Koliko puta vam se desilo da su vam u jednom trenutku ključevi, naočari ili daljinski za TV bili u ruci, a u narednom trenu ih odjednom nema nigde? Gubljenje stvari na takav način ume potpuno da sludi čoveka - pa gde su pre mogle da nestanu za tih pet sekundi, koliko nam je trebalo da odemo po obuću ili novčanik... Ponekad te "izgubljene" stvari pronađemo posle par sekundi traganja, obično na nekom sasvim neobičnom mestu, a ponekad ih više nikada ne vidimo.
Zašto (i kako) se to dešava, šta je to u našim glavama zbog čega gubimo/pronalazimo stvari na najbesmislenijim mestima? I, što je najvažnije, postoji li neki način da to sprečimo ili da stvari koje smo "zaturili" pronađemo na lakši i brži način, bez živciranja?
Stručnjaci nam pružaju nekoliko naučnih objašnjenja ove pojave, kao i savete kako da to prebrodimo.
Ponekad nam se čini da se ovakve basmislene situacije dešavaju samo nama i nikome više, ali nauka kaže da je ta pojava daleko rasprostranjenija i češća nego što možemo pomisliti.
"Prosečna osoba zaturi do devet predmeta dnevno. Rezultati jedne ankete kažu da od 3000 njenih učesnika, najmanje trećina njih je dnevno provela u proseku 15 minuta tražeći zaturene stvari - mobilni telefoni, ključevi i razni papiri su na samom vrhu liste. (Wall Street Journal)
Zaista utešno deluje kada saznate da niste jedini, dok prekopavate ormare u potrazi za baštenskim makazama koje ste OPET izgubili. Ali, stvarno, zašto smo tako zaboravna vrsta?
Prema nekim istraživanjima, odgovor na to pitanje leži u ljudskoj sklonosti da radimo previše stvari odjednom. Tu sklonost volimo da okitimo epitetima kao što je "multitasking", ali kada sve saberemo, ispada da se jednostavno radi o preopterećenju naše memorije koje, pre ili kasnije, dođe na naplatu. U zaključku pomenute ankete piše da su "sitna memorijska štucanja sasvim uobičajena kod svih starosnih grupa"; međutim, stres, umor i "multitasking" itekako mogu pojačati našu sklonost ka činjenju takvih grešaka.
Šta se dešava u našem mozgu kada nešto zaturimo?
Ukoliko ste od onih koji stoje nasred sobe i dive se sopstvenom umeću gubljenja nečega što su upravo imali u ruci, može vam pomoći ako saznate šta je to u mozgu što omogućava ove frustrirajuće kikseve u pamćenju.
Profesor psihologije Danijel Šekter sa Harvarda, u svojoj studiji "Sedam grehova memorije" navodi dva razloga za to:
1. Kad nam ne pođe za rukom da aktiviramo memoriju i na ispravan način kodiramo ono što u određenom trenutku radimo - npr. kada vaša mačka povrati na tepih baš u trenutku kada ste ušli u kuću, a vi se fokusirate na to umesto na činjenicu da ste ključeve bacili na kauč.
2. Kad se nalazimo u fizičkom ili psihičkom stanju (dok pokušavamo da povratimo memoriju) drugačijem od onoga trenutka koga bi da se setimo - npr. ogladnite, pa skoknete do ostave, gde mobilni telefon ostavite na polici pored tegle kikiriki-butera, ali kada se po njega vratite više niste gladni.
2. Kad se nalazimo u fizičkom ili psihičkom stanju (dok pokušavamo da povratimo memoriju) drugačijem od onoga trenutka koga bi da se setimo - npr. ogladnite, pa skoknete do ostave, gde mobilni telefon ostavite na polici pored tegle kikiriki-butera, ali kada se po njega vratite više niste gladni.
OK, reći ćete, kako onda da izbegnemo te mentalne greške?
To što sada znamo uzrok pomaže da se osećamo bolje, ali svi želimo da do ove "zaboravnosti" uopšte ne dođe. Evo nekih saveta:
1. Budite prisutni, svesni prostora u kome ste
Lako je protrčati kroz dan sa uključenim autopilotom, radeći i misleći o toliko različitih stvari odjednom tako da deo našeg mozga zadužen za rutinske aktivnosti nije povezan sa delom mozga odgovornim za svesno mišljenje.
Stiver Robins kaže: "Potrebno je da odlučite gde je tačno mesto na kome vam stoji novčanik, i da u glavi stvorite mentalnu sliku sebe kako ga tamo stavljate. Svakoj stvari odredite mesto na kome stoji, a slikama trenirajte mozak da vas podseća da ih tamo stavite čim uđete u kuću ili kancelariju." To možete jednostavno upotpuniti i izgovaranjem rečenice naglas: "Stavio sam ključeve na/u (tamo gde im je mesto)." Povezivanjem određene radnje sa mentalnim slikama olakšavamo svom mozgu da nađe odgovor na pitanje "Gde je...?"
2. Smirite se pre nego što krenete u "potragu"
U intervjuu za Daily Mail, Majkl Solomon objašnjava 12 principa nalazologije (eng. findology) koje je opisao u knjizi "Kako pronaći izgubljene stvari": "Nešto ste zaturili i prva misao - osnovni instinkt - je da to potražite. Krenućete da tražite odmah, nasumično i sve više sumanuto kako vreme prolazi - a baš to je najčešća greška koju ljudi čine. Sačekajte malo, tako će vam se na miru stvoriti slika gde bi zatureno moglo da bude." Ako budete pribrani, vaš mozak će lakše moći da pretraži sećanje na sva mesta gde bi taj predmet mogao da se nalazi.
3. Tražite temeljito i sistematski
Čak i kada je na autopilotu, mozak još uvek obavlja lavovski deo poslova vezanih za vraćanje stvari na pravo mesto. Ukoliko ste nešto zagubili, krenite sa temeljnom pretragom prostora u kome bi trebalo da se nalazi. Morate znati - zaista je moguće u nešto gledati a ne videti ga; probajte da fokusirate um ponavljanjem naglas naziva onoga što tražite, krećući se u sve širim krugovima od mesta gde bi trebalo da bude. Dobro pogledajte iznad, ispod, iza i oko svakog objekta u tom prostoru. Moguće je da ste, u mozgu zbunjenom u magli žurbe, svaki put za dlaku omašili ono što tražite.
***
Sedimo komšija Bata i ja, gledamo utakmicu u Bariju, i on reče da mu dodam otvarač za pivo. Skrenem pogled sa ekrana, al' kad ga vratim - šta je bre ovo: nije Bari, nije devedeseta, gori Skupština a u ćošku ekrana milenijumska cifra?! A nema ni Bate iz Mirijeva, niti je njegov stan, već moj stari u Negotinu. Skrene mi pogled da vidim da li je neko dirao daljinski - tu je, bre - kad na ekranu odjednom Milošević, ispod njegove face tekstualno potrkalo samo šiba zahteve za dizanjem spomenika njemu u čast, negotinski stan moj (al' novi), godina dveiljadešesnesta. Ej bre, pa šta je sad ovo - nit mi je mačka bacila peglu na tepih, nit mi se jeo kikiriki-buter, nit sam bacao po kaučima ključeve kola koje nemam - a rupe u pamćenju sustižu jedna drugu.
Neko mi je za pet sekundi maznuo deset, pa za još pet - šesnaest godina. I sad nikako da se setim gde sam ih stavio. Kraj otvarača flaša i daljinskog za TV sigurno nisu, redovno proveravam. Doduše, nisam k'o neki pa da zaboravim koliko sam bio gladan pre prenosa utakmice, ali ni utakmice se ne mažu na lebac k'o nekad, čak i njih danas drže po špajzama pa ih vade čim naslute da će neko u kući možda početi da se seća. Gladna usta ne zaboravljaju k'o puna (ne uvek i sita).
Otkud bre te, ne rupe već rupčage u pamćenju?
Počev od 2000. pa na ovamo, uopšte nije mali broj onih koji su u tom periodu bili u vrhu vlasti, konstantno ponavljajući mantru "nećemo živeti u prošlosti, gledamo u budućnost". Sve bi bilo lepo da to zapravo nije bila mantra zaborava, ne toliko naše loše sadašnjosti koliko njihove pokvarene prošlosti. U tome su prednjačile demokrate (mada ne samo oni, svakako), ponašajući se ošamućeno kao kokoške na podnevnom suncu, iako prošlost uči da se ne kljucka i serucka po dvorištu kad je sunce najjače jer može opasno da ošine i jaču pamet od pileće. Uz njih su podjednako seruckali i kraduckali socijalisti, kojima je osnovni cilj bio da se u dvorištu zaboravi ko je bio i ostao glavni & odgovorni urednik nesrećnih devedesetih.
Trajalo je to desetak godina, sve do osnivanja i naročito izborne pobede pa dolaska na vlast naprednjaka. U dvorište su tada utrčale lasice koje, suprotno od kokoški, nisu htele da se zaboravi ko su, već su se time dičile. Međutim, i to je trajalo kratko, svega par godina i po izanđaloj DOS-formuli drž'te lopove... e jbg, sve dok Veliki Farmer nije sve njih još jednom postrojio i saopštio kako mu ne pada na pamet da hrani bilo koga drugog osim kokoški. Posebno je opomenuo Lajavog Krelca i Bajčetinskog Faraona: ili malo kljuckate i mnogo seruckate, ili idete u Hag. Tako se, na kraju, čak i zemunski Veliki Lisac iz Haga vratio kući kao posrana kokoška prepune voljke.
Sada oni, koji su od milenijuma kljuckali, već četiri godine uglavnom seruckaju, socijalisti rade ono isto u kontinuitetu, naprednjaci su sve bliži konačnom preokretu i zaokretu ka žutom seruckanju, a Šešelj svoje ne prestaje punih četvrt veka i to u obimu koji odgovara njegovim gabaritima. Glede Šešelja, ni u jednom trenutku opcija kljuckanja nije bila u izgledu, samo ona druga.
Kako izbeći zaturanje prošlosti zarad besmislice sadašnjosti, ili čak potpuni gubitak sećanja na dobro? Hajde da probamo Solomonovu taktiku:
1. Ne dopustite nikome, pa ni sebi, da vas vodi autopilotom kroz život. To naročito podrazumeva predaju ispiračima mozga, zaperima kanala razuma, koji će vam tim ispiranjem - pojačanim centrifugom zatupljivanja uz pomoć reklama, lažiranih vesti, rijaliti budalaština i lavinom besmislenih antiinformacija - isprati i sve slike-sećanja na bolje od ovoga što imate i na dobro uopšte. Vaša sećanja u velikoj meri određuju vaše "ja" i utiču na vašu budućnost, onu koju imate u svojim rukama. U ovim krajevima TV-daljinac zovu još i pilot... Zamislite samo taj daljinski za TV, taj autopilot, koji sam za sebe bira programe koje ćete gledati. Koliko bi to čudo ostalo u vašoj kući? Toliko. Pa zašto onda da ostane duže i u vašim životima?
2. Život je danas namerno sveden na instinktivno ponašanje bez mnogo razmišljanja, nasumično i sumanuto reagovanje na sve jeftinije spoljašnje nadražaje. Kupujte, navijajte, radujte se ili tugujte, glasajte, hodajte, spavajte, stanite, jedite, radite, kukajte, lažite sebe i druge, razmnožavajte se ali se ne množite, bespogovorno slušajte poput mašina sve što vam se servira i naredi... počinite očekivanu grešku. Sačekajte malo, saberite se, dopustite vašem mozgu da se priseti kako niste sami niti jedini na ovom svetu, i naročito gde se sakrilo vaše sećanje na dobro. I naći ćete ga.
3. Da, zaista je moguće u nešto gledati a ne videti to. Temeljito i sistematski pružajte otpor sistematskom ispiranju vašeg mozga i njihovih prošlosti. Ne sužavajte krugove sećanja na dobro i na sebe same. Temeljito i sistematski pogledajte iznad, ispod, iza i sa strane svaku reklamu, ponudu koja se ne odbija, robu u prodavnicama, politikante koji vam se nude na glasanjima bez mogućnosti izbora između stvarno različitih. Kada vas konstantno drže u magli žurbe i straha, dobrim delom i uz vašu pomoć, svaki put ćete za dlaku omašiti ono što tražite.
Znamo mi sve to i bez Majkla Solomona, zar ne? Samo... malo smo zaboravili kako da se setimo.
Zar ne, Golume?
No comments:
Post a Comment