Ku-ku

Let iznad kukavičjeg gnezda

Film pod ovim naslovom napravio je sedamdesetih godina u Americi veoma hrabar prodor u prikazivanju psihijatrijske bolnice kao metafore bolesnog društva. Obračun uprave bolnice (vlasti i moćnika) sa buntovnim Mekmarfijem (neistomišljenicima koji bi da promene sistem), krajnje nemoralan, surov, ali efikasan, urezao se svakom gledaocu trajno u sećanje. 

Da li smo došli do faze kada nas još samo lobotomijom mogu sprečiti da razmišljamo i razumemo politička uža i šira dešavanja?

Dvadesetpet godina slušamo nebuloze političara na vlasti i onih u “opoziciji”, koji su nam objašnjavali, hronološki  popisano:

• Da je Jugoslavija bila bolesna tvorevina u kojoj je srpski narod iskorišćen i da je iz te nakazne države trebalo pokupiti srpske teritorije (po osnovu stanovništva i po osnovu istorije i geografije) i, po cenu sankcija, ratnih zločina i potrošnje sopstvenih i tuđih građana, napraviti Veliku Srbiju.
• Da je socijalistički sistem bio užasan totalitarni režim  u kome je narod živeo ne radeći ništa i to je plaćao potpunom individualnom neslobodom, naviknut na samoupravljanje u jednoj neefikasnoj ekonomiji tako što se država sve više zaduživala kako bi finansirala socijalni mir.
• Da je ceo svet protiv pravedničkog srpskog naroda i da su sankcije, a kasnije i bombardovanje posledica svetske zavere, pre svega po osnovu pokušaja da se zatre pravoslavna vera.
• Da su jugoslovenski komunisti nepotrebno žrtvovali svoje narode, naročito srpski, da su partizani vodili građanski rat i borbu za vlast sa četnicima koji su bili svetski priznati antifašisti i borci za slobodu.
• Da je privatizacija privrednih preduzeća uz potpunu liberalizaciju tržišta recept kojim se od jedne zaostale ekonomije u ničijoj svojini pravi savremena, efikasna i konkurentna privreda.
• Da se potpunom degradacijom prava radnika prave konkurentni uslovi za privlačenje stranih investitora.
• Da je prodaja i privatizacija javnog sektora jedini način da se zaustave korupcija, krađe i nesposobno upravljanje države nad njima i da se pribave toliko neophodna novčana sredstva za dalje isplate penzija i plata.

 Građani nad kojima još uvek nije izvršena lobotomija istovremeno:

• Znaju da su u Jugoslaviji - socijalističkoj, samoupravnoj i prilično komunističkoj,  živeli od svojih plata, da se droga nije prodavala po školskim dvorištima, da su se posle školovanja zapošljavali ili odlazili na rad u inostranstvo, da su po celom svetu putovali bez viza.
• Da je bila razvijena snažna industrija i bazna i prerađivačka, da su velike multinacionalne, a jugoslovenske, spoljnotrgovinske firme tu industriju snabdevale repromaterijalom i da su plasirale njihove proizvode na svetsko tržište.
• Ekonomisti znaju da su stope rasta DBP bile pozitivne u bivšoj državi i negativne posle njenog raspada.
• Da su korupcija i krađa bile prisutne u mikro dozama u odnosu na današnje.
• Da se kroz rad moglo napredovati, da su nam akademski stručnjaci bili priznati i kod nas i u svetu, da se od zarada moglo živeti i letovati, da marka automobila nije bila jedino merilo sposobnosti i uspeha u životu.
• Da su partizani predvođeni komunistima i Titom, bili jedini borci protiv okupatora, da je kralj sa svitom pobegao iz zemlje posle narodnog ustanka protiv sramnog pakta sa Hitlerom i da pri tome nije zaboravio u zemlji kovčege sa zlatom. Da su partizani i njihovi simpatizeri trpeli neviđen teror četnika, ustaša, balija i okupatora. Da je sovjetska Crvena armija zajedno sa partizanima oslobodila Beograd i deo okupiranih teritorija.
• Da su osnovna infrastruktura i najveće fabrike izgrađene omladinskim akcijama. Da su decenije velikih odricanja generacija dovele do pretvaranja jedne zemlje iz zaostale agrarne provincije u skoro modernu, industrijsku.
• Da su privatizacije izvedene tako da se formalno prikrije potpuna pljačka društvene imovine i da više nemamo industriju. Da su radnici ostali na ulici, a kupci i politička elita koja im je pljačku omogućila ostvarili enormne zarade i sve vreme u potpunosti vladaju ekonomijom i državom.
• Da će privatizacija javnog sektora biti samo pokriće za dalju pljačku onoga što je preostalo u državnoj svojini.
• Da su prihodi sve manji, troškovi sve veći, da zaduženost pojedinaca, porodica i države raste po eksponencijalnoj stopi.

Ova potpuna suprotnost ideja koje nam se plasiraju i naših sećanja i svesti o stanju u ovom trenutku, neodrživo je šizofrena.

Pri tome, ista galerija likova na političkoj i burazersko-privredničkoj sceni, defiluje na pozornici. Povremeno promene kostime i šminku, ali to su oni isti sa početka predstave. Glume razne likove, ali iza scene kada maske padnu, svi se klanjaju istim božanstvima krupnog kapitala.

Njihova borba za vlast je borba za deo kolača u tekućoj fazi pljačke, a cela retorika borbe za interese naroda pada u vodu pred poražavajućim stanjem privrede, društva, perspektiva.

Proces lobotomije se odvija polako već dve decenije - menja se tumačenje istorije, ekonomija se tumači jednoznačno i nudi se kao jedino rešenje scenario koji vodi samo u još veću propast i praktično u kolonijalni status. Nove generacije nemaju lično sećanje na drugačiju zemlju i život, a kolektivno sećanje kroz školsko gradivo i medije je već promenjeno.

Zato je OBAVEZA nas koji se još sećamo, nas koji razumemo svetske procese i globalizaciju, nas koji znamo da postojeća rešenja nisu jedino moguća, nas koji imamo ličnog poštenja i kojima je stalo da se najveći mogući broj ljudi vrati normalnom životu, da okupimo levičarske snage u Srbiji u jednu političku organizaciju, da se povežemo sa levicom u regionu i Evropi i da zajedničkim snagama ponudimo alternative ovom beznađu i populizmu.

Podsećanja radi, samo je indijanski poglavica skoro nadljudskom snagom iščupao mermernu česmu kojom je uspeo da razbije rešetke i izađe u slobodu. Mekmarfi tu slobodu nije dočekao, ni kao svestan čovek, ni kao čovek sveden na stanje biljke. Ali je uspeo da ideju prenese onom ko je imao snage da je sprovede.

Možda ovoga časa nećemo stići do česme, ili nećemo imati snage da razbijemo rešetke, ali nije malo ni da prenesemo ideju.

Ljiljana Latinović

Građanski savez, 14.08.2014.

Društveni mozak: Izolacija kao lobotomija

Portugalski neurolog Antoniu Egaš Moniz je 1935. godine patentirao neurohirurški zahvat poznat kao leukotomija, dajući zamajac psihohirurgiji – ideji švajcarskog psihijatra Gotliba Burkharta da se mentalni poremećaji mogu lečiti hirurškim metodama.
Početak 20. veka između ostalog je obeležen vrtoglavim porastom broja psihijatrijskih pacijenata. S obzirom na tadašnji nivo razvoja psihijatrije, sve što su lekari mogli da učine za njih svodilo se na hospitalizaciju, posmatranje i bezuspešne, nestandardizovane intervencije u slučaju akutnih stanja. Usled prenatrpanosti psihijatrijskih odeljenja, nasilje među pacijentima i neposlušnost u odnosu na osoblje ubrzo su postali primarni problemi psihijatrijske struke. Leukotomija (procedura koja se sastojala u bušenju rupa u pacijentovoj lobanji i ubrizgavanju čistog alkohola direktno u tkivo čeonog režnja) činila se kao efikasno rešenje. Nakon intervencije kojom je praktično uništavano neuralno tkivo frontalnog korteksa, pacijenti su postajali smireni i poslušni.
Dvojica neurohirurga, Volter Friman i Džejms Vots, izveli su 1936. bezmalo isti zahvat, prvi te vrste u Americi. Monizov metod izmenili su utoliko što su umesto injekcija alkohola, nakon što naprave otvore u lobanji pacijenta, za razaranje tkiva iza čeone kosti koristili standardni hirurški instrument nalik šilu. Ovaj metod, ozloglašena lobotomija, kasnije je dodatno modifikovan, tako da se hirurškim šilom do prefrontalnog korteksa pacijenta dolazi direktno kroz očne duplje, bez prosecanja lobanje. Decenijama je izvođen nad pacijentima koji pate od šizofrenije, današnje kliničke depresije i bipolarnog poremećaja. Bezmalo preko noći, dojučerašnji autodestruktivni, nasilni i prkosni pacijenti, nakon namernih lezija prefrontalnog korteksa, postajali su" laki za održavanje".

Socijalna izolacija = socijalna lobotomija
Tek sredinom 20. veka, postalo je jasno da psihohirurgija praktično predstavlja neetičnu intervenciju u karakteru pacijenta, a da su smirenost i uravnoteženost zapravo eufemizmi za emocionalnu otupelost, bazičnu demotivisanost, nezainteresovanost i/ili nepismenost u socijalnoj interakciji i komunikaciji. Krajem prošlog veka, međutim, postalo je jasno i da emocionalna i socijalna deprivacija u kritičnim fazama razvoja deteta dovode do posledica nalik onima kojima rezultira prefrontalna lobotomija.

Usamljeni mozak = nerazvijeni mozak

Sonja Pavlović

blog MindReadings, 07.06.2013.

Otkrivena tajna kukavičjeg jajeta

Kukavica ima neverovatnu sposobnost da zadrži jaje u sebi dodatnih 24 sata pre nego ga izlegne u tuđe gnezdo - pokazuju najnovija istraživanja. Po svemu sudeći, ova "unutrašnja inkubacija" omogućava da se mladunče kukavice izlegne pre ostalih u gnezdu, da ih izbaci i da mu njegovi novi roditelji donose svu hranu. 

Mnoge vrste kukavica pripadaju ovoj posebnoj vrsti parazita, ptica koje polažu jaja u gnezda drugih ptica, oslanjajući se na druge vrste da podižu njihove mlade. Ukoliko novi roditelji ne izbace uljeza pre nego se izlegne, njihovo rođeno mladunče će verovatno završiti na zemlji, izbačeno od strane nezvanog gosta.
Kukavice krišom podmeću svoje jaje u tuđe gnezdo u nadi da ono neće biti izbačeno napolje.

"Da bi bili u mogućnosti da preživite u novoj familiji, morate se izleći pre drugih, što je od suštinske važnosti pošto vam daje prednost u startu", kaže za BBC News Tim Birkhead sa Šefildskog univerziteta. "Ukoliko kukavice ne bi koristile ovu unutrašnju, dodatnu inkubaciju, i kada bi se njihovo pile izleglo u isto vreme ili posle ostalih, ono bi tada bilo daleko manje uspešno u izbacivanju ostalih iz gnezda, a samim tim bi imali manje šanse da svu hranu koju roditelji donose uzmu sa sebe." dodaje on.

"Sada smatramo da je činjenica da kukavice polažu jaja čiji su embrioni u naprednijem stadijumu na neki način predodoredila kukavice da postanu parazitska vrsta ptica."

Agropress, 18.11.2010.

***

Društvena lobotomija indukovana u domaćim paraeugeničkim inkubatorima, građanima biva servirana kao kukavičje jaje, čuvarkuća što obećava vaskrs nacije i 367 dana godišnje - ako treba. A treba, i neću više ništa da čujem, jel' jasno?!
Pitate se kako?

Ovdašnje potrebe su prerasle puko ukucavanje eksera u mozak kroz oko, poput onog u romanu "Opijum, dnevnik jednog Morfiniste" Geze Čata (i istoimenom filmu). Ili nabijanja na kolac.

transorbitalna lobotomija ili medicinski egzorcizam?

Danas se to postiže daleko prostije i jeftinije nego bilo koji od gorepobrojanih načina: direktnim ubrizgavanjem hektolitara alkoholnih čepova za rupe u memoriji - kroz usta, začepljenog nosa; u pitanju su rupe nastale zakucavanjem falsifikovane prošlosti, sadašnjosti i budućnosti - kroz uši. U pitanju je višedecenijski opštedruštveni projekat "Neznanje za Zaborav" (lokalna varijanta orvelovskog 'ignorance iz strength'), koji svaka vlast štafetno sprovodi bez posustajanja. Ukoliko postoji i neko ko na to ne pristaje, zna se: sledi pribijanje na palanački stub srama, razvlačenje po tzv. medijima u sitna crevca, doživotni mobing rulje željne anomičnosti usled sopstvene nesposobnosti za bolje. Pa vi onda birajte šta i kako ćete dalje sa sobom, mimo slobodnog pada.

Ukoliko vas priča o podmetanju kukuptića u tuđa gnezda, u cilju potonjeg okupiranja istih, podseća na razne Vesiće, Jeremiće, Seniće, Čučkoviće, Đuriće, Tadiće, Mirkoviće, Spaskovske, Puljecoviće, Iliće i sve ostale Male širom pustoline zvane Srbija - znajte da uopšte niste u krivu. To su baš ti, deca inkubatora prošlosti koja su čučala u guzicama svojih majki-službi i čekala pravi, svoj trenutak. Priroda je neumoljiva: takvi nikada ne legu svoja jaja, samo ih uvaljuju naokolo i tako održavaju sortu.

Zaborav ili politički spavači-paraziti-preletači - tek, rezultat je uvek isti. Ovo što svi živimo.

Let, gnezdo, jaje... ne, nisu to ključne reči naše priče. Ključna reč je kukavica. Onaj ko žmuri čak i kada zabija glavu u pesak, u nadi da ga stvarnost neće videti. To je taj korak bez povratka preko granice slepila, jer, šta god da je ušlo na ORL portove pilećih (kukavičjih i kukavičkih) mozgova - iz njih nikada i ništa neće izaći.

Možda i ne vidite crnu rupu, ali ona svakako vidi vas - onako, po ničeanski. Naročito ako je podmetnuta. A vi i dalje nastavite da oduševljeno letite iznad kukavičkih gnezda, kao muve bez glave - onako, po ikarovski. Naročito dok prelećete i padate.
Jedini uspeh Ikara nije bio taj što je poleteo, već što je pao. Mi smo dokaz toga. Iako su podjednako privlačni, let u visine iziskuje volju i trud; za pad u dubine, dovoljno je prepuštanje.

Ako smo pali, bili smo padu skloni.
Ili naučeni?