Da li je demokratija suštinski ugrožena?
Ko i šta je ugrožava?
Može li se to sprečiti i izlečiti?
Ovo su opasna vremena za demokratiju. Rusija, Turska, Mađarska, Poljska i druge zemlje koje su nekada gajile demokratske nade, danas su - u različitim razmerama - skliznule u autoritarizam.
Ko i šta je ugrožava?
Može li se to sprečiti i izlečiti?
Ovo su opasna vremena za demokratiju. Rusija, Turska, Mađarska, Poljska i druge zemlje koje su nekada gajile demokratske nade, danas su - u različitim razmerama - skliznule u autoritarizam.
Međutim, demokratija ne stoji ništa bolje ni u svojim daleko čvršćim uporištima. U SAD je Donald Tramp postao najveća pretnja ustavnom poretku još od vremena Ričarda Niksona. Sa druge strane, i nakon godinu i po dana Trampovog teturavog predsednikovanja, njegovi oponenti još uvek nisu uspeli da definišu svoje politike. Neko bi možda pomislio kako će Trampovi zapaljivi tvitovi, nepristojno ponašanje, i uporno nepoštovanje demokratskih normi, američkog predsednika pretvoriti u laku metu za opoziciono delovanje - a to se nije desilo. Oni, od kojih se očekivalo da definišu politiku otpora, sumanutim Trampovim provokacijama su bili više paralizovani nego što su ih one pokrenule na delovanje. Za takvu "paralizu" postoje barem dva razloga:
- prvi razlog je istraga specijalnog savetnika Roberta Milera, oko navodne ruske umešanosti u Trampovu kampanju, tj. njegovog dila sa njima; pusta nada da će Milerova istraga na kraju dovesti do smene Trampa sve vreme odvraća demokrate od postavljanja teškog ali suštinskog pitanja: zbog čega su im glasači okrenuli leđa, kako na saveznom tako i na nivou pojedinačnih država
- drugi razlog te paralize leži u haosu koji Tramp pravi oko sebe; neprekidan niz provokacija dezorijentiše njegove kritičare, koji ne mogu da se odluče da li će reagovati na sve gore nasrtaje na demokratiju ili na njegove budalaštine koje odvlače pažnju od onog što je zaista bitno
Ekonomija gneva
Moralno nezadovoljstvo može postati politička pokretačka snaga, ali samo ukoliko je kanalisano i vođeno političkim rasuđivanjem. Trampovim oponentima je danas potrebna ekonomija gneva, nezadovoljstva, koju će usmeravati prioritetan afirmativni politički projekat (umesto kuknjave i ciničnik komentara). Kako bi mogao da izgleda jedan takav projekat? Da bi smo na to pitanje mogli da odgovorimo, moraćemo se prvo suočiti sa samozadovoljnim političkim razmišljanjem establišmenta koje je utrlo put Trampu u SAD, baš kao i desničarskim populistima u Britaniji i širom Evrope.
Surova realnost kaže da je Tramp pobedio zato što je procurio rezervoar strahovanja, frustracija i legitimnih pritužbi na koje partije mejnstrima nisu imale dovoljno ubedljiv odgovor. To znači da, za one koji su zabrinuti zbog Trampa i populizma, mobilisati ljude na proteste i otpor nije dovoljno; podjednako je neophodno uključiti se i u politiku ubeđivanja koja mora započeti stvarnim razumevanjem nezadovoljstva koje utiče na politiku u SAD i demokratskim društvima širom sveta.
Neuspeh tehnokratskog liberalizma
Poput trijumfa Bregzita u Britaniji, izbor Trampa predstavlja gnevnu presudu višedecenijskom porastu nejednakosti i verziji globalizacije u kojoj se koriste oni na vrhu dok obične ljude ostavlja sa osećajem potpune nemoći. Bila je to takođe i kazna za tehnokratski pristup politici koji je bio u potpunosti gluv za nezadovoljstvo ljudi koji su se osećali kao da su ekonomija i kultura digli ruke od njih.
Neki osporavaju populizam, smatrajući ga samo za nešto malo više od rasističke i ksenofobične reakcije na imigrante i multikulturalizam. Drugi na njega gledaju uglavnom u ekonomskim okvirima, kao protest zbog zatvaranja radnih mesta usled globalne trgovine i novih tehnologija.
Međutim, pogrešno je u populističkim protestima videti samo bigotizam, netrpeljivost, ili na njih gledati kao na ekonomsko nezadovoljstvo. Takvo gledište previđa činjenicu da su previranja, kojima smo svi svedoci, zapravo politički odgovor na politički neuspeh u istorijskim razmerama. Današnji uticaj desničarskog populizma predstavlja simptom neuspeha progresivnih politika. Američka Demokratska stranka je postala partija tehnokratskog liberalizma, privlačnija pripadnicima profesionalnih slojeva nego glasačima iz redova industrijskih radnika ili srednje klase - upravo onih, koji su nekada činili njenu glasačku bazu. Slična muka pritisla je i Laburiste u Britaniji, što je - nakon poraza na parlamentarnim izborima 2015. godine - za posledicu imalo dolazak na čelo te stranke Džeremija Korbina, koga odlikuje jaka anti-establišment politika.
Ovi problemi vuku korene još iz 80-ih godina prošlog veka. Ronald Regan i Margaret Tačer su tvrdili da problem lkeži u vladi, a da rešenje leži u tržištu. Kada su oni otišli sa vrha političke scene, nasledili su ih političari levog centra - Bil Klinton u SAD, Toni Bler u Britaniji, Gerhard Šreder u Nemačkoj - koji su malo izmenili, a zapravo učvrstili tu veru u tržište. Donekle su omekšali oštre ivice nekontrolisanog tržišta, ali nisu osporili centralnu premisu Regan-Tačerkine ere: tržišni mehanizmi su primarni instrumenti postizanja javnog dobra. U skladu sa tim uverenjima, prihvatili su tržišnu verziju globalizacije i svesrdno prihvatili porast uticaja finansijskih institucija na ekonomiju. Tokom 90-ih, Klintonova administracija se udružila sa Republikancima u promociji globalnih tržišnih sporazuma i deregulaciji finansijske industrije. Korist od tih politika su u najvećoj meri imali oni na vrhu, ali Demokrate se nisu mnogo bavile sve dubljim nejednakostima i sve većim uticajem novca na politiku. Liberalizam je izgubio svoj inspirativni kapacitet tako što je odustao od svoje tradicionalne misije kroćenja kapitalizma i suzbijanja ekonomskog uticaja na račun politike.
Činilo se da će doći do promena kada se na političkoj sceni pojavio Barak Obama. U svojoj predsedničkoj kampanji 2008. godine, ponudio je podsticajnu alternativu menadžerskom, tehnokratskom jeziku koji je postao odlika liberalnog javnog diskursa. On je pokazao da se progresivna politika može obratiti i jezikom koji ima moralnu i duhovnu svrhu. Međutim, moralna energija i građanski idealizam, koje je inspirisao kao kandidat, nisu se preneli u njegov predsednički mandat. Postavši predsednik usred finansijske krize, angažovao je iste ekonomske savetnike koji su promovisali finansijsku deregulaciju tokom Klintonove ere. Uz njihov podstrek, on je položio državne garancije za banke pod takvim uslovima kao da je, zapravo, zažmurio na njihovo ponašanje koje je dovelo do krize dok je, sa druge strane, malo šta učinio da pomogne običnim građanima koji su zbog iste ostali bez svojih domova. Prigušivši svoj dotadašnji moralan stav, Obama je više utišao nego što je artikulisao proključali gnev javnosti prema Vol Stritu. Dugotrajan bes zbog državnih garancija i pomoći bankama, bacio je senku na Obamin predsednički mandat i konačno potpalio populističke proteste širom celog političkog spektra - od levice (Okupiraj pokret i kandidatura Bernija Sandersa) do desnice (Čajanka pokret i izbor Trampa za predsednika).
Uspon populista u SAD, Britaniji i Evropi predstavlja povratnu reakciju protiv elitizma mejnstrim partija, ali najveće žrtve te reakcije postale su liberalne i partije levog centra - Demokratska stranka u SAD, Laburistička u Britaniji, Socijaldemokratska u Nemačkoj (koja je na poslednjim saveznim izborima ostvarila naslabiji rezultat u svojoj istoriji), italijanska Demokratska stranka (ove godine su pali ispod 20% podrške), kao i Socijalistička partija u Francuskoj (čiji je predsednički kandidat osvojio samo 6% glasova u prvom krugu prošlogodišnjih izbora).
Promena progresivnih politika
Pre nego što se ponadaju da će povratiti podršku javnosti, progresivne partije moraju promeniti sopstvenu misiju i svrhu postojanja. Da bi to postigle, moraju da uče od populističkih protesta koji su ih skinuli sa vlasti - ali ne kopiranjem njihove ksenofobije i jakog nacionalizma, već ozbiljnim uzimanjem u obzir legitimne proteste (u koje su upredeni ti pogani stavovi). Ta promena treba započeti priznanjem da protesti nisu samo ekonomske, već takođe moralne i kulturalne prirode, da ljudi ne protestuju samo zbog plata i radnih mesta već i zbog društvenog statusa i poštovanja.
Progresivne partije se moraju suočiti sa sledeća četiri pitanja, ukoliko polažu nade u uspešno suočavanje sa gnevom i protestima koji danas utiču na politiku:
- nejednakost zarada
- oholost meritokratije
- dostojanstvo rada
- patriotizam i nacionalna zajednica.
1) Nejednakost zarada
Standardni odgovor na nejednakost leži u pozivu na veću jednakost šansi prekvalifikacijom radnika (koji su ostali bez radnih mesta ukinutih zbog globalizacije ili tehnologije), pristupnijem visokom obrazovanju, ukidanjem rasnih, etničkih i rodnih prepreka. Sve to sumirano je u sloganu da "oni koji vredno rade i igraju po pravilima treba da dobiju priliku za napredovanje u meri u kojoj bi im to omogućile njihove sposobnosti." Međutim, ovaj slogan danas zvuči isprazno. I savremenoj ekonomiji nije lako napredovati. To predstavlja problem naročito u SAD, koje se diče svojom naprednom mobilnošću. Amerikanci se tradicionalno manje brinu po pitanju nejednakosti, jer veruju u mogućnost da se, bez obzira na nečiju polaznu tačku u životu, predanim radom uzdigne od prosjaka do bogataša. Međutim, to uverenje je danas pod velikom senkom sumnje. Amerikanci, čiji su roditelji siromašni, i sami će ostati siromašni kada odrastu. Brojke su neumoljive: to važi za 43% rođenih u najnižoj petini onih na skali prihoda, dok će samo 4% njih uspeti da se probije u petinu na vrhu. Daleko je lakše uzdići se iz siromaštva u Kanadi, Nemačkoj, Švedskoj i drugim evropskim zemljama, nego u SAD. To donekle pojašnjava zašto retorika o otvorenim mogućnostima više nije inspirativna kao što je nekada bila. Progresivci bi morali da pretresu ispravnost pretpostavke da mobilnost može kompenzirati nejednakost. Morali bi da se pozabave samim nejednakostima u moći i imovinskom stanju, umesto da energiju ulažu u pomaganje prilikom uspona na lestvici na kojoj se prečke sve više i više udaljavaju.
2) Oholost meritokratije
Ovaj problem je, u stvari, dublje prirode. Neprestano potenciranje na meritokratiji, u kojoj je društveni položaj refleksija zalaganja i talenta, zapravo ima korozivan uticaj na naš način interpretacije uspeha (ili njegovog nedostatka). Tvrdnja da sistem nagrađuje talenat i naporan rad, ohrabruje pobednike da svoj uspeh smatraju samo sopstvenom zaslugom i ličnom vrlinom - i da sa visine gledaju na one sa manje sreće u životu od njih. Gubitnici mogu da se žale na to kako je sistem namešten, da su pobednici varali i manipulisali drugima na svom putu do vrha. A mogu i da budu opsednuti i demorališućom misli sa su sami krivi za svoj neuspeh, da jednostavno nemaju dovoljno talenta i snage za uspeh. Kada se takva osećanja sakupe na jednom mestu - što se obično i dešava - dolazi do nestabilne pojave i narastanja gneva i nezadovoljstva usmerenih na elite, što daje gorivo populističkoj mašineriji da se pokrene. Iako je sam milijarder, Tramp je ukapirao i iskoristio to nezadovoljstvo. Za razliku od Baraka Obame i Hilari Klinton, koji su stalno pričali o "šansi", Tramp je veoma retko izgovarao tu reč. Nasuprot tome, on im je ponudio jednu nadasve zatupastu i nabusitu priču o pobednicima i gubitnicima. Liberali i progresivci su u tolikoj meri vrednovali svoje akademske diplome - podjednako i kao aveniju ličnog uspeha i kao osnovu društvenog položaja i ugleda - da jednostavno nisu razumeli oholost koju meritokratija stvara, kao i težak društveni žig koji ona nameće onima bez akademskog obrazovanja. Upravo takav stav leži u srcu razloga populističkog kontraudara i Trampove pobede.
3. Dostojanstvo rada
Ukidanje radnih mesta zbog tehnologije ili autsorsinga poklopilo se sa porasto osećanja da društvo manje poštuje poslove koje obavlja radnička klasa. Kako su se ekonomske aktivnosti pomerile sa proizvodnje na upravljanje novcem, a društvo obilato darovalo napumpane naknade menadžerima za rizična ulaganja i bankarima sa Vol Strita, pošten posao u tradicionalnom smislu postao je krhak i neizvestan. Nove tehnologije mogu još više narušiti dostojanstvo rada. Neki vizionari iz Silikonske doline predviđaju da će doći vreme u kome će roboti i veštačka inteligencija dovesti do stanja u kome će mnogi od današnjih poslova postati zastareli. Da bi olakšali put u takvu budućnost, oni predlažu da svi dobiju osnovni dohodak. Ono što je nekada bio opravdano kao bezbednosna mreža za sve građane, sada se nudi kao mera koja će ublažiti tranziciju u svet bez rada. Da li je takav svet perspektiva koju treba pozdraviti ili pružiti joj otpor, predstavlja centralno političko pitanje za budućnost. Da bi to razumele, političke partije će morati da se uhvate u koštac sa samim značenjem pojma rada i njegovog mesta u pristojnom životu.
4. Patriotizam i nacionalna zajednica
4. Patriotizam i nacionalna zajednica
Ugovori o slobodnoj trgovini i imigracija predstavljaju najjače tačke fokusa populističkog besa. Na jednom nivou, to su sve pitanja od ekonomskog značaja. Protivnici ugovora o slobodnoj trgovini i imigranata tvrde da oni ugrožavaju lokalna radna mesta i plate, dok zagovornici odgovaraju da sve to zapravo pomaže ekonomiju, dugoročno gledano. Ali strasti koje ova pitanja izazivaju sugerišu da je tu nešto veće u pitanju. Radnici, koji veruju da je njihovoj zemlji više stalo do jeftine robe i radne snage nego do budućnosti radnih mesta sopstvenih građana, itekako se osećaju izdanim. To osećanje izdaje, često iznalazi ružne i netolerantne načine da se ispolji - od mržnje prema imigrantima, preko siledžijskog nacionalizma koji omalovažava muslimane i druge "strančuge", pa sve do retorike "vraćanja naše zemlje u naše ruke". Liberali su na to odgovorili osuđujući retoriku mržnje i insistirajući na vrlinama uzajamnog uvažavanja i multikulturalnog razumevanja. Međutim, taj principijelni odgovor, iako valjan, ne uspeva da se izbori sa skupom bitnih pitanja koja su implicitna u nezadovoljtvu populista. Koji je moralni značaj nacionalnih granica, ako ga uopšte ima? Da li svojim sugrađanima i zemljacima dugujemo veću naklonost nego građanima drugih država? U vremenu globalizacije, da li treba gajiti nacionalne identitete ili težiti kosmopolitskoj etici univerzalnog ljudskog interesa?
Sva ova pitanja možda deluju zastrašujuće, daleko od malih stvari oko kojih se ovih dana vode političke rasprave. Međutim, narastajući populizam ukazuje na potrebu obnavljanja demokratskog javnog diskursa, kako bi se izborili sa glavnim problemima do čijeg je rešavanja ljudima stalo - pritom uključujući i ona moralna i kulturološka.
Revitalizacija javnog diskursa
Svaki pokušaj rešavanja tih pitanja, kako bi se obnovili uslovi demokratskog javnog diskursa, biva suočen sa velikim preprekama. To zahteva od nas da preispitamo samu centralnu premisu savremenog liberalizma, da dovedemo u pitanje samu ideju o tome kako put u tolerantno društvo vodi kroz izbegavanje angažovanja suštinskih moralnih argumenata u politici. Taj princip izbegavanja - to insistiranje da građani svoja moralna i duhovna uverenja ostave po strani prilikom ulaska u javnu sferu - predstavlja moćno iskušenje. Čini se da se tako izbegava opasnost naturanja vrednosti većine manjini. Čini se da se tako sprečava mogućnost da moralno "usijane" politike izazovu verske ratove. Čini se da to nudi bezbednu osnovu za međusobno poštovanje.
Međutim, ta strategija izbegavanja, to insistiranje na liberalnoj neutralnosti - predstavlja grešku. Time postajemo slabo opremljeni za bavljenje moralnim i kulturološkim problemima koji animiraju populistički revolt. Kako je moguće diskutovati o značenju rada i njegovoj ulozi u pristojnom životu bez vođenja debate o konkurentnim konceptima istog? Kako je moguće razmišljati o odgovarajućem odnosu nacionalnih i globalnih identiteta a pritom se ne zapitati koje vrline izražavaju takvi identiteti, i kako to utiče na sve nas? Liberalna neutralnost "pegla" pitanja smisla, identiteta i svrhe pretvarajući ih u pitanje pravičnosti, pritom previđajući gnev i nezadovoljstvo koji pokreću populističke proteste; njoj nedostaju moralni, retorički i simpatički resursi za razumevanje društvenog otuđenja, pa čak i poniženja, koje osećaju mnogi glasači iz redova radničke i srednje klase. Pored toga, ona ignoriše meritokratsku oholost elita.
Donald Tramp se ponaša kao da uživa u politici ponižavanja. Sa stanovišta ekonomske korektnosti, njegov populizam je čisto foliranje - to je neka vrsta plutokratskog populizma. Njegov plan zdravstvene zaštite bi umanjio nivo zdravstvene zaštite dobrom delu radničke klase koja ga podržava, jer bi on to radio zarad finansiranja velikih poreskih olakšica za bogate. Međutim, fokusiranjem samo na ovo njegovo licemerje - promašujemo suštinu. Kada je povukao SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, Tramp se pravdao da, nesumnjivo, tako štiti radna mesta Amerikanaca. Međutim, prava svrha njegove odluke, njeno političko obrazloženje, nalazi se u njegovoj naizgled nepovezanoj izjavi koja glasi: "Neće se nama druge zemlje i njihovi lideri više podsmevati." Oslobađanje SAD od mogućih opterećenja nametnutih sporazumom o klimatskim promenama zapravo nema veze ni sa radnim mestima niti sa globalnim zagrevanjem. Tu se, u Trampovim političkim fantazijama, radilo o sprečavanju poniženja. Tu su se on i njegovi glasači našli i usaglasili, čak i oni koji jesu zabrinuti zbog klimatskih promena. Za one koji su zaostali usled trodecenijske tržišne globalizacije, problem nije samo u stagnaciji zarada i gubitku radnih mesta, već i u gubitku društvenog dostojanstva. Ne radi se tu samo o nepravičnosti, već i o poniženju. Političari liberalnog i socijaldemokratskog mejnstrima su prevideli ovu političku dimenziju. Oni misle da je problem sa globalizacijom jednostavno stvar pravedne preraspodele; oni koji su zaradili na globalnoj trgovini, novim tehnologijama i fiskalizacijom ekonomije nisu pružili adekvatnu naknadu onima koji su na tome izgubili.
Međutim, ovo predstavlja dokaz nerazumevanja razloga nezadovoljstva populista. To takođe odražava jedan nedostatak javne filozofije savremenog liberalizma. Mnogi liberali se međusobno razlikuju na skali od neoliberalizma (tzv. laissez-faire tj. ideja slobodnog tržišta) do liberalizma koji svoj izraz pronalazi u onome što filozofi nazivaju "liberalni javni rezon". Prvo predstavlja ekonomsku doktrinu, dok drugo predstavlja princip političke moralnosti koji insistira na tome da država mora biti neutralna prema svim konceptima koji se nadmeću u trci za boljim životom. Bez obzira na ovu različitost, postoji filozofski afinitet između neoliberalne vere u tržišni osnov i principa liberalne neutralnosti. Tržišno gledište jeste privlačno, jer se čini da ono pruža način za rešavanje spornih pitanja od javnog interesa bez uplitanja u žustre debate oko toga koliko su dobra valjano vrednovana. Kada dve strane sklope neki sporazum, one tada same odlučuju o tome koja će biti vrednost dobara koja razmenjuju. Slično tome, i liberalna neutralnost deluje primamljivo jer se čini da ona nudi jedan način definisanja i slaganja prava a da ne pretpostavlja bilo kakvu određenu koncepciju dobara. Međutim, neutralnost je lažna u oba slučaja. Tržišta nisu moralni instrumenti za definisanje zajedničkog dobra, a liberalni javni rezon nije moralno neutralan način za postizanje principa pravednosti.
Sprovođenje javnog diskursa na način kao da je moguće preneti moralno rasuđivanje na tržište, ili na procedure javnog liberalnog rezonovanja, za posledicu je imalo nastanak praznog, osiromašenog javnog diskursa, uz vakuum javnog smisla. Te praznine u društvenom prostoru bivaju neprekidno popunjene uskim, netolerantnim, autoritarnim alternativama - u formi religioznog fundamentalizma ili agresivnog nacionalizma.
To je ono sa čime smo danas suočeni - tri decenije tržišno usmerene globalizacije i tehnokratskog liberalizma su ispraznile demokratski javni diskurs, otuđile moć od običnih ljudi, što je podstaklo reakciju populista koji sada žele da to ogolelo javno mesto prekriju netolerantnim i osvetoljubivim nacionalizmom.
Vakuum u suštini javnog
Da bi smo demokratskim politikama ulili novu energiju, neophodno je iznaći put do moralno snažnijeg javnog diskursa, onaj koji poštuje pluralizam i koji će pre privući sebi naša moralna neslaganja, nego što će ih izbegavati. Razmrsiti klupko netolerantih aspekata protesta populista i njih odvojiti od legitimnih neslaganja, nimalo nije lako. Međutim, veoma je bitno pokušati uraditi tako nešto. Razumevanje tih neslaganja i kreiranje politike koja će moći na njih da odgovori, predstavlja najvažniji politički izazov našeg doba.
Michael Sandel: Right-wing populism is rising as progressive politics fails - is it too late to save democracy? (New Statesman, 21.05.2018)
Majkl Sendel predaje političku filozofiju na Harvardu, i autor je bestselera "Šta novac ne može da kupi: Moralna ograničenja tržišta"; na osnovu te knjige je urađena serija video predavanja koja su dostupna na internet stranicama Instituta za novu ekonomsku misao (INET).
Gornji tekst predstavlja preuređeno Sendelovo predavanje koje je održao na Američkoj akademiji u Berlinu i Institutu za humanističke nauke u Beču. Zasnovan je na njegovim člancima "Pouke iz pobune populista" (Project Syndicate, 2018) i "Populizam, liberalizam i demokratija" (Philosophy and social criticism, 2018).
Tekst je originalno bio objavljen 09.05.2018. na sajtu Open Democracy.
Svaki pokušaj rešavanja tih pitanja, kako bi se obnovili uslovi demokratskog javnog diskursa, biva suočen sa velikim preprekama. To zahteva od nas da preispitamo samu centralnu premisu savremenog liberalizma, da dovedemo u pitanje samu ideju o tome kako put u tolerantno društvo vodi kroz izbegavanje angažovanja suštinskih moralnih argumenata u politici. Taj princip izbegavanja - to insistiranje da građani svoja moralna i duhovna uverenja ostave po strani prilikom ulaska u javnu sferu - predstavlja moćno iskušenje. Čini se da se tako izbegava opasnost naturanja vrednosti većine manjini. Čini se da se tako sprečava mogućnost da moralno "usijane" politike izazovu verske ratove. Čini se da to nudi bezbednu osnovu za međusobno poštovanje.
Međutim, ta strategija izbegavanja, to insistiranje na liberalnoj neutralnosti - predstavlja grešku. Time postajemo slabo opremljeni za bavljenje moralnim i kulturološkim problemima koji animiraju populistički revolt. Kako je moguće diskutovati o značenju rada i njegovoj ulozi u pristojnom životu bez vođenja debate o konkurentnim konceptima istog? Kako je moguće razmišljati o odgovarajućem odnosu nacionalnih i globalnih identiteta a pritom se ne zapitati koje vrline izražavaju takvi identiteti, i kako to utiče na sve nas? Liberalna neutralnost "pegla" pitanja smisla, identiteta i svrhe pretvarajući ih u pitanje pravičnosti, pritom previđajući gnev i nezadovoljstvo koji pokreću populističke proteste; njoj nedostaju moralni, retorički i simpatički resursi za razumevanje društvenog otuđenja, pa čak i poniženja, koje osećaju mnogi glasači iz redova radničke i srednje klase. Pored toga, ona ignoriše meritokratsku oholost elita.
Donald Tramp se ponaša kao da uživa u politici ponižavanja. Sa stanovišta ekonomske korektnosti, njegov populizam je čisto foliranje - to je neka vrsta plutokratskog populizma. Njegov plan zdravstvene zaštite bi umanjio nivo zdravstvene zaštite dobrom delu radničke klase koja ga podržava, jer bi on to radio zarad finansiranja velikih poreskih olakšica za bogate. Međutim, fokusiranjem samo na ovo njegovo licemerje - promašujemo suštinu. Kada je povukao SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, Tramp se pravdao da, nesumnjivo, tako štiti radna mesta Amerikanaca. Međutim, prava svrha njegove odluke, njeno političko obrazloženje, nalazi se u njegovoj naizgled nepovezanoj izjavi koja glasi: "Neće se nama druge zemlje i njihovi lideri više podsmevati." Oslobađanje SAD od mogućih opterećenja nametnutih sporazumom o klimatskim promenama zapravo nema veze ni sa radnim mestima niti sa globalnim zagrevanjem. Tu se, u Trampovim političkim fantazijama, radilo o sprečavanju poniženja. Tu su se on i njegovi glasači našli i usaglasili, čak i oni koji jesu zabrinuti zbog klimatskih promena. Za one koji su zaostali usled trodecenijske tržišne globalizacije, problem nije samo u stagnaciji zarada i gubitku radnih mesta, već i u gubitku društvenog dostojanstva. Ne radi se tu samo o nepravičnosti, već i o poniženju. Političari liberalnog i socijaldemokratskog mejnstrima su prevideli ovu političku dimenziju. Oni misle da je problem sa globalizacijom jednostavno stvar pravedne preraspodele; oni koji su zaradili na globalnoj trgovini, novim tehnologijama i fiskalizacijom ekonomije nisu pružili adekvatnu naknadu onima koji su na tome izgubili.
Međutim, ovo predstavlja dokaz nerazumevanja razloga nezadovoljstva populista. To takođe odražava jedan nedostatak javne filozofije savremenog liberalizma. Mnogi liberali se međusobno razlikuju na skali od neoliberalizma (tzv. laissez-faire tj. ideja slobodnog tržišta) do liberalizma koji svoj izraz pronalazi u onome što filozofi nazivaju "liberalni javni rezon". Prvo predstavlja ekonomsku doktrinu, dok drugo predstavlja princip političke moralnosti koji insistira na tome da država mora biti neutralna prema svim konceptima koji se nadmeću u trci za boljim životom. Bez obzira na ovu različitost, postoji filozofski afinitet između neoliberalne vere u tržišni osnov i principa liberalne neutralnosti. Tržišno gledište jeste privlačno, jer se čini da ono pruža način za rešavanje spornih pitanja od javnog interesa bez uplitanja u žustre debate oko toga koliko su dobra valjano vrednovana. Kada dve strane sklope neki sporazum, one tada same odlučuju o tome koja će biti vrednost dobara koja razmenjuju. Slično tome, i liberalna neutralnost deluje primamljivo jer se čini da ona nudi jedan način definisanja i slaganja prava a da ne pretpostavlja bilo kakvu određenu koncepciju dobara. Međutim, neutralnost je lažna u oba slučaja. Tržišta nisu moralni instrumenti za definisanje zajedničkog dobra, a liberalni javni rezon nije moralno neutralan način za postizanje principa pravednosti.
Sprovođenje javnog diskursa na način kao da je moguće preneti moralno rasuđivanje na tržište, ili na procedure javnog liberalnog rezonovanja, za posledicu je imalo nastanak praznog, osiromašenog javnog diskursa, uz vakuum javnog smisla. Te praznine u društvenom prostoru bivaju neprekidno popunjene uskim, netolerantnim, autoritarnim alternativama - u formi religioznog fundamentalizma ili agresivnog nacionalizma.
To je ono sa čime smo danas suočeni - tri decenije tržišno usmerene globalizacije i tehnokratskog liberalizma su ispraznile demokratski javni diskurs, otuđile moć od običnih ljudi, što je podstaklo reakciju populista koji sada žele da to ogolelo javno mesto prekriju netolerantnim i osvetoljubivim nacionalizmom.
Vakuum u suštini javnog
Da bi smo demokratskim politikama ulili novu energiju, neophodno je iznaći put do moralno snažnijeg javnog diskursa, onaj koji poštuje pluralizam i koji će pre privući sebi naša moralna neslaganja, nego što će ih izbegavati. Razmrsiti klupko netolerantih aspekata protesta populista i njih odvojiti od legitimnih neslaganja, nimalo nije lako. Međutim, veoma je bitno pokušati uraditi tako nešto. Razumevanje tih neslaganja i kreiranje politike koja će moći na njih da odgovori, predstavlja najvažniji politički izazov našeg doba.
Michael Sandel: Right-wing populism is rising as progressive politics fails - is it too late to save democracy? (New Statesman, 21.05.2018)
Majkl Sendel predaje političku filozofiju na Harvardu, i autor je bestselera "Šta novac ne može da kupi: Moralna ograničenja tržišta"; na osnovu te knjige je urađena serija video predavanja koja su dostupna na internet stranicama Instituta za novu ekonomsku misao (INET).
Gornji tekst predstavlja preuređeno Sendelovo predavanje koje je održao na Američkoj akademiji u Berlinu i Institutu za humanističke nauke u Beču. Zasnovan je na njegovim člancima "Pouke iz pobune populista" (Project Syndicate, 2018) i "Populizam, liberalizam i demokratija" (Philosophy and social criticism, 2018).
Tekst je originalno bio objavljen 09.05.2018. na sajtu Open Democracy.
No comments:
Post a Comment