Odbrana Artterorizma: Da li je bilo Lapota ili Zašto volim lokalne izbore

brani: S.S.Skala (i mnogi drugi u njemu)

Od Srbije ništa očekivati ne mogu: dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj; sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale. I još, izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze, čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom "duhovnom elitom", učinio sve da se Jugoslavija, kao država raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nije stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti.

Živojin Pavlović
(1933 -1998)

Od davnina je poznato da je Balkan, važi za divlji predeo, stanište gde je Bog zaboravio na ljude, gde drumovima lutaju bande razbojnika i utvara, gde je civilizacija u jednom drevnom trenutku stala, okrenula leđa i vratila se nazad ... Odakle je i došla, u Sumer, Mesopotamiju, Babilon, Egipat, prostore koje se ne odlikuju čovečnim i ljubopitljivim običajima, za koje danas znamo i uglavnom poštujemo. Puštanje krvi, žrtvovanje ljudi, pojedinca i kolektiva radi boljitka budućnosti zajednica kroz povest ovih drevnih društava i uređenja, nisu nepoznanica i nama su poznati dakako kao surovost koju odbacujemo kao divljaštvo primitivnog, sujevernog i praznovernog trabunjanja ... No da li je baš tako? Lapot, taj drevni plemenski običaj ubijanja onemoćalih staraca i beznadežnih bolesnika, ravan je ekvivalent današnjoj eutanaziji ... To da se mlađarija od vajkada odnosila sa prezirom, potcenjivački i često surovo grubo naročito prema najbližima, nije samo običan smrtopizd, već realnost koju znamo i danas, čim iziđemo na ulicu ili pogledamo crnu hroniku u štampi. Helenska Grčka, taj večiti uzor zapadne civilizacije, Sparta, nacistička i povampirena Deutschland, posebno su se isticale u uklanjanju nevoljenih, odbačenih, sakatih, onemoćalih, impotentnih u duhovnom i telesnom smislu, bolesnih, imbecila, debila, idiota ... Njih je vodila etika i estetika, briga za sutrašnjicu sopstvene nagrižene, dekadentne zajednice, dok je nekih pak drugih ideja vodilja ognja i mača, bila mržnja i ostrašćenost. Evo šta o tom surovom običaju kažu neki koji taj bezbožni obred, pripisuju isključivo duhu naših predaka:

LAPOT
Za najstarije stanovnike Srbije Tribale, izričito se tvrdi, da su ubijali starce i nevoljne bolesnike. Onemogle i godinama shrvane roditelje, njihova su rođena djeca ubijala, čak su njihove lješine svi jeli i tada pirovali. Zeiler navodi za Lužičke Srbe, da su mladi ubijali svoje roditelje, pobratime i druge srodnike, pa i tuđine, ako nisu mogli više raditi i od svog se truda uzdržavati. Pošto bi ih ubili kuhali bi ih i jeli, neki put su ih opet žive sahranjivali. I sami roditelji, kad dođu u godine, rado su pristajali da ih ubiju. Lapot je kod polapskih i svih zapadnih Slovena trajao do 11 vijeka, a Khun je prikupio dokaze, da ga je bilo čak i u 16. vijeku kod Lužičkih Srba u predjelu Salzwedela.
Iz narodne priče „Usud“ može da se nazire, kako je u starije vrijeme postojalo nepoštivanje starijega, pa i svojih roditelja. Kroz cio krajinski i požarevački okrug, pa istočnom granicom do pirotskog okruga priče o ubijanju staraca i baba tako su žive, kao da se to jučer vršilo, i to kao nešto bezazorno, po starinskom posvećenom običaju. Birov zađe od kuće do kuće vičući: Lapot je u toj i toj kući, dođite na podušje! Pred skupljenim svijetom familija bi premlatila starca ili babu, i to najčešće batinom, rjeđe kamenjem ili sjekirom. Koga su god vodili na lapot, išao je bez ikakvog straha, nadajući se boljem životu na onom svijetu, i što je tako običaj propisivao. Te su jadnike na prvom mjestu njihova djeca ubijala. U prepričavanju o ubijanju staraca i baba vrlo je značajno, što se termin lapot čuje i upotrebljava samo u navedenom postupku, a nikad za što drugo.
Međutim isto značenje ima u Crnoj Gori pustenovanje. U Pješivicama npr. vele da je do nedavnih vremena bio ovakav običaj: Nastre se na zemlji postelja od lijepe vune, pola metra visine i prelije ključalom vodom, da se zbije. Iznesu nemočnog starca ili babu i metnu na taj pustenjak. Od te svaljane vune uzmu smotuljak i metnu žrtvi na potiljak, po kojoj sin ili tko drugi najbliži tresne sjekirom i određenog za onaj svijet na mjestu ubije. U tom stignu plemenici, neki s janjetom, neki s ovim i onim, i daju podušje. I sad se rekne: Pustenovat ćemo te, striko, baba ...
Vlasi u Homolju ubijali su dotrajale ljude i do pred sto godina. Obično su im crtalom odrubili glavu.
I na Cigane čergare pada optužba da su tako činili, jer u skitačkom životu ne bi im bilo ni mogućno da teške i dugotrajne bolesnike i sasvim izmorene starce i babe nose od mjesta do mjesta.
I po tome što se negdje plaća manja krvarina za starca nego za mlada, nazire se da mu život nije bio na cijeni.
Čl. 96. u Zakoniku cara Dušana odnosi se na ubijanje oca i matere, brata i djeteta, tko bi taj grijeh učinio, imao je da se spali na ognju. Ali iz njega se ne vidi da li se ovdje misli na obično ubistvo u raspri, iz koristoljublja, ili kakve bilo lične pobude, ili se misli baš na ubijanje roditelja i novorođenčadi
literatura:
S.Trojanović: Lapot i prokletije u Srba (1898)
St. Novaković : Ustavno pitanje i zakoni u Karađorđevo vrijeme (1907)
Tih. Đorđević : Naš narodni život (1923)

Slučajem izabrano

• HIV, GHB...
• Ajnštajn, Silard i frižider
• Malo mirnije prognoze
• Zamisli uvrede...
• Tito vs Staljin
• Dodao bih nešto, ako nije problem...
• To su rekli i za Hitlera, za svaki slučaj...

Ali, da li je to doista istina ... Naše doba, doba sumnje, prevrata, razmirica, sukoba i nečovečnosti, donosi neizvesnu sutrašnjicu, zabrinutost za svet kakav ga znamo. Bolesni, siromašni, marginalizovani, odbačeni, sexualne i druge manjine, prve su na udaru i meti. Što će reći Vilijam Gibson u intervjuu, datom sa početka XXI veka: fantastika više ne mora da se izmišlja. Materijalni svet su preuzele gramzive korporacije koje siromašne smatraju monstrumima. Siromašni nisu ljudi, oni su hodajuće banke organa. Jedna druga knjiga, Tajna Lapota, bavi se upravo tom drevnom eutanazijom, i ovde prenosim tekst dr. Ž.Trebješanina.

STVARNOST

naziv: Tajna lapota
autor: Bojan Jovanović
izdavač: Prometej, Novi Sad, 1999

Žarko Trebješanin

Jedno od najpoznatijih, najdramatičnijih i najzagonetnijih predanja jeste drevna priča o lapotu, odnosno o ritualnom ubijanju staraca. U našoj etnologiji ovom tajnom bavili su se mnogi poznati etnolozi (od Trojanovića, preko Đorđevića i Čajkanovića, pa sve do V. Radovanovića, i evo, Bojana Jovanovića).
Bez obzira na izvesne razlike u tumačenju motiva i smisla lapota, za sva klasična etnološka tumačenja zajedničko je uverenje da se radi o realnom obredu koji se vršio u prošlosti. Glavna greška ovog pristupa je izjednačavanje predanja sa stvarnošću. Tako je, nekritičkim, doslovnim shvatanjem tradicionalnog mita, utemeljen savremeni naučni mit o lapotu. "Nauka koja je trebalo da se bavi mitom postala je, zapravo, njegov plen", kaže Jovanović.
Autor opravdano kritikuje naivan etnološki pristup koji tumačenje poznate priče o lapotu odvodi na stranputicu. "Poistovećivati priču mitskih korena sa faktičkim činom znači tražiti čudotvornu biljku raskovnik koja raste ispod kornjačinog jezika", piše Jovanović. Kada se raspravlja o lapotu, previđa se da mi ne govorimo o obredu nego o predanju o njemu. Predanje je priča u kojoj se mešaju ovostrano i onostrano, a sama fabula je uokvirena iznošenjem dokaza koji tobož daju verodostojnost ispričanom.
Predanje o lapotu ima svoju osobenu strukturu, funkciju i smisao. Osnovne elemente njegove narativne strukture mogu da predstavim ovako: U davno vreme živeli su prestareli ljudi (Nemri) (dokaz su grobišta); Naredba da se pobiju svi ljudi koji napune pedeset godina; Sin (unuk) spasava oca (dedu) i sakriva ga; Nailazi neka nesreća koja preti da uništi kolektiv; Ostareli otac daje sinu spasonosni savet koji izbavlja zajednicu; Sin otkriva pravog spasioca (starca); Zabrana ubijanja staraca i uspostavljanje poštovanja mudrosti starih (dokaz: današnje uvažavanje starih).
Mešanjem fikcije sa etnološkim faktima izmiču nam mito-poetska priroda, društvena uloga i psihološki smisao ovog predanja. "Predanje o ubijanju starih nije trag nekadašnjeg obreda, već relikt infantilne duše naših predaka...", zaključuje Jovanović, i time za izvor priče uzima ne etnološku već psihološku stvarnost. Obrt koji je napravio Jovanović u tumačenju lapota podseća me na onaj koji je učinio Frojd kada je odbacio vlastitu teoriju zavođenja, jer je uvideo da njegovi pacijenti nisu u detinjstvu bili žrtve stvarne seksualne zloupotrebe nego svojih fantazama o tome.
Prava suština i poenta priče o lapotu nije u opisu postojanja ritualnog ubijanja staraca, nego naprotiv, u njegovom ukidanju, zabrani oceubistva u ime sprečavanja haosa, a zarad civilizovanog rešavanja generacijskog sukoba, radi opstanka i kontinuiteta kulture. Nesvesna želja za oceubistvom u priči postaje pristupačna svesti, ali se odmah poriče i zabranjuje, jer njeno ozbiljenje dovodi do krize i ugrožava same temelje kulture. Narodno predanje o okrutnom obrednom oceubistvu, ima preventivnu socijalnu funkciju, "jer aktivira svest o njegovom realnom značenju i posledicama koje bi takav čin imao za zajednicu u kojoj bi se praktikovao takav obred", smatra Jovanović.

Bez obzira na to da li ćemo se složiti sa tezom Bojana Jovanovića (koja se teško može opovrći, ali i dokazati) da sasvim izvesno lapot u socijalnoj stvarnosti nikada nije postojao, kao i sa mnogim njegovim posebnim zaključcima o okrutnom obredu, njegova knjiga će biti nezaobilazna za mnoge potonje istraživače. Slikar, pripovedač, najviše poznat kao filmski reditelj takođe se bavio ovom temom. U svom romanu Lapot, za koji je 1992. godine po drugi put dobio NIN-ovu nagradu, opisao je taj običaj, iskoristivši saznanje, prikupljene (najčešće) usmene ali i druge dokaze od dr.Ljubiše (ne tog) Rajkovića Koželjca rodom iz sela Koželja, koje je takođe zabeleženo na milosrdnoj karti Lapota, kao i selo Vratarnica kod Zaječara, gde je Žika Pavlović proveo veći deo svog detinjstva. Eutanazija iliti milosrdna smrt, koja je se već i primenjuje u nekim zemljama EU i pored brojnih protivljenja (ali i opravdavanja) je pitanje koje će kad-tad doći i do nas, pa sad ili ste ili niste ...

Što se tiče drugog pitanja iz naslova, Zašto volim lokalne izbore, stvar je jednostavna; volim ih jer tad svi sve obećavaju, smatrajući nas magarcima, samo da se dokopaju vlasti, volim ih jer tada ispliva sav mulj, političko blato koje se nataložilo od prethodnih izbora, volim ih jer se iznosi sav prljav veš pojedinaca i pojedinki a ja sam ljubitelj ženskog donjeg veša posebno kada ga žene skinu, ili im ja skinem, ja lokalne izbore volim jer je politika kurva a ja kurve branim i obožavam, lokalne izbore volim jer mi svi gledaju kroz prste ma koju psinu da napravim samo da budem sa njima, volim ih je tad, moje komšije, matori i ja idemo u šah klub (koji nam je biračko mesto) da glasamo, a ja volim šah, volim ih što se tad svi uvale na neku kutiju da maznu kintu i posle obično spiskaju u ljudski hram - kafanu, volim ih što možete da drukate nekog politički ako vam se ne sviđa ili da opalite ako vam se sviđa, volim ih jer su političari, njihova svita, poltroni i dupeuvlake gluplji no obično, volim ih jer znam šta će biti, lokalne izbore volim jer se nikad ne sekiram da li će pobediti moji jer ja sam samo svoj.
A vi?

S.S.Skala (i mnogi drugi u njemu)
jednog utorka, pred lokalne izbore 2010.