Saturday, 4 May 2013

Vienna 1913


Pre tačno sto godina, jedan kraj Beča je u isto vreme bio dom Adolfa Hitlera, Leona Trockog, Josipa Broza Tita, Zigmunda Frojda i Josifa Staljina.


U januaru 1913. godine, čovek u čijem pasošu stoji ime Stavros Papadopulos, silazi iz voza tek pristiglog iz Krakova, na peron bečkog Nordbanhofa. Namrgođen, dugih seljačkih brkova, vuče za sobom tešku drvenu škrinju za putovanje. "Sedeo sam za stolom", napisao je godinama kasnije čovek kod koga je taj mrgud došao, "kada se na vratima začulo kucanje, ona su se otvorila i neznanac ušao unutra. Bio je nizak, mršav, njegovo sivo-smeđe lice bilo je puno ožiljaka. Nije bilo ničega prijateljskog u njegovim očima." Pisac ovih redova bio je ruski intelektualac i disident, urednik potonjih radikalnih novina nazvanih "Pravda" (Istina). Njegovo ime bilo je Leon (Lav) Trocki, i živeo je u Beču između 1907. i 1914. godine.
Čovek o kome je pisao, zapravo se nije zvao Papadopulos. Rođen je kao Josif Visarionovič Džugašvili, za prijatelje je bio Koba, dok ga svi pamte kao Josifa Staljina (ovaj nadimak potiče od nemačke reči "stahl", tj. čelik). Potonji sovjetski diktator, čelični Josif Staljin, proveo je mesec dana u ovom gradu, družeći se sa Trockim, pišući tekstove u Pravdi o marksizmu i nacionalnom pitanju zajedno sa Nikolajem Buharinom.
Trocki i Staljin su bila samo dvojica, od nemalog broja stanovnika centralnog dela Beča 1913. godine, ljudi čija je sudbina bila da grade ili razaraju tokom većeg dela XX veka. Bile su to međusobno nepovezane grupe. Dva revolucionara, Staljin i Trocki, bili su zapravo begunci. 
Za to vreme, Zigmund Frojd je već bio ugledan građanin Beča. Ovaj psihoanalitičar, koga sledbenici slave kao čoveka koji je razotkrio tajne ljudskog uma, živeo je i radio u ulici Berggase. Poznati neurolog se još kao dete doselio 1860. godine u Beč, a grad je napustio 1938. posle nacističke aneksije Austrije.


Mladi Josip Broz, koji je potom postao poznat kao jugoslovenski lider Maršal Tito, radio je u Dajmlerovoj fabrici automobila u Viner Nojštatu, gradiću južno od Beča, i bio u stalnoj potrazi za poslom, novcem i boljim životom. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan u austrougarsku vojsku.
Takođe, tu je i 24-godišnjak poreklom iz severozapadne Austrije, čiji je san da studira slikarstvo na Bečkoj Akademiji Lepih Umetnosti već dva puta propao, i koji u tom trenutku obitava u svratištu u ulici Meldermanštrase, kraj Dunava. U pitanju je prepodobni Adolf Hitler. Pretpostavlja se da je potonji nacistički lider živeo u Beču između 1908. i 1913. gde se trudio da preživi kao slikar. 

Beč 1913-1914: 
svi ovi likovi proveli su jedan deo svog života
unutar ovih par kvadratnih milja najužeg centra Beča

U svom veličanstvenom opisu Beča tog vremena, pod naslovom "Grom u sumrak", Frederik Morton opisuje Hitlera koji svoje cimere u svratištu gnjavi pričama "o moralu, rasnoj čistoti, germanskoj misiji i slovenskoj izdaji, o jevrejima, jezuitima i masonima". "Kosa bi mu letela na sve strane, bojom umrljane ruke su seckale vazduh, glas mu bio sve viši - do vriska dostojnog opere. I onda, iznenada, baš kao što bi započeo, on bi prekinuo. Pokupio bi svoje stvari uz snobovsko držanje, i ukočenim hodom otišao u svoj sobičak."
Stolujući nad svima njima, u prostranoj gradskoj palati Hofburg, živeo je ostareli car Franc Jozef, koji je vladao monarhijom još od vremena Velike revolucije 1848. Nadvojvoda Ferdinand, njegov budući naslednik, stanovao je u obližnjoj palati Belvedere, nestrpljivo iščekujući da sedne na presto. Njegovo ubistvo naredne godine, predstavljaće varnicu koja je dovela do požara Prvog svetskog rata.
Beč je 1913. godine bio prestonica Austro-Ugarskog carstva, koje je obuhvatalo 15 nacija sa preko 50 miliona stanovnika. "Iako nije bio melting pot u pravom smislu, Beč je predstavljao sebi svojstvenu mešavinu kultura, privlačeći ambiciozne pojedince iz svakog kutka Carstva", smatra Dardis Meknami, glodurka "Bečke Revije" (jedini austrijski magazin na engleskom jeziku), koja je u tom gradu živela sedamnaest godina. "Manje od polovine stanovnika ovog dvomilionskog grada u njemu je rođeno, a otprilike četvrtina se doselila iz Bohemije i Moravske u današnjoj Češkoj Republici. Tako je češki ravnopravno bio u upotrebi zajedno sa nemačkim jezikom u mnogim delovima grada. Carski podanici su govorili raznim jezicima", objašnjava ona. "Oficiri austrougarske vojske su morali da znaju da izdaju komande na još jedanaest jezika pored nemačkog, a postojao je i zvaničan prevod nacionalne himne Carstva na svaki od tih jezika."
Ta jedinstvena mešavina stvorila je sopstveni kulturfenomen, čuvene Bečke kafeterije. Legenda potiče od velikih količina džakova kafe koje je za sobom ostavila Otomanska vojska, koja se povukla posle neuspele opsade Beča 1683. godine.

Kafe Lantman, danas podjednako popularan kao i pre jednog veka

"Kultura kafenisanja i vođenja debata i diskusija po kafeterijama, predstavlja bitan deo bečkog stila života, kako nekada tako i danas", objašnjava Čarls Emerson, autor knjige "1913: U potrazi za svetom pre Velikog rata", koji je viši naučni saradnik za međunarodnu politiku na institutu Četem Haus u Londonu. "Bečka intelektualna zajednica je zapravo bila mala, svi su se međusobno poznavali, i to je omogućilo razmenu ideja preko granica njihovih kultura. Bio je to raj za političke disidente i begunce", dodaje on. "Nije postojala preterano snažna i centralizovana država, što nama danas izgleda pomalo neuredno za jedno takvo carstvo. Ukoliko ste tražili mesto u Evropi gde biste se sakrili i susretali puno drugih interesantih likova, onda je Beč svakako predstavljao sasvim zgodno mesto za tako nešto."
Frojdovo omiljeno svratište bilo je kafe Lantman. Još uvek se nalazi na Ringu, poznatom bulevaru u obliku prstena koji se prostire u krug oko Inerštata, starog gradskog jezgra. Trocki i Hitler su često posećivali kafe Central, udaljen nekoliko minuta hoda odatle, i gde su kolačići, novine, šah i nadasve ćaskanje bili strast posetilaca.
"Ono što je dobrim delom načinilo te kafeterije toliko popularnim i bitnim, bila je činjenica da su u njih išli svi", tvrdi Meknamijeva. "Tako je došlo do ukrštanja raznih oblasti i interesovanja jer su granice među njima bile veoma fluidne; one iste granice, koje su potom postale toliko rigidne u onome što danas nazivamo zapadna misao. Osim toga", dodaje ona, "pojavio se talas energije koji donosi jevrejska inteligencija, jedna sasvim nova klasa industrijalaca kojoj je punopravno državljanstvo i pun pristup školama i univerzitetima podario Franc Jozef 1867. godine."

Hitler i Trocki su srkali kaficu pod veličanstvenim lukovima kafeterije Central

Iako su društvom tog vremena muškarci još uvek pretežno dominirali, nemali broj žena je ostavio sopstveni značajan uticaj na njega. Alma Maler, supruga poznatog kompozitora koji je preminuo 1911. godine, i sama je bila kompozitor, ali i muza i ljubavnica poznatih imena svog vremena, poput umetnika Oskara Kokoške i arhitekte Valtera Gropiusa.
Iako je grad bio i ostao sinonim za muziku, raskošne balove i valcer, njegova tamna strana je takođe bila podjednako sumorna. Ogroman broj njegovh stanovnika je živeo u nehigijenskim uslovima, a samo te 1913. godine skoro 1500 bečlija je sebi oduzelo život, kako beleže zvanične hronike.
Niko ne zna da li je Hitler naleteo na Trockog, ili Tito sreo Staljina, ali umetničke fikcije poput radio-drame "Doktor Frojd će vas sada primiti, gospodine Hitler" (Lorens Marks i Moris Gran, 2007) pružaju veoma živu imaginaciju takvih susreta.
Ratni požar koji je izbio godinu dana kasnije, uništio je veći deo intelektualnog života Beča. Imperija se raspala 1918. godine, lansirajući u orbitu Hitlera, Staljina, Trockog i Tita, ljude čije će karijere obeležiti potonju istoriju Sveta.

Original teksta:

***
Kao prvo, danas - sveopšta kuknjava za Titom, ponajviše u medijima koji su ga na svaki mig Izvođača Nacionalnih Radova psovali i grdili poslednjih dvadeset godina. Kako su se Oni preokrenuli, tako i mediji, onako slobodno, krenuše za njima takvima. Ničim izazvani, naravno.

najbolji je burek oslojanjen između Uskrsa (levo) i Vaskrsa (desno)

Kao drugo, po drugi put ove godine, ceo dan gledam buljuke gastosa sveže predveligdenski pristiglih iz Vijen, kako širom slobodnih & javnih površina po Negotinu izbegavaju sa plaćesk parkirung i razbacuju leševe cigareta, bureka i jogurta oko svojih automobila. Sumnjam da su to naučili u Beču, kao što podjednako sumnjam da su ikada u životu ušli u neku od tamošnjih kafeterija. Jednom nogom na travnjaku Šenbruna, drugom u nekoj ungurjanskoj pojati, teško da će ikada nešto naučiti. A nećemo ni mi, ovdašnji, jer kazna za nenamensko đubrenje trave i asfalta je ista u Beču i Negotinu. Jedino što kod nas i dalje važi čuveno "će se dogovorimo".
Efikasnije bi bilo da oni lepo unapred plate parkiranje i kazne komunalnoj inspekciji (
za sve što rade ovde), ali - u Beču, barem neko da ima koristi. Pa neka onda divljaju po Negotinu do mile volje.
Narod smo koji obožava siledžije i diktatore umesto da poštuje umetnike i naučnike, ne razume i odbija prijateljsko kafenisanje, ćaskanje i sučeljavanje argumentima namesto pesnica, (pre)zreo za kolektivnu psihoanalizu poodavno. Narod koji ni za živu glavu neće potegnuti samoubistvo iz nehigijenskih razloga, već obrnuto - tek kada nas neko silom izvuče iz tog prirodnog nam habitata. Narod sa suicidalnim mitovima o sopstvenoj istoriji ne zna šta će sa ekologijom, makar mu je i sa uputstvom za idiote dali.


Kako kaže stara mudrost: Jebo nas Hitler.
Beč je tu apsolutno nebitan: ovde opsada još uvek traje, iako su Turci odavno pobegli.
Pre tačno sto godina.

3 comments:

Bosanac said...

Још један текст који завршава са ламентом "ох, какав смо ми поган народ"... фуј. Како вам не досади...

Lale said...

To se i ja pitam.

Lale said...

p.s.
Sigmund Freud 6.5.1856. - 23.9.1939.
Josip Broz 7.5.1892. - 4.5.1980.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...