ArtTerorizam#5

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA
(Skalina preporuka)

Sve značajno što nam se desi u životu počinje prevratom.

Bernard Šo

Imajući u vidu da u prethodnom tekstu (koji se bavio A. Ginzbergom i njegovim delom) nisam napisao sve što sam želeo, da sam reagovao emotivno (što često činim), rešio sam da i ovaj tekst ide istim putem i nastavim priču o nepravedno zaboravljenom bit-pokretu.

Odmah, na početku, otkriću vam tajnu zašto je bit-pokret zaboravljen; upravo zato, jer zahteva određenu transparentnost. Ne puku informisanost, ne kvaziintelektualizam fakultetski obrazovanih pijuna, već strast, volju i spremnost da se brane ideali, principi - ona crta koju svako od nas ne prelazi. Ukratko, to je kao da kažete da ste fan Butthole Surfersa a da nikada, ali nikada, niste na sopstvenu jezičinu stavili kartonče natopljeno LSD-om, isisali taj trip, osetili ukus metala koga nagriza kiselina kraja sveta ili, ne daj Bože, niste varili. Pušili travu, duvali. Shvatate, ovo nema veze sa narkomanijom, nego prosto ne znate - sa iskustvom.
Da, iskustvom: sedi - jedan.
Bit-pokret zahteva i srce i muda, želju i spremnost (za davanje - naravno, zgodnim curama) da budete iskreni, prema sebi i prema drugima, vidite i nazovete stvari onakvim kakve stvarno jesu. Bez foliranja, stupidnog i praznoglavog pozerstva, već stajanje ponosno (pa i sa rukama u džepovima, ili spuštenim pantalonama) iza dela. Neka delo govori umesto vas. Bit zahteva aktivizam, tvrdu glavu, dok današnji mladi ljudi (ne mislim na pojedince već na masu) to nemaju. Nisu prošli tu "školu". Terali su ih na spavanje kada se to davalo.
Zato ću ovoga puta da vas podsetim, a verujem i veliku većinu upoznam sa sledećim delom:

SATORI U PARIZU
(Satori in Paris)

autor: Džek Keruak
izdavač: Studentski Kulturni Centar Niš (vidi - opet!)

Prevod Vojislava Despotova - izvanredan pisac, esejista, pripovedač, prevodilac, urednik fantastičnih književnih i avangardnih časopisa, i jedan od mojih najdražih srpskih pesnika.

KO JE TO?

Džek Keruak rođen je u 12.III 1922. godine u Louelu (Masačusets, SAD) kao najmlađi od troje dece u francusko-kanadskoj porodici. Na koledžu je bio proslavljeni igrač ragbija. Napustivši koledž Kolumbija, Keruak je pristupio Trgovačkoj mornarici i tako započeo lutanje koje će ga pratiti čitavog života.
Prva knjiga koju je objavio 1950. godine bila je Grad i velegrad (The Town and the City), a najpoznatiji roman Na putu (On the road) napisao je 1952. godine na marginama novinske hartije i rolnama toalet-papira.
Rolni je bilo u beskraj mnogo, a sve to je uradio zbog priče o Dinu Moriartiju (pisca Nila Kesidija), koja ga je gonila da u grču piše. Knjiga Na putu uticala je na duhovni razvoj nekoliko generacija američke i svetske omladine. Stazom, putem kojim je krenuo njen junak u potrazi za identitetom, promenom tradicionalnih životnih navika kontinenta koji se trudi da proizvede čistog američkog momka (clean american guy) i fabrikuje potpunu viziju o nikad dosanjanom američkom snu, krenule su hiljade mladih bitnika i hipika.
Gotovo svaku knjigu Keruak je napisao kao autobiografsko delo. Bio je inspiracija mnogima. Taj učeni hrišćanin-budista, koji je otkidao na Čarlija Parkera, Majlsa Dejvisa i tokajac. Obožavao džez. "Čovek koji nam je pokazao neonsku dugu u barici ulja" (valjda najlepše reči o Kerouaku). Bio je pobornik "ludačke" veselosti, namernog infantilizma, sofisticirane haiku poezije, spontanog mantra pojanja - u cilju oslobađanja od autoritativne-inhibirajuće-restriktivne (kao i danas) intelektualne klime Amerike pedesetih.
On je uhvatio za sise ZABRANJENO i proklamovao "antiracionalno" da bi se odupro užasnoj količini racionalnog sranja - "ne čini ovo ili ono", silom utiskivano u ljudsku svest. On je, poput ostalih iz jezgra bit-pokreta, osećao snažnu potrebu da nam iznese svoju dušu i komunicira sa ostalim svetom apsolutnom iskrenošću (čega danas gotovo da i nema) i celovitošću, i da izrazi sve što mu je na umu i u srcu, u cilju totalne ljudske komunikacije. Džek Keruak je uveo ideju apsolutno iskrene spontane svesti kao medijuma umetnosti, kao instrument umetnosti, njenog puta, osnove - što je, uzgred, i moja želja. Radi se o samoj svesti, tj. njenoj aktivnosti. Učestvovao je sa A. Ginzbergom i ostalima na svim marševima, demonstracijama, protestima studenata i omladine, sve do svoje prerane smrti 1969. godine. Umro je u Orlandu (Florida).

Osim pomenutih dela, napisao je i sledeće knjige: Skitnice Darme (The Dharma Bums), Dr. Saks (Doctor Sax), Usamljeni Putnik (Lonesome Traveller), Megi Kasidi (Maggie Cassidy), Podzemaljci (Subterraneans), Pik (Pic), Vizije o Kodiju (Vison of Cody), Knjiga Snova (Book of Dreams), Spis o Zlatnoj Večnosti (The Scripture of the Golden Eternity), Tristesa/Tuga (Tristessa), Meksiko Siti Bluz (Mexico City Blues).
Pisao je i pesme, priče ... Evo jedne kraće, jer je većina njih dugog stiha a potpuno je suludo i stupidno kasapiti pesme.

TO ĆE MI ZAUVEK OSTATI TAJNA

Nema načina da se izbegnu enigme.
Ulazimo u kafe s osmehom na licu
i sedamo za sto.
Onda nešto kasnije odlazimo, naše stolice škripe,
podižemo kapute i skupljamo svoje stvari
tužnih lica jer uvek je u pitanju isti stepen
polutuge koja je posebna vrsta tuge
koja nas obuzima kad provalimo da se obećanje
onog prvog - veselog trenutka našeg dolaska
nije obistinilo. A ako i jeste,
sve je tako brzo prošlo.
Naša lica govore. Mi sada napuštamo ovaj sto
koji je toliko obećavao.
Kratki život tog nasmejanog trenutka
ima isti nesvesni kvalitet orgazma i
u tom trenu u našoj duši događa se
FLEŠ
Tuga se nastavlja istog trenutka
kada neko od nas progovori
i kada krenemo ka izlaznim vratima - smejući se,
vraćamo eho na scenu naše
ljudske nesreće.
Izlazimo na ulicu u novi vazduh
koji nam svet nudi.
Ah to ludo srce svih nas.

(prevod: Dejan Marković & Skala)

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Možete odmah uvideti da sam namerno predstavio knjigu Satori u Parizu a ne kultnu i svima poznatu Na Putu. To sam uradio iz više razloga; najpre taj što sam sklon nekom svom "unutrašnjem putu" a ne očekivanom, što volim da "grebem ispod površine" i što sam hteo da preko Satorija dođete do ove ali i ostalih knjiga Keruakovih.
Satori u Parizu je svakako autobiografsko delo (čak je napisano poput dnevnika i vrlo je pitko, zanimljivo za čitanje), u kome autor, glavni junak, traga za korenima svog prezimena u Evropi, Francuskoj, uz brojne intelektualne i emotivne avanture. Tu je, naravno, obilje konjaka, pića (pošto je Keruak stvarno voleo da pije), razgovora sa barmenima, lepim francuskim ženama, tunižankama, marokankama i svim drugim koje možete naći u Parizu, njegovi pokušaji (nekada uspešni, nekada ne kao i u životu) da ih odvuče u krevet i pojebe. Komične situacije sa bibliotekarima u Francuskoj ili poput one sa policijom, koja je izgledala približno ovako:
Keruak se u jednom trenutku izgubio, nije našao prenoćište, pa upadne u policijsku stanicu, vadi svoj zeleni američki pasoš, objašnjava da ima para za sobu ... Turista, nije više u stanju da luta noću (zbog ranijih nevolja), šef stanice telefonira i dolaze neka kola. Džek stavlja na pult pedeset franaka, šef stanice kaže merci beaucoup. Neće. On je hteo samo da se zahvali, nije mu na pamet ni pala pomisao da ih podmićuje.
Dakle, ne zahvaljujte se policiji u Francuskoj.

A kod nas?
Knjiga će vas odvesti na put na kakvom možda niste bili ali ćete poželeti da odete. Upravo je to nevolja mladih ljudi kod nas. Ko putuje danas u inostranstvo: retki srećnici, mamine-maze roditelja koji su ko zna kako stekli novac i ugled, penzosi iz crvenih vremena koji (takođe) ko zna šta su radili u tim vremenima, tajkuni, vucibatine, retki uspešni i ugledni građani. Osim nekih muzičkih festivala tokom leta, poseta rođacima ili prijateljima, malo ko i po Srbiji putuje. A upravo nam te stvari nedostaju. Upoznavanje, putovanja, učestvovanje u raznim kulturnim i drugim manifestacijama, gostovanja ...
Nije ni Srbija tako mala i retrogradna kakvom je mi pravimo. Zato što se povlačimo u sebe. Nema kulturnih sadržaja, nema elana. Pa pogledajte Niš, toliki grad - a selo. Mnogi manji gradovi imaju bolju zabavu, edukativni, kulturni i umetnički sadržaj i program.
Zašto?

A Satori? Satori je japanski izraz za "naglo prosvetljenje", za "naglo buđenje" ili prosto "udarac u oko". To je ono što nam treba.

Buđenje ... naglo buđenje ...

Mislim da će se po pitanju Keruaka ostvariti Ginzbergova želja:

Kroz sto godina, većine današnjih pisaca ljudi se čak neće ni sećati, ali će još uvek čitati Džeka.

Alen Ginzberg

Ovde se ne završava
Ovde počinje ...
Život ...

Skala
u Nitogenu, 29.IV 2009. godine