Veliki Balansero

Umro je Drug Tito.

To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke federativne republike Jugoslavije, radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke federativne republike Jugoslavije.

nedelja, 4. maj 1980. godine, oko 16:00

Miodrag Zdravković, spiker RTV Beograd
(poznat i kao Mića Opozicija, iz Salaša)

Ovako sam se osećao još nekoliko puta u svom životu: 24. marta 1999. kada je krenuo "Boj na Kosovu" na RTS-u, 5. oktobra 2000. kada sam posle prekida programa RTS u studiju ugledao i Koraća i onog Čovića, ili 12. marta 2003. oko jedan sat popodne. 

Ovako je izgledalo ovako: svi plaču. Ko kaže da tada nije plakao - laže. Bebe su plakale jer su bile bebe, deca su plakala jer su gledala kako roditelji to rade, roditelji su plakali jer su plakali praroditelji (ubeđeni da je došao smak sveta). Po Negotinu se već sutradan abrovalo kako je stvar gotova, Bugari se spremaju da nas napadnu... Ne, uopšte nije bilo smešno. Verovatno je bilo i onih koji pustiše suze radosnice, ali koliko - stvarno?

Plakalo se zbog smrti i prekida jednog kulta ličnosti, i nikome nije padalo na pamet da sačuva suze negde sa strane pa da ih pusti ponovo desetak godina kasnije. A možda bi bilo bolje da je bilo tako.

Ona zemlja više ne postoji, eto već skoro dve decenije. U ovoj zemlji više ne zavijaju sirene 4. maja u 15:05. Plavi voz je naskroz korodirao na nekom zaboravljenom koloseku. Iako su ondašnje generalčine poodavno pocrkale, Jovanku i danas država ne podnosi - kriva je jer je On umro a mi morali da tražimo Novog čak do Osme sednice... Nema više ni Titovog fonda, nijedan se grad po njemu ne zove, ostade ono naslagano kamenje u vidu četiri slova (možda) ponegde po Bosni, jedino još postoji kafančuga TITO na auto-putu, tj. Koridoru 10.

Nesporan je kult ličnosti, kao i pseudolabava diktatura komunističkog profila kao tip državnog uređenja. Nesporan je i veoma uspešan ekvilibristički stav na međunarodnom planu, gde je old bastard uspeo da napravi nemoguće i (izgleda) neponovljivo - da balansira i lavira čas malo levo, čas malo desno, pa malo nesvrstani i Treći svet... pa opet iz početka. I da muze Zapad za lovu koju smo počeli redovno da vraćamo tek osamdesetih godina. Čak ni to nije smetalo istima (lovodavcima) da nam ponude punopravno članstvo u tadašnjoj EZ krajem te decenije. Da je bilo pameti i da su razni Slobe, Franje i ostala gamad bili oterani umesto Anta Markovića, danas bi se i građani ove zemlje (Srbije) - u bilo kojoj federalno/kvazisamostalnoj varijanti - na referendumu pitali o uvođenju belih Šengen viza ili prijemu novih država u članstvo EU. Ali jok - mi smo bili pametniji od toga. Mi - svi u SFRJ osim Slovenaca, naravno. Naravno, kao što je i Broz bio skroz kriv za to.

Kako da nije.

Neću da veličam ovog tipa, prošao je taman onako kako je zaslužio. Odlično.

Mada, postoje i dve škole mišljenja šta se stvarno dogodilo 5. maja 1980. godine. Jedni kažu da je tada On bio sahranjen u beli mermerni sarkofag na Dedinju. Drugi, opet tvrde da je toga dana On posmatrao negde na TV-u prenos sopstvenog pogreba, udobno zavaljen u fotelju sa obe noge prekrštene na tabureu, uz viski i kubu... I da mu je Milošević bio sin, ali to kao verzija 2.1 što se tiče teorije zavere.

Danas ga se sećaju i sa hvalom prizivaju dva tipa "građana":

- oni kojima je baš taj "loš" režim omogućio da se kompletno školuju iako im porodica nije imala nobles pedigre, da putuju svuda po svetu i vide druge zemlje, upoznaju druge ljude i druge ideje

- oni koji ama baš ništa ne razumeju i samo teraju inat vremenu&prostoru: staroboljševici, antiglobalisti, hardkor neokomunisti (model Vulin1.3), marksisti koji baš ne razumeše šta je autor hteo da kaže, palanački samoizolacionisti, mrzitelji belosvetskih sila i stila.

Danas poriču i Njega i deo svoje povijesti takođe dva tipa "našinaca":

- neosrboortodoksni domoljuBci, sva deca funkcionera iz Njegovog vremena, oni kojima dva odlaska na more godišnje i svaki čas do Trsta bez pečata u pasošu - nisu bili dovoljni, unuci emigranata koji su 1945. pobegli iz zemlje

- evropejci, kosmopolite, ljubitelji otvorenog društva i uma, fanovi neokapitalizma, demokrate, naprednjaci

Kada smo kod tog "bežanja", da kažem i ovo: četnici, liberali, pisci, demokrate, disidenti, trgovci, industrijalci, kraljevi oficiri i ko zna ko sve još, pobegoše odavde posle rata. Manje zbog samog Tita, ali mnogo više od Titovih srbocrnogorskih udbaša koji su strogoću trenirali isključivo na svojima.

Za razliku od Tuđmana, kod Tita se ustaše nisu mogle da vrate u zemlju. Četnici se nikada nisu mogli da vrate u Srbiju, jer ih danas više nema živih kao ni prvoboraca. A za to vreme SUBNOR(i) sve brojniji...

Danas je problematičan (negativan) stav prema Titu baš onih koji propagiraju ono što je Drug Stari za života uspeo: članstvo u međunarodnim organizacijama najvišeg nivoa, tavorenje na korak do članstva u NATO bez pristupnice ali i bez straha od njih, veće plate zaposlenih nego u nekim zemljama Zapada, neosporiv (donekle folirantski, ali definitivno prisutan) kosmopolitizam, lični ali podjednako i ugled cele države i svih nas u svetu (najtraženiji pasoši na crnom tržištu su bili USA i SFRJ). I mir u kući. Kakav-takav, ali mir.

Današnja elita KP Kine u potpunosti imitira stil J.B.Tita, izgrađen na monolitnosti partije i stranim parama (doduše, i domaćim robovima). Još kada bi samo imali otvorenost društva "ka spolja" makar upola od onog koje je važilo u SFRJ... neka Gospoda bi bogami zaista morala da se dobrano zabrinu. Danas, ionako, većinu američkog spoljnog duga u svojim rukama drži Kina, i to u dolarima. Ako se takav trend nastavi, ukoliko Kina poželi da upropasti Ameriku neće joj trebati nuklearni projektili - samo treba da te iste dolare vrati na američko tle kroz investicije. Hiperinflacija? Recesija? Ekonomska kriza? Pa, tu smo negde, zar ne...

Da li je iko zapazio jednu istorijsku sitnicu: SFRJ je naročito počela da se razvija od sredine šezdesetih godina XX veka. Pa? Od momenta kada su iz vrha Partije eliminisani ekstremni kadrovi iz Srbije i Crne Gore, poput Rankovića ili Krcuna (nešto ranije) i sličnih. Neko ih je svojevremeno zvao najodanijima koje je Tito uklonio. Bolji naziv bi bio preodanima. Neko reče da On nije mrzeo Srbe, već se pazio one pretorijanske crte u našem mentalitetu (više puta istorijski dokazano praktikovane), pa je eto moralo tako i da bude.

U mom selu, kada nekog mrziš, samo ga pozoveš u lov... 

(Ilija Čvorović)

Ma, volim i ja vas.

Mislim da nije teško dokazati kako je Milošević mnogo više mrzeo Srbe od Tita. Zato što je morao da im se ulaguje kako bi glasali za njega, da bi po izboru nastavio da ih (nas) pljačka. Titu nisu trebali izbori da radi sve to što je radio.

A ovi danas, €vrointegratori?

Pa, neki od njih bi mogli da javno kažu ko im je sve bio na visokim funkcijama za Titova vakta, čisto da im se ne omakne potom i neka patriotska.

Eto, možda među vama koji ovo čitate ima onih koji se odlično razumeju u ekonomiju, pa neka objasne koje su suštinske razlike (ako ih ima) između:

1. Titove nacionalizacije

2. demokratske privatizacije

3. američkih antikriznih mera koje primenjuju oni iz stavke br.2

Naravno da ima mnogo razlika, ali tek što ima suštinskih preklapanja... čudo jedno.

***

Kako god bilo, u negotinskom naselju Borska, "čuvenom" po onoj toplani, skoro da više nema 88 breza posađenih za Josipa Radnika. Doživele su sudbinu Države - polomljene, povijene, oguljene, okamenjene.

A opet, čak i takve, kao da su u spomen na neka drugačija vremena.