Tolerancija je konsekvenca ljudskosti. Svi smo mi krhka bića, prepuna grešaka počinjenih u životu, pa hajde da jedni drugima međusobno oprostomo sopstvene gluposti - bio bi to prvi prirodni zakon. Tolerancija nikada nije bila uzrok građanskog rata, dok je, sa druge strane, progon Zemlju natopio krvlju.
- Volter
Međunarodni Dan tolerancije posvećen je podizanju svesti i vere u ljudska prava - kao podršku i jednakosti i različitosti širom sveta, podjednako. Po okončanju 1995. kao Godine tolerancije, Ujedinjene nacije su 1996. uspostavile 16. novembar kao Dan tolerancije u celom svetu.
Nema sumnje da bi svet bez tolerancije bio veoma rđavo mesto za život. Neki, čak, veruju da takav svet uopšte ne bi trebalo da postoji, jer svako ima pravo da slobodno izrazi svoju volju, veroispovest, politička i druga uverenja, pa i svoju savest - bez straha od predrasuda, ismevanja ili bilo kakvih (daleko gorih) konsekvenci. Pored toga, treba znati da nečije versko opredeljenje ili nacionano/rasno poreklo predstavljaju tlo bez potencijala da među njima rastu i razvijaju se tolerancija i prijateljstvo.
UN definišu toleranciju kao poštovanje, uvažavanje i prihvatanje rezličitosti kultura širom sveta kao i svega što nas čini ljudima. To je ljudsko pravo koje treba usvojiti, i ne treba očekivati da ga poštuju i primenjuju samo pojedinci, već podjednako i grupe i države. U samoj suštini ove ideje, kao takve, leže ljudska prava, jer ona podržava ideju da ceo ljudski rod ima pravo da živi u miru.
Širom sveta društva prolaze kroz duboku transformaciju, kako globalizacija poprima sve brži tok. To otvara brojne mogućnosti za dijalog i razmenu, pokreće nove izazove koji su sve oštriji usled nejednakosti i siromaštva, sukoba koji uporno traju i migracija. U porastu su isključivost u politici i diskurs podela. Različitost biva odbačena kao izvor slabosti. Ponovo oživljavaju i veličaju se mitovi i bajke o "čistoti" kulture.
U tom kontekstu, tolerancija mora biti nešto mnogo više od puke ravnodušnosti i pasivnog prihvatanja drugih. Ona mora biti čin oslobađanja, pri kome se različitosti drugih prihvataju kao naše. To znači poštovanje velike raznolikosti među ljudima, zasnovano na ljudskim pravima. To je upoznavanje sa drugima preko novih mostova dijaloga. To je borba protiv svih vidova rasizma, mržnje i diskriminacje - jer diskriminisanje jednog predstavlja diskriminisanje svih.
Palanaštvo, ma gde u svetu ugazili u njega, u svojoj suštini počiva na netoleranciji. Svaki fažizam je u suštini palanački, a glavna alatka za sprovođenje fašističkih fiks-ideja je upravo netolerancija, rame uz rame sa strahom. I upravo zbog toga prvo udaraju na obrazovanje, jer znaju da otpor bezumlju tu počinje. Zato se obrazovanje pretvara u "obrazovanje".
Odupreti se "neodoljivom šarmu" palanaštva i fašizma nikako nije lako, ali jeste moguće.
Demokratija je napadnuta, pod opsadom, prožeta korupcijom i pohlepom. Još uvek nije kasno da je sačuvamo od nje same.
U svom zenitu, bio je sila na koju je trebalo računati, svetski fenomen. Njega niko nije mogao da pobedi. U ringu, majk Tajson bi samleo svakoga ko bi se usudio da mu bude protivnik - brže i efikasnije nego bilo ko pre njega. Međutim, van ringa je priča bila potpuno drugačija. Čak i dok je slavio pobedu za pobedom, već je bio na putu ka svom padu. Trenirao je sve manje, visio po žurkama i kockao se sve više. Trona i slave ga je koštalo ono što nije radio: prestao je da trenira. Mnogo pre nego što je u Japanu izgubio od Bastera Daglasa, on je prestao da bude Majk Tajson, ili barem onaj koga je svet poznavao.
Iako njen trenutak Bastera Daglasa tek treba da dođe, ovo je priča o demokratiji u 21. veku. Ona je svedena samo na proces čiji ishod više nije bitan, dokle god se izbori održavaju redovno. Nekada smo imali diktatore koji su na vlast dolazili tako što su nameštali izbore. Danas imamo diktatore koji su ustoličeni i legitimizovani uz pomoć izbora. Demokratija je skrenula sa puta, izgubila svoju suštinu.
Okrenuli smo leđa demokratiji
Linkolnova definicija demokratije i dalje ostaje najintuitivnija suština te forme vlasti: vlast naroda, od strane naroda, za narod. U mnogim (navodnim) demokratijama širom sveta, ovo je ili u potpunosti drugačije ili se upravo menja pred našim očima. Čini se da sve više razočarani nosioci biračkog prava u sve većoj meri to pozdravljaju sa dobrodošlicom. Izlaznost na izbore širom sveta ima najnižu stopu u ovoj generaciji. Glasači su izgubili veru u političare i okreću se demagozima; Donald Tramp, i sve što on predstavlja, ne predstavlja nikakav izuzetak. Pogledajmo Veliku Britaniju, u kojoj je ekipa populista pomogla u izvlačenju zemlje iz Evropske Unije, a sa sobom povukla i globalnu ekonomiju. Ili Austriju, zemlju u kojoj je kandidat FPŐ (Austrijska partija slobode, koju je osnovao bivši nacistički funkcioner) mogao da pobedi u drugom krugu predsedničkih izbora. Ili Francusku, u kojoj popularnost Nacionalnog Fronta (partije poznate po rasističkoj i antisemitskoj praksi) svakodnevno raste. Na stranu njihovi pozivi na politiku mračnjaštva i mržnje, ali ti demagozi svi imaju jednu zajedničku crtu: sledbenike, za koje se ne možemo praviti kao da ne postoje.
izlaznost na izbore, period 1970-2015
Ljudi žele bilo šta osim demokratije - ko ih može zbog toga osuđivati, kada pogledamo u šta se to ona pretvorila? Kao, na primer, u SAD (najvećoj demokratiji na svetu), gde vlast može da progura jedan trgovinski aranžman poput TPP bez javne rasprave i konsultacija, pritom uopšte ne obaveštavajući javnost o monumentalnom uticaju koji će on imati na sve. Gde su nestale transparentnost i odgovornost? Da lije zaista neobično što poverenje glasača opada baš kao i izlaznost na izbore?
poverenje u vlast (po partijama: crveno - republikanci, plavo - demokrate) da rade "pravu stvar", 1958-2015
Šta se dešava kada je demokratija na rasprodaji
Nije teško uočiti vezu između gornja dva trenda. Što je manje poverenja u političke elite, to je veća verovatnoća kockanja sa nekim od demagoga. Na kraju krajeva, da li je "strahohuškanje" po bilo čemu gore od kronizma i laži u koje se demokratija pretvorila? Demokratija je izgrađena na moći i potrebama ljudi. Danas se ona prodaje za novac, i to je najveća opasnost po nju. "To je jedan od glavnih razloga koji dovode do razočaranih glasača i porasta podrške populističkim partijama u SAD i EU" smatra Daniel Frojnd, šef pravne službe Transparency International EU. Ako je koruptivni uticaj novca uticao na razočaranje glasača na Zapadu, u Africi je to načinilo još veću štetu. Uzmimo za primer Nigeriju: tu glasači više nisu uopšte iznenađeni primerima korupcije koje razotkrivaju nadležne državne agencije i komisije. Zaplenjene su stotine miliona dolara od političara i javnih službenika koji su radili za prethodni režim, ali milioni - pa čak i milijarde - dolara i dalje ostaju skriveni. Građani su opravdano nezadovoljni i demokratija im više ne deluje privlačno kao 1999. kada je vojska predala vlast demokratski izabranom predsedniku. Slično je i u Zimbabveu: predsednik Robert Mugabe je mogao da tvrdi kako ima podršku naroda, ali protesti protiv njegove vlasti su pokazali upravo suprotno. "Vlast nas je opljačkala. Oni nemaju pojma o problemima koji muče narod. Oni moraju da oslušnu glas naroda i krenu sa zatiranjem korupcije koja je osakatila našu ekonomiju" kazao je pastor Evan Mavarire, jedan od lidera protesta. Već dugo vremena, oligarsi u demokratskom ruhu se pretvaraju da služe interesima naroda. Međutim, taj veo obmane je podignut. Ljudi su počeli da uviđaju kako su se snovi o zajedničkom prosperitetu, koji im je demokratija obećala, pretvorili u noćnu moru za većinu i neizmerno bogatstvo za privilegovanu vladajuću klasu i njene saveznike.
pet najvećih pretnji podemokratiju u SAD
Spasimo demokratiju od nje same Postoji zajednička nit: ako nešto ne liči na demokratiju i nema rezultate koje bi smo od nje očekivali, onda to i nije demokratija. Fransoa de la Rošfuko je kazao da u demokratiju ne treba verovati bez moćnog sistema odgovornosti. Danas, u mnogim "demokratijama", ta odgovornost - i transparentnost koja uz nju ide - nedostaje. Ako se taj trend ipak bude nastavio, demokratija će i dalje biti snažna i spremna da se suoči sa svim izazovima; međutim, baš kao što je to Tajson otkrio u Japanu, kada neka ideja izgubi svoju suštinu onda ona polako ali sigurno nestane. Ne želimo ni da nagađamo šta bi u tom slučaju moglo da je zameni, a kamo li da u tome živimo. Pa ipak - još uvek nije kasno. Demokratija još uvek može ponovo biti narodna, od strane naroda i za narod, u procesu i ishodima, u delima i istini. Baš kao što Rim nije bio sazdan za jedan dan, tako ni Rimsko carstvo nije srušeno kada je Odoakar svrgnuo Romula sa vlasti. Ne, pad Rima je započeo mnogo pre nego što su njegovi vladari uvideli da se njihov svetski poredak urušava. Lamia Merzuki je članica Mreže afričkih lidera. Što se nje tiče, "u mnogim zemljama, ljudi jednostavno više ne veruju u političare i njihovu sposobnost da promene stvari". Kako bismo sprečili da se to nepoverenje u političare ne pretvori u potpuni nedostatak poverenja u demokratiju, moramo se fokusirati na postizanje transparentnosti i odgovornosti koje su od suštinskog značaja za prihvatanje neke vlasti kao demokratske. Baš kao što odlazak u školu na jedan dan ne čini nekoga diplomcem, tako ni održavanje izbora ne treba da utiču na to da li neku zemlju smatramo demokratskom. Kada jednom prihvatimo suštinu onoga što čini neku zemlju istinski demokratskom, tada ćemo krenuti putem koji odvaja demokratiju od njenih falsifikata širom sveta. Hajde da to uradimo pre nego što od demokratije ostane samo njena bleda senka. - Japheth J. Omojuwa: Democracy sold out to corruption and greed. But it's not too late to save it. (World Economic Forum, 19.08.2016)
Opšte je mišljenje da su demokratske institucije danas napadnute i pod opsadom. Svi to uglavnom priznaju, ali treba praviti razliku između principa, načela i pravila demokratije, sa jedne strane, i njenih institucija i prakse sa druge. Upravo za ovo drugo, Interparlamentarna unija (IPU) smatra da se nalazi pod nekom vrstom opsade. Demokratska vladavina se roni u isto vreme kada poverenje javnosti u politička rukovodstva opada na nivou bez presedana. Medijske kuće širom sveta, svakodnevno, predviđaju smrt demokratije, i pitaju se šta će se tek desiti ako ona ne opstane ni u zemljama koje su tradicionalno smatrane demokratskim. Ova široko rasprostranjena priča zaista predstavlja užasnu sliku budućnosti demokratije. Želja ljudi iz IPU je da promene tu priču, zato što smatraju da je demokratija otpornija nego što se to čini. Ona se prilagođava novim političkim, ekonomskim i društvenim realnostima koje donose napredne tehnologije, klimatske promene i globalizacija. Cilj je promeniti tu priču i fokusirati se na puteve jačanja demokratije, uključujući i načine njenog institucionalizovanja i praktikovanja. Pre dvadeset godina su parlamentarne članice IPU usvojile Univerzalnu deklaraciju o demokratiji. Ta deklaracija ukazuje na ključne elemente i principe demokratije koje svako društvo koje njoj teži treba da poštuje i promoviše. Fundamentalni princip Deklaracije kaže da je demokratija jedini politički sistem koji ima kapacitet da koriguje samog sebe. Ona je stalno izložena napadima, bez obzira da li su to izazovi svetskih ratova, hladnih ratova ili unutrašnjih sukoba, ali snaga demokratije leži u njenoj sposobnosti da se razvija i menja. Upravo taj samokorigujući kapacitet demokratije osigurava njeno prilagođavanje seizmičkim potresima koji se danas dešavaju u ljudskom društvu u celini.
Izazovi Parlamenti, kao noseći stubovi demokratije, pred velikim su izazovom. Kao ključne institucije zakonodavstva, nadzora i predstavništva, parlamenti imaju centralnu ulogu u svim demokratskim sistemima. Pa opet, na svim kontinentima, na ovaj ili onaj način, parlamenti su (previše) često napadnuti, ocrnjeni ili gurnuti u stranu. Porast nejednakosti bez presedana u poslednje tri ili četiri decenije predstavlja stalni izazov za demokratiju i direktna je posledica pogoršanja političkog okruženja. Parlamenti godinama nisu uspevali da zainteresuju i uključe mlade u parlamentarne procese pa čak ni da rešavaju njihove probleme. Istraživanje IPU pokazuje da je samo 1,9% svih poslanika u svetu mlađe od trideset godina, zbog čega se mladiljudi okreću drugim platformama (poput društvenh mreža), na kojima iznose svoje probleme i sprovode akcije shodno sopstvenim prioritetima. Parlamenti se moraju pozabaviti više tim problemima. Pred demokratijom je izazovom da mladim ljudima otvori prostor u kome bi oni artikulisali svoje stavove i dali svoj doprinos pozitivnijim ishodima. Štaviše, prema istraživanju IPU, rodni "jaz" među poslanicima se ne smanjuje brzinom koju bi smo poželeli. Uspešni parlamenti treba da se sastoje od predstavnika svih onih koji zajedno čine naciju - žene, muškarci, mladi, manjine i starosedeoci. IPU je tokom dvadeset godina pratila zastupljenost žena, i utvrdila pad brzine u porastu broja žena koje bivaju izabrane u parlamente. Od 2014. svetski prosek broja žena u nacionalnim parlamentima porastao je za manje od 2%. Ova stagnacija ističe potrebu za strožijim naporima u cilju postizanja rodne ravnopravnosti u politici. IPU je zabrinuta i zbog porasta broja poslanika čija su ljudska prava bila, ili se još uvek krše. Ta kršenja najčešće podrazumevaju proizvoljno pritvaranje, nedostatak pravičnog sudskog postupka, kršenje slobode govora, nezakonite suspenzije i oduzimanja poslaničkih mandata. IPU je u više navrata zahtevala akciju protiv rastućeg trenda ućutkivanja opozicije u parlamentima. Zaista, takva kršenja predstavljaju napade na same parlamente.
Jaki parlamenti, jake demokratije U IPU veruju da put do jačih demokratija vodi kroz jače parlamente. To zahteva obezbeđivanje reprezentativnog karaktera parlamenata, ne samo po pitanju toga ko sedi u parlamentu, već i pogledu problema koji se tamo rešavaju, uspostavljenih politika kao i odluka i akcija koje se sprovode u opštem interesu. Od parlamenata se takođe očekuje da budu transparentniji, odgovorniji i pristupačniji. Parlamentarcima mora biti dopušteno da slobodno praktikuju svoje zakonodavne, nadzorne i predstavničke prerogative bez straha od represalija od strane vlasti ili kršenja njihovih ljudskih prava. Jačanje demokratije podrazumeva posvećenost svakog nivoa vlasti da u svoj rad integriše osnovna načela demokratskog upravljanja i principe, onako kako su oni definisani u Univerzalnoj deklaraciji o demokratiji. Jačanje demokratije podrazumeva raditi na načinima povećanja inkluzije, omogućiti ljudima i njihovim interesima da budu u srcu političkog dijaloga i procesa donošenja odluka. Budućnost demokratije zavisi od parlamenata koji dobro funkcionišu. U cilju promocije jakih parlamenata i demokratije, IPU je pokrenula globalnu peticiju za promociju i zaštitu demokratije sa parlamentom kao njenim centralnim delom. Svi su pozvani da se pridruže njihovim naporima za jače parlamente i jače demokratije. - Martin Chungong: Democratic institutions are under assault. But we can still save them. (World Economic Forum, 05.10.2017)
Da li je demokratija suštinski ugrožena? Ko i šta je ugrožava? Može li se to sprečiti i izlečiti?
Ovo su opasna vremena za demokratiju. Rusija, Turska, Mađarska, Poljska i druge zemlje koje su nekada gajile demokratske nade, danas su - u različitim razmerama - skliznule u autoritarizam.
Međutim, demokratija ne stoji ništa bolje ni u svojim daleko čvršćim uporištima. U SAD je Donald Tramp postao najveća pretnja ustavnom poretku još od vremena Ričarda Niksona. Sa druge strane, i nakon godinu i po dana Trampovog teturavog predsednikovanja, njegovi oponenti još uvek nisu uspeli da definišu svoje politike. Neko bi možda pomislio kako će Trampovi zapaljivi tvitovi, nepristojno ponašanje, i uporno nepoštovanje demokratskih normi, američkog predsednika pretvoriti u laku metu za opoziciono delovanje - a to se nije desilo. Oni, od kojih se očekivalo da definišu politiku otpora, sumanutim Trampovim provokacijama su bili više paralizovani nego što su ih one pokrenule na delovanje. Za takvu "paralizu" postoje barem dva razloga:
prvi razlog je istraga specijalnog savetnika Roberta Milera, oko navodne ruske umešanosti u Trampovu kampanju, tj. njegovog dila sa njima; pusta nada da će Milerova istraga na kraju dovesti do smene Trampa sve vreme odvraća demokrate od postavljanja teškog ali suštinskog pitanja: zbog čega su im glasači okrenuli leđa, kako na saveznom tako i na nivou pojedinačnih država
drugi razlog te paralize leži u haosu koji Tramp pravi oko sebe; neprekidan niz provokacija dezorijentiše njegove kritičare, koji ne mogu da se odluče da li će reagovati na sve gore nasrtaje na demokratiju ili na njegove budalaštine koje odvlače pažnju od onog što je zaista bitno
Italijanski pisac Italo Kalvino je rekao: "Prvih dvadeset godina života su mi protekle sa Musolinijevim likom svuda oko mene." Tramp je, takođe svuda, gde god da se okrenete. Situacija je delom takva zahvaljujući njegovim besomučnim tvitovima, ali delom i usled neutažive gladi medija da pokriju ama baš svaku od njegovih raspojasanih budalaština.
Ekonomija gneva
Moralno nezadovoljstvo može postati politička pokretačka snaga, ali samo ukoliko je kanalisano i vođeno političkim rasuđivanjem. Trampovim oponentima je danas potrebna ekonomija gneva, nezadovoljstva, koju će usmeravati prioritetan afirmativni politički projekat (umesto kuknjave i ciničnik komentara). Kako bi mogao da izgleda jedan takav projekat? Da bi smo na to pitanje mogli da odgovorimo, moraćemo se prvo suočiti sa samozadovoljnim političkim razmišljanjem establišmenta koje je utrlo put Trampu u SAD, baš kao i desničarskim populistima u Britaniji i širom Evrope.
Surova realnost kaže da je Tramp pobedio zato što je procurio rezervoar strahovanja, frustracija i legitimnih pritužbi na koje partije mejnstrima nisu imale dovoljno ubedljiv odgovor. To znači da, za one koji su zabrinuti zbog Trampa i populizma, mobilisati ljude na proteste i otpor nije dovoljno; podjednako je neophodno uključiti se i u politiku ubeđivanja koja mora započeti stvarnim razumevanjem nezadovoljstva koje utiče na politiku u SAD i demokratskim društvima širom sveta.
Neuspeh tehnokratskog liberalizma
Poput trijumfa Bregzita u Britaniji, izbor Trampa predstavlja gnevnu presudu višedecenijskom porastu nejednakosti i verziji globalizacije u kojoj se koriste oni na vrhu dok obične ljude ostavlja sa osećajem potpune nemoći. Bila je to takođe i kazna za tehnokratski pristup politici koji je bio u potpunosti gluv za nezadovoljstvo ljudi koji su se osećali kao da su ekonomija i kultura digli ruke od njih.
Neki osporavaju populizam, smatrajući ga samo za nešto malo više od rasističke i ksenofobične reakcije na imigrante i multikulturalizam. Drugi na njega gledaju uglavnom u ekonomskim okvirima, kao protest zbog zatvaranja radnih mesta usled globalne trgovine i novih tehnologija.
Međutim, pogrešno je u populističkim protestima videti samo bigotizam, netrpeljivost, ili na njih gledati kao na ekonomsko nezadovoljstvo. Takvo gledište previđa činjenicu da su previranja, kojima smo svi svedoci, zapravo politički odgovor na politički neuspeh u istorijskim razmerama. Današnji uticaj desničarskog populizma predstavlja simptom neuspeha progresivnih politika. Američka Demokratska stranka je postala partija tehnokratskog liberalizma, privlačnija pripadnicima profesionalnih slojeva nego glasačima iz redova industrijskih radnika ili srednje klase - upravo onih, koji su nekada činili njenu glasačku bazu. Slična muka pritisla je i Laburiste u Britaniji, što je - nakon poraza na parlamentarnim izborima 2015. godine - za posledicu imalo dolazak na čelo te stranke Džeremija Korbina, koga odlikuje jaka anti-establišment politika.
Ovi problemi vuku korene još iz 80-ih godina prošlog veka. Ronald Regan i Margaret Tačer su tvrdili da problem lkeži u vladi, a da rešenje leži u tržištu. Kada su oni otišli sa vrha političke scene, nasledili su ih političari levog centra - Bil Klinton u SAD, Toni Bler u Britaniji, Gerhard Šreder u Nemačkoj - koji su malo izmenili, a zapravo učvrstili tu veru u tržište. Donekle su omekšali oštre ivice nekontrolisanog tržišta, ali nisu osporili centralnu premisu Regan-Tačerkine ere: tržišni mehanizmi su primarni instrumenti postizanja javnog dobra. U skladu sa tim uverenjima, prihvatili su tržišnu verziju globalizacije i svesrdno prihvatili porast uticaja finansijskih institucija na ekonomiju. Tokom 90-ih, Klintonova administracija se udružila sa Republikancima u promociji globalnih tržišnih sporazuma i deregulaciji finansijske industrije. Korist od tih politika su u najvećoj meri imali oni na vrhu, ali Demokrate se nisu mnogo bavile sve dubljim nejednakostima i sve većim uticajem novca na politiku. Liberalizam je izgubio svoj inspirativni kapacitet tako što je odustao od svoje tradicionalne misije kroćenja kapitalizma i suzbijanja ekonomskog uticaja na račun politike.
Činilo se da će doći do promena kada se na političkoj sceni pojavio Barak Obama. U svojoj predsedničkoj kampanji 2008. godine, ponudio je podsticajnu alternativu menadžerskom, tehnokratskom jeziku koji je postao odlika liberalnog javnog diskursa. On je pokazao da se progresivna politika može obratiti i jezikom koji ima moralnu i duhovnu svrhu. Međutim, moralna energija i građanski idealizam, koje je inspirisao kao kandidat, nisu se preneli u njegov predsednički mandat. Postavši predsednik usred finansijske krize, angažovao je iste ekonomske savetnike koji su promovisali finansijsku deregulaciju tokom Klintonove ere. Uz njihov podstrek, on je položio državne garancije za banke pod takvim uslovima kao da je, zapravo, zažmurio na njihovo ponašanje koje je dovelo do krize dok je, sa druge strane, malo šta učinio da pomogne običnim građanima koji su zbog iste ostali bez svojih domova. Prigušivši svoj dotadašnji moralan stav, Obama je više utišao nego što je artikulisao proključali gnev javnosti prema Vol Stritu. Dugotrajan bes zbog državnih garancija i pomoći bankama, bacio je senku na Obamin predsednički mandat i konačno potpalio populističke proteste širom celog političkog spektra - od levice (Okupiraj pokret i kandidatura Bernija Sandersa) do desnice (Čajanka pokret i izbor Trampa za predsednika).
Uspon populista u SAD, Britaniji i Evropi predstavlja povratnu reakciju protiv elitizma mejnstrim partija, ali najveće žrtve te reakcije postale su liberalne i partije levog centra - Demokratska stranka u SAD, Laburistička u Britaniji, Socijaldemokratska u Nemačkoj (koja je na poslednjim saveznim izborima ostvarila naslabiji rezultat u svojoj istoriji), italijanska Demokratska stranka (ove godine su pali ispod 20% podrške), kao i Socijalistička partija u Francuskoj (čiji je predsednički kandidat osvojio samo 6% glasova u prvom krugu prošlogodišnjih izbora).
Promena progresivnih politika
Pre nego što se ponadaju da će povratiti podršku javnosti, progresivne partije moraju promeniti sopstvenu misiju i svrhu postojanja. Da bi to postigle, moraju da uče od populističkih protesta koji su ih skinuli sa vlasti - ali ne kopiranjem njihove ksenofobije i jakog nacionalizma, već ozbiljnim uzimanjem u obzir legitimne proteste (u koje su upredeni ti pogani stavovi). Ta promena treba započeti priznanjem da protesti nisu samo ekonomske, već takođe moralne i kulturalne prirode, da ljudi ne protestuju samo zbog plata i radnih mesta već i zbog društvenog statusa i poštovanja.
Progresivne partije se moraju suočiti sa sledeća četiri pitanja, ukoliko polažu nade u uspešno suočavanje sa gnevom i protestima koji danas utiču na politiku:
nejednakost zarada
oholost meritokratije
dostojanstvo rada
patriotizam i nacionalna zajednica.
1) Nejednakost zarada
Standardni odgovor na nejednakost leži u pozivu na veću jednakost šansi prekvalifikacijom radnika (koji su ostali bez radnih mesta ukinutih zbog globalizacije ili tehnologije), pristupnijem visokom obrazovanju, ukidanjem rasnih, etničkih i rodnih prepreka. Sve to sumirano je u sloganu da "oni koji vredno rade i igraju po pravilima treba da dobiju priliku za napredovanje u meri u kojoj bi im to omogućile njihove sposobnosti." Međutim, ovaj slogan danas zvuči isprazno. I savremenoj ekonomiji nije lako napredovati. To predstavlja problem naročito u SAD, koje se diče svojom naprednom mobilnošću. Amerikanci se tradicionalno manje brinu po pitanju nejednakosti, jer veruju u mogućnost da se, bez obzira na nečiju polaznu tačku u životu, predanim radom uzdigne od prosjaka do bogataša. Međutim, to uverenje je danas pod velikom senkom sumnje. Amerikanci, čiji su roditelji siromašni, i sami će ostati siromašni kada odrastu. Brojke su neumoljive: to važi za 43% rođenih u najnižoj petini onih na skali prihoda, dok će samo 4% njih uspeti da se probije u petinu na vrhu. Daleko je lakše uzdići se iz siromaštva u Kanadi, Nemačkoj, Švedskoj i drugim evropskim zemljama, nego u SAD. To donekle pojašnjava zašto retorika o otvorenim mogućnostima više nije inspirativna kao što je nekada bila. Progresivci bi morali da pretresu ispravnost pretpostavke da mobilnost može kompenzirati nejednakost. Morali bi da se pozabave samim nejednakostima u moći i imovinskom stanju, umesto da energiju ulažu u pomaganje prilikom uspona na lestvici na kojoj se prečke sve više i više udaljavaju.
2) Oholost meritokratije
Ovaj problem je, u stvari, dublje prirode. Neprestano potenciranje na meritokratiji, u kojoj je društveni položaj refleksija zalaganja i talenta, zapravo ima korozivan uticaj na naš način interpretacije uspeha (ili njegovog nedostatka). Tvrdnja da sistem nagrađuje talenat i naporan rad, ohrabruje pobednike da svoj uspeh smatraju samo sopstvenom zaslugom i ličnom vrlinom - i da sa visine gledaju na one sa manje sreće u životu od njih. Gubitnici mogu da se žale na to kako je sistem namešten, da su pobednici varali i manipulisali drugima na svom putu do vrha. A mogu i da budu opsednuti i demorališućom misli sa su sami krivi za svoj neuspeh, da jednostavno nemaju dovoljno talenta i snage za uspeh. Kada se takva osećanja sakupe na jednom mestu - što se obično i dešava - dolazi do nestabilne pojave i narastanja gneva i nezadovoljstva usmerenih na elite, što daje gorivo populističkoj mašineriji da se pokrene. Iako je sam milijarder, Tramp je ukapirao i iskoristio to nezadovoljstvo. Za razliku od Baraka Obame i Hilari Klinton, koji su stalno pričali o "šansi", Tramp je veoma retko izgovarao tu reč. Nasuprot tome, on im je ponudio jednu nadasve zatupastu i nabusitu priču o pobednicima i gubitnicima. Liberali i progresivci su u tolikoj meri vrednovali svoje akademske diplome - podjednako i kao aveniju ličnog uspeha i kao osnovu društvenog položaja i ugleda - da jednostavno nisu razumeli oholost koju meritokratija stvara, kao i težak društveni žig koji ona nameće onima bez akademskog obrazovanja. Upravo takav stav leži u srcu razloga populističkog kontraudara i Trampove pobede.
3. Dostojanstvo rada
Ukidanje radnih mesta zbog tehnologije ili autsorsinga poklopilo se sa porasto osećanja da društvo manje poštuje poslove koje obavlja radnička klasa. Kako su se ekonomske aktivnosti pomerile sa proizvodnje na upravljanje novcem, a društvo obilato darovalo napumpane naknade menadžerima za rizična ulaganja i bankarima sa Vol Strita, pošten posao u tradicionalnom smislu postao je krhak i neizvestan. Nove tehnologije mogu još više narušiti dostojanstvo rada. Neki vizionari iz Silikonske doline predviđaju da će doći vreme u kome će roboti i veštačka inteligencija dovesti do stanja u kome će mnogi od današnjih poslova postati zastareli. Da bi olakšali put u takvu budućnost, oni predlažu da svi dobiju osnovni dohodak. Ono što je nekada bio opravdano kao bezbednosna mreža za sve građane, sada se nudi kao mera koja će ublažiti tranziciju u svet bez rada. Da li je takav svet perspektiva koju treba pozdraviti ili pružiti joj otpor, predstavlja centralno političko pitanje za budućnost. Da bi to razumele, političke partije će morati da se uhvate u koštac sa samim značenjem pojma rada i njegovog mesta u pristojnom životu. 4. Patriotizam i nacionalna zajednica
Ugovori o slobodnoj trgovini i imigracija predstavljaju najjače tačke fokusa populističkog besa. Na jednom nivou, to su sve pitanja od ekonomskog značaja. Protivnici ugovora o slobodnoj trgovini i imigranata tvrde da oni ugrožavaju lokalna radna mesta i plate, dok zagovornici odgovaraju da sve to zapravo pomaže ekonomiju, dugoročno gledano. Ali strasti koje ova pitanja izazivaju sugerišu da je tu nešto veće u pitanju. Radnici, koji veruju da je njihovoj zemlji više stalo do jeftine robe i radne snage nego do budućnosti radnih mesta sopstvenih građana, itekako se osećaju izdanim. To osećanje izdaje, često iznalazi ružne i netolerantne načine da se ispolji - od mržnje prema imigrantima, preko siledžijskog nacionalizma koji omalovažava muslimane i druge "strančuge", pa sve do retorike "vraćanja naše zemlje u naše ruke". Liberali su na to odgovorili osuđujući retoriku mržnje i insistirajući na vrlinama uzajamnog uvažavanja i multikulturalnog razumevanja. Međutim, taj principijelni odgovor, iako valjan, ne uspeva da se izbori sa skupom bitnih pitanja koja su implicitna u nezadovoljtvu populista. Koji je moralni značaj nacionalnih granica, ako ga uopšte ima? Da li svojim sugrađanima i zemljacima dugujemo veću naklonost nego građanima drugih država? U vremenu globalizacije, da li treba gajiti nacionalne identitete ili težiti kosmopolitskoj etici univerzalnog ljudskog interesa?
Sva ova pitanja možda deluju zastrašujuće, daleko od malih stvari oko kojih se ovih dana vode političke rasprave. Međutim, narastajući populizam ukazuje na potrebu obnavljanja demokratskog javnog diskursa, kako bi se izborili sa glavnim problemima do čijeg je rešavanja ljudima stalo - pritom uključujućii ona moralna i kulturološka.
Revitalizacija javnog diskursa Svaki pokušaj rešavanja tih pitanja, kako bi se obnovili uslovi demokratskog javnog diskursa, biva suočen sa velikim preprekama. To zahteva od nas da preispitamo samu centralnu premisu savremenog liberalizma, da dovedemo u pitanje samu ideju o tome kako put u tolerantno društvo vodi kroz izbegavanje angažovanja suštinskih moralnih argumenata u politici. Taj princip izbegavanja - to insistiranje da građani svoja moralna i duhovna uverenja ostave po strani prilikom ulaska u javnu sferu - predstavlja moćno iskušenje. Čini se da se tako izbegava opasnost naturanja vrednosti većine manjini. Čini se da se tako sprečava mogućnost da moralno "usijane" politike izazovu verske ratove. Čini se da to nudi bezbednu osnovu za međusobno poštovanje. Međutim, ta strategija izbegavanja, to insistiranje na liberalnoj neutralnosti - predstavlja grešku. Time postajemo slabo opremljeni za bavljenje moralnim i kulturološkim problemima koji animiraju populistički revolt. Kako je moguće diskutovati o značenju rada i njegovoj ulozi u pristojnom životu bez vođenja debate o konkurentnim konceptima istog? Kako je moguće razmišljati o odgovarajućem odnosu nacionalnih i globalnih identiteta a pritom se ne zapitati koje vrline izražavaju takvi identiteti, i kako to utiče na sve nas? Liberalna neutralnost "pegla" pitanja smisla, identiteta i svrhe pretvarajući ih u pitanje pravičnosti, pritom previđajući gnev i nezadovoljstvo koji pokreću populističke proteste; njoj nedostaju moralni, retorički i simpatički resursi za razumevanje društvenog otuđenja, pa čak i poniženja, koje osećaju mnogi glasači iz redova radničke i srednje klase. Pored toga, ona ignoriše meritokratsku oholost elita. Donald Tramp se ponaša kao da uživa u politici ponižavanja. Sa stanovišta ekonomske korektnosti, njegov populizam je čisto foliranje - to je neka vrsta plutokratskog populizma. Njegov plan zdravstvene zaštite bi umanjio nivo zdravstvene zaštite dobrom delu radničke klase koja ga podržava, jer bi on to radio zarad finansiranja velikih poreskih olakšica za bogate. Međutim, fokusiranjem samo na ovo njegovo licemerje - promašujemo suštinu. Kada je povukao SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, Tramp se pravdao da, nesumnjivo, tako štiti radna mesta Amerikanaca. Međutim, prava svrha njegove odluke, njeno političko obrazloženje, nalazi se u njegovoj naizgled nepovezanoj izjavi koja glasi: "Neće se nama druge zemlje i njihovi lideri više podsmevati." Oslobađanje SAD od mogućih opterećenja nametnutih sporazumom o klimatskim promenama zapravo nema veze ni sa radnim mestima niti sa globalnim zagrevanjem. Tu se, u Trampovim političkim fantazijama, radilo o sprečavanju poniženja. Tu su se on i njegovi glasači našli i usaglasili, čak i oni koji jesu zabrinuti zbog klimatskih promena. Za one koji su zaostali usled trodecenijske tržišne globalizacije, problem nije samo u stagnaciji zarada i gubitku radnih mesta, već i u gubitku društvenog dostojanstva. Ne radi se tu samo o nepravičnosti, već i o poniženju. Političari liberalnog i socijaldemokratskog mejnstrima su prevideli ovu političku dimenziju. Oni misle da je problem sa globalizacijom jednostavno stvar pravedne preraspodele; oni koji su zaradili na globalnoj trgovini, novim tehnologijama i fiskalizacijom ekonomije nisu pružili adekvatnu naknadu onima koji su na tome izgubili. Međutim, ovo predstavlja dokaz nerazumevanja razloga nezadovoljstva populista. To takođe odražava jedan nedostatak javne filozofije savremenog liberalizma. Mnogi liberali se međusobno razlikuju na skali od neoliberalizma (tzv. laissez-faire tj. ideja slobodnog tržišta) do liberalizma koji svoj izraz pronalazi u onome što filozofi nazivaju "liberalni javni rezon". Prvo predstavlja ekonomsku doktrinu, dok drugo predstavlja princip političke moralnosti koji insistira na tome da država mora biti neutralna prema svim konceptima koji se nadmeću u trci za boljim životom. Bez obzira na ovu različitost, postoji filozofski afinitet između neoliberalne vere u tržišni osnov i principa liberalne neutralnosti. Tržišno gledište jeste privlačno, jer se čini da ono pruža način za rešavanje spornih pitanja od javnog interesa bez uplitanja u žustre debate oko toga koliko su dobra valjano vrednovana. Kada dve strane sklope neki sporazum, one tada same odlučuju o tome koja će biti vrednost dobara koja razmenjuju. Slično tome, i liberalna neutralnost deluje primamljivo jer se čini da ona nudi jedan način definisanja i slaganja prava a da ne pretpostavlja bilo kakvu određenu koncepciju dobara. Međutim, neutralnost je lažna u oba slučaja. Tržišta nisu moralni instrumenti za definisanje zajedničkog dobra, a liberalni javni rezon nije moralno neutralan način za postizanje principa pravednosti. Sprovođenje javnog diskursa na način kao da je moguće preneti moralno rasuđivanje na tržište, ili na procedure javnog liberalnog rezonovanja, za posledicu je imalo nastanak praznog, osiromašenog javnog diskursa, uz vakuum javnog smisla. Te praznine u društvenom prostoru bivaju neprekidno popunjene uskim, netolerantnim, autoritarnim alternativama - u formi religioznog fundamentalizma ili agresivnog nacionalizma. To je ono sa čime smo danas suočeni - tri decenije tržišno usmerene globalizacije i tehnokratskog liberalizma su ispraznile demokratski javni diskurs, otuđile moć od običnih ljudi, što je podstaklo reakciju populista koji sada žele da to ogolelo javno mesto prekriju netolerantnim i osvetoljubivim nacionalizmom. Vakuum u suštini javnog Da bi smo demokratskim politikama ulili novu energiju, neophodno je iznaći put do moralno snažnijeg javnog diskursa, onaj koji poštuje pluralizam i koji će pre privući sebi naša moralna neslaganja, nego što će ih izbegavati. Razmrsiti klupko netolerantih aspekata protesta populista i njih odvojiti od legitimnih neslaganja, nimalo nije lako. Međutim, veoma je bitno pokušati uraditi tako nešto. Razumevanje tih neslaganja i kreiranje politike koja će moći na njih da odgovori, predstavlja najvažniji politički izazov našeg doba. Michael Sandel: Right-wing populism is rising as progressive politics fails - is it too late to save democracy? (New Statesman, 21.05.2018)
Majkl Sendel predaje političku filozofiju na Harvardu, i autor je bestselera "Šta novac ne može da kupi: Moralna ograničenja tržišta"; na osnovu te knjige je urađena serija video predavanja koja su dostupna na internet stranicama Instituta za novu ekonomsku misao (INET). Gornji tekst predstavlja preuređeno Sendelovo predavanje koje je održao na Američkoj akademiji u Berlinu i Institutu za humanističke nauke u Beču. Zasnovan je na njegovim člancima "Pouke iz pobune populista" (Project Syndicate, 2018) i "Populizam, liberalizam i demokratija" (Philosophy and social criticism, 2018). Tekst je originalno bio objavljen 09.05.2018. na sajtu Open Democracy.
Slobodna misao
podrazumeva davanje prednosti razumu u odnosu na veru, odbacuje
proizvoljne i samoproklamovane autoritete, uvek dovodi u pitanje status
kvo, podstiče izgradnju logičkih i razumnih argumenata nasuprot
ukorenjenim stilovima ponašanja i razmišljanja.
Dan slobodnih mislilaca (29. januar) posvećen je Tomasu Pejnu, istaknutom inženjeru i misliocu 18. veka koji je u svojim radovima i publikacijama promovisao liberalnu Prosvetiteljsku filozofiju; njegov rad je imao značajan uticaj na tok američke i francuske revolucije.
Iako je rođen u Engleskoj, na zahtev svog prijatelja Bendžamina Frenklina seli se u Nove kolonije par godina pred početak američke revolucije i Rata za nezavisnost u kome je aktivno (perom i mačem, podjednako) učestvovao na strani kolonista. Bio je jedan od tzv. Očeva Osnivača američke nacije. Po okončanju rata imao je razne istaknute funkcije u novim vlastima nezavisne države u nastajanju, a učestvovao je i u kreiranju američkog Ustava i zakonodavstva. U svom delu "Doba Razuma", on kaže: "Sve religije su u svojoj suštini blage i benigne, kada nisu povezane sa političkim sistemom." Sebe je smatrao deistom, a ne hrišćaninom.
Između marta 1791. i februara 1792. objavio je više izdanja svoje publikacije "Prava Čoveka", u kojima objašnjava i brani Francusku revoluciju - iako mu je ona umalo došla glave, kada je u Parizu 1794. bio uhapšen pod besmislenom optužbom da je, iako američki izaslanik, zapravo engleski špijun samo zato što je rođen na Ostrvu (revolucije često jedu svoju decu i rađaju glasne budale na vlasti, pa tako i ova).
Pejnova dela su inspirisala mnoge da se uključe u borbu za politički, ekonomski i društveni napredak ljudskog roda. On je među prvima pozvao na borbu za ukidanje ropstva i uspostavljanje univerzalnog sistema ljudskih prava u celom svetu. Tomas Pejn stoji rame uz rame sa velikanima Prosvetiteljstva: Volterom, Frenklinom, Džefersonom, Geteom, Manom, Brehtom, Manonom, Konstantinovićem, Fridmanom i mnogim drugim znanim i neznanim borcima za slobodnu reč i misao.
U januaru 1776. godine, Pejn je objavio esej "Zdrav Razum" - izuzetno moćan republikanski pamflet koji je doživeo gotovo trenutni uspeh sa obe strane Atlantika.
ZDRAV RAZUM*
(početni deo)
Neki autori su toliko pobrkali društvo sa vlašću, da ostavljaju malo ili nikako razlike između ta dva pojma; a oni ne da su samo različiti, već imaju i različito poreklo. Društvo je proizvod naših želja, a vlast naših poroka. Društvo pozitivno promoviše našu sreću sjedinjavanjem naših osećanja, vlast to negativno radi zauzdavanjem naših poroka. Društvo podstiče odnose među ljudima, vlast stvara razlike. Društvo je zaštitnik, vlast kažnjava.
U svakoj državi društvo predstavlja blagoslov; međutim, čak i najbolja vlast je samo nužno zlo dok je ona najgora u potpunosti nepodnošljiva. Jer, kada patimo, ili od strane vlasti bivamo izloženi nagoroj bedi, baš kao u nekoj zemlji koja vlasti uopšte nema, naša nesreća biva veća jer upravo mi sami održavamo to sredstvo sopstvene patnje. Vlast je, poput neke haljine, simbol izgubljene nevinosti - kraljevske palate izgrađene na ruševinama rajskih vrtova. Kada se impulsi savesti pohabaju, svedu na uniformnu i bespogovornu poslušnost, čoveku tada nije potreban drugi zakonodavac. Ukoliko to nije slučaj, čovek će smatrati za neophodno da se odrekne dela svog imetka i uloži ga u sredstvo zaštite ostalih; na to ga navodi onaj isti oprez koji ga u drugoj prilici tera da između dva zla odabere manje. Zbog toga što je bezbednost istinska svrha ali i kraj vlasti, ona je neupitno sledi bez obzira na formu u kojoj će nam to obezbediti, uz najmanju štetu i najveću korist, a koja će biti poželjna i svima ostalima.
Kako bi smo stekli jasnu i pravičnu ideju plana i kraja vlasti, zamislimo jednu malu grupu ljudi nastanjenih u nekom izolovanom delu zemlje, bez kontakta sa ostatkom sveta. Oni predstavljaju prve naseljenike na toj zemlji, ili na svetu. U tom stanju prirodne slobode, društvo će predstavljati prvu stvar o kojoj misle. Biće oni tu uzbuđeni i hiljadama drugih motiva, jer je snaga čoveka u velikoj meri nesrazmerna sa negovim željama a um se teško prilagođava neizgled beskrajnoj samoći, tako da će uskoro potražiti pomoć drugih, koji će od njega zauzvrat zatražiti to isto. Četvoro ili petoro ljudi je sposobno da zajedno izgradi sasvim pristojno stanište usred neke divljine, ali samo jedan čovek bi mogao da radi ceo svoj životni vek i da ne postigne ništa - ne bi mogao sam da pomeri stablo koje obori, niti ga uspravi i obradi; u loša vremena glad bi ga odvraćala od posla; svaka druga ljudska potreba bi za njega samog bivala drugačija. Bolest, ili samo loša sreća, mogu mu doneti smrt; čak i da ne bude smrtonosna, povreda ga može sprečiti da se bori za svoj život i dovesti u stanje u kome bi pre poželeo da nestane nego da umre.
Ta potreba će, poput gravitacije, naše novopridošle emigrante vrlo brzo naterati da se organizuju u društvo, na čemu će im potomci bezgranično zahvaljivati, i učiniti obaveze zakona i vlasti nepotrebnim dokle god se budu ponašali pravično jedni prema drugima. Međutim, kao što ništa osim Nebesa nije otporno na poroke, tako će neizbežno (srazmerno meri u kojoj će prevazići prve poteškoće emigracije koje ih vezuju u ispunjenju zajedničkog cilja) početi da se opuštaju u vršenju svojih dužnosti ali i međusobnim odnosima. Ta opuštenost će prouzrokovati neophodnost uspostavljanja neke vrste vlasti koja će namiriti taj kvar moralne vrline.
Neko zgodno drvo im može poslužiti kao Dom vlasti, pod čijim granama će se cela kolonija okupljati i razmatrati javna pitanja. Njihovi prvi zakoni će najverovatnije imati formu propisa, i imati samo manjak javnog ugleda kao kaznu za njihovo nepoštovanje. U tom prvom Parlamentu, svaki čovek će po prirodnom pravu imati svoj glas. Međutim, kako kolonija bude rasla, tako će rasti i javni problemi a sa njima i (fizička) udaljenost koja razdvaja njene članove, usled čega neki od njih jednostavno neće moći da odmah dođu po pozivu na okupljanje - što je bio slučaj kada ih je bilo malo, kada su živeli jedni blizu drugih, kada su javni problemi bili retki i beznačajni. Sve će to istaći pogodnosti njihovog pristajanja da upravljanje zakonima predaju grupi odabranih, za koje se pretpostavlja da imaju iste stavove o pitanjima koja muče one koji su ih izabrali, i koji će odlučivati onako kako bi odlučivali svi da su prisutni. Kako kolonija bude dalje rasla, tako će rasti i potreba za još većim brojem predstavnika, baš kao i interes svakog dela kolonije da bude zastupljen; oni će uvideti da je u interesu svih najbolje podeliti koloniju na odgovarajuće delove, gde će svaki deo delegirati odgovarajući broj predstavnika. Da izabranici za sebe ne bi mogli uspostavili neki interes odvojen od birača, razboritost nalaže često održavanje izbora; na taj način će se izabrani vratiti i vrlo brzo pomešati sa biračkim telom; poverenje javnosti u njih biće obezbeđeno, kao rezultat toga što na račun mandata sebi nisu pribavili nikakav imetak. Te česte promene učvršćuju opšti interes svih delova zajednice, koji će prirodno podržavati jedni druge, i od toga (umesto besmislice "u ime kralja") zavisi snaga vlade i sreća onih kojima se vlada.
U tome, dakle, leži poreklo i razvoj vlasti. Naime, to je režim koji nužno nastaje usled nesposobnosti moralne vrline da vlada svetom; takođe, tu leže i plan i kraj vlasti npr. po pitanju slobode i bezbednosti. Koliko god da su nam oči zaslepljene snegom, uši zavarane nekim zvukom, koliko god da nam predrasude kvare volju ili interesi pomute razumevanje, jednostavan glas prirode i razuma će nam uvek reći šta je ispravno.
...
__________
*common sense (eng.) - "zdrav razum"; takođe, može značiti i "osećaj/smisao za zajedničko"
Dovoljno je na tren baciti oko na članove ekipe koja predstavlja Srbiju u inostranstvu, pa da vam se digne kosa na glavi, zapanjite se ili vam se sledi krv u žilama - i bez čitanja naslovnih strana domaćih elektroštampanih toaletoida. Počev od predsednika Nikolića (kome je to Ustavna obaveza), preko ministra kale-znači-Dačića (kome je to posao), do raspojasanih diplomata i plastificiranih savetnica u Ministarstvu i po ambasadama naše zemlje ponosne (ko zna kakvom zajedničkom interesu tek one služe).
Pokušajte da predočite sebi situaciju u kojoj ovi naši strancima objašnjavaju šta je "društvo" a šta "vlada" (kako to oni zamišljaju), pa se onda neki američki diplomata ili stručnjak na polju društvenih nauka zabezeknuto okrene i upita ih:
- Have you ever heard of Thomas Paine?
A Dačić se u svom Tarzan-maniru, okrene i prevede:
- Ovaj pita dal' smo nekad čuli za Tomin bol? Znači, kojmuje bre... Dragice?
Sve mislilac do misliOca nacije, od kojih znači počinje svet.
Za Konstana i Gizoa problem predstavlja kako otkriti i političkoj vlasti priključiti "prirodne nadmoćne umove" koje ima društvo. Za Tokvila, problem predstavlja samo DRUŠTVO - tj. "ono što se predstavlja". JEDNAKOST u novom društvu za njega nije više samo hipoteza, već je to aktivan princip koji preokreće sve oblike ljudskog života - društvenog i političkog. Tokvil, za razliku od Konstana i Gizoa, ne prihvata da je ovaj proces okončan, da se istorija konačno ponovo sjedinila sa prirodom - da je došao "kraj istorije". Demokratija se može manifestovati u različitim vidovima zato što to nije prost skup političkih institucija, već je to "društveno stanje definisano jednakošću uslova". Suština demokratije postaje razumljiva ukoliko se shvati i prihvati da svi oblici (društvenog) života zavise od tzv. "dogme suvereniteta naroda". Pojedinac ima neophodan stepen razuma da bi mogao sam da upravlja stvarima koje ga isključivo interesuju. Ne postoji protivrečnost između društvene i političke definicije demokratije - one govore istu stvar na dva različita načina. Ukoliko je "društveno stanje" demokratsko, to znači da nijedan građanin ne zavisi od drugog, da sluša samo sebe ili svog predstavnika (koji je u službi suvereniteta naroda). Otkad ljudi žive u društvu (zajednici), ono ih drži na okupu samo UTICAJEM, delovanjem koji oni vrše jedni na druge. Što su taj uticaj i delovanje življi i različitiji, čovek više razvija svoje sposobnosti i društvo je više CIVILIZOVANO. Postoje dva tipa razvoja demokratskog društva:
pojedinac prepušta državi odgovornost upravljanja dokle god ona štiti građanski poredak, što je uslov za privatno zadovoljstvo,
centralna država ne postoji i jednaki pojedinci sami vode zajedničke poslove, građani izgrađuju i koriste slobodne institucije, primorani su da nauče veštinu udruživanja dragocenu za demokratsko društvo (navika "SAMO-UPRAVE").
SLOBODA je manje potrebna čoveku-pojedincu, za njegovu bezbednost i zadovoljstva, ona je mnogo više neophodna kada on postane građanin kada neminovnost društvenih odnosa primorava pojedinca da izađe iz svog ličnog kruga da bi se susreo sa drugima, i tako oni pravili zajednička dela. Odsustvo odnosa stvara novi oblik odnosa, nezavisnost stvara novu zavisnost, nezainteresovanost stvara nove interese i strasti, a samoća sasvim nov vid života u masi - "otuđenost". Zakoni pružaju idiličnu sliku jednakosti, realnost je sasvim drugačija i sastoji se od različitosti. Zapravo, zakoni ne garantuju jednakost, oni garantuju JEDNAKOST MOGUĆNOSTI i USLOVA za sve podjednako. Demokratski čovek ne želi samo da bude jednak sa drugim čovekom, on treba da se OSEĆA takvim. Demokratija menja suštisnki odnos "gospodara" i "sluge"; ovaj drugi tu i dalje "sluša" gospodara, ali ne zato što je to tako "dato" i što "mora", već zbog "ugovora" koji njih dvojica sklapaju iz obostranog interesa. UGOVOR je jedini mogući legitimni vid poslušnosti u demokratiji. Razlike među ljudima su "slučajne" a ne sudbinske, te se čovek sa njima više ne identifikuje, čak se mogu posmatrati i kao uloge koje se u budućnosti mogu promeniti ili uzeti i neke druge. Posebnost pojedinaca se iskazuje kroz njihove razlike. Prihvatanje konkurencije počiva na istovremenom prihvatanju i odbacivanju nejednakosti. CENTRALNA VLAST predstavlja onaj "treći" entitet kao reper koji simboliše, garantuje i ostvaruje jednakost i sličnost između različitih pojedinaca. Vlast može da steriliše javno mnenje - pojedinca, tako što se on prepušta "sudu javnosti" jednakih pojedinaca i "zapušta" svoj lični stav, tj. SEBE, pa se smanjuje intelektualna razmena ("sudar duhova"). Vlast će instinktivno izbegavati brutalne akcije ali i spontano postaviti sebi za cilj da građanima otkloni svaku priliku za vidljivu patnju (fizičku ili moralnu). To ne može otkloniti "muku" koju stvara razmišljanje ili sam život. Liberalizam ne počiva na razvoju jednakosti i slobode već u borbi za slobodu; ne protiv jednakosti već protiv strasti za jednakošću.
Zaključak
Treba odustati od promišljanja ljudskog života prema onome što je njegovo dobro ili cilj - zacrtano institucijom koja polaže prava na to (crkva). Čovek treba sam sebe da "stvara"; moderan čovek je "sin" svojih dela. Čovek ne može uvek sebe da stvara, ali može svoj suverenitet - tom prilikom on jeste i stvaralac i predmet tog suvereniteta. On živi istovremeno u svojoj prirodi i u svom suverenitetu koji su međusobno povezani i upućeni jedno na drugo. Oni zajedno stvaraju oblast "LJUDSKOG", koju "nadljudski" zahtevi religije više ne mogu da poremete. Religija više ne može da se poziva na ljudsku prirodu (koja traži "dozvolu" od suvereniteta), na suverenitet (koji ništa ne može da odluči sam od sebe, jer mora da traži "dozvolu" od svog tvorca - ljudske prirode). Proglasivši sopstveni suverenitet, suverenitet države, čovek izdaje naređenja (zakone) svojoj prirodi i tako nastavlja da se neprekidno stvara i obnavlja. Čovek postoji tamo gde je sam svoj autor, tu gde zamišlja ili pretpostavlja da jeste. Takođe, on prirodno želi da tu dvostranost ujedini - da živi tu gde zamišlja. Želi zakone, ali da mu što manje naređuju - da bude što slobodniji pojedinac.
***
Srpski narod još uvek nije doživeo svoju građansku, buržoasku (u najboljem smislu tog pojma) revoluciju. Uskočili smo direktno iz polufeudalne monarhije u socijalizam (kao "viši" korak komunizma, kako da ne). Nismo sledili prirodan tok razvoja društva koji podrazumeva industrijalizaciju i razvoj kapitalizma. Zato nam sada ovaj naš "tranzicioni kapitalizam" ne liči ni na šta. O liberalizmu se ne sanja čak ni u glavama onih koji to kače na svoje političke programe. Nikako da shvatimo da liberalizam ne može zajedno sa liderstvom pojedinca, nego POJEDINACA. Jedno slovo, a tako bitno suštinski.
Bolji ili završni komentar, od zaključka samog autora, zaista nije potreban. Bio je ovo poslednji deo Ogleda o liberalizmu, po knjizi Pjera Manona. Dovoljno, za kraj ove 2009. godine.
Svoje tvrdnje o "opozicionom" i "kritičkom" karakteru liberalizma, tj. uloge pojedinca u njemu, Konstan zasniva na tumačenju istorije i prirode. Tu pojedinac stoji nasuprot poretku. Za razliku od dotadašnjeg stava da je liberalizam bio uvek u opoziciji, Gizo želi da ga učini vladajućim, želi da razvija "liberalizam vlasti". Razvoj moderne politike vodi uzajamnom povećanju delovanja vlasti na društvo i uticaja društva na vlast. Predstavnička vlast mora da bude institucionalizovana, ali mora i da traži u društvu sredstva kojima će da vlada.
Ako želite da iskoristite sva sredstva vladavine koja sadrži nadmoćne umove i pojedinačne uticaje - dajte im deo vlasti. Ne gomilajte vlast jer će ostati sterilna. Veština vladanja nije u pokazivanju celokupne prisvojene sile, već u korišćenju svih sila koje postoje.
Vlada ne treba da smatra društvo neprijateljem, već saradnikom. Ni liberalni opozicionari ne treba da vlast kao takvu smatraju neprijateljem niti teretom.
Vlast treba da malo čini i da bude skromna.
Sredstva koja vlast koristi za vladanje nalaze se pre svega u društvu - to su tzv. društveni "nadmoćni" umovi ("prirodna aristokratija", "sposobnost", "uticaji") - njih vlast treba da otkrije kako bi ih učinila javnim i postavila na njihovo pravo mesto, i dala funkciju na koju kao nadmoćni imaju pravo; oni se u društvu spontano formiraju.
Ljudi su prepušteni sebi i zakonima prirode, a vlast prati i otkriva nadmoćne umove. Kada nadmoćnog prepoznaju, ljudi ga slušaju. Komanduje hrabar, vlada sposoban. Ovde leži poreklo vlasti - u nejednakosti i (prirodnoj) nadmoći jednih u odnosu na druge. Vlast se ne bi nikada rodila među jednakima. To je istinski prirodan i jedini društveni ugovor.
Gizo daje izmirenje i sklad između istorijskog kretanja i osobina ljudske prirode. On veruje u nesporni autoritet istorijskog kretanja Evrope ka režimu utemeljenom na građanskoj jednakosti i političkom predstavljanju. Za njega su autoritet istorije i autoritet prirode isto - tj. jedno. On afirmiše na visokom nivou pojedinca i njegove principe. U okviru institucija i zakona, treba se osigurati protiv vladavine lažnih i slabih nadmoćnih umova, ali i protiv korupcije istinski nadmoćnih. Gizoova istorija filozofije je podređena političkoj filozofiji. On odbacuje tezu da je čovek apsolutni gospodar samog sebe i da je njegova volja njegov legitimni vladar. Izdvojen, pojedinac uopšte ne raspolaže sobom po svojoj volji - ona nije uopšte njegov legitimni vladar.
***
Pominjane umove je sistem "ništio" decenijama, da bi konačno Miloševićevcima uspelo i da ih proteraju iz ove zemlje. Pa i iz ovog grada. Kako one sposobne, već dokazane na poslu, tako i one tek stasale, sveže školovane. Ma šta pričam - čak i one čija se nadmoć osetila još od malih nogu. Negotin katastrofalno loše stoji po pitanju "nadmoćnih umova"; zovite to "kadrovima" (mada je to pogrešan termin za tu priliku), ili pre sposobnim ljudima da ovde nešto urade i promene loše stanje. Na žalost, ono malo preostalih "nadmoćnih" jeste ogrezlo u "korupciju i opijenost moći". Zbog sistema koji i dalje ovde vlada bez obzira na stranačke boje koje se menjaju kao na traci već dve decenije. Daleko smo mi, predaleko, od liberalizma vlasti.
p.s. Ove nedelje su išla dva Ogleda o liberalizmu, jer je do kraja teme ostao još samo jedan nastavak. Da završimo tu priču u 2009. godini, iduće nedelje, poslednjim Ogledom. Pa da konačno pređemo na tu Psihologiju stada i Filosofiju Palanke. Na neke nove Oglede.
