Sunday, 17 March 2013

Cotidianam Vitae Ordinariae


Politika je čudo. Da bi se time bavili potrebno je da mnogo znate, i još više da ne znate. To mu otprilike tako ide kod nas. Ne valja mnogo da znaš, zaboleće te stomak. 
Plus, uglavnom ćeš da sanjaš posao i platu.
Čak i ako si ih nekada imao.

Raj naroda nebeskog

U Srbiji se lokalna i visoka politika stalno prepliću i nipošto ne raspliću. Najprostija stvar kod nas, nekom ko posmatra sa strane, izgleda ne kao jedan već kao cela mreža Gordijevih čvorova, koje ni Aleksandar ne bi mogao da raseče. Ne bi, jadnik, znao odakle da počne.
Ovde ne možeš da budeš iznosač smeća ukoliko nisi član neke od vladajućih partija - prekomponovanih ili novokomponovanih, svejedno. A, dao bog, kod nas su sve partije vladajuće. Ovde policija ima sindikate, ali kao i svaki drugi, i njihovi sindikati su partije u malom ili su partijske ispostave po firmama. Ovde je policija firma, društvo sa ograničenim... nečim, i neograničenim ovlašćenjima & neodgovornošću.
Baš kao i lekari, koje iz operacione sale opštinskim kolima dovezu do lokalne skupštine, da naprave kvorum, pa se lepo tim istim kolima vrate nazad da zakopčaju utrobu pacijentu. Kakve su nam lokalne skupštine, sterilnije su od hirurških sala - od tih likova i bakterije i virusi beže kao od kuge.
Ovde ministar za (tuđe, tj. naše) pare na samozvanom srBodavosu, tj. najvećoj solani koja kod nas ordinira jedared u godini na vrh Kopaonika (da bi prisutni osetili taj duh visine Olimpa), kaže da biznismeni treba sami da pišu zakone koji ih se tiču. Kao, do sad neki od njih nisu to radili. Pitanje je šta stvarno rade oni kojima je to posao. Na čelu sa tim URSuljem, belim medvedom svih postoktobarskih vlada.
Ovde se politikom ne bavi niko ko nema nekoliko partijskih knjižica u džepu, plus barem još dve u svakom rukavu. Kod nas politika, ona prava, ne postoji ali zato političara ima bezbroj. Isto kao i selektora fudbalske reprezentacija ili gomila patriota "zaslužnih" za uspehe zaludnih pojedinaca, koji su sve svoje u nauci, sportu, umetnosti ostvarili uz pomoć samih sebe i nikoga drugog.
U Srbiji za kvazietno arlaukanje dobijete 'ladno sto hiljada evra, uz svesrdno razmetanje lokalnih bilmeza koji nemilice bacaju budžetske pare da bi baš vi pobedili - pa da se posle poĆastimo, red je.
Ovde pacijenti umiru jer čekaju mesecima red za skener, da bi im rekli kako su zakasnili. Jer nemaju par hiljada prokletih evra za operaciju nekog prcoljka od krvnog suda koji im život znači. Ovde pacijenti idu na rentgen pluća četiri puta za deset dana, jer izabranom lekaru niko nije hteo da kaže da one slušalice oko vrata sme da skine i upotrebi ih čak i u radno vreme. Vala, baš izabran.
U Srbiji, za to isto vreme, petočlana porodica bez prihoda, sa troje polugole dece, svake božje zime ne zna da li će dočekati proleće u napuštenoj štali, u kojoj preživljava na vrh neke vetrom išibane čuke po Homoljskim vukojebinama. I onda im donesu televizor, ti isti bilmezi. Kada ih sledeći put neko bude obišao, biće to poštar sa računom za struju koju nemaju i privatni sudski uterivač dugova koji je došao po TV pretplatu. Da se Kockoglavi direktor javne kuće informisanja slučajno ne zapusti.

Radomir Konstantinović kaže da je palanka moguća u svakom društvu. Zato je samo kod nas to pretvoreno u filosofiju, stil života u kome niko ne vidi ama baš ništa problematično.

Pakao svakodnevice običnog života

A šta to rade, kako žive oni širom Zlog Sveta - oni, što nas mrze?
"Oni" život vide i sve počinju od sitnih, malih stvari koje se tiču prvenstveno njih samih. Pa, ako imaju vremena i volje, ponekad bace oko i na vesti iz Velikog i jedinog nam Sveta.

Šta se nekom Englezu jebe za Negotin, Ruandu, Berluskonija, Kamčatku ili Zelenortska ostrva, kad mu na živce ide komšija Paki čija deca arlauču po dvorištu, gaze leje cveća i prekopavaju travnjak ispred kuće, dok im lenčuga od oca (koji se grebe mesečnu socijalu, za prosečnog Srbina nedosanjanu) u garaži turira razdrndani polovni auto, iako ima para da kupi bolji.
Onda Johhny English lepo cimne bobija, ovaj dođe i opomene mongoloide, pa ako se ne urazume, pljas - kazna za nepoštovanje uličnog kućnog reda. Potom isti pandur obiđe svoj kvart, svima poželi dobar dan i oni njemu, kod najstarije babe u kraju svrati na čaj, skine mačora sa krova, pa onda posle završene smene
ode u pab da skrlja par točenih piva sa ortacima. Onda zapali kući, donese džak neophodnih namirnica iz dućana, proveri deci ocene u školi, uz TV večera sa porodicom nešto lagano da ne bi prdeo noću i maltretirao ženu.
Obavezno, onako bezosećajno kako to samo Englezi umeju, pomazi i ušuška decu pred spavanje, poljubi ženu i ona njega. 
Glupo, zar ne? Ta svakodnevica običnog života. Šta oni znaju o politici, majke im ga normalne.

Kada legnu u krevet, i ugase svetlo, verujem da i Srbi i Englezi rade iste stvari.
Samo što Srbi i plaču.

Pljuni i zapevaj, Srbijo.

No comments:



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...