Ružičasta Kocka, bez izlaza

Sloboda štampe.

Ako ste baš zapeli da shvatite šta to zapravo znači, red bi bio krenuti od samog početka - ne baš od slobode, ali barem od štampe. Mada, bolje bi bilo da se krenulo od onog prvog...

Štampa. Tisak. Press. Drucke. Stampa. Presse. Pečat.

Pritisak.

Sam pojam "štampa", koji se dugo vremena pežorativno koristio za sredstva informisanja - moderno rečeno "mediji" - u svom korenu (u većini evropskih jezika) ima izraz koji se koristi da opiše radnju nekakvog pritiskanja. Gutenberg je u XV veku smislio način kako da brže i efikasnije štampa i kopira pisanu reč. Prva obimnija knjiga koju je novom tehnologijom uspeo da uradi bila je Mazarenska Biblija. Da li je crkva imala i drugih uticaja na njegovo tehničko rešenje (osim povremenog anatemisanja), nije zabeleženo. To što prva Gutenbergova štamparska presa neodoljivo izgledom podseća na jednu inkvizicionu spravu za ubeđivanje (kostolom), kao i vek u kome je nastala - takođe nema nikakve (pisane ili štampane) veze sa Tomazom de Torkvemadom, savremenikom Johanesa Genzflajš Laden Gutenberga.

I tako, od Biblije, preko knjiga, naučnih radova, putopisa, preko dnevnih novina i magazina, došlo se do radija, televizije i interneta. Sve se to, još uvek povremeno naziva "štampom", kao što je i dalje podjednako podložno pritisku. Da ne zaboravim i ovo: iako su danas metode umnožavanja zabeleženih informacija uznapredovale čak do tzv. 3D-štampača, resavci nikada nisu prestali da postoje. Prepisivači svih fela i dan danas rade punom parom.

Metodom pritiskanja papira i slovne matrice premazane mastilom, između dve štamparske ploče, začeta su današnja sredstva javnog pritiska - pardon, javnog informisanja. Nema neke velike upotrebne razlike, kao što bi to asocirale ove dve naoko nepovezane reči.

Zaista, tako malo je potrebno da bi se stiglo od slobode štampe do slobode pritiska. Može i slobode drukanja, u toj disciplini smo svetski šampioni.

Današnji dan, 3. maj, proglašen je Svetskim danom slobode štampe/medija, i ove godine ga delatnici koji žive od informisanja upražnjavaju po dvadeseti put. Nije mi namera da u ovom tekstu lamentiram nad sudbinom tj. usudom lokalnih, nacionalnih ili globalnih medija, o tome se ionako naveliko (i previše) mantra poslednjiha dana. Medijski magnati, gospodari, tajkuni, baroni, krimosi, bizMismeni, politikanti, foteljaši, lokalni oborknezovi... svi se sumanuto utrkuju u konzumiranju slobode pritiska na medije. Oduševljeno otvaraju i gase (neki i pale) štampane i elektronske medije širom Besnare, koju po školskim atlasima i dalje nazivaju Srbijom.

Mali Čovek overdoziran je količinom budalaština koje mu serviraju pod maskom informisanja. Ono što se u medijskom prostoru Srbije XXI veka naziva informativnim programom ili istraživačkim novinarstvom, da se daleko kraće opisati: Skandal i Paparaco. Važi za sve - kako za "male" tako i za "velike" medije, naročito one za koje vam naplaćuju razne vrste pretplata da bi vas trovali kroz antene, kablove, pojačivače, cevi, tanjire, gajtane i ostala sredstva javnih servisa abrovanja.

Tzv. žutu štampu izmislili su oni poslenici javne reči kojima je vazda preče bilo da peru biografije nego zube. Boja se sama po sebi nametnula.

Ružičasta imperija (kako sebe likovi iz ovog uspelog offspringa žutog novinarstva nazivaju u svom informativnom programu), udarničko-prvomajski uvaljuje akontativnih 30 Pink kanala, uz još 70 u najavi, i to sve preko vaših kablovskih TV-operatera. Evo gde sam, ako to već sada nije (za)gušenje slobode medijskog izbora, po istom principu kao kod tabloida koji niču po kioscima posle svake kiše afera i bljuvanja po onima koji štrče iz balkanoidnih stereotipa pravila života. Reinkarnirana tabloidna televizija za sve režime, zgadiće vam živote svojom himnom "Majmune" koja se već neko vreme besomučno vrti na svim kanalizacionim roze frekvencijama, toliko da ćete kukati za čuvenom "VOOOlimo te OOOtadžbino naša". 

Naravno, pod uslovom da budete dovoljno blesavi pa nasednete na besplatnu ponudu kompilacije od 100 najogavnijih otrova za um, nazvanih Pink#1-100 TV kanali. A zašto ne bi - ionako kažu da je besplatno?! Aha... priručnik Janga Trovača, u praksi.

Roze Imperija uzvraća udarac, sveti se za emitovanje spotova Laibach i Gang Of Four u Dnevniku RTS, 5.10.2000. uveče.

Svi postojeći mediji u Srbiji, u sebi imaju genetski kod mutacije autocenzure, širenja senzacionalizma, panike, straha, pa čak i bezočnog laganja. Ta mutacija vuče korene decenijama unazad, ali je gen postao dominantan 1998. godine kada je legalizovan Zakonom o informisanju, kao jedini patriotsko-palanački dopušten vid trovanja uma. Slobodan Milošević, Mirjana Marković, Mirko Marjanović, Ivan Marković, Goran Matić, Goran Perčević, Uroš Šuvaković, Ivica Dačić, Vojislav Šešelj, Hadži-Struja Antić, Aleksandar Tijanić, Vučelić, Milanović, Komrakov, Željko Mitrović, Bogoljub Karić i - nezaobilazni Aleksandar Vučić, ministar istine u Vladi narodnog jedinstva zločina.

Te, 1998. godine, ugasili su Našu Borbu, dnevne novine kojima na profesionalnom planu, nezavisnom i istraživačkom novinarstvu niko od današnjih ne bi mogao da parira. Novina je, ne ugašena, već uništena, satrta da nikada više ponovo ne iznikne, zato što je u njoj bilo decidirano napisano da će bombardovanja SRJ od strane NATO biti jer je režim Slobodana Miloševića ispunio sve neophodne preduslove da do toga dođe. Naša Borba je zakonski ugašena u oktobru te godine, baš u vreme prvog najavljenog termina "zaprašivanja" Srbije. I to ne zbog komaraca, već zarad usijanih glava slonova boljševizma, od kojih neki još uvek jašu po grbači i živcima građana ove zemlje, kite se kvazievropejstvom i brigom za narod.

Kakva je, zaista, sloboda medija u Srbiji na dan dvodecenijskog obeležavanja borbe za njihovu slobodu? Moglo bi se reći - polovična, baš kao na gornjoj slici: niti gleda, niti žmuri, niti čkilji, niti namiguje. Ovde se gleda a ne vidi, sluša a ne čuje, govori i ništa ne kaže. Možda bi slika nekome bilo simbolična, zabavna ili smešno-patetična, da se ne radi o novinarki Mari Kolvin, koja je prvo izgubila jedno oko, a zatim 2012. i život (u Siriji) radeći svoj posao i boreći se da svet sazna istinu o tome šta se dešava u nekoj prašnjavoj pustari koja je verovatno bitna samo onima koji tamo žive i pojma nemaju zašto se oko nje ubijaju.

Ne treba mnogo pameti i očinjeg vida da se to shvati, bez obzira na današnje euforično lupetanje po svim novinama i RTV programima, kako Srbija "u regionu prednjači po pitanju poštovanja slobode medija" pa se onda stidljivo dodaje i "ali i po nivou autocenzure, pod ekonomskim pritiscima". Stvarno, ko bi to rekao? Pa, kada već nema ratovanja i sličnih omiljenih nam divljačkih disciplina, šta pa drugo o(p)staje kao sredstvo presovanja medija - osim vulgarnog ucenjivanja i podmićivanja. Danas se srbijanski mediji utrkuju ko će dublje da se uvuče u završetak sistema organa za varenje Aleksandra Vučića, onog istog za čijeg su vakta pre petnaest godina bili razvaljivani pribijanjem sudskih rešenja o zabrani rada, policijskim i inspekcijskim racijama, saslušanjima novinara, po nekom modricom i - metkom ili ciglom u potiljak.

Medijska krvna slika u kriptodepresivnom Negotinu identična je onoj kod mrtvog magarca. Džaba zelene trave, kada su 2010. presposobne agroliberalne vlasti u odlasku i džiberluk u formi emulzije nadridemokrata i socijalboljševika u povratku, uspeli da odjednom ugase oba lokalna medija - privatnu Samostalnu Televiziju Negotin i opštinsku Radio Televiziju Krajina. Od tada u Negotinu vlada, ne medijski mrak (jer i u njemu se može ipak nazreti kakva takva svetlost na kraju tunela), već svojevrsna medijska nuklearna zima. Te godine je definitivno obrisan i Forum na zvaničnom internet-sajtu opštine Negotin, za šta direktnu zaslugu treba pripisati političkom bašibozuku koji se odaziva na vabljenje "ds, ds".

Postoji par TV stanica instaliranih na obodu susednih opština, koje imaju nekakvu regionalnu frekvencu za emitovanje i koje jedino zanimaju gastarbajterski evri za snimanje svadbi i sahrana, plus redovno mesečno ceđenje suve drenovine iz opštinskog budžeta kako bi emitovale montirane izveštaje o samozvanoj lokalnoj vlasti u ovom gradu. To što se "Folk-Disk TV" sada zove "TV Istok", nekadašnja "RTV Zaječar" je sada postala Beoslonova "TV Best" i što će se buduća ovdašnja naprednjačka stanica zvati "TV Trans Negotin", ne znači da su to stvarno mediji. Možda pre - medijumi, koji čekaju neku novu političku Milju Vujanović, Alana Čumaka ili Ljubišu Trgovčevića, pa da krenu u etarsku eksploataciju (auto)cenzure koja pospešuje moždani pritisak Palančana u transu.

Ponekad mi se čini kako smo na korak od toga da se na medijsku scenu Negotina ponovo vrati letak, kao jedini vid informisanja građana koji nemaju internet. Zamislite samo, ovde ima i takvih. 

Nečuveno...

***

Da zaključim ovu Noć svetske slobode štampe, tj. medija:

Dobrodošli u Pink Cube. 

Odatle više nema izlaska, za razliku od onog SF-horor filma u tri nastavka. U ovoj Rozekocki nema nastavaka, jer smo se vratili na početak. Preostaće nam samo dimni signali, ukoliko se ne prenemo iz sveta Ružičastih snova.

A mediji u Srbiji, o njima se na današnji dan radi? Šta sa njihovim slobodama?
Mediji u Srbiji su taman toliko pritisnuti da ne budu preslobodni od slobode pritiska.

Laku noć, gospodini.