Splin i sećanja

Ništa na svetu ne traje večno.

(preživeli grafit na zidinama antičke Pompeje)

... ali neke stvari ipak odu prerano

S.S.Skala

Iako je nedelja za nama bila uzbudljiva, krajnje zanimljiva (barem nama ovde u NEPODUNAVSKOM Negotinu) - naime, održan je međunarodni festival Poezije "Pesničke Rukoveti" o kome ste ovde (kao i o završnoj večeri manifestacije) već mogli da čitate, mene lično iznenadila je jedna nesreća u isti mah. Kao što je poznato, nijedna nesreća/stradanje, ne dolazi sama/samo.

Groblje. Ukop.
Rajac.

Mesto gde se meštani sela Rajac ukopavaju, mesto gde ih nose na poslednje konačište, poslednji put iznad zemlje a onda u nju, tamo gde će im izmeti smrti, otpaci, ilovača i crvi udariti sam pečat, sertifikat da su sada stvarno mrtvi - nalazi se na brdu iznad samog sela, putem koji najpre vodi do mistično-drevnih Rajačkih pimnica, fantastičnih i božanstvenih u isto vreme. Ponajpre zbog tajni istorije i događaja koje u svom kamenu, naprslini, znaju i kriju i zbog uloge drevnog čuvara vina, tog božanstvenog napitka. Dar zaboravljenih dela šumskih bogova i omaški same prirode.
Kada se prođu glavnim putem (ako u tom lavirintu uopšte ima glavnog puta), Pimnice neprimetno iznenada i neočekivano tada zamenjuje - groblje. Prastari i takođe tako mudri, jedan za drugim smenjuju se rimski, vizantinski, starosrpski grobovi i humke. Vekovnom vatrom i suzama neba obrisana su imena, spomeni i reči za one koji nisu sa nama. Za one koje nismo upoznali ali su tu, i ipak su deo nas. Živih. Prastare kamene ploče i spomenike, sve više (poput metastaze) potiskuju crnomermerni grobovi novijeg datuma. Toliko ih je, da na mestu gde je bilo određeno da budu, više nema mesta, tako da smo mi, ožalošćena povorka sa krstom, koljivom, vencima i cvećem, pokojnikom u traktorskoj prikolici, sada zašli u jedan suvi izgoreli od suše vinograd.
Raka je bila već tu. Zjapila je, gruba, teško otkopana, usamljena među niskim čokotima. Kratko opelo lokalnog paroha, popa koji dolazi iz sela Radujevac, jer Rajac od pre par godina više nema svog popa, sveštenika; sa obaveznim pogledom u nebo i bacanjem jedva nađenog grumenja zemlje, nije me razuverilo da nisam omađijan, da nisam u snu. I dok su cigani i grobari spuštali beli sanduk iz koga se prelivao neboplavi pokrov, nisam mogao da verujem da ga nema, da nestaje, tu pred mojim očima dok ga ta suva zemlja guta, proždire, i da ga više neće biti.

Viena. Negotin.
Krug propasti.

Pravo sa pokopa i s gorčinom na licu od besnoga soliznoja u ustima, mi, negovi prijatelji, ostali smo na Pimnicama. Nismo imali snage da se vraćamo u kuću njegovih predaka, tamo gde smo bezbrojne žureve i besane noći provodili, u crni dom pun što iskrene što neožalošćene familije i poznanika. Ostali smo da to vino popijemo u njegovo ime, onako kako bi i on želeo, bez mnogo reči, gotovo ćutke. Očekivao sam da će svakog trena, svakog trenutka izroniti iz prošlosti, pojaviti se iza nekog drveta, onako večito nasmejan kakav je bio, svetle kose i puti, osmehom dečaka, da će doći da se pozdravimo. Kao što je često činio, pojavljujući se iznenada, od nekud ili pre od nikud, kada bi se najmanje nadali - i isto tako nestajao.

Viena. Početak.

Naime, evo o čemu se radi. Dino Mašić rođen 1983. godine, ove nedelje, 24. maja 2009. zauvek nas je napustio, barem na ovom Svetu. U Austriji, Vieni iliti Beču gde je živeo - stradao je. Selo Rajac odakle potiče sa majčine strane, koje je zajedno sa Negotinom u srcu nosio i svakog leta od rođenja posećivao, određeno mu je za večni počinak. Poput drugih, ali prerano, zatvorio je svoj krug, vratio se u prah, zemlju, grumen iz koga je nastao.

Negotin.
Krug.

U Negotinu smo bili komšije (iako su svi Negotinci komšije). Njegova baka kod koje je živeo kada bi dolazio, živi u istoj ulici gde i ja, tako da je naše poznanstvo datirano još iz najranijeg detinjstva, tom blizinom življenja bilo samo još više učvršćeno. Ali, kao što svi gradovi imaju građane, tako imaju i malograđane. Njegova poslednja poseta Negotinui Rajcu za života, koja (što iz ličnih obaveza, što zbog vojnog poziva) je bila nešto duža nego sve prethodne, poput njegova života završila se neslavno. Ti isti Negotin i Rajac, koje je iskreno nosio u srcu, znali su da ga gadno ujedu. Ti isti, koji su na ukopu ronili krokodilske suze, sami tražeći u sebi oproštaj - uzrok su gorčine i pada. Otišao je tada ne verujući da postoji tolika doza licemerja i pokvarenosti u tako malom mestu kao što je Rajac, ili Negotin. Uvek je bio trn u oku seljoberima. Njegova svetla put ili kosa, hod ili meki germanski naglasak našeg jezika - uvek bi se našla neka budala kojoj bi zasmetao. Ako nije to, onda njegovo ime ili kontradiktornost prezimena. A onda, pokušaj takve budale da mu razbije to dečačko (ali kao u devojčice) lice.
Naravno da mi, njegovi prijatelji, to nismo dozvoljavali, ali razbacani po kutovima časova i obaveza (ja prvi nisam uspevao često da skupim metar sati da provedem s njim). Mada, na mnogim "poljima totalnog opuštanja" bili smo zajedno. Mnogi Prvi Majevi, Đurđevdani, sve letnje i slične roštiljsko-vinske svetkovine u prirodi, Gitarijade u Zaječaru, doživljaji u vozu, šetnje po timočkim selima - sve smo to zajedno prošli.
Često hiperaktivan, sklon izazovima zalaženja u nepoznata područja, ni on nije odoleo. Dodirnuo je zlo. To fino malo zlo, zbog kojeg su već mnogi izgubili zdravlje, um i dušu.

Pad.

Mogao bih vam samo reći, draga deco, prijatelji, klonite se sranja, klonite se droga, ne uzimajte ta sranja u sebe. Ali ... Svako mora naći snage u sebi, najpre da se edukuje, shvati sebe, ne dozvoli da ga televizija, propaganda lakog i bezbrižnog života gurne u pakao užasa, zla. Ukapirajte, vi koji se još dvoumite, da vam sve droge ovoga sveta ne mogu pomoći da postanete bolji, da vidite bolje, da pišete, slikate ili svirate bolje, da karate bolje. Ne! Neće vam pomoći da shvatite suštinu, pobedite bol, strah, otuđenje.
Narkotici su samo deo trenutka, opijenost koju treba zaboraviti i krenuti dalje. Takvih se treba kloniti. Naročito onih teških. Lake su tu tek ponekad, ali teške ne. Ne dozvolite da vas uvuku u svoj pakao zavisnosti, krize, apatije. Ne dopustite da i sami postanete zlo. Hodajuća bolest, koju samo ta potreba zanima. Zombi. Pravi pravcati "to su narkomani".
Ukoliko imate prijatelje "koji su krenuli ne da dišu, već da jure zmaja", svakog jutra čim se probude kreću u lov, ne okrećite glavu od njih već im pomozite. Budite uz njih kada im je najteže, ne dopustite da ih tako majušna stvar zarobi, uzme zdravlje, oduzme dostojanstvo i progna na "ostrvo obeleženih", "ostrvo gubavaca", na kome će i najveći idioti svakom prilikom bacati drvlje i kamenje. Da gori od vas mogu da vas popljuju. A oni koji vas iskreno vole, da vas se stide.
Mnogi se nisu odupreli, ali vi nemojte sebi "to" dozvoliti. Pad.
Ukoliko mi, možda, ne verujete, pročitajte sledeće knjige:
Šarl Pjer Bodler: Veštački Rajevi
Tomas de Kvinsi: Ispovest jednog engleskog uživaoca opijuma
Mihail Bulgakov: Morfijum
Geza Čat: Dnevnik Morfiniste
Ili, pogledajte sledeći spisak ljudi koji, kada je trebalo da krenu dalje, više, preseklo ih je zlo, zlo koje su sami prizvali. Nesreća.
Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Džim Morison, Sid Višus, Ričard Hel, Ivica Vdović, Sid Beret, Milan Mladenović, Kurt Kobejn, Margita Stefanović, Sonja Savić - i ovde, a na žalost, nabrajanje ne prestaje ...
Za sve one koji, na žalost, više nisu sa nama, stihovi ali i opomena:

ZEMLJA I KOSTI

Neka nam tlo
Zemlja kaže
Gde su?

Neka nam grumen
Praha otkrije
Gde smo?

Za njiom sam krenuo
Ona me je i prekrila
Oči mi sklopila
Zemlja.

(Skala)

Dino, poslednji pozdrav od tvog prijatelja. Nadam se da si sada na nekom boljem mestu.

Dino Mašić (1983 - 2009)