završili na Zapadnom Balkanu. Dakle - Divlji Zapadni Balkan.
Pojam "šerif" ne vuče koren iz arapskog "sharif" - zaštitnik plemena; taj je najčešće bio plemenitog (i plemenskog) porekla. Šerif potiče od staroengleskog naziva za čuvara reda na određenoj teritoriji (okrug, pokrajina, region, shire, county). Maršal (marshall) korene vuče iz starogermanskog pojma za konjušara ("gospodar štala i konja"); kasnije je evoluiralo u vojnu titulu koja se primila u Zapadnoj Evropi, kod Rusa i narafski - kod pomenutih plemena indijanaca koja obožavaju da se prave Englezi.
Dakle, da apsolviramo definiciju: Obezbeditelj plemenskog reda i mira za magarce i ostale asinoide.
Sva pomenuta zapadnobalkanska plemena povazdan su tražila zaštitnike u mitovima i samoobmanama, nalazeći tako izgovor za
neodgovornost prema sopstvenoj sudbini. U Šerifu/Maršalu nađoše spoj svih svojih kultura i religija: semitoidnih hijeroglifizama, svetopetrovskog koncilijuma i srboslavnog komunizma. Otuda i tolika žudnja za lokalnim šerifima, ili maršalima - zovite ih po želji i posebnim potrebama za timarenjem.
...
Da zaključismo tu priču oko F13-praznika, koja nikada biti usvojena nećeše. Svakog posta za tri dana dosta. Tako beše i ovog nikadproglašenoprazničnog vikenda. Pogledajhsmo, dan za danom, kako proteče to trojstveno vikend.praznovanje:
1. dan: F13; odlazeća Vlada SMSovima doneše odluku da dolazećoj Vladi preporučiše kao najefikasniju meru Bitke za Krizu usvajanje baš mog predloga da F13 proglasiše jedinim državnim praznikom.
2. dan: 14. jula 1789. pade Bastilja, pariški zatvor za politički nepotrebne slučajeve. Obe Vlasti naše se premišljaše da li će da pojedoše sav taj silan buđav sir i kiseo lebac, te pocirkaše sirćoidno vince na travnjaku franačke ambasade. Svima jasno beše da Bastilja toga dana pade samo u Parizu a zapravo se preseli među balkanska plemena koja maršaloide žudno iskaše. Bastilja pade, ali u glavama tribala ovdašnjih ostade da nikada više srušena ne budeše. Sa njom im lepo beše, a tako i zauvek ostadoše.
3. dan: U slavu Boga Maršala Neumirućeg Zaštitnika, Vlada od pre petka SMSom preporučiše Vladi od posle ponedeljka sledeće:
a) Da biće zabraniše dalje zlokorišćenje pesama Bože Pravde (ni Bog niti Pravda više ne stanovaše ovde), Vostani Serbie (samo probaj!), Marš na Drinu (zbog asocijacija na drugi stih), Hej Sloveni (šta će nam ta poljska himna kad oni katolici behu i mrzeše Ruse, plus asociraše na Slovence pu! pu!), Oj Vojvodo Sinđeliću (e ne može, znade se ko jesteše ovde Vojvoda Jedini), Raslo mi je badem drvo (ovo ne smedoše zbog Đilasa, 'vataše se odma' za motorku) i Zakleo se Bumbar u Cvet i u Med (znade se zbog koga ovo ne može).
b) Usvojićeše urgentno za nacionalnu himnu i srBskog predstavnika na svim €-vizijama u narednih 99 godina skladbu Maršal je moj Bog, predlog VIS "Križić&Shapiro" koji se odrekoše svih svojih autorskih prava na honorar tokom navedenoga perioda, a posle videćeše. Narod biće ovu pesmu ukazom od milošte prozvaše Maršaljeza, u znak zahvalnosti Matjoški Rossiji za titulu i sestrici Franačkoj za grčeve u donjem delu abdomena.
Predlog još uvek beše nije izglasan jer se čekaše konačni SMS Vučićev, a on beše (zna se) trenutno van dometa i orbite. Molitveni roming vazda nespomenut beše.
vreme
Kome nisu sasvim jasni jezik i glagolska vremena kojima je ovaj tekst napisan, treba da nauči sledeće:
Aorist je prošlo svršeno vreme, u gramatici srpskoj. Od aoristos (grčki) = neograničeno.
Uvekist je buduće svršeno vreme (perfektfutur) ili postbudućnost, po gramatici srBskopalanačkoj.
SAOrist, nikako dovršeno vreme, podvarijanta je koju koriste pojedina plemena kojima je ćurak širi od geografije i koji dan ne počinju sa "Dobro jutro komšija" već "Mi smo Srbi, a vi ste samo Srbijanci". Ni po koju cenu ne može da nestane iz upotrebe jer nikada nije ni nastalo.
Pluskvamperfekt! koriste svi kao omiljenu psovku; tvori se od svršenih glagola i nesvršenih naroda. Menja se po ličnim zamenicama, shodno situaciji.
Kod nas je sve ionako vekovima isto. Prošlost, kao jedina izgledna perspektiva kojoj ne možemo pobeći i koju je nemoguće izbeći. Ovaj narod obožava sebi da grize rep i vrti se u krug; uporno zabija pinokiovski nos u tuđi sfinkter sve dok se na kraju opet ne zakuca u soBstveni. Ne shvata da Nikolić svakog jutra srkuće onu istu sikter kafu koju je Tadić po sebi prolio.
Istu, jer je svarena od istog taloga i želja - po ko zna koji put.
***
I tako, tri dana se ispostismo od posla i vlašarskog mamurluka usled hidrometeorološke vreline i vrućeg piva. Malo li su nam (poodavno) usijane glave, samo je još Zvezda falila da upeče.
Ponedeljak je došao i prošao. Prvi radni dan u nedelji posle praznika koji to ne beše. Neko treba da sakupi svo to silno đubre oko duhova naših predaka.
Do sledećeg vikend-praznika: Plusknamperfekt svima!
