tito i Ja

Vučić je ocenio da je Vlada u protekle dve do tri godine uradila onoliko koliko svojevremeno i Josip Broz Tito u bivšoj Jugoslaviji. On je konstatovao da će jednog dana da kažu da je i Vučić uradio kao Tito, "dok ne dođe neko treći".

- N1, 28.04.2016.

Upravo tu reč izgovorio je teča kada ga je jedanput uhvatio kako jede zid:

A danas?
Pa, u međuvremenu, kašika je zarđala.
Za malter bolje ne pitajte... izazvao je trajnu opstipaciju za skupštinskom govornicom.

(Re)kapitulacija

Veliki Balansero 

(post #131, 04.05.2009.)

Umro je Drug Tito.

To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke federativne republike Jugoslavije, radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke federativne republike Jugoslavije.

nedelja, 4. maj 1980. godine, oko 16:00

Miodrag Zdravković, spiker RTV Beograd
(poznat i kao Mića Opozicija, iz Salaša)

Ovako sam se osećao još nekoliko puta u svom životu: 24. marta 1999. kada je krenuo "Boj na Kosovu" na RTS-u, 5. oktobra 2000. kada sam posle prekida programa RTS u studiju ugledao i Koraća i onog Čovića, ili 12. marta 2003. oko jedan sat popodne. 

Ovako je izgledalo ovako: svi plaču. Ko kaže da tada nije plakao - laže. Bebe su plakale jer su bile bebe, deca su plakala jer su gledala kako roditelji to rade, roditelji su plakali jer su plakali praroditelji (ubeđeni da je došao smak sveta). Po Negotinu se već sutradan abrovalo kako je stvar gotova, Bugari se spremaju da nas napadnu... Ne, uopšte nije bilo smešno. Verovatno je bilo i onih koji pustiše suze radosnice, ali koliko - stvarno?

Plakalo se zbog smrti i prekida jednog kulta ličnosti, i nikome nije padalo na pamet da sačuva suze negde sa strane pa da ih pusti ponovo desetak godina kasnije. A možda bi bilo bolje da je bilo tako.

Ona zemlja više ne postoji, eto već skoro dve decenije. U ovoj zemlji više ne zavijaju sirene 4. maja u 15:05. Plavi voz je naskroz korodirao na nekom zaboravljenom koloseku. Iako su ondašnje generalčine poodavno pocrkale, Jovanku i danas država ne podnosi - kriva je jer je On umro a mi morali da tražimo Novog čak do Osme sednice... Nema više ni Titovog fonda, nijedan se grad po njemu ne zove, ostade ono naslagano kamenje u vidu četiri slova (možda) ponegde po Bosni, jedino još postoji kafančuga TITO na auto-putu, tj. Koridoru 10.

Nesporan je kult ličnosti, kao i pseudolabava diktatura komunističkog profila kao tip državnog uređenja. Nesporan je i veoma uspešan ekvilibristički stav na međunarodnom planu, gde je old bastard uspeo da napravi nemoguće i (izgleda) neponovljivo - da balansira i lavira čas malo levo, čas malo desno, pa malo nesvrstani i Treći svet... pa opet iz početka. I da muze Zapad za lovu koju smo počeli redovno da vraćamo tek osamdesetih godina. Čak ni to nije smetalo istima (lovodavcima) da nam ponude punopravno članstvo u tadašnjoj EZ krajem te decenije. Da je bilo pameti i da su razni Slobe, Franje i ostala gamad bili oterani umesto Anta Markovića, danas bi se i građani ove zemlje (Srbije) - u bilo kojoj federalno/kvazisamostalnoj varijanti - na referendumu pitali o uvođenju belih Šengen viza ili prijemu novih država u članstvo EU. Ali jok - mi smo bili pametniji od toga. Mi - svi u SFRJ osim Slovenaca, naravno. Naravno, kao što je i Broz bio skroz kriv za to.

Kako da nije.

Neću da veličam ovog tipa, prošao je taman onako kako je zaslužio. Odlično.

Mada, postoje i dve škole mišljenja šta se stvarno dogodilo 5. maja 1980. godine. Jedni kažu da je tada On bio sahranjen u beli mermerni sarkofag na Dedinju. Drugi, opet tvrde da je toga dana On posmatrao negde na TV-u prenos sopstvenog pogreba, udobno zavaljen u fotelju sa obe noge prekrštene na tabureu, uz viski i kubu... I da mu je Milošević bio sin, ali to kao verzija 2.1 što se tiče teorije zavere.

Danas ga se sećaju i sa hvalom prizivaju dva tipa "građana":

- oni kojima je baš taj "loš" režim omogućio da se kompletno školuju iako im porodica nije imala nobles pedigre, da putuju svuda po svetu i vide druge zemlje, upoznaju druge ljude i druge ideje

- oni koji ama baš ništa ne razumeju i samo teraju inat vremenu&prostoru: staroboljševici, antiglobalisti, hardkor neokomunisti (model Vulin1.3), marksisti koji baš ne razumeše šta je autor hteo da kaže, palanački samoizolacionisti, mrzitelji belosvetskih sila i stila.

Danas poriču i Njega i deo svoje povijesti takođe dva tipa "našinaca":

- neosrboortodoksni domoljuBci, sva deca funkcionera iz Njegovog vremena, oni kojima dva odlaska na more godišnje i svaki čas do Trsta bez pečata u pasošu - nisu bili dovoljni, unuci emigranata koji su 1945. pobegli iz zemlje

- evropejci, kosmopolite, ljubitelji otvorenog društva i uma, fanovi neokapitalizma, demokrate, naprednjaci

Kada smo kod tog "bežanja", da kažem i ovo: četnici, liberali, pisci, demokrate, disidenti, trgovci, industrijalci, kraljevi oficiri i ko zna ko sve još, pobegoše odavde posle rata. Manje zbog samog Tita, ali mnogo više od Titovih srbocrnogorskih udbaša koji su strogoću trenirali isključivo na svojima.

Za razliku od Tuđmana, kod Tita se ustaše nisu mogle da vrate u zemlju. Četnici se nikada nisu mogli da vrate u Srbiju, jer ih danas više nema živih kao ni prvoboraca. A za to vreme SUBNOR(i) sve brojniji...

Danas je problematičan (negativan) stav prema Titu baš onih koji propagiraju ono što je Drug Stari za života uspeo: članstvo u međunarodnim organizacijama najvišeg nivoa, tavorenje na korak do članstva u NATO bez pristupnice ali i bez straha od njih, veće plate zaposlenih nego u nekim zemljama Zapada, neosporiv (donekle folirantski, ali definitivno prisutan) kosmopolitizam, lični ali podjednako i ugled cele države i svih nas u svetu (najtraženiji pasoši na crnom tržištu su bili USA i SFRJ). I mir u kući. Kakav-takav, ali mir.

Današnja elita KP Kine u potpunosti imitira stil J.B.Tita, izgrađen na monolitnosti partije i stranim parama. Još kada bi samo imali otvorenost društva "ka spolja" makar upola od onog koje je važilo u SFRJ... neka Gospoda bi bogami zaista morala da se dobrano zabrinu. Danas, ionako, većinu američkog spoljnog duga u svojim rukama drži Kina, i to u dolarima. Ako se takav trend nastavi, ukoliko Kina poželi da upropasti Ameriku neće joj trebati nuklearni projektili - samo treba da te iste dolare vrati na američko tle kroz investicije. Hiperinflacija? Recesija? Ekonomska kriza? Pa, tu smo negde, zar ne...

Da li je iko zapazio jednu istorijsku sitnicu: SFRJ je naročito počela da se razvija od sredine šezdesetih godina XX veka. Pa? Od momenta kada su iz vrha Partije eliminisani ekstremni kadrovi iz Srbije i Crne Gore, poput Rankovića ili Krcuna (nešto ranije) i sličnih. Neko ih je svojevremeno zvao najodanijima koje je Tito uklonio. Bolji naziv bi bio preodanima. Neko reče da On nije mrzeo Srbe, već se pazio one pretorijanske crte u našem mentalitetu (više puta istorijski dokazano praktikovane), pa je eto moralo tako i da bude.

U mom selu, kada nekog mrziš, samo ga pozoveš u lov... 

(Ilija Čvorović)

Ma, volim i ja vas.

Mislim da nije teško dokazati kako je Milošević mnogo više mrzeo Srbe od Tita. Zato što je morao da im se ulaguje kako bi glasali za njega, da bi po izboru nastavio da ih (nas) pljačka. Titu nisu trebali izbori da radi sve to što je radio.

A ovi danas, €vrointegratori?

Pa, neki od njih bi mogli da javno kažu ko im je sve bio na visokim funkcijama za Titova vakta, čisto da im se ne omakne potom i neka patriotska.

Eto, možda među vama koji ovo čitate ima onih koji se odlično razumeju u ekonomiju, pa neka objasne koje su suštinske razlike (ako ih ima) između:

1. Titove nacionalizacije

2. demokratske privatizacije

3. američkih antikriznih mera koje primenjuju oni iz stavke br.2

Naravno da ima mnogo razlika, ali tek što ima suštinskih preklapanja... čudo jedno.

Kako god bilo, u negotinskom naselju Borska, "čuvenom" po onoj toplani, skoro da više nema 88 breza posađenih za Josipa Radnika. Doživele su sudbinu Države - polomljene, povijene, oguljene, okamenjene.

A opet, čak i takve, kao da su u spomen na neka drugačija vremena.

***

Danas, tačno pet godina kasnije, reblogujem post #131. Ne zbog manjka tema o kojima može da se piše - daleko bilo, ima ih i previše; razlog je drugi: rekapitulacija svega što smo u ovih pet godina uradili sebi, i što bi moglo da posluži reviziji gonjeg teksta.

Elem:

Kada vidimo šta se danas dešava u Ukrajini, priča o napadu Bugara prestaje da bude smešna i gubi prizvuk budalaštine. Sa Rusima i njihovim poltronima se nikada ne zna, ta bratija je vavjek bila spremna da priskoči u pomoć braći - baš kada ne treba.

Srbija je sebi (opet) izabrala novog Tita. Ovoga puta, to je jedan od onih koji su uz Šešelja svojevremeno, sa lopatama u rukama, krenuli na Dedinje da iskopaju Original.

Na martovskim izborima, jedna od partija-učesnica (opet) je imala u svom nazivu Broza.

Stigli smo do dveri EU, ali kroz njih nećemo moći ako se i dalje nastavi sa lokalnim dverinjanjem.

Hajde što muzemo (opet) Zapad za pare, pa i nove stare arapske ortake, novo je to što deo tih zapadnjačkih para od nas muzu braća Rusi. Kako? Ne pravite se blesavi, dobro znate odgovor na to pitanje.

Interesantno, ali Starog danas ne poteže kao argument niko od novoproglašenih parazita.

Četnici se nisu vratili - (opet) poskidaše (baš kao i 1945) one šubare što ih natukoše 1991, unaprediše se u Spasitelje i reformatore. Transformersi-diseptikoni, u praksi.

Srpska napredna stranka je danas, po gabaritima na korak do Socijalističke partije Srbije iz (po njima) zlatnih vremena. Posle toga, samo je nebo limit, tj. Komunistička partija Kine.

U Srbiji je ekonomska kriza zapravo pogrešno gledanje na stvari: nije u pitanju ekonomska kriza, već kriza ekonomije (koju nikada, pošteno rečeno) nismo ni imali već i to prepisivali shodno opšteresavskom duhu o-ruk kampanja koje ovde vekovima traju. Kakva ekonomija takva nam je bila i privreda. Kriza se podrazumevala kao trajno trpno i poželjno stanje.

Kult ličnosti, opčinjenost Službama, masovke podrške, drugarice & cvijeće koje se spontano samobacaju Vođi pod noge i točkove? Pa naravno!
Drugarica J, zaboravljena od svih, pridružila se svom Drugu J gdegod on stvarno bio.

Srbija je ogoljenija od Otoka. Umesto jahanja popova od strane kapoa, sada popovi jašu sve redom. Umesto mora i bodljikave žice dovoljni smo sami sebi. Denuncijanti su svi tu, (opet) na okupu, starim zadacima i ulogama.

Banda, koja je bila pre pet godina na vlasti, smenjena je i u fotelje su ujahali njihovi najveći "kritičari", radikalno prefarbani populisti usta punih priča o hlebu za tri dinara i lopovima koji prodaju ono što se prodati ne sme. Danas od trodinarskog hleba (opet) ništa, rasprodaja teče svojim normalnim tokom, i tek će teći, jer (n)ova banda na vlasti više nema ozbiljnih kritičara. Svi su se upodobili opštem trendu bezbojnosti i besmisla, usmrdeli se pljačkanjem opštedruštvenih dobara i sebe trajno diskvalifikovali iz daljeg smislenog političkog života. Današnja vlast ima "opoziciju" po svojoj meri, kakvu priželjkuje svako takav.

A suze? Bilo ih je i tek će ih biti. Kako kome, shodno sledstveno pripadajućim povodima.

Onih 88 sjebanih breza su definitivno u spomen na ista vremena.

Rekapitulacija ili kapitulacija - to od nas zavisi, od toga na šta ćemo pristati.

Tako će nam (opet) i biti.

Alo, hausmajstor

- Alo, Gospodin Hausmajstor? Ima jedna polomljena brava u Nemanjinoj. Kada možete da dođete i popravite to, vrata sad ne dihtaju a vuče promaja pa cepa. Mislim, ne znam stvarno šta bi da se tako polomi, valjda cug neki pa lupa...

- Koji tip brave je u pitanju?

- Nesvrstana, naravno. Iz Abu Dubaija.

- Može. Sad ću da dođem, samo da ti narežem rezervne ključeve.

- Hvala, Godpodine Hausmajstore.

- Nisam ti ja gospodin, druže Prvi, nemoj ti to meni. I nemoj da ti dođem bez brave, ima da letiš bez kontrole letenja, mjktmperjlstčku.

Slet

Na današnji dan, u neka socijalističkosamoupravna vremena, održavan je takozvani Slet.

Sam pojam "slet" potiče od Sokolskih društava koja je u XIX veku osnovao češki filozof Miroslav Tirš; sistem javnih ritmičkih i simboličkih gimnastičkih vežbi koji se potom žestoko primio kod germansko-slovenskih totalitarnih plemenskih zajednica pod parolom "u zdravom telu zdrav duh, a duša u nosu". Ovdašnji "Sokoli" su kasnije prerasli u DFVR "Partizan", a prvi Titoslet održan je 25. maja 1957. godine.

Svake potonje godine, na taj dan su pionirke, pioniri, omladinke, omladinci, radnici, seljaci i poštena inteligencija, obučeni u prikladan asortiman Jugoslovenskog kombinata "Sport" i obuveni u patike "Jugoplastike" izbeljene cinkvajsom, pristupali masovki na stadionu JNA, koja je obavezno obuhvatala razne vrste bacakanja, kolektivnog rukonogomotkomlata, stotine varijacija Kozaračkog kola na muzičku temu kunidbe Maršalu. Do 1979. to beše u Njegovom prisustvu, kada obavezno padaše i uručivanja Štafete Mladosti od strane zaslužnih omladinki, prethodno lično em personalno pretresenih i prepipanih od strane Ljubičice Bele, bezbednosti radi. Malo njegove, još više njihove. Od 1980. pa do 1988. kada smo odsletovali poslednji put, manifestacija je održavana bez Njega, opravdano odsutnog.

Posebnu tačku, koja je obuhvatala PAP-ovke tupih bajoneta, bez municije i udarne igle, plus državna ili partijska zastava po glavi izvođača, sprovodili su pripadnici JNA - redovni vojnici, gardisti, đaci srednjih vojnih škola i pitomci vojnih akademija Eseferjot (kako to reče JeNeA đeneral František Tuđman).

Pribeleške radi, prijavljujem: kao klinac, 1978. godine sam lično nosio Pionirsku štafetu OŠ "Vuk Karadžić" ulicom Stefanije Mihajlović, od nekadašnje kafane "Bulevar" do današnje kafane "Kod Čiče" gde sam je predao narednom sapatniku. Brat bratu, ima tu zdravih sto jardi - čitav jedan home run u američkom fudbalu. Pojma nemam gde je završila ta štafeta, kao i hiljade takvih istih širom Jugoslavije. Možda se iz samog njenog štapinsko-pendrekastog oblika dala naslutiti potonja budućnost Zemlje, ali šta deca znaju o tome...

Na dan 25. maja, obeležavan je rođendan Josipa Broza, iako istorijski fakti pokazuju da se to zapravo dogodilo 7. maja (1892. godine). Nebitno, jer je taj dan izabran delom zbog toga,ali sigurno delom i zbog osvrta na nemački zajeb iz 1944. kada su uspeli da zarobe celu jednu maršalsku uniformu, po cenu izginuća silnog naroda Drvara i okoline.

Btw, originalno, pojam "maršal" znači konjušar. Potiče od starofranačkog "marechal" tj. staronemačkog "marahscalc", i u sebi sadrži pojmove "konj" i "sluga". Od pojma za konja (mare, mearh, marah, marha), potiče i naziv drevne rase konja Tolkinove Srednje Zemlje - Mearas. Pojam već od XII veka dobija i vojni smisao, i dodeljuje se prvenstveno zapovednicima konjičkih jedinica; od XVIII veka ova titula postaje vojni čin koji se odnosi na kompletne armije, a u potonjim slučajevima i na same države.

Dakle, sada je valjda jasnije za šta smo svi bili smatrani u vreme dok nam je gazdovao maršal. To što smo potom od konja postali magarci, teško da je njegova krivica. Zato je jahanje još uvek zvanična državna doktrina svake vlasti u ovm krajevima.

Jelenko s'rozi Mićević Filaret: 3 u 1 biskup/episkop/vladika

Nekako se baš potrefilo, posred termina za Slet2013, da Srpska Pravoslavna Crkva održi sabor svog Vrhovnog štaba. Nije bilo nikakvog nemačkog desanta; kruciformne štafete popovi ionako vascelosvakodnevno nikako ne ispuštaju iz ruku; pionirkama je zabranjen ulazak u sakralne krugove i dvore pred kamerama javnih kuća informisanja (ehm, za one druge kamere bumo se dogovorili - važi i za pionire, omladince & pitomce). Crkvenjačka omladina zadužena za sletove pod maskama, suzavcem, sa kamenicama i bejzbol palicama trenutno nije uspela da obezbedi stadion za svoj performans. Trg Republike nosi po Njih i Njihovo zaista zajeban naziv - ne ide, bre. A i taj Konj na Trgu... jebo ga maršal.

E zato je drug srBiskup Jelenko Mićević (devojačko Filaret) morao da sleti sa uma u vreme Sleta. Kao što je to i uobičajeno, u njegovom slučaju.

svrbi, pa cepa

Uručio je Štafetu Sumanutosti sam sebi, prepipao se baš onako kako treba - po kačavendinski, sletno-vežbovno pokazao kako se repetira puškomitraljez M53 u slučaju kada se zaglavi redenik, i svečano izjavio da je za ovaj unesrećeni Vilajet najsrećnija opcija - vojni državni udar. Veli, spreman je i da to potpiše pahomijskom olovkom, ako zatreba. Istom onom kirilicom, koja mu beše povod za ovu izjavu.

Puč bi bio mera sreće srBskoga pučanstva, hunta đeneralska nedosanjani san svakog mitraljesca militantnog krila SPC koji u ličnoj mrsnoisposničkoj alkovi od 500m2 drži postere svojih idola: Bate, Smokija, Borisa. Sve go (...) mitraljezac do mitraljesca, najuspešniji nemcočetnoustašoistrebitelji, ti živi partizanski totemi svakog antiboljševičkosrBoslavnog mantijaša i pripadajućeg mu Dverinja pod skutom.

Ne znam da li sveprisutnom Nesalomivom A.Vučiću smeta to što je vladika Jelenko pokrao pare poslate iz dijaspore izbeglicama, ili to što je biskup Filaret lično nestao jedan rentgen aparat takođe poslat kao humanitarna pomoć, izmuzao Miloševića za kintu koju je spucao na sopstveni dvorac, pomagao skrivanje više Haških optuženika, što se voza džipom Pajero koji mu je lično poklonio Šešelj. Jer se bavi politikom više od samih političara, slovi za glavnog finansijera porodične manufakture zvane Dveri. Ne znam da li mu smetaju i militantna slikanja ovog pripadnika Crkve Ljubavi Nebeske i Čovekoljublja, blagoslovi dati raznim dobrovoljačkim i radikalskim bandama ubica i pljačkaša preko Save i Drine, otvoreno petljanje u ovozemaljske poslove državnih institucija.

rukoljub karić

Međutim, pitam se da li ministru vojnom Vučiću smeta kada se episkop Mićević meša u njegov resor - vojna&državna pitanja?

Ukoliko je zaista postao postnacionalistički konvertit, nosilac pa potom skidalac bedža V.Šešelja sa Zemunskom lentom Druge klase, metafizički iskren i veberovski zabrinut za budućnost Raje ovdašnje - trebalo bi da mu smeta.

Ukoliko je samo još jedan u nizu onih koji se drže gelendera isplativosti trenutka na ionako klizavim i uskim stepenicama balkanskih istorija - onda nije ni bitno da li uopšte nekome smeta to što njemu ne smeta.

A smeta, i to mnogo.

Ne smetaju samo sumanute izjave matore bitange umotane u crnu svilu optočenu zlatnim nitima, već i bezobrazni podsmesi njegovih kolega iz firme, koje mu upućuju preko sofre tokom tog tzv. Sabora, umesto da mu decidirano kažu da prekine da baljezga, bruka SPC, vernike i sam smisao Vere, da ne spominjem štetu koju nanosi srpskom društvu i narodu u celini. Niko od njih ne sme da konačno potegne isterivanje iz sopstvenih redova ubedljivo privatno najbogatijeg službenika SIZ-a Nebeskog.

Kao da su njegove kretenske izjave bilo kome zaista smešne; još je manje bitno da li je bio pijan kada je to rekao ili se samo tvrđe nasnifao tamjana. On to misli i radi svakoga dana i noći, i oko toga nema šta još da se pita. U zemlji žestoko ovisnog pravosudnog sistema, hapšenje pojedinca koji otvoreno poziva na sukobe i rušenje državnog poretka ne sme biti dovedeno u pitanje niti jednog trenutka, još manje uslovljeno njegovom pripadnošću nekoj od kvazielitističkih kasti koje gazduju Srbijom podeljenom na njihove feude i zabrane. Reč je izgovorena, strela fatve odapeta u srce građanskog i civilizovanog društva - javno, pred medijima, bez imalo ustezanja i pardona.
Da li će se Sinod SPC po pitanju ovog najnovijeg incidenta ponovo "ograditi", videćemo. A kako izgleda kada se oni ograđuju - i to smo videli.

Ne, drugovi vladike, uopšte nije smešno. Tog bandita treba podhitno sikter iz SPC, svu imovinu mu oduzeti jer je stečena u Službi (ehm, i to je pitanje - kojoj...) i podeliti Crvenom Krstu Srbije. Da vas makar simbol te organizacije privuče tom činu, ako ništa drugo. Naravno, još jedno "ludomradovanje" je u pitanju, da se ne zanosim nadom kako je tako nešto zaista moguće.

Opasno je što će cerekanje i podrigivanje vladika na Saboru ostati samo to, dok će Jelenkova reč naći plodno tle u mnogim praznim glavama širom Srbije. I ne samo tamo, već i kod onih koji od države takođe traže posao i hleb, ali i poštovanje osnovnog ljudskog dostojanstva, što ovde baš i nije praksa vlastodržaca. Podjednako i kod onih koji su skloni da veruju svakoj reči sa oltara izrečenoj, i od Boga blagosiljanoj, jer im skoro ništa drugo nije preostalo osim da žive u iluzijama, kada je stvarnost takva kakva je.

Pa opet, i dalje preostaje ogroman broj onih kojima to zaista smeta, onih koji imali ili ne posao, bili ili ne članovi stranaka, išli ili ne u hramove, shvataju da se pop ili ministar ne mogu tako da ponašaju sve dok ih narod plaća. Da neće da ćute na svaku njihovu glupost, bezobrazluk i svinjariju koju čine o tuđem trošku, i to sve ćešće.

to protect, never to serve

Šta bi bilo u ovoj zemlji, kada u bi u Ustavu i zakonima zvanično postojao institut građanskog hapšenja (citizen's arrest), koga poznaje anglosaksonski sistem pravosuđa? Bivši engleski premijer Toni Bler je 2012. godine za dlaku izbegao građansko hapšenje u Hong Kongu zbog zločina protiv mira u Iraku, i to od strane jednog studenta. Aha, "Bler jeste zločinac i štite ga policija i masoni". A Filaret je... šta?! Neka o tome nešto kaže narod preko Drine, ukoliko je ovaj ovdašnji postao sumanut i obnevideo.

Lično bih građanski uhapsio Jelenka Mićevića, bez pardona. Samo kada ga ne bi štitila ista državna oruđa kao i Blera. Ne možete doveka trpeti najpoganije uvrede na vaš račun koje se prelivaju iz crkvenih dvora i preko verskih dveri, od strane onih koji bi, po definiciji Osnivača nekadašnje jevrejske sekte kojoj danas pripadaju, morali da budu tolerantniji od najtolerantnijih. Bez izuzetaka.

Pitanje je da li će i kako reagovati Premijer Unutrašnjih Poslova Ivica Dačić, na ovaj eksplicitan izliv ljubavi prema vlasti, u kojoj i sam lično sodelae. Posle previše gestova blagonaklonosti i međusobne podrške nematerijalne, ali i one tvrđe prirode, da li će se na ovakvo činodejstvovanje osvrnuti još jedan od Filaretovih rukoljubaca - makar po službenoj dužnosti?
Hoće ili neće - zavisiće striktno od spomenute isplativosti trenutka.

***

Možda su Aleksandru Vučiću, tokom boravka u Rusiji, Alan Čumak i Dolgorukov proročanski dojavili da će Filaret u njegovom odsustvu pozvati na srbodžihad protiv Sveta i Razuma. Ako je bilo tako, onda nije čudna najava kupovine ruskih PVO odbrambenih sistema. Zbog pokušaja udara odozgo, sa Nebesa. Za svaki slučaj.

Mada, protiv tuče tipa Filareta & Njegovih, dovoljne su i protivgradne rakete, one što rasteruju mračne oblake slutnji i vekovnih zabluda.

Model ALAS, predviđene za izvoz u bratske nam i presvrstane Ujedinjene Arapske Emirate.

Vienna 1913

Pre tačno sto godina, jedan kraj Beča je u isto vreme bio dom Adolfa Hitlera, Leona Trockog, Josipa Broza Tita, Zigmunda Frojda i Josifa Staljina.

U januaru 1913. godine, čovek u čijem pasošu stoji ime Stavros Papadopulos, silazi iz voza tek pristiglog iz Krakova, na peron bečkog Nordbanhofa. Namrgođen, dugih seljačkih brkova, vuče za sobom tešku drvenu škrinju za putovanje. "Sedeo sam za stolom", napisao je godinama kasnije čovek kod koga je taj mrgud došao, "kada se na vratima začulo kucanje, ona su se otvorila i neznanac ušao unutra. Bio je nizak, mršav, njegovo sivo-smeđe lice bilo je puno ožiljaka. Nije bilo ničega prijateljskog u njegovim očima." Pisac ovih redova bio je ruski intelektualac i disident, urednik potonjih radikalnih novina nazvanih "Pravda" (Istina). Njegovo ime bilo je Leon (Lav) Trocki, i živeo je u Beču između 1907. i 1914. godine.

Čovek o kome je pisao, zapravo se nije zvao Papadopulos. Rođen je kao Josif Visarionovič Džugašvili, za prijatelje je bio Koba, dok ga svi pamte kao Josifa Staljina (ovaj nadimak potiče od nemačke reči "stahl", tj. čelik). Potonji sovjetski diktator, čelični Josif Staljin, proveo je mesec dana u ovom gradu, družeći se sa Trockim, pišući tekstove u Pravdi o marksizmu i nacionalnom pitanju zajedno sa Nikolajem Buharinom.

Trocki i Staljin su bila samo dvojica, od nemalog broja stanovnika centralnog dela Beča 1913. godine, ljudi čija je sudbina bila da grade ili razaraju tokom većeg dela XX veka. Bile su to međusobno nepovezane grupe. Dva revolucionara, Staljin i Trocki, bili su zapravo begunci. 

Za to vreme, Zigmund Frojd je već bio ugledan građanin Beča. Ovaj psihoanalitičar, koga sledbenici slave kao čoveka koji je razotkrio tajne ljudskog uma, živeo je i radio u ulici Berggase. Poznati neurolog se još kao dete doselio 1860. godine u Beč, a grad je napustio 1938. posle nacističke aneksije Austrije.

Mladi Josip Broz, koji je potom postao poznat kao jugoslovenski lider Maršal Tito, radio je u Dajmlerovoj fabrici automobila u Viner Nojštatu, gradiću južno od Beča, i bio u stalnoj potrazi za poslom, novcem i boljim životom. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan u austrougarsku vojsku.

Takođe, tu je i 24-godišnjak poreklom iz severozapadne Austrije, čiji je san da studira slikarstvo na Bečkoj Akademiji Lepih Umetnosti već dva puta propao, i koji u tom trenutku obitava u svratištu u ulici Meldermanštrase, kraj Dunava. U pitanju je prepodobni Adolf Hitler. Pretpostavlja se da je potonji nacistički lider živeo u Beču između 1908. i 1913. gde se trudio da preživi kao slikar. 

Beč 1913-1914: 

svi ovi likovi proveli su jedan deo svog života

unutar ovih par kvadratnih milja najužeg centra Beča

U svom veličanstvenom opisu Beča tog vremena, pod naslovom "Grom u sumrak", Frederik Morton opisuje Hitlera koji svoje cimere u svratištu gnjavi pričama "o moralu, rasnoj čistoti, germanskoj misiji i slovenskoj izdaji, o jevrejima, jezuitima i masonima". "Kosa bi mu letela na sve strane, bojom umrljane ruke su seckale vazduh, glas mu bio sve viši - do vriska dostojnog opere. I onda, iznenada, baš kao što bi započeo, on bi prekinuo. Pokupio bi svoje stvari uz snobovsko držanje, i ukočenim hodom otišao u svoj sobičak."

Stolujući nad svima njima, u prostranoj gradskoj palati Hofburg, živeo je ostareli car Franc Jozef, koji je vladao monarhijom još od vremena Velike revolucije 1848. Nadvojvoda Ferdinand, njegov budući naslednik, stanovao je u obližnjoj palati Belvedere, nestrpljivo iščekujući da sedne na presto. Njegovo ubistvo naredne godine, predstavljaće varnicu koja je dovela do požara Prvog svetskog rata.

Beč je 1913. godine bio prestonica Austro-Ugarskog carstva, koje je obuhvatalo 15 nacija sa preko 50 miliona stanovnika. "Iako nije bio melting pot u pravom smislu, Beč je predstavljao sebi svojstvenu mešavinu kultura, privlačeći ambiciozne pojedince iz svakog kutka Carstva", smatra Dardis Meknami, glodurka "Bečke Revije" (jedini austrijski magazin na engleskom jeziku), koja je u tom gradu živela sedamnaest godina. "Manje od polovine stanovnika ovog dvomilionskog grada u njemu je rođeno, a otprilike četvrtina se doselila iz Bohemije i Moravske u današnjoj Češkoj Republici. Tako je češki ravnopravno bio u upotrebi zajedno sa nemačkim jezikom u mnogim delovima grada. Carski podanici su govorili raznim jezicima", objašnjava ona. "Oficiri austrougarske vojske su morali da znaju da izdaju komande na još jedanaest jezika pored nemačkog, a postojao je i zvaničan prevod nacionalne himne Carstva na svaki od tih jezika."

Ta jedinstvena mešavina stvorila je sopstveni kulturfenomen, čuvene Bečke kafeterije. Legenda potiče od velikih količina džakova kafe koje je za sobom ostavila Otomanska vojska, koja se povukla posle neuspele opsade Beča 1683. godine.

Kafe Lantman, danas podjednako popularan kao i pre jednog veka

"Kultura kafenisanja i vođenja debata i diskusija po kafeterijama, predstavlja bitan deo bečkog stila života, kako nekada tako i danas", objašnjava Čarls Emerson, autor knjige "1913: U potrazi za svetom pre Velikog rata", koji je viši naučni saradnik za međunarodnu politiku na institutu Četem Haus u Londonu. "Bečka intelektualna zajednica je zapravo bila mala, svi su se međusobno poznavali, i to je omogućilo razmenu ideja preko granica njihovih kultura. Bio je to raj za političke disidente i begunce", dodaje on. "Nije postojala preterano snažna i centralizovana država, što nama danas izgleda pomalo neuredno za jedno takvo carstvo. Ukoliko ste tražili mesto u Evropi gde biste se sakrili i susretali puno drugih interesantih likova, onda je Beč svakako predstavljao sasvim zgodno mesto za tako nešto."

Frojdovo omiljeno svratište bilo je kafe Lantman. Još uvek se nalazi na Ringu, poznatom bulevaru u obliku prstena koji se prostire u krug oko Inerštata, starog gradskog jezgra. Trocki i Hitler su često posećivali kafe Central, udaljen nekoliko minuta hoda odatle, i gde su kolačići, novine, šah i nadasve ćaskanje bili strast posetilaca.

"Ono što je dobrim delom načinilo te kafeterije toliko popularnim i bitnim, bila je činjenica da su u njih išli svi", tvrdi Meknamijeva. "Tako je došlo do ukrštanja raznih oblasti i interesovanja jer su granice među njima bile veoma fluidne; one iste granice, koje su potom postale toliko rigidne u onome što danas nazivamo zapadna misao. Osim toga", dodaje ona, "pojavio se talas energije koji donosi jevrejska inteligencija, jedna sasvim nova klasa industrijalaca kojoj je punopravno državljanstvo i pun pristup školama i univerzitetima podario Franc Jozef 1867. godine."

Hitler i Trocki su srkali kaficu pod veličanstvenim lukovima kafeterije Central

Iako su društvom tog vremena muškarci još uvek pretežno dominirali, nemali broj žena je ostavio sopstveni značajan uticaj na njega. Alma Maler, supruga poznatog kompozitora koji je preminuo 1911. godine, i sama je bila kompozitor, ali i muza i ljubavnica poznatih imena svog vremena, poput umetnika Oskara Kokoške i arhitekte Valtera Gropiusa.

Iako je grad bio i ostao sinonim za muziku, raskošne balove i valcer, njegova tamna strana je takođe bila podjednako sumorna. Ogroman broj njegovh stanovnika je živeo u nehigijenskim uslovima, a samo te 1913. godine skoro 1500 bečlija je sebi oduzelo život, kako beleže zvanične hronike.

Niko ne zna da li je Hitler naleteo na Trockog, ili Tito sreo Staljina, ali umetničke fikcije poput radio-drame "Doktor Frojd će vas sada primiti, gospodine Hitler" (Lorens Marks i Moris Gran, 2007) pružaju veoma živu imaginaciju takvih susreta.

Ratni požar koji je izbio godinu dana kasnije, uništio je veći deo intelektualnog života Beča. Imperija se raspala 1918. godine, lansirajući u orbitu Hitlera, Staljina, Trockog i Tita, ljude čije će karijere obeležiti potonju istoriju Sveta.

Original teksta:

"1913: When Hitler, Trotsky, Tito, Freud and Stalin all lived in the same place"

Andy Walker, BBC Radio 4 daily programme

***

Kao prvo, danas - sveopšta kuknjava za Titom, ponajviše u medijima koji su ga na svaki mig Izvođača Nacionalnih Radova psovali i grdili poslednjih dvadeset godina. Kako su se Oni preokrenuli, tako i mediji, onako slobodno, krenuše za njima takvima. Ničim izazvani, naravno.

najbolji je burek oslojanjen između Uskrsa (levo) i Vaskrsa (desno)

Kao drugo, po drugi put ove godine, ceo dan gledam buljuke gastosa sveže predveligdenski pristiglih iz Vijen, kako širom slobodnih & javnih površina po Negotinu izbegavaju sa plaćesk parkirung i razbacuju leševe cigareta, bureka i jogurta oko svojih automobila. Sumnjam da su to naučili u Beču, kao što podjednako sumnjam da su ikada u životu ušli u neku od tamošnjih kafeterija. Jednom nogom na travnjaku Šenbruna, drugom u nekoj ungurjanskoj pojati, teško da će ikada nešto naučiti. A nećemo ni mi, ovdašnji, jer kazna za nenamensko đubrenje trave i asfalta je ista u Beču i Negotinu. Jedino što kod nas i dalje važi čuveno "će se dogovorimo".
Efikasnije bi bilo da oni lepo unapred plate parkiranje i kazne komunalnoj inspekciji (za sve što rade ovde), ali - u Beču, barem neko da ima koristi. Pa neka onda divljaju po Negotinu do mile volje.

Narod smo koji obožava siledžije i diktatore umesto da poštuje umetnike i naučnike, ne razume i odbija prijateljsko kafenisanje, ćaskanje i sučeljavanje argumentima namesto pesnica, (pre)zreo za kolektivnu psihoanalizu poodavno. Narod koji ni za živu glavu neće potegnuti samoubistvo iz nehigijenskih razloga, već obrnuto - tek kada nas neko silom izvuče iz tog prirodnog nam habitata. Narod sa suicidalnim mitovima o sopstvenoj istoriji ne zna šta će sa ekologijom, makar mu je i sa uputstvom za idiote dali.

Kako kaže stara mudrost: Jebo nas Hitler.

Beč je tu apsolutno nebitan: ovde opsada još uvek traje, iako su Turci odavno pobegli.
Pre tačno sto godina.

Maršaljeza

Ukoliko ste pomislili kako gornji naslov ima neke veze sa omiljenim lupetanjima jednog dela domaćeg biračkog tela (pretežno neumirućeg) tipa T'ga za Maršala, Stari vrati se, Bravar je bio bolji, Bilo je časno živeti sa Brozom, Druže Tito tvoje dupe sito... grdno se varate.

Nema veze sa JBT, ali ima sa satelitima i ovisnicima.

slavski tanjir

Pored standardne asocijacije koja se u nas vezuje za JBT i maršala, postoji i ona druga: maršal/šerif kao čuvar reda&mira (još uvek je malo "M", mada...) po raznoraznim rupčagama američkog Divljeg Zapada, koga su neposrednim glasanjem birali meštani Palanke. Poznato, zar ne.
Nekada su naše parče Evrope zvali Divlji Istok, ali i to je odskora promenjeno (shodno izmenjenoj NWO-terminologiji) te smo mi danas, ne mrdnuvši nigde guzicama kroz istoriju i geografiju, karijeru završili na Zapadnom Balkanu. Dakle - Divlji Zapadni Balkan.

Pojam "šerif" ne vuče koren iz arapskog "sharif" - zaštitnik plemena; taj je najčešće bio plemenitog (i plemenskog) porekla. Šerif potiče od staroengleskog naziva za čuvara reda na određenoj teritoriji (okrug, pokrajina, region, shire, county). Maršal (marshall) korene vuče iz starogermanskog pojma za konjušara ("gospodar štala i konja"); kasnije je evoluiralo u vojnu titulu koja se primila u Zapadnoj Evropi, kod Rusa i narafski - kod pomenutih plemena indijanaca koja obožavaju da se prave Englezi.

Dakle, da apsolviramo definiciju: Obezbeditelj plemenskog reda i mira za magarce i ostale asinoide.

Sva pomenuta zapadnobalkanska plemena povazdan su tražila zaštitnike u mitovima i samoobmanama, nalazeći tako izgovor za neodgovornost prema sopstvenoj sudbini. U Šerifu/Maršalu nađoše spoj svih svojih kultura i religija: semitoidnih hijeroglifizama, svetopetrovskog koncilijuma i srboslavnog komunizma. Otuda i tolika žudnja za lokalnim šerifima, ili maršalima - zovite ih po želji i posebnim potrebama za timarenjem.

...

Da zaključismo tu priču oko F13-praznika, koja nikada biti usvojena nećeše. Svakog posta za tri dana dosta. Tako beše i ovog nikadproglašenoprazničnog vikenda. Pogledajhsmo, dan za danom, kako proteče to trojstveno vikend.praznovanje:

1. dan: F13; odlazeća Vlada SMSovima doneše odluku da dolazećoj Vladi preporučiše kao najefikasniju meru Bitke za Krizu usvajanje baš mog predloga da F13 proglasiše jedinim državnim praznikom.

2. dan: 14. jula 1789. pade Bastilja, pariški zatvor za politički nepotrebne slučajeve. Obe Vlasti naše se premišljaše da li će da pojedoše sav taj silan buđav sir i kiseo lebac, te pocirkaše sirćoidno vince na travnjaku franačke ambasade. Svima jasno beše da Bastilja toga dana pade samo u Parizu a zapravo se preseli među balkanska plemena koja maršaloide žudno iskaše. Bastilja pade, ali u glavama tribala ovdašnjih ostade da nikada više srušena ne budeše. Sa njom im lepo beše, a tako i zauvek ostadoše.

3. dan: U slavu Boga Maršala Neumirućeg Zaštitnika, Vlada od pre petka SMSom preporučiše Vladi od posle ponedeljka sledeće:

a) Da biće zabraniše dalje zlokorišćenje pesama Bože Pravde (ni Bog niti Pravda više ne stanovaše ovde), Vostani Serbie (samo probaj!), Marš na Drinu (zbog asocijacija na drugi stih), Hej Sloveni (šta će nam ta poljska himna kad oni katolici behu i mrzeše Ruse, plus asociraše na Slovence pu! pu!), Oj Vojvodo Sinđeliću (e ne može, znade se ko jesteše ovde Vojvoda Jedini), Raslo mi je badem drvo (ovo ne smedoše zbog Đilasa, 'vataše se odma' za motorku) i Zakleo se Bumbar u Cvet i u Med (znade se zbog koga ovo ne može).

b) Usvojićeše urgentno za nacionalnu himnu i srBskog predstavnika na svim €-vizijama u narednih 99 godina skladbu Maršal je moj Bog, predlog VIS "Križić&Shapiro" koji se odrekoše svih svojih autorskih prava na honorar tokom navedenoga perioda, a posle videćeše. Narod biće ovu pesmu ukazom od milošte prozvaše Maršaljeza, u znak zahvalnosti Matjoški Rossiji za titulu i sestrici Franačkoj za grčeve u donjem delu abdomena.

Predlog još uvek beše nije izglasan jer se čekaše konačni SMS Vučićev, a on beše (zna se) trenutno van dometa i orbite. Molitveni roming vazda nespomenut beše.

vreme

Kome nisu sasvim jasni jezik i glagolska vremena kojima je ovaj tekst napisan, treba da nauči sledeće:

Aorist je prošlo svršeno vreme, u gramatici srpskoj. Od aoristos (grčki) = neograničeno.

Uvekist je buduće svršeno vreme (perfektfutur) ili postbudućnost, po gramatici srBskopalanačkoj.

SAOrist, nikako dovršeno vreme, podvarijanta je koju koriste pojedina plemena kojima je ćurak širi od geografije i koji dan ne počinju sa "Dobro jutro komšija" već "Mi smo Srbi, a vi ste samo Srbijanci". Ni po koju cenu ne može da nestane iz upotrebe jer nikada nije ni nastalo.

Pluskvamperfekt! koriste svi kao omiljenu psovku; tvori se od svršenih glagola i nesvršenih naroda. Menja se po ličnim zamenicama, shodno situaciji.

Kod nas je sve ionako vekovima isto. Prošlost, kao jedina izgledna perspektiva kojoj ne možemo pobeći i koju je nemoguće izbeći. Ovaj narod obožava sebi da grize rep i vrti se u krug; uporno zabija pinokiovski nos u tuđi sfinkter sve dok se na kraju opet ne zakuca u soBstveni. Ne shvata da Nikolić svakog jutra srkuće onu istu sikter kafu koju je Tadić po sebi prolio. 

Istu, jer je svarena od istog taloga i želja - po ko zna koji put.

***

I tako, tri dana se ispostismo od posla i vlašarskog mamurluka usled hidrometeorološke vreline i vrućeg piva. Malo li su nam (poodavno) usijane glave, samo je još Zvezda falila da upeče.

Ponedeljak je došao i prošao. Prvi radni dan u nedelji posle praznika koji to ne beše. Neko treba da sakupi svo to silno đubre oko duhova naših predaka.

Do sledećeg vikend-praznika: Plusknamperfekt svima!

Veliki Balansero

Umro je Drug Tito.

To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke federativne republike Jugoslavije, radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke federativne republike Jugoslavije.

nedelja, 4. maj 1980. godine, oko 16:00

Miodrag Zdravković, spiker RTV Beograd
(poznat i kao Mića Opozicija, iz Salaša)

Ovako sam se osećao još nekoliko puta u svom životu: 24. marta 1999. kada je krenuo "Boj na Kosovu" na RTS-u, 5. oktobra 2000. kada sam posle prekida programa RTS u studiju ugledao i Koraća i onog Čovića, ili 12. marta 2003. oko jedan sat popodne. 

Ovako je izgledalo ovako: svi plaču. Ko kaže da tada nije plakao - laže. Bebe su plakale jer su bile bebe, deca su plakala jer su gledala kako roditelji to rade, roditelji su plakali jer su plakali praroditelji (ubeđeni da je došao smak sveta). Po Negotinu se već sutradan abrovalo kako je stvar gotova, Bugari se spremaju da nas napadnu... Ne, uopšte nije bilo smešno. Verovatno je bilo i onih koji pustiše suze radosnice, ali koliko - stvarno?

Plakalo se zbog smrti i prekida jednog kulta ličnosti, i nikome nije padalo na pamet da sačuva suze negde sa strane pa da ih pusti ponovo desetak godina kasnije. A možda bi bilo bolje da je bilo tako.

Ona zemlja više ne postoji, eto već skoro dve decenije. U ovoj zemlji više ne zavijaju sirene 4. maja u 15:05. Plavi voz je naskroz korodirao na nekom zaboravljenom koloseku. Iako su ondašnje generalčine poodavno pocrkale, Jovanku i danas država ne podnosi - kriva je jer je On umro a mi morali da tražimo Novog čak do Osme sednice... Nema više ni Titovog fonda, nijedan se grad po njemu ne zove, ostade ono naslagano kamenje u vidu četiri slova (možda) ponegde po Bosni, jedino još postoji kafančuga TITO na auto-putu, tj. Koridoru 10.

Nesporan je kult ličnosti, kao i pseudolabava diktatura komunističkog profila kao tip državnog uređenja. Nesporan je i veoma uspešan ekvilibristički stav na međunarodnom planu, gde je old bastard uspeo da napravi nemoguće i (izgleda) neponovljivo - da balansira i lavira čas malo levo, čas malo desno, pa malo nesvrstani i Treći svet... pa opet iz početka. I da muze Zapad za lovu koju smo počeli redovno da vraćamo tek osamdesetih godina. Čak ni to nije smetalo istima (lovodavcima) da nam ponude punopravno članstvo u tadašnjoj EZ krajem te decenije. Da je bilo pameti i da su razni Slobe, Franje i ostala gamad bili oterani umesto Anta Markovića, danas bi se i građani ove zemlje (Srbije) - u bilo kojoj federalno/kvazisamostalnoj varijanti - na referendumu pitali o uvođenju belih Šengen viza ili prijemu novih država u članstvo EU. Ali jok - mi smo bili pametniji od toga. Mi - svi u SFRJ osim Slovenaca, naravno. Naravno, kao što je i Broz bio skroz kriv za to.

Kako da nije.

Neću da veličam ovog tipa, prošao je taman onako kako je zaslužio. Odlično.

Mada, postoje i dve škole mišljenja šta se stvarno dogodilo 5. maja 1980. godine. Jedni kažu da je tada On bio sahranjen u beli mermerni sarkofag na Dedinju. Drugi, opet tvrde da je toga dana On posmatrao negde na TV-u prenos sopstvenog pogreba, udobno zavaljen u fotelju sa obe noge prekrštene na tabureu, uz viski i kubu... I da mu je Milošević bio sin, ali to kao verzija 2.1 što se tiče teorije zavere.

Danas ga se sećaju i sa hvalom prizivaju dva tipa "građana":

- oni kojima je baš taj "loš" režim omogućio da se kompletno školuju iako im porodica nije imala nobles pedigre, da putuju svuda po svetu i vide druge zemlje, upoznaju druge ljude i druge ideje

- oni koji ama baš ništa ne razumeju i samo teraju inat vremenu&prostoru: staroboljševici, antiglobalisti, hardkor neokomunisti (model Vulin1.3), marksisti koji baš ne razumeše šta je autor hteo da kaže, palanački samoizolacionisti, mrzitelji belosvetskih sila i stila.

Danas poriču i Njega i deo svoje povijesti takođe dva tipa "našinaca":

- neosrboortodoksni domoljuBci, sva deca funkcionera iz Njegovog vremena, oni kojima dva odlaska na more godišnje i svaki čas do Trsta bez pečata u pasošu - nisu bili dovoljni, unuci emigranata koji su 1945. pobegli iz zemlje

- evropejci, kosmopolite, ljubitelji otvorenog društva i uma, fanovi neokapitalizma, demokrate, naprednjaci

Kada smo kod tog "bežanja", da kažem i ovo: četnici, liberali, pisci, demokrate, disidenti, trgovci, industrijalci, kraljevi oficiri i ko zna ko sve još, pobegoše odavde posle rata. Manje zbog samog Tita, ali mnogo više od Titovih srbocrnogorskih udbaša koji su strogoću trenirali isključivo na svojima.

Za razliku od Tuđmana, kod Tita se ustaše nisu mogle da vrate u zemlju. Četnici se nikada nisu mogli da vrate u Srbiju, jer ih danas više nema živih kao ni prvoboraca. A za to vreme SUBNOR(i) sve brojniji...

Danas je problematičan (negativan) stav prema Titu baš onih koji propagiraju ono što je Drug Stari za života uspeo: članstvo u međunarodnim organizacijama najvišeg nivoa, tavorenje na korak do članstva u NATO bez pristupnice ali i bez straha od njih, veće plate zaposlenih nego u nekim zemljama Zapada, neosporiv (donekle folirantski, ali definitivno prisutan) kosmopolitizam, lični ali podjednako i ugled cele države i svih nas u svetu (najtraženiji pasoši na crnom tržištu su bili USA i SFRJ). I mir u kući. Kakav-takav, ali mir.

Današnja elita KP Kine u potpunosti imitira stil J.B.Tita, izgrađen na monolitnosti partije i stranim parama (doduše, i domaćim robovima). Još kada bi samo imali otvorenost društva "ka spolja" makar upola od onog koje je važilo u SFRJ... neka Gospoda bi bogami zaista morala da se dobrano zabrinu. Danas, ionako, većinu američkog spoljnog duga u svojim rukama drži Kina, i to u dolarima. Ako se takav trend nastavi, ukoliko Kina poželi da upropasti Ameriku neće joj trebati nuklearni projektili - samo treba da te iste dolare vrati na američko tle kroz investicije. Hiperinflacija? Recesija? Ekonomska kriza? Pa, tu smo negde, zar ne...

Da li je iko zapazio jednu istorijsku sitnicu: SFRJ je naročito počela da se razvija od sredine šezdesetih godina XX veka. Pa? Od momenta kada su iz vrha Partije eliminisani ekstremni kadrovi iz Srbije i Crne Gore, poput Rankovića ili Krcuna (nešto ranije) i sličnih. Neko ih je svojevremeno zvao najodanijima koje je Tito uklonio. Bolji naziv bi bio preodanima. Neko reče da On nije mrzeo Srbe, već se pazio one pretorijanske crte u našem mentalitetu (više puta istorijski dokazano praktikovane), pa je eto moralo tako i da bude.

U mom selu, kada nekog mrziš, samo ga pozoveš u lov... 

(Ilija Čvorović)

Ma, volim i ja vas.

Mislim da nije teško dokazati kako je Milošević mnogo više mrzeo Srbe od Tita. Zato što je morao da im se ulaguje kako bi glasali za njega, da bi po izboru nastavio da ih (nas) pljačka. Titu nisu trebali izbori da radi sve to što je radio.

A ovi danas, €vrointegratori?

Pa, neki od njih bi mogli da javno kažu ko im je sve bio na visokim funkcijama za Titova vakta, čisto da im se ne omakne potom i neka patriotska.

Eto, možda među vama koji ovo čitate ima onih koji se odlično razumeju u ekonomiju, pa neka objasne koje su suštinske razlike (ako ih ima) između:

1. Titove nacionalizacije

2. demokratske privatizacije

3. američkih antikriznih mera koje primenjuju oni iz stavke br.2

Naravno da ima mnogo razlika, ali tek što ima suštinskih preklapanja... čudo jedno.

***

Kako god bilo, u negotinskom naselju Borska, "čuvenom" po onoj toplani, skoro da više nema 88 breza posađenih za Josipa Radnika. Doživele su sudbinu Države - polomljene, povijene, oguljene, okamenjene.

A opet, čak i takve, kao da su u spomen na neka drugačija vremena.