ArtTerorizam#3

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA
(Skalina preporuka)

Osećam gotovo u udovima, kostima, da je danas, početkom aprila 2009. godine Poezija ono što mi treba. I dalje smatram da je Ona jedna alternativna, subjektivna i humana vizija koja teži ka ponovnom definisanju opšteljudskih vrednosti. Nekako mi je najbliža poput vedrog neba iznad nas. Zemlje, prašine po kojoj hodamo. Neizbežna.
Kada vidim kakvo su sve Zlo mediji izrodili, kreirali (posebno televizija i štampa, radio je tu "nevin" poput nedonoščeta) šta sve gamiže kraj nas, Poezija (proza, uopšte umetnost i stvaranje) danas ima smisla više no ikad.
I Ona je neuništiva.

STRAH OD PROVINCIJE

autor: Saša Stanimirović
izdavač: APOSTROF 2003.


KO JE TO?
Poznavajući autora lično, znam da on ne voli biografije, stare i loše pesnike, stoga ću preneti šta je napisao u odeljku za biografiju u okviru nekog od zbornika:

SAŠA STANIMIROVIĆ

Rođen i odrastao u Negotinu
Sin radničke klase
Rano oboleo od samoće i preživeo
Zaljubljive prirode, ćudljiv i impulsivan
Veruje samo u poeziju
Ceni svaki talenat
Objavio dve zbirke pesama i bio jeftino prodan
od strane loših izdavača
Lečeni idealista, zaljubljenik u prirodu
Zagledan u sebe, radije govori delima
nego rečima, osobenjak, povučen tip
Glumac bez akademije i teatra
Zemaljskog porekla i zvezdanih težnji

Saša Stanimirović rođen je 08.11.1977. godine u Negotinu gde i danas živi. Objavio je zbirke pesama “Kraj ružnog pačeta” (KD Sveti Sava, 2000) i “Strah od provincije” (Apostrof, 2003).

DAROVI

Darivali su me bolom
razum što rađa, stvara svest
darivali istinom golom
uvek što dođe ko ružna vest.

Darovaše mi i ovo telo
rekoše evo nije baš celo
snađi se nedostaju mu krila
za tebe nikad nisu ni bila.

Dadoše dušu rekoše nosi
slobodno pati, čuvaj i vrati
ne buni se i ne prkosi
u nevremenu vreme prati ...

ŠTA JE TO?
Zbirka pesama "Strah od provincije", podeljena na tri dela, predstavlja pesnikov pokušaj razumevanja sebe (u tim godinama), svojih grešaka (ali i drugih), loše izabranih puteva - kao kada u pesmi "Još uvek" peva:

Staze je znane prekrila trava
a gde god da krenem, sećanje me steže
zajedno s njim moja duša spava
zalud pesme pevam kad od mene beže
u nemirne snove i sve mi je teže ...

Mladosti, koja je poput tako mnogih drugih trajala u vreme građanskih i verskih ratova, živela u doba pomrčine, restrikcije i duhovne bede ekonomskih sankcija, prva i neka druga iskustva sticala za časova vazdušne opasnosti i bombardovanja. Pesnik, koji je neposredno pre etničkog čišćenja na Kosmetu i sam bio student Prištinskog univerziteta, razumemo zašto peva:

... naslućujem da i mene čeka kraj
tamo gde mladosti klonula je glava
lutam po glavnom gradu zaborava!

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Za zbirku "Strah od provincije" autor je od strane nekih lokalnih (svakako mizernih) kvazikulturnih poslenika i (ne)radnika stavljen na listu “mračnih” pesnika ili tobož nedovoljno zrelih, gotovo lažnih. Od samog početka izigran od strane izdavača, recenzenata, tih duhovnih miševa i pijavica koje imaju sve manje i lapidne sredine, kakav je i Negotin. Valjda su se prepoznali u knjizi. Pogađa ih tamo gde su najosetljiviji, zato su je verovatno i prećutali, negirajući njen život i njeno postojanje.
Dok Pesnik u pesmi “Sam” pita:

Da li moje reči
imaju odjeka
u ovo glubo doba
ćuti i provincija
tiša od groba.

Kome se to on obraća? Pa nama, svom rođenom gradu, svima onima što iz najgušće magle, senke, zaseli su u kožne fotelje i pravim stvaraocima ne daju da dišu. Negiraju ih, ogovaraju ih, izbegavaju i glume senilnost ili zaboravnost što ima za posledicu bekstvo, pravi pravcati u trku beg odavde, od takvih.
Mnoge mlade, ljude koji zaista vrede i pred kojima je bila budućnost, provincijalci su najurili.
Vlast, direktori i razni poltroni od šefova, filistri, prestareli pesnici, nabeđene i užasno loše poete. Sve je to Saša Stanimirović na svojoj koži osetio, valjda zato u pesmi “Vodič za usamljene” i kaže:

Okreni i drugi obraz
kada te u prvi udari stvarnost ...

Istina je mnogo, ali je svakako jedna bliža od drugih.
Zbirka “Strah od provincije”, koju čine ciklusi Pred zatvorenim vratima, Na putu i Hajdukovanje istočnih reči predstavlja potpuno iskren, gotovo empirijski subjektivan osećaj, stav, iskustvo, doživljaj autorov sveta oko sebe, stvarnosti, detinjstva, ljubavi koje nije zaboravio. U sudar sa svojom sredinom, jer on je bio to nekad “ružno pače”, ušao je nevino, otvorenog srca u koje su se zarili bajoneti zavisti, nerazumevanje, izostanak temeljnog osećanja zadovoljstva, strah.
Ta snažna determinanta njegovog života, provejava kroz strane i strane, od pesme do pesme, zbirke. Ona nije instant, nešto što će proći, što pročitate i bacite - ovo je zbirka kakve mnogo duhovnije i mnogoljudnije sredine nemaju, kao lirsko svedočanstvo, kao pravi pravcati “Strah od provincije”.
I danas, nešto više od pola decenije od izlaska na videlo, pesme iz ove zbirke i dalje žive. Pulsiraju, drhte, ali su žive. Pesnik ih često na književnim susretima govori, peva iako ima pregršt novih. Što bi se reklo, vraća im se (a vraćamo se obično lepim i radosnim stvarima).

VERITAS TEMPORORIS FILS!
Ja mislim da je to vreme došlo. Često poznanici, ljubitelji lepe reči, traže od Pesnika da im kaže pesmu “Pad” što on zavisno od raspoloženja, društva i pića to i čini, a ona ide ovako:

PAD

Gledam kroz zavesu i duple prozore
ka mestu gde tama je najgušća
sve umornije jer budan mnoge dočekah zore
od zemlje nastah divalj i crn
brzog tela i vrelog srca širokog pogleda
ali od naprezanja da više vidim
nezemaljski otupelog a uz taj pogled čudan
nastade i ponašanje slično češljugaru
i ponovih tako umoran istu grešku
zagledah se duboko i mirno
još jednom u noć staru.

Ležim i budan uživam u noći, izneverih dan
mlad ali šta vredi zaveden i umoran
kada se Sunce rodi, zastah i usnuh san.

Ljut počeh da lovim mladog jelena
a beše hitar planina pusta ogromna
odjednom uspori ja ga sustigoh
slomih mu noge on poče mreti.

Stojim i gledam za njim će žaliti
a za mnom neće pa šta ću sada
slomiću mu ih tanke još jednom
razjaren bolom u duši još veća mržnja ovlada.

Probudih se shvatih lutao sam kroz snove
ali čim iz kreveta ustah sapletoh se o rogove!

MOJ EHO:
Malo je dela koja vrede a koja ne samo da su se iznedrila iz Negotina, nego su im autori, umetnici, još uvek živi i još uvek u Nitogenu. Istina je da ih je vrlo mali broj, ali - i to je nešto.
Jedan od njih je i Saša Stanimirović.

(iz recenzije Ljubivoja Ršumovića)

ZA ČITANJE ILI ...
Ovo nije nikakav lokalpatriotizam, uvlačenje u dupe ili tome slično. Ovo je zbirka koja zaslužuje pažnju kakvu nije imala. Mislim da na ovaj način ispravljamo tu nepravdu. Ko želi da je pročita može je naći u Narodnoj biblioteci "Dositej Novaković" u Negotinu, ili kod samog autora (mislim da mu je preostalo još par primeraka). Ja je takođe imam, ali vam je neću posuditi jer je sa posvetom, i često joj se vraćam.
Takođe, pesme ovog autora možete naći i u časopisu za književnost, umetnost i kulturu "Buktinja".

...

Čitajte i dalje blog GRAĐANSKI KRUG jer sledećeg puta Vam spremam nešto vrlo zanimljivo i drugačije. Pozdrav iz sunčanog Negotina.

(Skal)

***

Sunčani kontejner.
Sunčani mercedes i jugo.
Sunčana skara. (= roštilj, torlački)
Sunčana jagnjetina na žaru.
Sunčani gastarbajteri koji krljaju Gigijeve pljeskavice, u pozadini.

Sunčani Skala.