Sedamdeset godina nakon prvog izdanja knjige "1984" i potonje smrti njenog autora, na Džordža Orvela sve više gledamo kao na neku vrstu proroka koji je najavio nedaće koje sa sobom donose korporativna, socijalistička, autoritarna i totalitarna društva - baš kao i svi ostali "izmi" moći, prepuni poganih i razarajućih implikacija po slobodu. BBC-jev dokumentarac "Orvel: Slike života" (2012) naglašava njegovo upozorenje o opasnosti da ubrzano skliznemo u korporativni/socijalistički/autoritarni/totalitarni svet. U poslednjoj, dramatičnoj sceni filma, Orvel najavljuje (moguću) zlokobnu budućnost:
Nakon svega, možemo sebi dozvoliti da 1984 smatramo i nekom vrstom parodije, ali tako nešto sa ipak zaista može dogoditi. To je smer u kome se svet već sada kreće. U takvom svetu neće biti drugih emocija osim straha, besa, trijumfa i samoponiženja. Seksualni nagon će biti iskorenjen. Ukinućemo orgazam. Neće biti druge lojalnosti osim one prema Partiji. Međutim, trovanje moći će ostato prisutno. Uvek, svakoga trena, postojaće to pobedničko ushićenje, osećaj gaženja po bespomoćnom neprijatelju. Ako želite sliku budućnosti, zamislite čizmu koja večno gazi nečije lice. Iz ove užasne noćne more treba izvući jednostavnu pouku: ne dopustite da se tako nešto desi, jer to samo od vas zavisi.
Lik iz filma, baš kao i pravi Orvel, ne ublažava to što kaže, ali to ipak maskira stvarnost koja je komplikovanija. Iako Orvelovim poštovaocima svaka reč ovog govora deluje poznato, naročito deo o "čizmi i licu", on zapravo tako nešto nije nikada izgovorio - barem ne u ovoj formi. To je zapravo mešavina stvarnih Orvelovih izjava i rečenica iz teksta "1984", a njen dramatičan završetak ("ne dopustite da se tako nešto desi, jer to samo od vas zavisi") potiče od saopštenja koje je izdavač uputio čitaocima, po kome su oni "pogrešno razumeli Orvelovu nameru, smatrajući je kritikom tadašnje Laburističke partije tj. kritikom tadašnjeg socijalizma u opštem smislu", pretvorivši je ubrzo "u njegovu poslednju želju, s obzirom da je Orvel u vreme objavljivanja knjige već bio hospitalizovan, a šest meseci kasnije i preminuo".
Lik iz filma, baš kao i pravi Orvel, ne ublažava to što kaže, ali to ipak maskira stvarnost koja je komplikovanija. Iako Orvelovim poštovaocima svaka reč ovog govora deluje poznato, naročito deo o "čizmi i licu", on zapravo tako nešto nije nikada izgovorio - barem ne u ovoj formi. To je zapravo mešavina stvarnih Orvelovih izjava i rečenica iz teksta "1984", a njen dramatičan završetak ("ne dopustite da se tako nešto desi, jer to samo od vas zavisi") potiče od saopštenja koje je izdavač uputio čitaocima, po kome su oni "pogrešno razumeli Orvelovu nameru, smatrajući je kritikom tadašnje Laburističke partije tj. kritikom tadašnjeg socijalizma u opštem smislu", pretvorivši je ubrzo "u njegovu poslednju želju, s obzirom da je Orvel u vreme objavljivanja knjige već bio hospitalizovan, a šest meseci kasnije i preminuo".
Sledi tekst izdavača, u celini:
Neki od recenzenata "1984" su sugerisali publici kako je autorov stav da će se to, ili nešto tome slično, svakako dogoditi na Zapadu u narednih četrdeset godina (od 1949 do "stvarne" 1984). To nije tačno. Mislim da bi, ako knjigu nakon svega posmatramo kao parodiju, nešto poput "1984" ipak bilo moguće da se dogodi. To je smer u kome se svet danas kreće, čiji trendovi duboko leže u političkim, društvenim i ekonomskim osnovama današnje svetske situacije.
Posebna opasnost leži u strukturi koju nameću socijalistička i liberalna kapitalistička društva potrebom da se svi pripreme za totalni rat Zapada i SSSR, kao i novim oružjima, od kojih je atomska bomba svakako najmoćnija i o njoj se najviše priča. Međutim, opasnost podjednako leži u prihvatanju totalitarnih stavova od strane intelektualaca svih boja. Iz ove užasne noćne more treba izvući jednostavnu pouku: ne dopustite da se tako nešto desi. To samo od vas zavisi.
Džordž Orvel pretpostavlja da ako društva opisana u "1984" postanu stvarna, onda će to biti u formi nekoliko super-država. On se tom temom u potpunosti bavi u relevantnim poglavljima knjige. Džejms Bernam se time takođe bavi, samo iz drugačijeg ugla, u svojoj "Menadžerskoj revoluciji". Te super-države će prirodno biti u stalnom međusobnom sukobu (kako stoji u romanu) ili će se pretvarati da su daleko više suprotstavljene i različite nego što to zaista jesu. Dve od tih super-država će očigledno biti anglo-američki i evroazijski deo sveta. Ukoliko se ta dva velika bloka sukobe kao smrtni neprijatelji, jasno je da anglo-amerikanci neće prihvatiti ime svojih protivnika niti će svoju ulogu na svetskoj sceni dramatizovati nazivajući sebe komunistima. Zbog toga će sebi morati da iznađu novi naziv. Ime koje "1984" sugeriše je, naravno, Engsoc iako je u praksi i dalje ostavljen širok spektar izbora. U SAD je izraz "Amerikanizam" ili "stoprocentni Amerikanizam" sasvim prigodan, a pridev kojim bi se to dalo opisati je totalitarizam po svačijoj meri.
Ukoliko nervi popuste i Laburistička partija se prelomi u pokušaju da izađe na kraj sa teškim problemima sa kojima se suočava, gadniji likovi od aktuelnih lidera Laburista će neminovno preuzeti vođstvo partije, verovatno je izvući iz redova levice, ali pritom neće deliti liberalne stavove onih koji su trenutno u Britaniji na vlasti. Članovi aktuelne britanske vlade neće nikada svojevoljno prepustiti inicijativu protivnicima - uopšteno uzev, stariji ljudi (tradicionalno liberalno odgojeni) su bezbedni, ali mlađe generacije su pod senkom sumnje i seme totalitarnih ideja je moguće naširoko među njima posejano. Nepristojno bi bilo ovde nabrajati imena, ali svako od nas bi bez ikakvih poteškoća i sam mogao da nabroji poznate engleske i američke ličnosti koje se uklapaju u taj profil.
Neki od recenzenata "1984" su sugerisali publici kako je autorov stav da će se to, ili nešto tome slično, svakako dogoditi na Zapadu u narednih četrdeset godina (od 1949 do "stvarne" 1984). To nije tačno. Mislim da bi, ako knjigu nakon svega posmatramo kao parodiju, nešto poput "1984" ipak bilo moguće da se dogodi. To je smer u kome se svet danas kreće, čiji trendovi duboko leže u političkim, društvenim i ekonomskim osnovama današnje svetske situacije.
Posebna opasnost leži u strukturi koju nameću socijalistička i liberalna kapitalistička društva potrebom da se svi pripreme za totalni rat Zapada i SSSR, kao i novim oružjima, od kojih je atomska bomba svakako najmoćnija i o njoj se najviše priča. Međutim, opasnost podjednako leži u prihvatanju totalitarnih stavova od strane intelektualaca svih boja. Iz ove užasne noćne more treba izvući jednostavnu pouku: ne dopustite da se tako nešto desi. To samo od vas zavisi.
Džordž Orvel pretpostavlja da ako društva opisana u "1984" postanu stvarna, onda će to biti u formi nekoliko super-država. On se tom temom u potpunosti bavi u relevantnim poglavljima knjige. Džejms Bernam se time takođe bavi, samo iz drugačijeg ugla, u svojoj "Menadžerskoj revoluciji". Te super-države će prirodno biti u stalnom međusobnom sukobu (kako stoji u romanu) ili će se pretvarati da su daleko više suprotstavljene i različite nego što to zaista jesu. Dve od tih super-država će očigledno biti anglo-američki i evroazijski deo sveta. Ukoliko se ta dva velika bloka sukobe kao smrtni neprijatelji, jasno je da anglo-amerikanci neće prihvatiti ime svojih protivnika niti će svoju ulogu na svetskoj sceni dramatizovati nazivajući sebe komunistima. Zbog toga će sebi morati da iznađu novi naziv. Ime koje "1984" sugeriše je, naravno, Engsoc iako je u praksi i dalje ostavljen širok spektar izbora. U SAD je izraz "Amerikanizam" ili "stoprocentni Amerikanizam" sasvim prigodan, a pridev kojim bi se to dalo opisati je totalitarizam po svačijoj meri.
Ukoliko nervi popuste i Laburistička partija se prelomi u pokušaju da izađe na kraj sa teškim problemima sa kojima se suočava, gadniji likovi od aktuelnih lidera Laburista će neminovno preuzeti vođstvo partije, verovatno je izvući iz redova levice, ali pritom neće deliti liberalne stavove onih koji su trenutno u Britaniji na vlasti. Članovi aktuelne britanske vlade neće nikada svojevoljno prepustiti inicijativu protivnicima - uopšteno uzev, stariji ljudi (tradicionalno liberalno odgojeni) su bezbedni, ali mlađe generacije su pod senkom sumnje i seme totalitarnih ideja je moguće naširoko među njima posejano. Nepristojno bi bilo ovde nabrajati imena, ali svako od nas bi bez ikakvih poteškoća i sam mogao da nabroji poznate engleske i američke ličnosti koje se uklapaju u taj profil.
Čitaoci mogu, čak i danas, u Orvelovim knjiga pronaći dlaku u jajetu za koju bi se uhvatili, ali to će svakako predstavljati samo još jedan poen u korist njega kao nadasve fascinantnog pisca. Ova lekcija, koliko god ona bila pogrešno interpretirana - ponekad čak i od samog Orvela - i dalje čvrsto stoji, ne odustaje: Ne dopustite da se tako nešto desi.
Na koji način ne dopustiti da se tako nešto desi, naravno, ostaje stvar aktivnog traganja za odgovorom na to pitanje.
No comments:
Post a Comment