Thursday, 7 May 2009

ArtTerorizam#6

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA
(Skalina preporuka)

... moramo imati vere u svoja dela, jer jedino će nas ona nadživeti. Poezija je ta kojoj se ne posvećujemo već žrtvujemo. A poetsko stvaranje je neobjašnjiva tajna kao tajna rađanja čoveka.
S.S.Skala

Misao koju ste upravo pročitali - istinita je i njen tvorac sam ja. Nalazi se (ova godina će biti druga za redom) na plaketi koju dobijaju nagrađeni autori za svoju poeziju na konkursu "Pesničke Rukoveti" koje tradicionalno sa završnom večeri nagrađenih autora, pesnika i pesnikinja, organizuje "Krajinski Književni Klub" čije je sedište u Negotinu, i čiji sam (gle čuda!) predsednik. Poziv na konkurs ste mogli videti na internetu, na svakom iole boljem sajtu koji se bavi književnošću i konkursima. Konkurs je trajao od 1. aprila do 1. maja i ovih dana je završen. Pozivam sve zainteresovane da na završnu pesničku večeru, predstavljanje nagrađenih autora, dođete, budete naši gosti i uživate u magiji poezije u predivnom ambijentu u Negotinu. Mesto, datum i vreme biće naknadno utvrđeni i objavljeni. Svakako ne pre 20. maja - najverovatnije 22. maj, Konak Kneza Todora, 20h u Negotinu. Ali, o tom - potom.
Lik i delo na koje ću vas podsetiti ove nedelje tiče se jednog fenomena, ličnosti nalik na kometu, meteor, čije misterija, neobičnost i popularnost ne prestaju ni danas gotovo četiri decenije nakon smrti. I on je čedo bit-pokreta, takođe predstavnik te zdravoevropsko-istorijske avangarde američke poezije XX stoleća. I uz pripovedača Rejmonda Karvera, bitnike, Emersona, njujorške alternativne scene, savremenog mladog pisca Dž.T.Liroja, muzičke stvaraoce kao što su Alana Vega (Suicide), Trent Reznor (Nine Inch Nails), neke filmske stvaraoce - jeste najbolje što se desilo Americi. Oni i slični samomisleći umetnici i kritičari su više uradili za SAD i Zapadni svet nego svi njihovi predsednici (tu izuzimam A.Linkolna i JFK) i celokupna mašinerija, birokratski i državni aparat (Bela Kuća, Senat, Pentagon, Vojska, CIA, FBI, DEA ...). Bitnici su uticali na širok spektar stvaralaca: Velvet Underground, The Fugs, L.Pug, J.Cale, Frank Zappa, Grateful Dead, Jefferson Airplane, Richard Hell, Sonic Youth, Violent Femmes, Morphine (koji imaju i pesmu koja se zove Kerouac), Bauhaus (imaju singl Satori in Paris), pa sve do neverovatnih Ministry (nastupali na prošlogodišnjem EXIT-u) i njihovim alfom i omegom Al Jurgensenom koji je na albumu Psalms69 direktno sarađivao sa Vilijemom Berouzom (jedan od tvoraca celokupnog bit-pokreta). Tu negde između njih nalaze se i Džim Morison i njegova grupa-trupa The Doors.

Zato, danas:

DIVLJINA
(Wilderness, The Lost Writings of Jim Morrison)

autor: Džim Morison (Jim Morrison)
izdavač: Narodna Knjiga - Alfa 1996.


KO JE TO?
Džejms Daglas Morison je rođen 8. decembra 1943. u Melburnu (Florida), a umro je 3. jula 1971. godine u Parizu (Francuska).
O njemu se danas gotovo sve zna. Pevač, vođ benda, kralj guštera, zabavljač, zvezda, klovn, mitska pijanica, šaman američkih velegtada, Dionis XX stoleća, filmski režiser, bluzer, manipulator, makijavelista, seks simbol, hipster, LSD-manijak, irska baraba i još mnogo, mnogo toga, ali iznad svega Džim Morison je - pesnik. Možda jedan od poslednjih ukletih pesnika, američkih simbolista, ali svakako pesnik.

Ovde želim i da otklonim nedoumicu jer nemam nameru da pišem o njegovom delu sa Dorsima (premalo je prostora), čuvenim koncertima, skandalima koji su ga pratili, mitu koji je stvoren oko njega i koji i danas živi. Tu je priča gotovo poznata od '66. do '71. On i Dorsi su postigli i dostigli takve visine kakve mnogi ni za tri života ne bi bili u stanju da dosegnu. Elem, snimili su sedam albuma (čak i po dva godišnje), održali oko 1200 koncerata (što klupskih, što velikih stadionskih), snimili gomilu materijala od kojeg i danas periodično izlaze izdanja na konto kojih (pre)ostali članovi mlate pare. Ali, taj (pre)ostatak (prateća muzička Morisonova trupa, kako ih ja nazivam) i danas pod nekim stupidnim imenom The Doors 21st Century, nastupaju menjajući pevače kao čarape - Robi Kriger (gitara), Rej Manzarek (klavijature), Džon Densmor (bubnjevi) - bez Džima su tek tamo neki (danas) matori i nezanimljivi sami po sebi, ostaci "dobrog i ludog vremena". Uostalom, Oliver Stoun (koji je i lično, sa državnog univerziteta Kalifornija, poznavao Morisona) je snimio film "The Doors", gde je uz pomoć maestralnog Vala Kilmera, donekle objasnio kako je izgledala ta ludnica, osinjak ...
Ali, nije o tome reč.

Ni o njegovoj misterioznoj smrti, niti knjizi koja se prošle godine pojavila "The End: Jim Morrison" Sema Berneta (Sam Bernett), vlasnika pariskog kluba Rock N'Roll Circus koji tvrdi da se te julske večeri Džim predozirao u njegovom lokalu i nakon bezuspešnih pokušaja, gosti, dileri (prokletnici, pr.a.) odneli su ga u stan u kome je živeo sa svojom pratiljom, muzom Pamelom. Takve i slične fantastične priče, da je mistifikovao sopstvenu smrt, da ga je ubila Vlada američka, crna magija, jesu možda zanimljive ali svakako nebitne za nas.

Za pet godina, koliko su bili na Sceni, Morison i Dorsi su preturili svašta preko glave. Preko noći su postali poznati i masovna histerija se širila poput kuge. Cimanje, devojke i muškarci koji padaju u nesvest, glamurozan život, hapšenje i skandal zbog toga, suđenje na kome je optužen da se na koncertu u Majamiju 1969. godine razvratno i lascivno ponašao. Tri tačke optužnice - "javno razgolićavanje, javni nemoral i pijanstvo". Jer je, navodno, Morison "pijan pokazivao svoj penis, stavio ruke na njega i trljao ga, zatim simulirao čin masturbacije na sebi i oralne kopulacije na drugima".

Suđenje, aksperimentisanje sa narkoticima (marihuana, hašiš, krek, kokain, spid-bol, meskalin, trip, esid, LSD ...), hektolitri burbona, starog dobrog "Džeka", kurvoazjea, vina, mase koja je divljala, tražila još skandala, vikala "Morrison! Morrison!!" - sve to je uticalo da on u jednom trenutku kaže FUCK OFF!! Ugoji se dvadesetak kilograma, prestane da se brije i šiša, krene da se kloni medija i mase obožavalaca koja ga je svuda pratila i vrati se svojoj prvoj ljubavi, Poeziji. Bilo mu je svega dosta. I kada je pomislio da se najzad sredio, da je pobegao od cele te ludnice, sa Pamelom, umire iznenada u Parizu.Sahranjen je na tzv. Groblju velikana, Per la Šezu, pored Oskara Vajlda, Onore de Balzaka, Šopena, Šarl Pjera Bodlera, Igoa i mnogih drugih.

Sve igre sadrže ideju smrti.
(Džim Morison)

Još u pubertetu ispoljavao je netrpeljivost prema autoritetima, što će i postati obrazac njegovog života. Zanimala ga je historija, stare civilizacije, posebno američki domoroci tzv. indijanci, slikarstvo (posebno "stari majstori"), čitao je svog omiljenog pisca Džeka Keruaka čije je knjige kao klinac zajedno sa Fedom (drugom iz detinjstva) krišom gledao u knjižari City Lights Bookstore u odeljku pod nazivom "Zabranjene knjige". Impresionirala ga je sudbina pisaca i umetnika. Posebno francuskih ukletih pesnika simbolista: Bodlera, Verlena, Remboa, Malarmea. Gutao je Ničea, Šopenhauera. Obožavao Vilijema Blejka, pa je krenuo i sam da piše. Mnoge njegove pesme iz najranije dobi naći će se na albumima Dorsa. U školi je uz minimalni napor dobijao odlične ocene (imao je IQ 150), ali i tu je imao problema sa autoritetima.
Uostalom, ne računajući tekstove i pesme koje je spalio ili bacio, napisao je više od 1600 stranica poezije, anegdota, epigrama, vizija, tekstova za pesme, eseja, beleški za pozorišne komade i filmskih scenarija. Za života izaći će mu par zbirki pesama i vizija, kao što su "Američka Molitva" (An American Prayer), "Gospodari" (The Lords), "Nova Bića" (The New Creatures), "Poeme" (Notebook Poems) ...

Mnoge od njih su i kod nas prevedene, ali retko kao prevod originalne zbirke već se gotovo uvek radilo o miksu (što mene naročito dovodi do ludila) više zbirki. Zato sam i odabrao "Divljinu" jer je prevod celog originala, a ujedno to su pronađene beleške i pesme koje su bile otkrivene nakon Morisonove smrti, i ništa nisu menjane, ispravljane (čak stoje i originalni faksimili rukopisa).

Burbon je poročno piće, podseća na
mleko hrabrosti, prefinjeni otrov od
bubašvaba i kore drveta, lišća
i muvinih krila izgrebanih sa zemlje
guste opne, menstrualne tečnosti bez sumnje
uvećavaju njegovu divotu.

To je napitak orlova.

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Iako su se Dž.Morison i Dorsi pojavili u jeku "flower-power" revolucije i bili prihvaćeni od hipika, oni sami nikad nisu bili hipi. Bili su više nihilistički nego psihodelični, nigde nije bilo te simbolike mira, ljubav, golubovi i slične stvari. Džim je uvek bio u kožnim pantalonama, tamnim košuljama i čizmama, a taj fazon je pokupio od Žerara Malange, art fotografa i francuskih dendija.
Nastupi i pesme su bili prepuni ritualnih žrtava, fascinacijom sopstvene smrti, davljenja španskih konja, erotskih prizora, stihova koji vrve od ubistava, linča, zemljotresa, gonoreje, pakla ...
Životinjska simbolika: insekti, gušteri, zmije, crvi, pacovi, divlji psi ...
Albumi su bili ljuti protesti mladih ljudi, katalozi psihičkih bolova tadašnje generacije kakvi su bili neuobičajeni za ono vreme kada su bendovi uglavnom pevali o Nebesima peperminta, marmelade i vizija narkotika koje još nisu probali.

Sleđeni trenutak pored jezera
Nož je bio ukraden
Smrt zmije
Ja poznajem nemoguće more
Kada psi laju
Ja sam ptica smrti
Nestašna noćna ptica

Majkl Meklur (Michael McClure), pesnik, dramski pisac, pripadnik bit-generacije, za Morisona je rekao:
"Džim je bio metamorfozni heroj čije su nas energija i smelost uzbuđivale. On je spoznao čulima i menjao opažaje alkoholom (svetim napitkom Dionisa, Boga drame i pijanstva, vina). Oduvek je znao da je pesnik, voleo je doživljaj i akciju, želeo je da srž materijalne prirode prekali u zlato gorkog uživanja. Obasjan lucidnom meskalinskom svetlošću mamurluka, prvi put sam video Džimove pesme u Londonu. Ne znam za boljeg pesnika u Džimovoj generaciji, koji je bio javna ličnost, takav zabavljač (možda jedino Majakovski u SSSR-u 20-ih i 30-ih), nijedan nije imao tako burnu i moćnu karijeru. Bio je strastven pevač (na nekim koncertima toliko dugo je mogao da peva da je publika morala da legne na pod), i tihi mladi talentovani pesnik. Kada čitam Džima, osećam prijatelja koji mi nedostaje. Osećam Džima kao brata sa kojim razgovaram."

Kao naši preci
Indijanci
sa njima delimo strah od seksa
preterano oplakivanje mrtvih
i sa strahopoštovanjem se zanimamo
za snove i vizije.

Fenomen njegove popularnosti nije zaobišao ni naše prostore, ali kao i većina sličnih pojava sa Zapada, fenomen je bio povezivan sa hipi pokretom. Površni pristup delu je pre isticao i pravio paralelu sa narkoticima nego sa historijskom avangardom, teatrom i poezijom. Morison je hteo, opirući se stegama tadašnjeg američkog puritanskog sveta odraslihh, koristeći destrukciju, samodestrukciju, opijate - da pređe na drugu stranu.
Ali, upozoravao je i na SISTEM koji je negirao pravo na slobodu. Koji je regrutovao mlade ljude za rat u Vijetnamu. On je bio glasnogovornik i pobornik radikalnijih metoda. Mi hoćemo Svet i hoćemo ga ODMAH!

Šteta što je otišao prerano i tako mlad. Zato, u znak sećanja, potražite u knjižari, čitaonici, biblioteci neku njegovu zbirku, pročitajte neku pesmu, ne dozvolite da vas jebu u mozak! A ako ste i dalje lenji, nađite neki album Dorsa, pustite omiljenu pesmu, evo je kreće ...

ČUDNA VREMENA

Čudna vremena su nas nagazila,
čudna vremena su nam ušla u trag,
uništiće sve naše male radosti,
mi ćemo nastaviti igru ili naći novi grad.

Čudne oči ispunjavaju čudne prostore,
glasovi će objaviti svoj umorni kraj,
domaćica se smeši, greh je uspavao goste,
čuj moje reči i znaćeš šta je greh.

Čudna vremena su nas nagazila,
kroz njihove čudne sate se vučemo,
usamljeni, zalutalih tela, izneverenih sećanja,
trajemo od dana do čudne noći kamena

***
NE DOPUSTI DA PESNIK UMRE
A MORISON JE UMRO ...

(grafit iz moje zgrade, godine 1986.)

(ja, 2001. godine)

S.S.Skala
u Nitogenu 05. V 2009. godine

2 comments:

drjackas said...

Skoro sve je tacno... Samo... da je bio pesnik.... Da li je dovoljno da covek sam sebe smatra pesnikom da bi to i bio? Da li je dovoljno da pise pesme da bi bio pesnik? Ne znam koliko je vama poznato ali on nikada nije bio priznat u pesnickim krugovima. Odatle i potice njegova depresija. To je san za kojim je oduvek ceznuo, a nije ga doziveo.

Alexandra Einstein said...

Hvala ti Bože da se našao neko ko će da piše o Džim Morisonu.Balkan još nije propao dok na njemu ima onih koji slušaju The Doors
p.s.Mogao si da pustiš neku pesmu da vide široke narodne mase razliku između muzike i konglomerata tonova.O ulepšao si mi dan odoh da slušam Dorse



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...