Ni najmanje nije kontradiktorno to što upravo jedan autokrata
putinovskog, orbanovskog ili pinočeovskog profila Srbiju gura baš u
kapitalizam. Jer putinizam (i orbanizam, dođe mu na isto) nije nikakva
zaštita „naroda“ od surovosti kapitalizma, a još manje mu je
alternativa: do nas dolazi veoma malo slika iz Rusije i njene surove
stvarnosti gotovo da nismo malo svesni. Kao što je običaj u
marketizovanoj stvarnosti, do nas dopire reklama: preskupa Moskva sa svojim bogatim bonvivanima u ferarijima, beskompromisni vođa koji zna da puca
i koji doesnt take no shit ni od koga, Soči (naravno, prvo milijardama
gasnih dolara našminkan za kamere, pa tek onda pušten u etar). Ali to je
tek lice putinovskog vladanja – naličje i rupetine ostaju da se otkriju u nekim zabačenijim delovima gde kamera ređe zalazi. A putinovski kapitalizam je jedini kapitalizam koji je danas moguć: autoritarni, neslobodni, surovi, normativni i dosadni*.
__________
*Reč-dve o dosadi: Premijer nam je jedna strahovito dosadna osoba. Samo
kuka, pravi se nevešt, besan i teatralan. Smatram da će građanima on
jednostavno dosaditi sa svojim kičastim teatralnim nastupom (kao što im
je dosadio i njegov prethodnik Tadić).
"Da, baš tebi. Ne tupi više o tom prljavom žutom taksiju, nego vozi pravo do kupleraja. Jeste, tog iznad Železničke prema Slaviji. Imam tamo neka preča posla" reče glas u glavi obeućenog taksiste, autoritativnim tonom.
No comments:
Post a Comment