Bol fantomskog uda

Amputacija u medicini predstavlja hirurški zahvat odstranjivanja određenog organa ili dela tela (najčešće ekstremiteta) zahvaćenih neizlečivim oboljenjem ili nepovratno fizički oštećenih. Vrlo često se dešava da je amputacija jedini izlaz za spas zdravog (dela) organizma.

Posle intervencije, pacijenti vrlo često "osećaju nešto" na mestu gde se nalazio odstranjeni deo tela - imaju fantomske bolove, svrab, golicanje, pa čak i primisao kako mrdaju nedostajuće prste ili ud. Neki naučnici smatraju da je za to "odgovorna" aura, koju je svojevremeno Kirlijan uspeo (navodno) da fotografiše.

Mozak, iako centar nervnog sistema, paradoksalno, ali sam po sebi ne može da oseti bol. Zbog toga, bol mozga ne postoji. Amputacija dela mozga stručno se naziva lobotomija, i praktikuje se kod teških hirntrauma, mada su joj pribegavali i neki "lekari" definitivno luđi od svojih pacijenata. Zakivanje klinova kroz nos ili otvor suzne žlezde, a sve u cilju supresije nenormalnog seksualnog ponašanja, pa čak i "razgovora sa đavlima", korišćeno je do sredine prošlog veka.

Bezuspešno.

Pre tačno sedam godina, somatska varijanta imena sa ove daske na slici, odsečena je od ovozemaljskog tela savremenog srbijanskog društva. Nekoga je to zabolelo, nekoga nije. Problem leži u tome što je ta bolest svojim velikim delom ostala u mozgu, odakle se niko nije potrudio da je istera. Naprotiv, Car Boris je pokušao nešto još gore - da izmisli još jedan kalendar i izjednači 11. i 12. mart. U meri, u kojoj se Ivica Dačić zaista odrekao svog Požarevca, toliko je Tadić otvorio sebe i svoju stranku za sumanutu Miloševićevu populističku ideju o tome kako treba vladati Srbijom. Danas nije bilo Dačića pod lipom; sa druge strane, nije mali broj onih koji smatraju da je tamo mesto mnogo više Tadiću i njemu sličnim licemernim narikačama nad Zoranom Đinđićem.

Bolest koja mozak ne boli, ali zato razara sve naniže.
Kolektivistički, saborno-anomičan palanački neum, ne poseduje osnovne prerogative da bi mogao da se bori protiv kolektivnog bezumlja, usled čega je ovo društvo ovoliko podivljalo, postalo bolesno, bez ikakvog čulnog doživljaja sveta i vremena oko sebe. Zato što društveno-autističan mozak sebe amputira iz stvarnosti u kojoj se nalazi, a okolinu pretvara u sopstvenu metastazu.
I zabole ga za to.

***

Prvi razvodnik straže sa slike, nekada u prvom a danas u krupnom planu, nikada nije bio niti će biti - čak ni fantomski - nalik Zoranu Đinđiću.

Svako ko sebi dopusti takvu izjavu, dostojnu tri Besomuka iz romana Stivena Donaldsona o Tomasu Kovenantu - neverniku i gubavcu, nije ništa bolji od takvih o kojima priča. Ne pomažu tu ni adrenalinska patetika, ni metafizika, niti "preči" ciljevi poređani po vertikali. Ne pomaže ni ljigavo izjednačavanje fantomskog i stvarnog bola.

Tako je najlakše sebe amputirati od svojih.
Onih, koje sve to zaista boli.