Petardistansko prangijanje

Kako je to u podivljalom društvu red, počećemo od onog što bi zapravo trebalo reći na kraju.

Svaki nastavnik tzv. građanskog vaspitanja, ukoliko svoje učenike ne uspe da nauči razumu po pitanju novogodišnje razularenosti - zaslužuje profesionalnu ocenu nula, oduzimanje statusa nastavnika tog predmeta i obavezno ponovno polaganje ispita iz pedagogije (bez obzira koju diplomu ima).

Svaki roditelj, koji stoji kraj svoga klipana i cereka se dok ovaj razvaljuje petardama sve oko sebe, i pritom ne zarezuje prolaznike koji stoje i gledaju ludake dok im se njihova deca u strahu grčevito drže za ruku ili nogu, čekajući da stoka prestane - dakle, svaki takav "roditelj" zaslužuje kazneno-popravni besplatan humanitarni rad u nekoj dečjoj bolnici, sirotištu ili prihvatilištu za osakaćene kućne ljubimce.

Svaki prodavac mikroeksplozivnih i sličnih naprava biće zakonski kažnjen odgovarajućom kaznom preslikanom iz zakonskih odredbi vezanih za proizvodnju i preprodaju droge i oružja.

Dok se petardirano iživljavanje zakonom decidirano i apsolutno ne zabrani, a pomenute kazne ne uvedu i ustale u ovom retardiranom društvu - od nas neće biti ništa.

Kada je Alfred Nobel izmislio dinamit, namera mu nije bila da obezbedi balkanske manijake svih uzrasta dovoljnim količinama pokućnog sredstva za samouništenje i zatiranje - od bubnih opni do gena. Želeo je, zapravo, da svom ocu (vlasniku fabrike nitroglicerina, u kojoj je i sam radio) omogući bezbedniji proizvodni proces, jer su mu se radnici svaki čas povređivali usled veoma lake samozapaljivosti proizvodnog asortimana. Zato je smućkao dinamit, novu vrstu eksploziva koja je bila bezbedna po njegove radnike (i kasu za isplatu odšteta onima koji su stradali, naravno). Kada je shvatio da na svetu ima ludaka koje je baš bilo briga ne samo za njegove radnike već za bilo kog "nepodobnog" pripadnika ljudske vrste, te da je vrag odneo šalu u vražju i svaku drugu mater - Alfred se pokajao. Sakupio je debele pare i osnovao fond, čiji je cilj bio da podstiče i nagrađuje jednom godišnje onoga ko najviše doprinese napretku čovečanstva, i to u pet oblasti: medicina, hemija, fizika, književnost i doprinos svetskom miru.

Neka, inače mnogo fina, gospoda nisu sa oduševljenjem prihvatili Nobelovu ideju, porodica još i manje. Pare su bre to bile, debele i ne za bacanje. Kako god, tek pet godina po smrti Alfreda Nobela dodeljena je prva Nagrada, i to baš za mir: švajcarcu Anriju Dinanu, osnivaču Crvenog Krsta.

Da zastanemo sa daljom pričom o Nobelu, biće u ovoj godini itekako vremena i prilika za još priče o njemu.

that's progress

Kinezi su izmislili barut, najverovatnije u XII veku, kako u vojne svrhe tako i zabave radi careva vatrometima i sličnim pirotehničkim idiotarijama za mase. Kroz vekove su kineske rakete i mongolske ručne granate evoluirale u savremenu zabavu za decu i frustraciju dežurnih u Hitnoj pomoći. Danas, bez ikakvog pozivanja na odgovornost, možete kupiti po kineskim i ne-kineskim radnjama kompletan arsenal pirotehničko-minsko-eksplozivnih pomagala za one zamagljenog uma svih uzrasta. Neće odgovarati prodavac jer valja navlaku, neće odgovarati konzumenti jer kupuju, a nećete dobiti ni obavezan fiskalni račun u kineskoj radnji - šta god da pazarite.

Nećete imati ni mira u sopstvenoj kući, danju i noću - bez izuzetka. Gledaćete varnice kako lete kroz mrak, skičanje užasnutih kerova koje su nečija deca okitila, danonoćno pištanje auto-alarma i psovke vlasnika sa okolnih prozora. Videćete po ulicama manijake, jedan drugome sve do ušiju, kako tumaraju naokolo džepova punih petardi, raketa i topovskih udara, zamućenih pogleda poput heroja sa Konavala dok maljutkama razvaljuju Dubrovnik, poput zamišljenog Limonova koji se koncentriše na Sarajevo, ili NATO-pilota koji bolesno disciplinovano neljudski krlja po vozovima, autobusima i kolonama civila.

Svi oni samo "rade svoj posao", i svi do jednog (kada im kažete da je to besmisleno ili bezumno) izgovaraju (neko u lice ili čelo, neko u mikrofon, a neko kroz mlečne zube) uvek isto "ko te jebe" - apsolutno nebitno na kom jeziku. A dobićeš i još jednu detonaciju pride čim okreneš leđa, jer si stariji i veći.

Ovako se počinje ... a ovako završava.

I tako stalno, sve dok neko od potomaka Boška Buhe sam sebi ili nekome drugom ne da po prstima. Naravno, tada je već kasno, za svakoga pa i za prste. Nema frke, zaboraviće se do naredne Najluđe noći (mada ona na Balkanu izgleda traje 365,25 dana u proseku).

Ne pucaj nikada!

Vlasti piromanskih država na Balkanu, podjednako i bez obzira na aktuelan EU-status, redovno apeluju na svoje građane da se uzdrže od divljaštva, kupovine petardi i detoniranja istih, maltretiranja komšija i njihovih kućnih ljubimaca. Da svojoj deci, dovoljno dorasloj da drže u ruci praskalicu (za početak, kasnije ćemo već naći neku jaču prangiju primerenu uzrastu), objasne kako oko njih žive i drugi ljudi koji takođe imaju decu, i da bi svi oni želeli na miru da se odmore od posla ili nezaposlenosti, od budala i budalaština koje ih okružuju, neka makar jednom u godini odmore slušne koščice od bilo kakvog vida agresije.

Da vlast koja lepi plakate ne šalje antiporuke preko onih u njenom vrhu.

Da na državnim plakatima umesto "Ne pucaj za vreme praznika!" obavezno piše "Ne pucaj nikada!"

Nema šanse - ovde narod i njegova vlast obožavaju oružje.

Nije ovo tamo neki blesavi Island, gospodine.

Ovo je Petardistan, bre.

***

Kao što se dalo očekivati, 2014. godina je počela sa pucanjem. Baš kako se i završila.

A kako bi drugačije... i zašto?