G. Mijat Lakićević u svom tekstu pod naslovom „Bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretka“ razvija nekoliko glavnih teza:
- O neoliberalizmu piše svako kome to padne na pamet, iako o tome pojma nema
O svakoj temi piše i poneko kome to nije struka, ali o neoliberalizmu
danas pišu i mnogi ekonomisti, sociolozi i filozofi, domaći i strani,
kojima to jeste oblast istraživanja – Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011, Karl Polanji, Velika transformacija, Jovan Dušanić, U zagrljaju neoliberalne hobotnice, 2013, Slavoj Žižek, U odbranu izgubljenih stvari,
2008, itd. Njihove analize i kritike su veoma argumentovane i
neprimereno je tako paušalno i sa podsmehom odbacivati svaki kritički
ton.
- Neverovatan tehnološki napredak poslednjih decenija postignut je upravo delovanjem zakonitosti neoliberalizma
Zapravo je veliki tehnološki napredak kontinualan proces koji dobija
ubrzanje sa sve većim dostignutim stepenom napretka. Istini za volju,
strateška istraživanja, dakle ona koja najviše i dalekosežno utiču na
tehnološki razvoj, ali i sve više koštaju, više ne finansiraju kompanije
i korporacije, nego države. Samim tim je taj skuplji i neisplativ deo
istraživanja prebačen svim poreskim obveznicima na teret, a koristi od
primene rezultata istraživanja ubira mali procenat korisnika. Tada
nemaju prigovora na mešanje države u privredne tokove.
- Podstaknuta je inventivnost na svim nivoima rada, za razliku od nekadašnjeg šabloniziranog radnog procesa
Masovna proizvodnja u velikim fabrikama, karakteristična za
“fordističku” fazu kapitalizma, preseljena je na istok, u Kinu, Indiju,
Pakistan … u zemlje sa izuzetno jeftinom radnom snagom. Ničega tamo nema
od inovativnog rada, niti od normalnih uslova za rad, kao ni zaštite
životne sredine. Taj “inovativni” rad je ostao u razvijenim zemljama
visokih tehnologija u kojima usluge dobijaju sve veći značaj. Obavljaju
ga radnici srednjeg i visokog obrazovanja, vezani ugovorima sa veoma
kratkim rokovima za firmu, tako da se uživanje u inventivnosti često
svodi na grčevitu borbu za produženje ugovora o radu.
- Veliki umetnici i naučnici danas ostvaruju materijalne
blagodeti, za razliku od perioda pre neoliberalizma, kada su takvi
živeli u bedi, a naručioci njihovih dela bili, često nezasluženo, bogati
Naravno, uvek je bolje kada naučnici i umetnici mogu za života da
dobiju priznanje za svoj rad, između ostalog i materijalno priznanje.
Ono što nije dobro je upravo uzdizanje materijalne nagrade na
pijedestal vrhunskog priznanja za nečije delo. Bogatstvo kao merilo
uspeha u životu i kao vrhunski cilj vredan upotrebe svih sredstava da bi
se do njega došlo, jeste tipična odlika kulture neoliberalnog
kapitalizma.
Druga tipična odlika kulture koju proizvodi neoliberalni kapitalizam
je diktat sreće, opet komercijalno merljive – u okruženosti materijalnim
blagostanjem, u večito mladalačkom izgledu, u brendiranoj garderobi, u
novom modelu automobila. Život sa problemima, nemaštinom, bolestima i
nesrećama je za neuspešne. A neuspešni su zapravo najčešće lenji ili
nesposobni, pa su i zaslužili da tako prođu i država nije dužna da
pomaže takvima.
Ljiljana Latinović
(autorka je ekonomista i članica Građanskog saveza)
***
Da se neko od učesnika ne bi (d)osetio uvređenim ili zapostavljenim, evo tajmlajna dosadašnje polemike:
22.01.2014. Milutin Mitrović – Rodu o… (neo)liberalizmu
No comments:
Post a Comment