Monday, 27 March 2017

Propaganda u demokratskom društvu


Ljudska bića su mnogo manje racionalna i urođeno pravedna nego što su optimisti 18. veka pretpostavljali. S druge strane, ljudi nisu ni toliko moralno slepi ni beznadežno nerazumni, kako bi pesimisti 20. veka želeli da verujemo. Uprkos idu i nesvesnom, uprkos endemskoj neurozi i prevalenciji niskog IQ, većina muškaraca i žena verovatno je dovoljno pristojna i razumna da bi im se poverilo upravljanje sopstvenom sudbinom.


Demokratske institucije su sredstva pomoću kojih se društveni red izmiruje sa ličnom slobodom iinicijativom, a neposredna vlast onih koji upravljaju zemljom podređuje se vrhovnoj vlasti onih kojima se upravlja. Činjenica da ta sredstva, kada sve uzmemo u obzir, nisu loše funkcionisala u Zapadnoj Evropi i Americi dovoljan je dokaz da optimisti 18. veka nisu potpuno pogrešili. Ako im se pruži poštena šansa ljudi mogu da upravljaju sobom, i to bolje, iako možda sa manje mehaničke efikasnosti nego što bi njima upravljale "vlasti nezavisne od njihove volje". Ponavljam - ako im se pruži poštena šansa, jer poštena šansa je nephodan preduslov. Ni za jedan narod, koji iz potčinjenog stanja pod despotskom vlašću naglo ulazi u njemu potpuno nepoznato stanje političke nezavisnosti, ne može se reći da je imao poštenu šansu da demokratske institucije učini funkcionalnim. I još jednom: nijedan narod, koji živi u nesigurnim ekonomskim uslovima, nema poštenu šansu da se osposobi za upravljanje sobom na demokratski način. Liberalizam cveta u atmosferi blagostanja i opada kada opadajuće blagostanje prinudi vladu da sve češće i drastičnije interveniše u poslove svojih građana. Prenaseljenost i preterana organizacija su dva uslova koja oduzimaju društvu poštenu šansu da demokratske institucije učini funkcionalnim. Vidimo, dakle, da postoje određeni istorijski, ekonomski, demografski i tehnološki uslovi koji veoma otežavaju "Džefersonovim racionalnim životinjama, prirodno obdarenim neotuđivim pravima i urođenim osećanjem pravde", da vežbaju svoj razum, traže svoja prava i da se ponašaju pravično u okviru demokratski organizovanog društva.
Mi zapadnjaci smo bili krajnje srećni što smo dobili poštenu šansu da sprovedemo veliki eksperiment u samoupravljanju. Nažalost, zahvaljujući nedavnim promenama naših životnih uslova, čini se da nam se ta beskrajno dragocena poštena šansa malo-pomalo oduzima. To svakako nije cela priča. One slepe bezlične sile nisu jedini neprijatelji lične slobode i demokratskih institucija. Postoje takođe sile drugačije, manje apstraktne prirode, sile koje mogu svesno da upotrebe pojedinci koji pokušavaju da dođu do vlasti, čiji je cilj da ustanove delimičnu ili potpunu kontrolu nad svojim bližnjima. Pre pedeset godina činilo se potpuno očiglednim da su loši dani završeni, da su mučenja i pokolji, ropstvo i progon jeretika stvari prošlosti. Među ljudima koji su nosili cilindre, putovali vozom i kupali se svakog jutra - takvi užasi bili su jednostavno nezamislivi. Uostalom, živeli smo u 20. veku. Nekoliko godina kasnije, ti ljudi koji su se svakodnevno kupali i išli u crkvu sa cilindrima na glavi, počinili su zločine tolikih razmera o kojima zaostali Afrikanci i Azijati nisu nikada ni sanjali. Imamo li u vidu nedavnu istoriju, bilo bi glupo pretpostaviti da se takve stvari ne mogu ponovo dogoditi. Mogu, i nesumnjivo da hoće. Ali, kada se radi o neposrednoj budućnosti, ima razloga da verujemo kako će kaznene metode iz "1984" biti zamenjene podsticajima i manipulacijama iz "Vrlog novog sveta".

matrica srategije ubeđivanja

Postoje dve vrste propagande:
  1. racionalna propaganda u korist delanja koje je saglasno prosvećenom ličnom interesu onih koji je stvaraju i onih kojima je upućena
  2. neracionalna propaganda koja nije u skladu ni sa čijim prosvećenim ličnim interesom, već je diktira strast i obraća se strasti
U aktivnostima pojedinaca postoje motivi koji su uzbudljiviji od prosvećenog ličnog interesa, ali kada treba preduzeti kolektivnu akciju u sferama politike i ekonomije prosvećeni lični interes verovatno je vrhovni među prektičnim motivima. Kada bi političari i njihovi birači uvek delovali u korist sopstvenog dugoročnog interesa vlastite zemlje - ovaj svet bi bio zemaljski raj. Ali, začudo, oni često deluju protiv sopstvenog interesa, samo da bi zadovoljili svoju najnedostojniju strast; kao posledica toga, svet postaje mesto bede. Propaganda u korist delanja koja su saglasna sa prosvećenim ličnim interesom obraća se razumu putem logičnih argumenata zasnovanih na najdostupnijim dokazima, koji su pošteno i u celosti izloženi. Propaganda u korist delanja koja diktiraju nagoni ispod sopstvenog interesa nudi lažne, nameštene i nepotpune dokaze, izbegava logične argumente i pokušava da utiče na svoje žrtve prostim ponavljanjem parola, razjarenim osuđivanjem stranih ili domaćih žrtvenih jarčeva, te lukavim povezivanjem najnižih strasti sa najvišim idealima, tako da se zločini mogu činiti u ime Boga i da se najciničnija vrsta realpolitike može tretirati kao stvar religijskog principa i patriotske dužnosti.
  • Džon Djui: "Obnova vere u zajedničku ljudsku prirodu, u njene opšte potencijale, a posebno u njenu sposobnost da se odazove na razum i istinu, sigurniji je bedem protiv totalitarizma nego pokazivanje materijalnog uspeha ili reigioznog obožavanja posebnih pravnih ili političkih oblika".
Sposobnost da se odazovemo na razum i istinu postoji u svima nama. Ali, nažalost, isto tako je stvarna naša težnja da se odazovemo na iracionalnost i laž - naročito u onim slučajevima kada laž izaziva neke prijatne emocije ili kada iracionalno obraćanje odjekne nekim prijatnim ehom u primitivnim, podljudskim dubinama našeg bića. U određenim delatnostima ljudi su naučili da se prilično dosledno odazivaju na razum i istinu. Autori naučnog članka ne obraćaju se strastima svojih kolega naučnika i tehnologa. Najbolje što znaju, oni izlažu ono što je istina o nekom određenom aspektu stvarnosti, koriste razum da objasne činjenice koje su razmotrili i podupru svoje stanovište argumentima koji se obraćaju razumu u drugim ljudima. Sve je to vrlo lako izvesti u oblastima prirodnih nauka i tehnologije. Mnogo je teže to izvesti u oblastima politike, religije i etike. Tu nam bitne činjenice često izmiču. Što se tiče tumačenja činjenica, to naravno zavisi od određenog sistema ideja, čije pojmove biramo kako bi smo protumačili činjenice. To nisu jedine teškoće na koje nailazi racionalni tragalac za istinom. U javnom i privatnom životu često se dešava da jednostavno nemamo vremena da prikupimo sve bitne podatke ili da odmerimo njhov značaj. Prinuđeni smo da delamo na osnovu nepotpunih dokaza i da rasuđujemo na ne tako stabilnoj logičkoj osnovi. Uz najbolju volju na svetu ne možemo uvek biti potpuno istiniti ili dosledno racionalni. Sve što je u našoj moći jeste da budemo dosledni istini i racionalni koliko nam to okolnosti dozvoljavaju, te da, najbolje što možemo, odgovorimo na ograničenu istinu i nesavršeno rasuđivanje koje nam drugi nude na razmatranje.
  • Tomas Džeferson: "Ako narod očekuje da bude u neznanju i slobodan, on očekuje nešto što nikada nije bilo niti će ikada biti... Ljudi ne mogu biti bezbedni bez informacija. Tamo gde je štampa slobodna, i gde svaki čovek zna da čita - svi su bezbedni."
S druge strane Atlantika, još jedan strastveni vernik u razum, u isto vreme je mislio na skoro identičan način.
  • Džon Stjuart Mil (o svom ocu Džejmsu Milu): "Toliko puno je verovao u uticaj razuma na mišljenje ljudi, kad god je bilo moguće razumom dopreti do njih, da je mislio kako bi sve bilo postignuto kada bi celo stanovništvo znalo da čita, kada bi sve vrste mišljenja mogle dopreti do ljudi izgovorene ili napisane, i kada bi svojim pravom glasa mogli da imenuju zakonodavno telo koje bi dalo snagu mišljenju koje su usvojili."
Svi su bezbedni, sve će biti postignuto! Još jednom slušamo poruku optimizma 18. veka. Džeferson je zapravo bio realista koliko i optimista. Iz gorkog iskustva znao je da sloboda štampe može biti sramno zloupotrebljena. "U ništa", izjavio je, "što sada čitamo u štampi ne možemo verovati". A ipak, insistirao je (i u tome se možemo samo složiti s njim) da "kada je istinita, štampa je plemenita institucija, podjednako naklonjena nauci i građanskoj slobodi".
Jednom rečju, masovna komunikacija nije ni dobra ni loša; ona je jednostavno sila i, kao svaka sila, može biti upotrebljena na dobar ili loš način. Kada se koriste na jedan način, štampa, radio i film su neophodni za opstanak demokratije. Kada se koriste na drugi način, oni su najmoćnije oružje u diktatorovom arsenalu.
U oblasti masovne komunikacije, kao i u skoro svakoj drugoj oblasti preduzetništva, tehnološki progres je oštetio malog čoveka i pomogao velikom čoveku. Pre samo pedeset godina svaka demokratska zemlja mogla se pohvaliti velikim brojem malih listova i lokalnih novina. Hiljade urednika u zemlji izražavalo je hiljade nezavisnih mišljenja. Ovde ili onde, skoro svako je mogao da štampa bezmalo šta je hteo. Danas je štampa još uvek po zakonu slobodna, ali većina malih listova je nestala. Cene drvene pulpe, moderne štamparske mašinerije i agencijskih vesti previsoke su za malog čoveka. Na totalitarnom Istoku postoji politička cenzura i medije masovne komunikacije kontroliše država. Na demokratskom Zapadu postoji ekonomska cenzura i medije masovnih komunikacija kontrolišu članovi elite moći. Cenzura putem podizanja cena i koncentracija medijske moći u rukama nekoliko velikih koncerna manje je za osudu od državnog vlasništva nad medijima i vladine propagande, ali to zasigurno nije nešto na šta bi džefersonovski demokrata mogao da pristane.
Što se tiče propagande, rani zagovornici opšte pismenosti i slobode štampe predvideli su dve mogučnosti: propaganda može biti istinita, ili može biti lažna. Propustili su da predvide ono što se stvarno dogodilo, pre svega u našim zapadnim kapitalističkim demokratijama: razvoj ogromne industrije masovnih komunikacija uglavnom nije bio uvezi ni sa istinom ni sa laži, već sa nerealnim, manje više potpuno irelevantnim. Jednom rečju, oni nisu uzeli u obzir čovekov skoro neograničeni apetit za zabavama.
Za odvraćanjem pažnje od stvarnosti.


Većina ljudi u prošlosti nikada nije imala priliku da u potpunosti zadovolji taj apetit. Oni su možda žudeli za zabavama, ali zabava nije bilo. Božić je dolazio jednom godišnje, gozbe su bile "svečane i retke", bio je malo čitalaca i malo toga za čitanje, a nešto najsličnije bioskopu u komšiluku bila je parohijska crkva, gde su predstave, iako česte, bile nekako monotone. Ako tražimo uslove koji su makar izdaleka uporedivi sa ovima koji danas preovlađuju - moramo se vratiti u carski Rim, gde se stanovništvo održavalo u dobrom raspoloženju čestim i besplatnim dozama raznovrsnih zabava: od poetskih drama do gladijatorskih borbi, od recitovanja Vergilija do totalnog boksa, od koncerata i vojnih parada do javnih pogubljenja. Ali čak ni u Rimu nije postojalo ništa slično neprestanom odvraćanju pažnje koje sada omogućuju novine i časopisi, radio, televizija i film.
U "Vrlom novom svetu" se neprestane distrakcije najfascinantnije prirode (taktiloskopi, orgije u slavu Forda, centrifugalna lora) svesno upotrebljavaju kao politička sredstva čiji je cilj da se ljudi spreče da previše obraćaju pažnju na stvarnost društvene i političke situacije. Drugi svet religije je drugačiji od drugog sveta zabave, ali oni su slični po tome što neosporno "nisu sa ovoga sveta". I jedan i drugi su distrakcije i, ako se u njima živi predugo, oba mogu postati, kako je to Marks formulisao "opijum za narod" i na taj način ugroziti slobodu. Samo oprezni mogu sačuvati svoje slobode, i samo oni koji su stalno i inteligentno prisutni u ovom svetu mogu se nadati da će uspešno voditi sebe putem demokratskih procedura. Društvo čija većina stanovnila provodi veći deo svog vremena ne u ovom svetu, ne ovde i sada i u doglednoj budućnosti, već negde drugde, u irelevantnosti drugih svetova sportskih i sapunskih opera, mitologije i metafizičke fantazije, teško će se odupreti nasrtajima onih koji njima manipulišu i kontrolišu ih.
U svojoj propagandi današnji diktatori se oslanjaju uglavnom na ponavljanje, potiskivanje i racionalizaciju: ponavljanje parola s namerom da budu prihvaćene kao istinite; potiskivanje činjenica s namerom da budu ignorisane; razbuktavanje i racionalizaciju strasti koje se mogu koristiti u interesu partije ili države. Kako sve bolje razumeju tehnike i nauku manipulacije, budući diktatori će nesumnjivo naučiti da kombinuju te tehnike sa neprestanim distrakcijama, koje sada na Zapadu prete da u moru irelevantnosti potope racionalnu propagandu, suštinski važnu za očuvanje lične slobode i opstanak demokratskih institucija.

- Aldous Huxley: "Brave New World Revisited" (1958)

Građanski krug:
- Vrata, post #1003 15.06.2016.
- The Daily Bullshit, post #1007 27.06.2016.

No comments:



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...