ArtTerorizam#2

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA
(Skalina preporuka)

Nikada nisam verovao da će jednog dana Poeziju svi pisati. Šta li je to uopšte značilo?

Ličilo mi je pre na neko futurističku moru, košmar nekog novog totalitarizma, kolektivnu hipnozu društva zombija koji ako ne pričaju besmislice onda svakako čine besmislene radnje. Ili se možda mislilo na današnju mobilnu telefoniju i slanje SMSova? Bog će ga znati ...

Zašto ovo spominjem? Stoga, jer ovoga puta pišem o Poeziji (namerno veliko slovo jer Ona to zaista zaslužuje, op.a.). Tačnije, o jednoj zbirci Poezije podeljene na dva dela.

SLJEPICA I BDJELAC

Izdavač: Prosveta 1996.

autor: Goran Babić

ŠTA JE TO?

Za sve one koji poznaju Poeziju iskosa, igru reči i senki. “Jer Poezija, moje dame i gospodo, reč je beskraja, reč prazne smrti i čistog ništa” reći će pesnik Paul Celan.

KO JE TO?

Poznajući delo, snagu poetskih reči i lik tog samo na izgled namrgođenog brkajlije i bradonje pravo pitanje bi bilo: Tko je to?

Goran Babić (1944) rođen u Visu na Visu bivše nam (i nešto mnogo veće) zajedničke (više plemena) države Jugoslavije. Najpre FNRJ, zatim SFRJ. Od majke iz stare gosparske dubrovačke obitelji i oca od Babića, seljaka sa Slivna, kako sam tvrdi.

Objavio je preko sedamdeset knjiga raznih književnih žanrova (poezija, proza, putopis, polemika, esej i dr.) radio je za film, teatar i televiziju a godinama se bavio (i bavi) novinarstvom. Poslednjih godina možete ga videti u nedeljnoj kolumni (izlazi Nedeljom) pod nazivom “Iz mog ugla”, strana broj 4 dnevnog lista “Blic”, gde svojim britkim i preciznim nalik skalperskom rezu tekstovima, obesmišljava već obesmišljeno beščašće koje se dešava ovde ali i u svetu.

Stvarnost je postala gora nego svaka fantastika. Što će reći neko, da se ne dešava nama bilo bi smešno, pa i jeste ali je to “sirdonski smeh”.

Od dela, pomenuću samo neka: “Lapot i druge listine iz Ljetopisa”, “Ostale otvorene igre”, “Strašna deca”, “Vetrenjače trulo srce”, “Noćna rasa”, “Smrt u snu”, “Okus oskoruše”, “Muža zmija”, “O čemu razmišlja mrtvac”, “Oblaci”, “Gle Srbi i ostali”, “Daj, Baba, glavu”, “Goblen”, “Žilet, pička, petokraka”, “Povremeno zaustavljanje vremena”, “Fijuk vetra ili Tri mrtva Hrvata i Gospodin Bog” i druge.

Živeo je u Mostaru, Zadru, Šestinama, Zagrebu, a od tragične nam 1991. godine trajno je u Beogradu. Desilo se to jedne noći u Zagrebu kada je iste godine, negde u ovo doba, vraćajući se svom domu ugledao na vratima zaboden bodež sa vrlo neumesnom porukom na račun svoga imena i prezimena, a bogami i brade koju već nosi nekoliko decenija.

Što će reći, i on je živeo u SRJ, SCG, danas u SRB (iliti Republika Srbija) i preturio sva sranja kao i svi mi preko glave, od te 91. do dana današnjeg (a verovatno i sutrašnjeg). Neko će reći, on je Pesnik, umetnik, vagabund, lola, skitara, boem ... Da li je tako?

Evo šta on kaže u zbirci "Sljepica i Bdjelac":

ORAHOVE LJUSKE

Zaboravio sam Zagreb

i 30 godina provedenih tamo.

Ne sjećam se imena ljudi,

ne pamtim im lica.

Mora da su se izmjenila,

ako su živa. Ta lica.

U snu vidim samo

smeđu vjevericu,

kako skakuće po grani ispod prozora.

Dok se iza nje, iz plave daljine,

nazire Sljeme,

koje mi kaže, koje mi govori:

"Tu više nije tvoj dom,

to nije tvoj orah, dvorište,

tvoja vjeverica".

Pa mi bude teško,

u tom snu.

(7.VIII 1993.)

MOŠA/ZANIMLJIVOST:

Zbirka je zapravo spoj dve samostalne celine, a veza među njima je posredna. Prva nosi naslov "Grčke Pesme" a druga "Hrvatske Pesme".

GRČKE PESME

Govore nam o junacima Stare Grčke, poznatim nam likovima poput Ahila, Odiseja, Etiokla, Tezeja, Herakla, Narcisa, čarobnice Kirke, spartanskog kralja Leonide i drugih. Ali (sada ono bitno) pesnik nam ne evocira uspomene na njih, na njihova junaštva, podvige i poznate mitove (kakvi su "Ilijada" i "Odiseja"), on ispisuje kroz nešto više od nekoliko desetina stihova "Ilijadu" i "Odiseju" (i ostale mitove u vezi njih) na posve nov način.

Samo Homerovo delo nam osvetljava poput Prometejeve ukradene vatre. U toj svetlosti mi vidimo jasnije šta se zbilo. I pred Trojom ali i posle nje, u pesmi "Unutra u konju" peva nam:

A kako je bila onima u konju

...

o tome ne govori niko

napuštene spaslo ih je neznanje

jer - da su znali Trojanci

šta uvlače u grad

zasigurno bi spalili

šuplju drvenu beštiju

Pa nastavlja:

ali onima u konju srce je tuklo u peti

zgrčeni s malo oružja

bili su spremni da se zakolju

ako bi drvo počelo

gorjeti

Zaista, bez kapi patetike Pesnik nas vraća u vreme pre 3200. godine pre nove ere, u Troju, i u to čudo od drveta sklepano, da osetimo taj strah, tu strepnju.

U pesmi "Noć nakon pobeda" nam otkriva da je ta "noć pobednika" preteča svih sličnih noći. Svuda okolo vonja jagnjetina, plamte vatre, miriše ulje, smrdi loj ... Priča nam o pobednicima. Elpenor koji će na Eeji, kod Kirke pretvoren u svinju, pasti sa krova pomišljajući da je orao jer "popio je koliko je mogao, a možda i više". Filoktet iz Mikene, koga će pojesti Polifem u Odiseji, krade sa mrtvaca zlato. I svi ostali pobednici tako, jedino Odiseja muči stvarna misao "premda je i on biće barbarskih vremena". Evo šta zbori mudri Odisej:

Samo je sitna zavist tjerala Agamemnona

da digne Menelaja i druge Ahajce

na oružje

i da ih na dalek odvede put

samo zavist

jer Paris je već uveliko spavao s Helenom

s Helenom zbog koje su toliki izgubili glavu

Kakvo nam otkriće Pesnik pruža, kako hteli-ne hteli mi postajemo ponovo svedoci jednog mita i istine. Čovek hoće da je veliki a vidi da je mali, hoće da bude srećan a vidi da je bedan, hoće da bude savršen a vidi da je pun nesavršenosti, hoće da bude predmet ljubavi i uvažavanja drugih a vidi da njegovi nedostaci zaslužuju samo njihovu odvratnost i prezir.

Tako je sa našim junacima, ali i sa drugim koji se tu pojavljuju, iako im mitovi pripisuju božanske atribute, pomoći ili roditelje - oni su ipak najpre ljudi. Tu su i druge istine, o Heraklovom ludilu (pesma "Efežanin"); preživelom iz Termopila, Leonidinom vojniku Etioklu, koji se samoubija jer se slučajno živ vratio a "izlika za poraz nije razlog za život", koji ne može da izdrži "nijemi prezir i mržnju svjetine", a i Sparta za koju se borio kada je branio Termopile, Heladu i Ahajce, dole je sad, pod zemljom.

Goran Babić na sve ovo na jedan duhovit, zanimljiv i suvremen način peva. Tu je i divna pesma "Haronova Tužaljka" koja predstavlja pravi lament nad Starom Grčkom, Heladom, dobi Bogova i heroja, Olimpa, Stiksa i Hada.

HRVATSKE PESME

Pomalo drugačije, pa čak naizgled i pitkije, iako pod senkom tek delimično skončanoh ratova (sve pesme nastale su uglavnom od 91. do 95.) na našim prostorima, stoje "Hrvatske Pesme".

Otvara ih pesma "Trinaest olovnih sanduka" o staroj gospođi Olgi Hebrang, supruzi Andrije Hebranga, stvarnoj istorijskoj ličnosti iz II Svetskog rata, i njenom bezuspešnom pokušaju da sazna (makar pred smrt) istinu o svom mužu. Pesma je poput drugih gde se spominju Kardelj, Vladimir Bakarić, književnik Mirko Božić (sve stvarne historijske ličnosti Saveza komunista, i delom rukovodioci tadašnjeg režima, titoizma), interesantna i na jedan sarkastičan način otkriva tzv. "mutne radnje" i prikrivanje kompromitujućih (ne)djela pobednika nakon rata.

On tu peva o prošlosti, prošlosti svoje porodice, ocu, rođacima, prijateljima i dragim stvarima (pesma "Imali smo iglu"):

moja se familija raspala kao Jugoslavija

možda je još u Mostaru

ili je u Zadru

ili je ostala u Zagrebu

ovdje u Beogradu, sigurno nije

više je ne bih prepoznao

i da mi dospije u ruku

O kavalirima sa Visa, o onome koga su ubili partizani kada je hteo da ubere cveće svojoj dragoj (i u cvjeću ga ubiju partizani - pesma "Otkud takvi u cvjeću?"), o svojoj poslednjoj godini provedenoj u Zagrebu, o izbeglicama među kojima se i sam našao. Da se razumemo, Goran Babić nije neki tribun lošeg patosa, folklorno-rodoljubivog etosa osuđivanja i osvete, poput nekih nazovipesnika Srbalja. Ne! Ove pesme su gorke, iskrene i melanholične, iz njih izbija teskoba ali su i duhovite, često i smešne iako se bave neveselim temama kao što je građanski rat ("Prašina na putu", "Srce domovine", "Hrvatsko groblje"). On otkriva da kada se desi rat pobednika nema. Svi su poraženi, svi su žrtve. I kao da poput pesnika Escenbergera razmišlja: "To da sam Nemac prihvatam gde je moguće, a ignorišem kada je potrebno".

Goran Babić je pravi Pesnik koji se našao poput mnogih drugih na bespuću historijskog ludila, ali je ostao svoj. Pravedan, razuman, jer svi smo mi na Balkanu mešavina i onog i ovog. Kultura, religija, običaji ... To je trebalo da nas spaja i obogaćuje a ne obrnuto.

MOJ EHO:

Ovakva dela su retka i malo je pesnika i u svetu (danas) i u nas koji tako pišu. Možete, ukoliko ne nađete ovo delo, ovu zbirku, da pročitate neku drugu od istog autora ili delo Enesa Halilovića "Listovi na vodi", Dragana Jovanovića Danilova "Homer predgrađa", Vojislava Karanovića "Svetlost u naletu" ili bilo koju zbirku Vaska Pope.

ZA ČITANJE ILI ...

Za sve one koji su spoznali tajne reči Konstantina Kavafija, beskonačnost istina, događaja i simbola Horhe Luisa Borhesa.

***

Čitajte kad god možete Poeziju ili Prozu, jer "svi smo mi u kaljuzi, samo su neki od nas zagledani u zvezde".

(Skal - vrebač pelindže)